Britanska zavera protiv Srba i 27. mart 1941. godine

Ovih dana hrvatski i srpski istoričari uveliko raspravljaju o tome koji je istorijski datum za njihove nacione bio najgori. Hrvatska strana se uglavnom drži 1. decembra 1918. g. kada je navodno stvorena Velika Srbija u vidu kamuflažne Jugoslavije, dok se srpska strana raspolućuje na nekoliko datuma od kojih je jedan – 27. mart 1941. g. sve više i više u opticaju. Naravno, svaki predloženi istorijski datum, tj. događaj vezan za njega, mora se posmatrati u širem kontekstu što se odnosi i na famozni 27. mart obzirom da se ovde postavlja fundamentalno pitanje da li se moglo izbeći ono što je zadesilo Srbe za vreme Drugog svetskog rata i nakon toga, da nije bilo događaja od 27. marta 1941?

Stoga bismo u ovom tekstu izneli neka naša zapažanja u cilju razbijanja (titoističkih) predrasuda i stereotipa o tome da se u slučaju revizije značaja 27. marta navodno vrši revizionističko (čitaj kontrarevolucionarno) tumačenje novije jugoslovenske istorije.

Jugoslavija i Evropa

Nakon brze kapitulacije Francuske juna 1940. g. u ratu protiv austrijskog kaplara ostala je još samo Velika Britanija sa, bar  kako je tada izgledalo, malim šansama da ga dobije a mnogo većim da sklopi ponižavajući mir. Ozuda nije ni čudo što su britanski političari i diplomate pokušavali da svim sredstvima, uključujući i vojne udare, uvuku bilo koju neutralnu zemlju u rat na svoju stranu bez obzira koju je cenu ta žrtvovana zemlja morala da plati za eventualnu pobedu Gordog Albiona.

Tako se na udaru prljave britanske  diplomatije u proleće 1941. god. našla i Kraljevina Jugoslavija kojom je privremeno (od ubistva kralja Aleksandra pa do skorašnjeg punoletstva kraljevića Petra II Karađorđevića) upravljao regent knez Pavle Karađorđević. Koliko je uopšte istorijski bila nepoštena britanska politika odevena u krajnje perfidnu i prljavu diplomatiju možda najbolje govori britanska izreka iz Prvog svetskog rata da će se „britanski vojnici boriti na Zapadnom frontu sve do poslednje kapi francuske krvi!“ Nakon nemačkog anšlusa Austrije 1938., italijanske okupacije Albanije aprila 1939., pristupanja Rumunije i Bugarske Trojnom paktu u kome je već bila i Mađarska (1940./1941.) Kraljevina Jugoslavija nije imala zajedničku granicu sa Silama Osovine još jedino na potezu sa Kraljevinom Grčkom. Uzimajući u obzir pored ovog spoljnopolitičkog faktora i tradicionalni hrvatski separatizam, slugeranjstvo i izdajstvo sa jedne strane i srpski patriotizam i slobodarstvo s druge, knez Pavle, kao veliki anglofil, našao se, marta meseca 1941.,  u velikoj psihološko-političko-patriotskoj dilemi kako odoleti Hitlerovim diplomatskim pritiscima ali i poštenim konkretnim političkim ponudama za potpisivanje pristupa Jugoslavije Trojnom paktu. Hitleru se itekako žurilo zbog realizacije plana „Barbarosa“ tako da jugoslovenska strana nije mogla da razvlači vreme u nedogled, a hrvatsko izdajstvo i zabijanje noža u leđa u slučaju Hitlerove invazije na Kraljevinu je Berlinu bio i glavni adut u pregovorima sa Beogradom.

Sam knez Pavle, kao i politički establišment Kraljevine Jugoslavije, tog se proleća mogao jedino osloniti na eventualnu konkretnu i brzu pomoć Velike Britanije koja jeste u tom trenutku gubila rat ali ga nije još uvek izgubila, a u odnosu na Treći Rajh imala je daleko veće ekonomske i ljudske resurse uzimajući u obzir britansko prekomorsko kolonijalno carstvo.

Treba uzeti u obzir i faktor SAD-a koje su kao jevrejska država lebdele kao Damoklov mač iznad Hitlerovog vrata ako ništa drugo a ono zbog holokausta nad evropskim Jevrejima koji je sprovodila nacistička Nemačka. Međutim, Kraljevini Jugoslaviji je bila potrebna konkretna i brza vojna pomoć kako bi odbijanjem potpisivanja savezništva sa firerom eventualno odvratila austrijskog kaplara od napada na Jugoslaviju. Knez Pavle je inače bio zadrti anglofil i po obrazovanju i po manirima. Sticao se utisak da bi knez pre abdicirao nego okrenuo Britaniji leđa a i sam Hitler ga je držao za britansku marionetu na Balkanu što je knez, uostalom, stvarno i bio. Britanski kralj Džordž VI mu je bio rođak što je naravno učvršćivalo savezništvo sa Gordim Albionom. Ipak, baš u to kritično vreme za opstanak Jugoslavije Albion je morao da konačno otkrije svoje pravo lice i pokazao Srbima da nije uopšte gord već pre svega perfidan što je na kraju i jednog britanskog trabanta kneza Pavla oteralo u Hitlerovo naručje.

Pored faktora izdaje (tj. krajnje podmuklog zabijanja noža u leđa) Hrvata moralo se u slučaju Hitlerovog napada na Jugoslaviju (tj. nepotpisivanja pristupa Trojnom paktu) ozbiljno voditi računa i o komunističkoj petoj koloni u zemlji, s obzirom da su nacisti i komunisti od 23. avgusta 1939. godine (kada je potpisan sporazum Tibrnztop-Molotov) bili ne samo prijatelji već i direktni saveznici.

Zbog toga je u decembru 1940. g. general Milan Nedić, ministar vojni, pripremio naredbu o otvaranju šest koncentracionih logora za komuniste na raznim mestima u Srbiji, u slučaju potrebe, kako bi se bar jedan petokolonaški nož otupeo ukoliko Kraljevina reši da se suprotstavi Hitleru. U tom kontekstu je bio i Nedićev predlog da grad i luku Solun zauzme vojska Kraljevine Jugoslavije, pre nego što u njega uđu italijanski vojnici nakon Musolinijeve agresije na Grčku novembra 1940.

Ukoliko se izgubi Solun eventualna britanska vojna pomoć Jugoslaviji pred Hitlerovu invaziju bi bila nemoguća. Ispostavilo se da ova predostrožnost nije bila potrebna jer su Grci uspešno ratovali protiv Italijana (čak su ušli i u Albaniju iz koje je italijanska invazija na Grčku i počela) ali je sa druge strane i bilo kakva pomoć Britanaca Jugoslaviji izostala. Što se tiče Nedićevog plana o konclogorima za komuniste, on je ubrzo bio otkriven od strane komunističke krtice u redovima vlade. Radilo se o mladom oficiru Živadinu Simiću koji je službovao u Ministarstvu rata. On je predao prepis ovog dokumenta na dve stranice jednom njemu nepoznatom „vrlo važnom drugu“ za koga je tek kasnije ustanovio da je bio zagorski metalac kasniji doživotni predsednik Titoslavije.

Prepis dokumenta je ubrzo od strane komunista umnožen i razdeljen po Beogradu od kuće do kuće tako da se plan o rezervatizaciji crvene pete kolone nije mogao sprovesti. Katastrofalne posledice Simićevog krtičarenja i izdajstva su Srbi u nacionalnom smislu ubrzo osetili na svojoj koži kako za vreme tako i nakon rata. Tako je pored Vinstona Čerčila i Živorad Simić postao srpski grobar a ovo izdajstvo nije mogao da ispravi čak ni Draža Mihailović za vreme rata.

Za Hitlera je bilo od krucijalne važnosti da pre napada na SSSR reši pitanje Jugoslavije i Grčke verujući da Velika Britanija koja mu je objavila rat neće sklopiti mir sve dok postoji Sovjetski Savez u Hitlerovoj zaleđini bez obzira na sporazum između Moskve i Berlina za koji je London držao da je neiskren, rovit i iznuđen silom spoljnopolitičkih (ne)prilika. Međutim, za „Barbarosu“ je Trećem Rajhu bilo potrebno da ima pacifikovan Balkan a jedine još nepouzdane države na Balkanu su bile Jugoslavija sa Srbima kao tradicionalnim nemačkim neprijateljima i Grčka u koju se Musolini samoinicijativno nespretno upetljao kao osvetu za Hitlerov anšlus Austrije za koji nije bio obavešten od Berlina.

Ubrzo se ispostavilo da se Duče ne može sam izvući iz grčke salate. Britanska vojska je u kontinentalnoj Evropi uspešno još uvek ratovala samo u Grčkoj tako da bi vojno-politička eliminacija Grčke i Jugoslavije, kao potencijalnog britanskog saveznika, krajnje destimulativno delovala na London. Stoga je Hitler prebacio u Bugarsku sedam svojih divizija a od kneza Pavla je tražio da mu dozvoli prelaz šest divizija preko Jugoslavije na grčki front.

Do konačnog „oči u oči“ raspleta situacije sa Jugoslavijom je došlo 1. marta 1941. godine, kada je knez Pavle bio prinuđen da lično poseti firera u njegovom omiljenom letovalištu u Berhtesgardenu. Tom prilikom, u krajnje neugodnom razgovoru za kneza, bilo mu je rečeno da će, nakon izbacivanja britanskih snaga iz Grčke, Nemačka na leto napasti SSSR i uništiti boljševizam. Ono što je do sada jugoslovenska (i komunistička i emigrantska) istoriografija uglavnom prećutkivala, svesno ili ne, je Hitlerova principijelna ponuda knezu Pavlu da neko iz kuće Karađorđevića nakon sloma boljševizma postane ruski car (tako bar tvrdi Vladimir Dedijer u knjizi Tito Govori, str. 130). Naravno da je nemački diktator ciljao upravo na kneza Pavla kome je mandat regenta isticao 6. septembra te 1941. g. (jer je tada kraljević Petar II punio 18 godina, tj. postajao punoletan i punopravan kralj Jugoslavije).

25. Mart 1941. g.

Međutim, da se ne bi stekao pogrešan utisak mora se napomenuti da ova Hitlerova „carska“ ponuda nije krucijalno uticala na odluku kneza Pavla i regentske vlade Kraljevine Jugoslavije da pristupi Trojnom paktu 25. marta 1941. godine, jer je to pitanje već bilo rešeno od strane perfidnog Albiona. Pored činjenice da je sama ponuda bila više imaginarna nego realna i to od čoveka koji još rat na Istoku nije ni započeo, bez prethodnog završetka rata na Zapadu, sedenje na ruskom carskom prestolu uz naci-nemački patronat i ne bi bilo baš neko uživanje, a o moralnoj strani ovog čina i da ne govorimo.

Ono što je konačno prelomilo Kneza Pavla se zvalo “realpolitika”. Naime, knez kao revnosni britanski klijent u Jugoslaviji se prvo obratio svojim mentorima, tj. britanskim diplomatskim krugovima u Beogradu i Londonu apelujući na pomoć i zaštitu. Ono što su Britanci tada ponudili Jugoslaviji, faktički Srbima, se može napisati samo jednom rečju – ŠIPAK! (i to veliki), uz diplomatsko prodavanje “m… za bubrege”. Naime, nisu nudili ama baš nikakvu vojnu pomoć, niti u ljudstvu niti u tehnici i materijalu (za razliku od grčkog slučaja), a tražili su od Jugoslavije sve – da se vojno maksimalno angažuje u direktnom ratu protiv Trećeg Rajha (od koga su i sami Britanci gubili rat) uz „obećanje ludom radovanje“ da će Jugosloveni nakon „pobede“ Perfidnog Albiona biti adekvatno nagrađeni. Dakle, trebalo je iskrvariti za Albion „do poslednje kapi srpske krvi“ (jer se od Bečkih konjušara i Peštanskih kočijaša mogao za vreme rata očekivati samo nož u leđa tako da se realno moglo računati samo na „rado ide Srbin u vojnike“) a nekakva nagrada bi došla nakon eventualne pobede i to nejasno kakva i da li uopšte adekvatna.

Kako je Albion započeo rat videlo se dobro na poljskom primeru: uoči napada Nemačke na Poljsku 1. septembra 1939., britanski vojni stručnjaci su obilazili poljske odbrambene rovove sa pitanjem „a gde vam je artiljerija?“ Poljaci su im odgovarali „mi to vas pitamo“.

Beograd 27. marta 1941. godine

Uz istorijsko, ne tako davno, iskustvo iz Prvog svetskog rata kako su Britanci kao formalni „saveznici“ pomagali Srbiju i srpsku vojsku, a imajući od Hitlera konkretnu ponudu uslova pod kojima Kraljevina pristupa Trojnom paktu neodlazak u Beč 25. marta bi značilo nacionalno i državno samoubistvo. Sam knez Pavle se uoči pregovora sa Hitlerom plašio da će London arogantno zahtevati od Jugoslavije i formalnu javnu deklaraciju o prijateljstvu sa Britanijom što bi sigurno dodatno iritiralo austrijskog kaplara a Kraljevini Jugoslaviji ne bi donelo ništa dobroga. Pored toga, konkretna britanska pomoć nije bila čak ni na horizontu a sa Nemačkom je Jugoslavija imala zajedničku granicu nakon anšlusa. Kako će se Hrvati i komunisti boriti protiv Nemačke bilo je svima jasno uz opasku da je i po pitanju naoružanja i po pitanju opreme Jugoslavija bila apsolutno nespremna za rat i protiv daleko slabijeg protivnika a ne Nemačke koja je pre manje od godinu dana pregazila Francusku (maj-juni 1940. g.).

Dakle, Britanci su gurajući Jugoslaviju u rat računali isključivo i samo na srpskog vojnika koji je na frontu protiv nemačke Luftvafe i pancer divizija Vermahta (koje su paradirale Šanzelizeom i ispod Trijumfalne kapije u Parizu) morao da izdrži što duže i to sve do konačne pogibije. Vinston Čerčil je 12. januara 1941. godine to jasno stavio do znanja knezu Pavlu preko britanskog poslanika u Beogradu koji je regenta izvestio da za London jugoslovenska neutralnost više nije dovoljna.

Razlika između Hitlerovih i Čerčilovih zahteva Jugoslaviji je shodno tome bila ogromna: kaplar je tražio samo neutralnost i sporazum o nenapadanju dok je tompus-džentlmen zahtevao krv. Kakve su bile šanse Jugoslavije u ratu sa Nemačkom izložio je jasno i glasno novi ministar vojni general Pešić (antinemački nastrojen čiji su izbor pozdravili Britanci) na sednici Krunskog saveta (izvršni komitet vlade) 6. marta 1941. godine. Tom prilikom je general rekao da će u slučaju rata Nemci brzo zauzeti čitav sever zemlje sa Beogradom, Zagrebom i Ljubljanom, pa bi se u tom slučaju vojska Kraljevine morala povući u hercegbosanske planine gde bi mogla da izdrži bez dovoljnog oružja, municije i hrane do šest nedelja pre konačne kapitulacije. Shodno ovakvom stanju stvari, sutradan 7. marta je premijer Dragiša Cvetković (romske nacionalnosti) nemačkom poslaniku u Beogradu uručio sledeće zahteve Jugoslavije (verujući da su jugoslovenski zahtevi išli dalje od onoga što je Hitler bio spreman u tom trenutku da prihvati) pre potpisivanja pristupa Trojnom paktu (iste one koje je i knez Pavle tražio od firera 1. marta):

• Poštovaće se politički suverenitet i teritorijalni integritet Kraljevine Jugoslavije.
• Od Jugoslavije se neće tražiti vojna pomoć niti prolaz ili transport trupa kroz zemlju za vreme trajanja rata.
• Interes Jugoslavije za slobodan izlaz na Egejsko more će se uzeti u obzir prilikom političke reorganizacije Evrope nakon rata.

Ono što su potpisali Ribentrop i Cvetković u hotelu Belveder u Beču 25. marta 1941. g. se može smatrati maksimalnim diplomatskim uspehom faktički srpske diplomatije u vrtlogu Drugog svetskog rata. Ono što je nemačka strana potpisala (a prineo na potpis Ivo Andrić) bilo je upravo ono što su knez i premijer i tražili od Berlina nadajući se da takve zahteve Hitler neće prihvatiti pa bi se tako pregovarački proces i dalje produžavao:

„Povodom današnjeg pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu nemačka vlada potvrđuje svoju odluku da poštuje suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije bez ikakvog vremenskog ograničenja“.

• „…vlade Sila Osovine neće tokom ovog rata od Jugoslavije tražiti da dozvoli transport trupa preko jugoslovenske države ili kroz njenu teritoriju“.
• „Italija i Nemačka uveravaju vladu Jugoslavije da u vezi sa vojnom situacijom one ne žele da upućuju bilo kakve zahteve za vojnu pomoć“.
• 27. mart 1941. g.

Nemci, međutim, nisu ispunili samo jedan zahtev Beograda: stavka druga (o tranzitu) je morala da ostane tajnom pa je jugoslovenske novine nisu ni objavile. Berlin je tražio tajnost ove stavke da ne bi razbesneo Sofiju, Bukurešt i Budimpeštu jer Bugarska, Rumunija i Mađarska ovako veliku privilegiju kao Jugoslavija nisu imale. Jedini koji nisu bili zadovoljni ovakvim razvojem situacije su bili Britanci jer su jedino oni bili realni gubitnici.

Stoga se, po već unapred razrađenim rezervnim planovima Perfidnog Albiona, pristupilo realizaciji varijante državnog udara, tj. vojnog puča u Beogradu, kako bi se na vlast doveli krajnje poslušni britanski trabanti, slično kao što su Nemci uradili sa Lenjinom 1917. g. koga su poslali iz Švajcarske za Petrograd da preuzme vlast i zbaci prevratničku vladu Kerenskog koja nije htela da potpiše separatni mir sa Drugim Rajhom. Glavna britanska marioneta koji je organizovao puč u noći 26./27. marta 1941. g. je bio brigadni general jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva Borivoje Mirković.

Demonstracije od 27. marta su bile apsolutno spontane jer je narod mislio da se stvarno radi o izdaji (obzirom da nisu sve tačke sporazuma objavljene javnosti i obzirom da se neosnovano nadao britanskoj pomoći) tako da o posleratnoj titiostičkoj propagandi da su demonstracije organizovali komunisti nema ni govora iz dva razloga:

1. snaga, uticaj i broj komunista su bili mali da bi animirali veliku masu i
2. Staljinova direktiva svim KP u Evropi nakon sporazuma sa Hitlerom 1939. godine bila je jasna i obavezujuća: striktno se prekidaju sve antinemačke aktivnosti.

Nije teško zaključiti i da je paljenje nemačke zastave na zgradi Turističkog ureda Nemačke bila dobro smišljena provokacija nekog Mirkovićevog britiš-trabanta kako bi se dao jasan izgovor Hitleru da napadne Jugoslaviju.

Šta će biti nakon napada na Jugoslaviju i poraza kraljevske vojske dobro su znali svi vodeći srpski političari – komadanje zemlje sa stvaranjem velike genocidne hrvatske države u kojoj će se Srbi ubijati sa slašću i mašću a Perfidni Albion će i dalje slati „obećanja ludom radovanja“ uz osione zahteve da se izdrži do poslednje kapi (tuđe) krvi. Svu perfidnost Gordog Albiona će za vreme rata 1941.–1945. g. u svom punom smislu osetiti upravo Srbi i njihov jedini nacionalni zaštitnik – Ravnogorski pokret, a Beograđani (i još neki drugi) će morati i 1944. godine da se daju u bežaniju, ali ovog puta od angloameričkih štuka.

Autor je profesor na Univerzitetu Mikolas Romeris, Viljnus

Izvor: CEOPOM-Istina