Sveti Sava kao saborno-sabirna tačka naše istorije

Preosvećeni vladiko, svešteni oci, uvažena gospodo, draga braćo i sestre, evo nas iznova, kao i svake godine, evo već 780 godina zaredom, da se u ove zimske dane pribijamo i grejemo oko imena i dela najvećeg sina i oca Srbskog naroda, Svetog učitelja, prosvetitelja i arhipastira Save Srbskog. Iz godine u godinu zime duhovne i klimatske su sve jače i studenije, mrazevi sve duži i ljući, pa nam je, srazmerno našoj ohladelosti i onemoćalosti, okupljanje i grejanje na plamenu duhovnog ognjišta Svetoga Save sve potrebnije i sve nužnije. No, trebalo bi da na početku ovog našeg saborovanja ispovedimo nemoć koju su ispovedali naši oci; naime, da zavapimo: koja će usta dostojno da pohvale hvale dostojnog i vrednog, i koji um da domisli nebozemnu misao zemaljskog anđela i nebeskog čoveka Svetoga Save? No, učinimo ono što njemu nije potrebno, ali je nama neophodno. Izrecimo, dakle, reč pohvale, blagodarnosti i molitve najhvaljenijem među hvaljenima, i najbogoproslavljenijem među bogoproslavljenim svetim Srbima. Počnimo zato naše svečarsko slovo hvale i blagodarnosti onim što je bilo od početka, i onim što će biti na kraju, od Onoga koji je Početak i Kraj.

Čitava istorija ljudskog roda nije ništa drugo do istorija susreta i zajedničarenja Boga i čoveka. Proteran od čoveka Bog se nakon Rajskog vrta strpljivo, uporno i čovekoljubivo javljao starozavetnim patrijarsima, pravednicima, prorocima i carevima. I ti susreti su, poput onog edemsko-adamovskog, bili lični, ali, istovremeno, „kao u ogledalu, u zagonetki“ (1. Kor. 13, 12). Sve je to bila priprema za ponovni, konačni i neraskidivi susret Boga i čoveka u Bogočoveku Hristu: u Božanskoj Ličnosti Ovaploćenog Sina Božijeg sreli su se nerazdeljivo i nesliveno Bog i čovek. I otada, u Crkvi Hristovoj, kao novom Edemu, omogućen je ponovni susret čoveka i Boga, i to „licem u lice“.

Zahvaljujući ovom Hristovom ulasku u istoriju i susretu Boga i čoveka u Njemu, istorija pravoslavnih, hristonosnih naroda, suštinski posmatrano, jeste zbir životopisa njihovih najhristonosnijih, najhristolikijih i najhristopodobnijih ličnosti, tj. svetitelja. Drugim rečima, istoriju pravoslavnih naroda pisali su njihovi svetitelji. Tako je i sa srbskim pravoslavnim, hristonosnim narodom. On je Bogu svojim telom, svojom prirodom, rađao svoje blagorodne i plemenite izdanke, i potom ih posvećivao na službu Hristu, Crkvi i rodu, a Bog bi nam potom vraćao te naše sinove kao očeve, umudrene, osveštane, posvećene. Među njima, i pre njih i posle njih, prvo mesto pripada sinu velikog župana Stefanu Nemanji – kraljeviću Rastku, odnosno potonjem ocu Sv. Simeona Mirotočivog – Svetome Savi.

Sveti Sava je saborno-sabirna tačka naše istorije i naše večnosti. Sveti Sava je saborno-sabirna žiža u kojoj su se sreli, ukrstili i zauvek sjedinili Bog i čitav jedan narod. U Svetom Savi su se sreli, prepoznali i sjedinili Bogočovek Isus Hristos i srbski narod: srbski narod je telo Svetoga Save, a njegova duša je Hristos. I sve što je mislio, činio i molio Sveti Sava podjednako se tiče i sobom objavljuje Hrista i njegov, od Hrista mu predodređeni i povereni hristonosni srbski narod. Zato Sv. Justin Valjevski kliče: „Ta u čemu je glavna sila i moć, glavna svesila i svemoć Svetoga Save? Jedino i samo u čudesnom i čudotvornom Gospodu Hristu, večno živom i životvornom Bogočoveku. Bez Hrista, Rastko bi zauvek octao Rastko, i nikad ne bi postao i ostao Sveti Sava, sveta i besmrtna savest srpskoga naroda“; „U njemu su bogočovečanske stvaralačke sile Hristove došle do svog najsavršenijeg izraza u rodu našem. Zato je ličnost njegova i najtajanstvenija i najmoćnija i najsavršenija među Srbima svih vekova“. I još dodaje: „U tom svetom životu božansko i čovečansko se neprestano protkivaju, mešaju, sjedinjuju. Sve čovečansko se neosetno preliva i razliva u božansko; i obratno. Tu je sve čovečansko božanski čudesno i divno; a sve božansko-čovečanski stvarno i opipljivo“.

Sveti Sava je, budući žiža našeg etnosa i etosa, istovremeno i zauvek i vododelnica i venac, najviša kota naše istorije, koja se deli na vreme pre i posle njega. Pre njega, istorija Srba je bila vreme pripreme, iščekivanja i klijanja; vreme prikupljanja sila i moći da se rodi najveći sin, kome je otac čitav jedan narod. Sa Svetim Savom naša istorija na stablu našeg naciona rađa svoj najbolji, nebeski, a samim tim netrluležni i večni plod. Konačno i zauvek, od blagodatnih božanskih sila sakupljenih u toj zlatnoj jabuci drveta našeg narodnog bića i postojanja, mi živimo, evo već 780 godnina, i živećemo, makar ne onako sveto i carski, kao on i njegovi najprisniji potomci, do kraja sveta i veka. Krčmimo i rasipamo ono što nam je Sveti Savet ostavio u nasledstvo; i ma kako, po svojoj ubogosti, bili loši rukovaoci njegove baštine i zaveštanja, ne možemo da umanjimo i potrošimo ono što je on u Hristu i Hristom stekao i sazidao. Sva istorija srbskog roda posle Svetoga Save svedoči i upućuje na riznicu njegove ostavštine. Sv. Justin ponovo ovo potvrđuje: „U samoj stvari, prava istorija srpskoga naroda i nije drugo do nepregledna povorka svedoka i svedočanstva o veličini, o besmrtnosti, o hristonosnosti, o krstonosnosti, o sveživotnosti, o sveživotvornosti, o čudotvornosti, o svetosti, o nepobedivosti, o evanđelskoj svepobednosti Svetoga Save“.

Sveti Sava je naš najveći „svetitelj, apostol, evanđelist, učitelj, prosvetitelj, vođa, putovođa, hristonosac, bogonosac, čudotvorac“. On nam je u nasleđe ostavio i Crkvu, i državu, i prosvetu i kulturu i sve što ohristovljeni i prosvećeni narodi mogu od Boga dobiti i imati. On nam je podigao nebozemni Dom, učvrstio ga, okrečio ga, ukrasio i živopisao, ogradio ga, opremio ga i napunio, postavio anđelsku stražu oko njega da ga čuva; time je učinio da nismo bezdomni beskućnici, da nismo sirotani, ubožjaci i stranci i da ne moramo da od nemila do nedraga tumaramo po epohama i praznovericama; da se ne potucamo po tuđim domovima i da obijamo tuđe pragove, da budemo sluge i najamnici; jednom rečju učinio nas je i sinovima i domaćinima: svojim i Božijim sinovima; domaćinima njegovog i Božijeg Doma. Dao nam je Sveti Sava i božanski zakon sabran u Zakonopravilu, da se njime rukovodimo, upravljamo i krmimo po moru i burama nepravde i zla ovoga prolaznog sveta i veka. Ima li nečega što nam Sveti otac naš Sava nije stekao i ostavio? Nema; sve je očinski skućio, prepisao i u nasledstvo ostavio. Najveći Srbin posle Svetoga Save, što znači njegov najbolji sin i naslednik, Sv. Nikolaj Valjevski ovo potvrđuje: „Najpre najbolji zidar samoga sebe, Sava je po tom bio najbolji zidar svoga naroda. Najtrudoljubiviji stvaralac svoga karaktera, on je po tom bio najneumorniji stvaralac karaktera svoga naroda. Najmarljiviji sabiratelj duhovne i moralne snage u sebi, on je po tom bio najveštiji izrazitelj te snage na širokom platnu narodne istorije.

Sve je kod Save išlo u normalnom poretku: prvo Bog pa čovek, prvo čovek pa onda svet, prvo prosvećenje sebe pa onda prosvećenje drugih, prvo sadržaj pa onda izraz, prvo karakter pa onda spoljašnja kultura. Evo velike i korisne opomene našem pokolenju, u kome mnogi idu naopakim putem: Igraju po periferiji a ne poznaju centra, muče se da izraze no nemaju šta da izraze, trče da prosvećuju a sami neprosvećeni, zaglušuju vikom o kulturi a ne brinu o karakteru, traže uređenje celoga sveta a nisu uredili svoju dušu ni svoju kuću. Najveći trud koji je Sveti Sava pokazao posle truda nad svojom dušom, nad tom prvom njivom Gospodnjom, jeste trud nad narodom svojim, tom drugom njivom Gospodnjom. Sav taj trud njegov nad narodom srbskim, svu onu užurbanu i mnogostruku aktivnost njegovu kao pravog Evropejca, i plodove te aktivnosti, ja ću nazvati Savinim nacionalizmom. Ovaj Savin nacionalizam obuhvata narodnu crkvu, narodnu dinastiju, narodnu državu, narodnu prosvetu, narodnu kulturu i narodnu odbranu“.

Naselivši zauvek Hrista u sebi, Sveti Sava je znao da je Bogočovek Hristos smisao, cilj i krajnje naznačenje postojanja čitavog našeg roda. Zato je Sveti Sava našu istoriju usmerio u pravcu besmrtnosti, večnosti, svetosti, u pravcu Carstva Nebeskog, ka Hristu. U tome je on naš nenadmašni i nezamenljivi putovođa i krmanoš. On je lađu našeg postojanja, opstanka i spasenja usmerio ka Nebeskom Jerusalimu, u kome je jedan mali deo obezbedio svome rodu. Drugim rečima, zahvaljujući Svetom Savi, tokom istorije je stvarana i rađana, a u večnosti naseljavana Nebeska Srbija. U njoj su, kako neumorno i nelažno peva i svedoči Sv. Nikolaj Srbski, „župani srbski, kraljevi i cari“, „majke i sestre junaka“, „posnici i Sveci“, „monasi časni i monahinje blede“, „i devojke mile i dečica mala“, „domaćini“, „sužnji, bolni, paćenici, ubogi i nevoljni“, tu i „četnici slavni, Božji osvetnici“, zatim „mnogi bogomoljci, mnogi dobrotvorci. Udovice tužne i majke bez dece“, „pokoljenja mnoga od najboljeg soja, narod, Božji narod bez broja i broja“, „raduju se tamo oko Svetog Save, ko sinovi carski posred carske slave“.

Nekim verujućim i svim neverujućim, svim odreda kosmopolitima, humanistima i globalistima ova se Nebeska Srbija ne sviđa, smatraju je malom, tesnom, sebičnom i nacionalističkom. Nama se, međutim, zajedno sa Svetim Savom, Sv. Nikolajom i Sv. Justinom, i neprebrojivim mnoštvom srbskih svetitelja, mučenika i pravednika, veoma dopada, i mi je svesno i radosno biramo i objavljujemo za smisao i svrhu našeg postojanja i naše istorije. Zahvaljujući Svetom Savi Hristos, Nebeska Srbija i Nebeski Jerusalim jesu sinonimi.

I kao što smo na početku rekli, ponovićemo i za kraj: u Bogočoveku Isusu Hristu sreli su se i izmirili Bog i čovek; u Svetome Savi sreli su se i zauvek sjedinili Hristos i srbski narod. Otada i zauvek, u vremenu i večnosti, Sveti Sava je saborno-sabirna žiža našeg etnosa i našeg etosa, naše istorije i naše Nebeske Srbije.

I još da na kraju, od suviška naše radosti i naše ljubavi prema Hristu i Svetom Savi, koji nam je proputio put do Carstva Nebeskog, zajedno sa Sv. Nikolajem, Zlatoustim Srbskim, ponavljamo reči zahvalnosti: „Zato imamo da blagodarimo Bogu i Svetome Savi, Bogu koji je iznad sviju, i Svetome Savi koji je srbskom narodu učitelj, u svemu. Učitelj, — no ne jedino srbskom narodu: on može biti i današnjoj Evropi učitelj u zdravom nacionalizmu, jevanđelskom i organskom. U tome je Sveti Sava potpuno savremen, i još više nego savremen — on je čovek budućnosti. I u tome on je bio i ostao do ovoga dana Evropejac, i to jedinstven među Evropejcima“.

I još: „Blago majci koja Savu rodi
I Srbima dok ih Savo vodi“.
Zahvaljujem.

Beseda izgovorena na Svetosavskoj akademiji u Domu kulture u Valjevu, 25. 01. 2016.

Izvor: Princip