Direktna linija – Putin odgovara (II)

PREDSEDNIK Ruske Federacije Vladimir Putin, 12-ti put je uživo razgovarao sa svojim narodom

„Direktna linija“ je potrajala 3 sata 54 minuta. Za to vreme je ruski lider uspeo da odgovori na preko 70 pitanja.

„Direktnu liniju“ su direktno prenosili Prvi kanal ruske državne televizije, televizija Rusija 1 i Rusija 24, radio stanice Majak, Vesti FM i Radio Rusija.

Do njenog početka – za osam dana – Putinu je postavljeno više od 2 miliona pitanja. U proseku je stizalo po 17,5 hiljada poziva u minuti i to je novi rekord. Pitanja su bilakratka i veoma jednostavna, a mnoga su bila propraćena rečima: „Hvala za Krim“.

Razgovor su iz zajedničkog studija usmeravali voditelji Marija Sitelj i Kiril Klejmjonov.

(CEOPOM-Istina prenosi Putinove odgovore u dva dela – DEO II)

M. SITEL: Vladimire Vladimiroviču, u Ukrajini žive milioni Rusa, koji su posle događaja na Krimu, po definiciji nove vlasti, postali otpadnici. Gospođa Timošenko je čak pozvala da se uzme oružje i da se ti ljudi „podave“, na obračun sa njima.

K. KLEJMENOV: „Sa prokletim kacapima (pogrdan ukrajinski naziv za Ruse)“.

M. SITEL: Da, „ sa prokletim kacapima“. Takvih izjava ima prilično mnogo, i pitanja o daljoj sudbini Rusa koji žive u Ukrajini ima zaista mnogo, da ne kažem – veći deo.

Sergej LUKJANJENKO, poznati pisac: Vladimire Vladimiroviču, 23 godine Ukrajina se, zapravo, razvijala kao država protiv Rusije…

V. PUTIN: Šta, šta, još jednom?

S. LUKJANJENKO: U poslednje 23 godine Ukrajina se razvijala kao država suprotstavljena Rusiji, to jest čak je postojala i takva parola: „Ukrajina nije Rusija“. I što je najgore, te klice su sad dale plodove. Vidimo šta se događa, na kraju je Ukrajina upala u nacionalističku, maltene fašističku situaciju. To jest sada se već radi o slanju vojnih kaznenih odreda na jugoistok itd. Sve je jasno. Najstrašnije je, po mom mišljenju, što se naš glas, stav Rusije ne čuje, on se ne čuje na Zapadu, na sve načine se sprečava da se on čuje u samoj Ukrajini .

Šta mislite, kako bismo mi ipak mogli da prenesemo svoj stav i da li uopšte možemo to da učinimo? Da li možemo da ubedimo Zapad na nas sluša i da nas razume? Ponekad se stiče utisak da ne.

PUTIN: Znate, Sergej (da li mogu tako da Vam se obratim?), ipak se neću složiti sa Vama. Znam da ste Vi jedan od najinteresantnijih današnjih pisaca, veoma čitan, čije se knjige izdaju u velikim tiražima. Ali, ne mogu da se složim s tim da je Ukrajina Prokleta zemlja, zaista Vas molim da ne koristite takve izraze kad je u pitanju Ukrajina. Ukrajina je napaćena zemlja, to je složeno društvo i mnogostradalno u bukvalnom smislu. Pogledajte, tamo gde cveta današnji nacionalizam i čak se obnavlja neonacizam, gde je to: to su zapadni delovi Ukrajine – a vi dobro znate istoriju te teritorije, te zemlje i tih ljudi.

Te teritorije su se delimično nalazile u Čehoslovačkoj, delimično u Mađarskoj, delimično u Austriji, u Austrougarskoj, delimično u Poljskoj, i nigde i nikad ti ljudi nisu bili punopravni građani tih zemalja. Znate, to je nešto što se odavno skupljalo u tim ljudima.

Danas se nekima čini da upravo zbog tih okolnosti, zbog nekadašnjeg pripadanja tih teritorija današnjim državama EU, da im to daje neki poseban evropski kvalitet. To što su bili ljudi drugog reda u tim državama kao da se zaboravilo, ali u istorijskom sećanju, ispod površine, negde duboko u duši, to je zakopano, razumete? Odatle, ja mislim, i potiče taj nacionalizam.

Druga je stvar centar, istok i jugoistok Ukrajine. Malopre sam o tome govorio, o Novorusiji, čiji su koreni, bez sumnje, vezani za Rusku državu, i to su ljudi malo drugačijeg mentaliteta. Našavši se u sastavu ove današnje Ukrajine, koja je sklopljena od delova u sovjetsko vreme, ljudima je dosta teško da uspostave dobre odnose između sebe i teško im je da razumeju jedni druge. Ali, treba im pomoći da to učine, koliko je to moguće.

Kakva je u tim uslovima naša uloga, uloga dobrog komšije, najbližeg rođaka; da li će nas čuti naši partneri negde iza okeana ili u Evropi? Nadam se da će nas čuti, ali istovremeno, malopre sam to spomenuo, postoji određena bojazan od same Rusije, njene veličine, njenog potencijalnog rasta i moći, zato pokušavaju i nas takođe da usitne i podele.

Da li će nas čuti u tom slučaju naši partneri? Ukazao sam čime se oni najviše rukovode, ali mi se čini da bi trebalo da čuju, zato što u današnjem svetu koji se formira, imam u vidu tendencije njegovog formiranja u bližoj i daljoj istorijskoj perspektivi, ceo taj svet, sva Evropa, već sam govorio o tome, od Lisabona do Vladivostoka, treba da se ujedini, kako bi bila konkurentna i sposobna za život u svetu koji se ubrzano razvija. To je izuzetno važna okolnost. Nadam se da će nas naši partneri čuti i razumeti.

K. KLEJMENOV: Vladimire Vladimiroviču, pitanja o situaciji u Ukrajini dominiraju na sajtu našeg programa. U poslednjih nekoliko minuta sam prelistao najupečatljivije i našao neka koja se ponavljaju.

V. PUTIN: Izvinite. I, Sergej, molim Vas, ne treba zabranjivati izdavanje Vaših knjiga ma gde to bilo, uključujući Ukrajinu, šta Vam je? Ne radi se o novcu – radi se o tome da ste Vi jedan od najistaknutijih pisaca Rusije, to je deo ruske kulture, i treba gurati tamo rusku kulturu, a ne vaditi je odande, važi?

S. LUKJANJENKO: Dobro, dozvoljavam.

V. PUTIN: Hvala.

K. KLEJMENOV: Našao sam još jedno zanimljivo pitanje na sajtu našeg programa, poslao ga je Aleksandar Žabinski, koji živi u Moskovskoj oblasti, pročitaću ga: „Mi odbijamo da razgovaramo s aktualnim kijevskim vlastima, ja ih smatram nelegitimnim, sumnju izaziva i legitimnost predsedničkih izbora u Ukrajini najavljenih za maj. Možemo i dalje s njima da ne razgovaramo, ali Ukrajina nigde neće otploviti od granica Rusije. S njenim vlastima, legitimnim ili ne baš, svejedno ćemo morati da se dogovaramo. Možda da se ne gubi vreme i da se započnu pregovori sa svim potencijalnim pobednicima predsedničke trke?“

V. PUTIN: Mi zaista smatramo da su aktuelne vlasti nelegitimne, i ne mogu biti legitimne, jer nemaju nacionalni mandat za upravljanje zemljom, i to govori sve. Međutim, mi ne odbijamo kontakte s bilo kim, na ministarskom nivou kontakti su otvoreni i naši ministri održavaju odnose sa svojim ukrajinskim kolegama. Dmitrij Anatoljevič Medvedev je razgovarao s Jacenjukom, Nariškin je razgovarao s Turčinovom, oni su isto u kontaktu. Što se tiče predsedničkih kandidata, znate kako se odvija predsednička trka. Apsolutno nedopustivo, na apsolutno nedopustiv način. Ako se i dalje sve bude odvijalo na takav način, mi, naravno, nećemo moći da smatramo da je sve što se događa, sve što će se događati posle 25. maja, legitimno.

Kakvi su to legitimni izbori, ako kandidate s istoka stalno tuku, polivaju raznim mastilima, ne dozvoljavaju im da se sretnu sa biračima? Kakva je to izborna kampanja? Da ne govorim o tome da prema Ustavu Ukrajine – evo, Irina Hakamada je postavljala pitanja vezana za legitimizaciju, po Ustavu Ukrajine, ukoliko se on ne promeni – ako se ne promeni Ustav, novi izbori, dok postoji legalni predsednik Janukovič, jednostavno se ne mogu održati.

U skladu s važećim Ustavom, ne može se birati novi predsednik dok je živ aktuelni, legalni predsednik. Znači, ako želimo, ako oni žele da izbori budu legitimni,valjda bi trebalo da promene Ustav, a onda da popričaju i o federalizaciji, i o decentralizaciji, itd. Na to prosto zdrav razum ukazuje.

Može se, naravno, i dalje delovati mimo zdravog razuma – samo ne razumem do čega će to dovesti. Ali, u kontaktu smo sa svima.

Lider predsedničke trke trenutno je gospodin Porošenko. Značajan deo njegovog biznisa je u Rusiji. On proizvodi kod nas bombone i karamele, koje su mnogi kod nas, verovatno, probali, ne znajući da je vlasnik tog preduzeća gospodin Porošenko, favorit na predsedničkim izborima.

Gospođu Timošenko lično dobro poznajem. Ona poziva da se „u Ruse puca iz nuklearnog oružja“, mislim da je to rečeno, ali najverovatnije usled emocionalnog sloma. Ona i ja se dobro poznajemo.

Uzgred, ona je potpisivala poznate gasne ugovore, koje njeni partijski saborci i učesnici potpisivanja tih ugovora danas odbijaju da izvršavaju. Ali, ona i ja smo u svoje vreme imali prilično dobre poslovne odnose. Lično ne znam druge kandidate s istoka: Carjova i bivšeg harkovskog gubernatora – ali generalno imamo predstavu kakvi su to ljudi. Mi ćemo, naravno, sarađivati sa svima.

M. SITEL: Dozvolite, ja ću bukvalno da repliciram. Vladimire Vladimiroviču, krstaški pohod majdana protiv jugoistoka je takođe protivustavan. To je takođe suprotno…

V. PUTIN: Izvinite, molim Vas. Trenutno čujemo apele da ljudi na jugoistoku polože oružje, ali ja kažem svojim partnerima: „To je ispravan, odličan apel, ali onda sklonite armiju od civilnog stanovništva. Zato što su potpuno sišli s uma: tenkovi, oklopni transporteri (gledam na televiziiji), dovlače topove. Protiv koga dovlače topove? Jesu li oni potpuno poludeli?

K. KLEJMENOV: Višecevni raketni bacači…

V. PUTIN: Da, i višecevni raketni bacači, lete borbeni avioni, lete „suške“ (Suhoj). Da li su potpuno izgubili razum? A dalje šta? Približavaju se naoružani odredi nacionalista, dobro, da se razoružaju na istoku, u redu, da pretpostavimo da će da odvedu armiju, zašto nisu razoružali odrede nacionalista? A posle će reći – mi tu ništa ne možemo da učinimo.

Kako se ljudi na istoku mogu naterati da polože oružje, tim pre što na njihovu stranu prelaze pripadnici Berkuta (jedinica za specijalne operacije), pripadnici MUP, čak i neke vojne jedinice. Nije tu rešenje problema. Problem treba da bude rešen na putu traženja kompromisa i poštovanja legitimnih interesa tih ljudi.

M. SITEL: Ali, niko nije spreman na kompromis. S kim da se pregovara? Vi kažete da treba da se obezbede garancije, čije? Sjedinjenih Američkih Država, Zapada, lidera EU, samoproglašene majdanske vlasti? Ko, s kim da se pregovara?

V. PUTIN: Pregovarati moraju oni koji sebe trenutno smatraju vlašću u Kijevu. Oni treba da se vode zdravim razumom i realnošću.

K. KLEJMENOV: Trenutno su u studiju ljudi koji su se našli na takozvanim spiskovima za sankcije. Možda postoje i oni koje se nalaze ovde, a ne znaju da su na spiskovima.

Dmitrij KISELJOV, generalni direktor informativne agencije „Sevodnja“ („Danas“).

Čini mise da se naša zemlja našla u obruču. Lično osećam, imam neki osećaj davljenja, kao da me neko guši. Čini mi se da je to NATO, pošto se blok NATO širi, kao rak, i bukvalno za poslednjih 25 godina je „progutao“ naše saveznika iz Varšavskog pakta, zatim neke delove Sovjetskog Saveza, baltičke zemlje, razjapio čeljusti na Gruziju, sad već i na Ukrajinu.

U sedištu NATO kažu da bi bilo korisno, verovatno, primiti i Ukrajinu u NATO. A Vi kažete da blokovski sistem izumire. Ne mogu s tim da se složim, jer osećam gušenje od strane tog bloka. Naravno, može se reći da sam ja paranoik i da je to kod mene paranoja. Ali, što se kaže, ako imate paranoju, to još uvek ne znači da vas ne prate. Zato se ovde ne radi o meni, već o tom širenju bloka NATO. Gde je ta crvena linija, postoji li ona i kako se Vi osećate kao lider zemlje? Ništa lično, Vladimire Vladimiroviču.

V. PUTIN: Mi ćemo sami sve da ugušimo! Što se toliko plašite? (Aplauz)

D. KISELJOV: Nemam nikakav strah, normalno, ali gde je ta crvena linija i gde je kraj, što se kaže? Postoje li granice i ko će ih postaviti?

V. PUTIN: Kod nas nema straha: ni kod mene, a i ni kod koga ne trba da bude. Ali, moramo se držati realnosti. A realnost ste Vi sad, uglavnom, dosta dobro i na svojstven Vama blistav način opisali, uneli ste nam određeni strah. Još jednom ponavljam, smatram da se ničega ne treba plašiti, ali mi moramo trezveno da procenjujemo situaciju. A u čemu se ona sastoji? Vi ste sad to dosta slikovito rekli.

Nama su nekada obećali (ja sam o tome u Minhenu u svoje vreme pričao) da posle ujedinjenja Nemačke neće biti širenja NATO na istok. Preko istočnih granica NATO, kako nam je tada rekao tadašnji generalni sekretar NATO, alijansa se neće širiti. A potom je počelo njegovo širenje na bivše članice Varšavskog pakta, zatim i na baltičke zemlje, pa na bivše republike Sovjetskog Saveza.

Ja sam u svoje vreme govorio: „Zašto to radite, u čemu je smisao? U bezbednosti tih zemalja? Mislite da će vas neko napasti? Dovoljno je zaključiti sporazum, bilateralni sporazum o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći, uključujući vojnu, i bezbednost tih zemalja će biti osigurana“. Odgovor: „Vas se to ne tiče. Zemlje i narodi imaju pravo da sami biraju način na koji će osigurati svoju bezbednost“.

Pa, dobro, to je istina. Ali je istina i to da kada se infrastruktura vojnog bloka približava našim granicama, to kod nas izaziva određenu bojazan i pitanja. Mi treba da preduzimamo određene korake, i to je takođe istina, to niko ne može da nam uskrati. I to nas tera da povlačimo neke uzvratne poteze.

Sad ću iskoristiti ovu priliku i i reći ću par reči o našim pregovorima o sistemu protivraketne odbrane, što nije ništa manje važno, a možda je i važnije od širenja NATO na istok. Uzgred, i naša odluka o Krimu je delimično bila vezana za to.

Naravno, pre svega i najviše je to bila pomoć Krimljanima. Takođe, i shvatanje da ako mi ništa ne činimo, u određenom trenutku, vodeći se istim principima, oni će uvući Ukrajinu u NATO i reći će: „Vas se to ne tiče“ – i NATO brodovi će se naći u gradu ruske vojno-pomorske slave – Sevastopolju.

Ali, ne radi se samo o emocionalnoj strani tog pitanja, već je stvar u tome što Krim nekako štrči Crnom moru, kao da se nalazi u centru. Doduše, s vojnog aspekta, on nema takav značaj kao u HVIII-HIH veku, s obzirom na postojanje savremenih udarnih sredstava za uništavanje, uključujući obalske.

Ali, ako tamo uđe NATO-a oni će tamo postaviti ta udarna sredstva – onda to za nas već ima geopolitički značaj: tada bi Rusija bila praktično istisnuta iz crnomorskog regiona. Imali bismo mali deo obale – 450 ili 600 kilometara. I to je sve!

A to je – realno – istiskivanje Rusije iz za nas veoma važnog regiona sveta, za koji je toliko ruskih kostiju ostavljeno tokom svih prethodnih vekova. To je ozbiljna stvar. Zato se ne treba ničega bojati. Ali, mi treba da imamo i imaćemo u vidu te okolnosti i reagovaćemo na odgovarajući način.

Isto to se događa, kao što sam malopre rekao, i s našim pregovorima o postavljanju elemenata protivraketne odbrane SAD. To nije odbrambeni sistem, to je deo ofanzivnog potencijala iznetog na periferiju. Nama kažu: „To nije protiv vas“.

Međutim, znate, na stručnom nivou se veoma dobro razume da postavljanje tih sistema blizu naših granica znači da će u njihovom dometu biti naše rakete, strateške rakete stacionirane na kopnu. Svi to odlično razumeju. Uprkos tome nam i dalje govore: „Verujte nam, to nije protiv vas“.

Znate, čak i na naš predlog da potpišu neki beznačajni pravni papir gde bi pisalo da to nije protiv nas, naši američki američki partneri odbijaju i to malo da učine. To je začuđujuće, ali je to činjenica. I, naravno, onda se mi zapitamo: „A što ne potpišete, ako smatrate da to nije protiv nas“?

Sitnica, reklo bi se, običan papir, znate, danas je potpisan, sutra može da se baci, pa ni to ne žele da učine. I kada postavljaju te elemente u Evropi, onda ćemo – već smo mnogo puta o tome govorili – morati nešto da preduzmemo kao odgovor. A to je raspirivanje trke u naoružanju! Zašto to raditi?

Mnogo je bolje sagledati taj problem, ako postoje neke raketne pretnje iz nekih pravaca, da zajedno rešavamo ta pitanja, da odredimo te raketne pravce, da odredimo sistem za upravljanje tim sistemom, pristup upravljanje, da zajedno to radimo – ne, ne žele.

Mi ćemo, naravno, i dalje biti strpljivi, uporno ćemo voditi pregovore, ali ćemo u svakom slučaju učiniti sve – i siguran sam da ćemo uspeti – da osiguramo, da garantovano osiguramo bezbednost naroda Rusije.

M. SITELJ: „Ako Zapad odustane od gasa koji Rusija isporučuje kako će se to odraziti na naše blagostanje posebno penzionera?” – pita Ljudmila Budarina iz Tambovske oblasti.

V. PUTIN: Treba reći da prihodi od nafte i gasa predstavljaju značajni deo priliva u ruski budžet. To je ozbiljna komponenta kojom rešavamo pitanja razvoja privrede, budžetsko planiranje programa našeg razvoja i, naravno, realizaciju socijalnih obaveza prema građanima.

Šta želim da kažem? Ne bih da pogrešim u ciframa, ali trenutno, daj Bože da je tako, želim da kažem da osnovni prihodi ne dolaze od gasa, već od nafte. Ako to iskažemo u dolarima, onda su prihodi od nafte u prošloj godini bili 191-194 milijarde dolara, dok su prihodi od gasa – bili oko 28 milijardi dolara. Da li vidite razliku? Dakle: 191 – od nafte, a 28 – od gasa.

Nafta se prodaje na svetskim tržištima. Da li nam mogu nekako naneti štetu? Mogu da pokušaju. Do čega će to dovesti one koji to budu činili? Prvo, kako će to učiniti? Realne mogućnosti da povećaju proizvodnju, što bi dovelo do pada svetskih cena ima samo Saudijska Arabija. Saudijska Arabija je svoj budžet formirala, mislim, na nivou 85–90 dolara za barel.

K. KLEJMENOV: Obama je tamo već bio u poseti…

V. PUTIN: Ne, izvinite molim vas, on je izračunat na osnovu nafte, a ne gasa i to na nivou 85–90 dolara za barel, a kod nas, mislim, na nivou od 90 dolara. I ako cena bude niža od 85, onda će Saudijska Arabija imati `rupu`, kod nje će početi problemi. Za nas smanjenje sa 90 na 85 nije kritično. To je prvo.

Drugo. Mi imamo veoma dobre odnose sa Saudijskom Arabijom. Mi imamo, recimo, različit pristup sirijskoj problematici, ali zato imamo sasvim podudaran pristup razvoju situacije u Egiptu. Mi imamo i mnoge druge podudarne tačke.

Veoma poštujem čuvara dve muslimanske svetinje – kralja Saudijske Arabije, on je veoma pametan i uravnotežen čovek. Zato ne smatram da će naši saudijski prijatelji poći na neke nagle promene i to na svoju i štetu ruske privrede. To je prvo.

Drugo. Oni dejstvuju okviru organizacije OPEK u kojoj ima mnogo naših pristalica.Čak se ne radi o tome da na oni simpatišu, već je reč o tome da oni imaju svoje ekonomske interese, tako da naglo smanjenje proizvodnje, što se može učiniti samo na usaglašen način u okviru OPEK, predstavlja prilično tešku stvar.

Na kraju, same Sjedinjene Države, koje razvijaju proizvodnju gasa i nafte iz škriljaca, priznaju da je nivo rentabilnosti veoma nizak i da su to skupi projekti. A ako se još obore cene na svetskom tržištu, onda ti projekti mogu postati potpuno nerentabilni, ako ne i sa gubitkom, a grana koja nastaje jednostavno može da propadne.

Još jedna okolnost. Nafta se na svetskim tržištima kotira i prodaje u dolarima. Ako tražnja pada, automatski pada i dolar, tako da dolar počinje da gubi na značaju kao svetska valuta. Veoma je mnogo komponenti u koje se želi kljucnuti, ali su mogućnosti ipak ograničene. Iako se, po svoj prilici, neka šteta može naneti.

A sada što se tiče gasa. Mi gas prodajemo, mislim na cevovodni gas (tu je naša osnovna prodaja gasa), u osnovi evropskim zemljama koje negde oko 30–35 odsto, oko 34 svog gasnog bilansa zatvaraju isporukama iz Rusije. Da li je moguće prekinuti kupovinu ruskog gasa? Smatram da nije.

Neki naši susedi, a to su nam veoma dobri susedi, sa kojima imamo veoma dobar razvoj odnosa, recimo sa Finskom koja 90 odsto svojih gasnih potreba zadovoljava kupovinom gasa iz Rusije. U nekim zemljama bivših tzv. narodnih demokratija taj procenat je 90, negde 60, 50, 70 odsto – u Istočnoj Evropi – sve je to naš ruski gas.

Da li je moguće da dođe do obustave isporuka? To, smatram, uopšte nije realno. Ali, uvek je sebi moguće naneti štetu, praktično sebi pustiti krv. Ali, ja to ne mogu ni da zamislim. Zato svi brinu o diversifikaciji isporuka. U Evropi govore o povećanju nezavisnosti od ruskog isporučioca, isto kao što i mi počinjemo da govorimo da želimo da budemo nezavisni od naših potrošača.

Za sada se sve nalazi u poznatim bilansima potrošača i isporučilaca, ovde postoji samo jedan problem – tranzitne zemlje. Ovde je najopasniji element, naravno, tranzit preko teritorije Ukrajine sa kojom se veoma teško dogovaramo o energetskoj problematici. Međutim, nadam se da ćemo sve dovesti u potrebno stanje, imajući u vidu ugovore koji imaju pravnu snagu i na osnovu kojih se postupa.

M. SITELJ: Sledeće pitanje: „Recite da li je u planu da se Aljaska pripoji Rusiji? To žarko želimo. Hvala. Penzionerka Fiana Ivanovna”.

K. KLEJMENOV: To je veoma aktuelan vic Vladimire Vladimiroviču. Da li znate da Aljasku sada zovu AjsKrim?

V. PUTIN: Da, znam. Ali, Faina Ivanovna, draga moja, šta će Vam Aljaska? Uzgred, Aljaska je prodata negde još u XIX veku, dok su u isto vreme Francuzi prodali Sjedinjenim Američkim Državama Luizijanu. Hiljade kvadratnih kilometara su prodate za samo 7,2 miliona dolara, istina, u zlatu.

Može se izračunati koliko je to danas, naravno da to nije bilo skupo. Naša zemlja je severna, 70 odsto naše teritorije pripada Severnim delovima i delovima Krajnjeg Severa. Zar je Aljaska Južna polulopta? Tamo je takođe hladno. Hajde da ne padamo u vatru, u redu?

E. ARTJUH: Rusija je član mnogih međunarodnih organizacija, a nama sada, povodom Ukrajine, ne prete samo prstom, nego pozivaju da se Rusija isključi iz celog niza tih organizacija. Kako se Vama čini, treba li da na novi način sagledamo svoje članstvo u tim organizacijama? Možda da ga sasvim preispitamo? Negde da ga zamrznemo sami, a odnekud i da istupimo? Tada bi se tek pokazalo ko je na gubitku…

V. PUTIN: Svet se razvija veoma intenzivno. Već sam rekao – ako je neko hteo da ga učini unipolarnim i da ga potčini sebi – da će mu to teško poći za rukom.

Mi se, inače, često suočavamo sa neshvatanjem svoje pozicije, a ponekad i ne žele da nas shvate. Nećemo insistirati na ostajanju u nekim međunarodnim strukturama, pogotovo u onima koje nisu u stanju da deluju samostalno i da formulišu sopstveni pogled na ključna pitanja međunarodnog razvoja. Međutim, nećemo praviti nikakve demarše – nastavićemo da mirno i ritmično radimo.

Što se tiče, Parlamentarne skupštine Saveta Evrope – mi joj plaćamo ne male sume. Zato: ako ne žele da nas gledaju – ostaće nam više. Sve u svemu, mi se nećemo baviti sopstvenom samoizolacijom.

K. KLEJMENOV: Sankcije su se dotakle predstavnika našeg krupnog biznisa, Jurija Kovaljčuka i Genadija Timčenka, braće Rotenberg. Mnoge od njih povezuju sa vama, tvrdi se da su to ljudi iz vđVašeg bliskog okruženja i da svoje bogatstvo duguju poznanstvu sa Vama. Zato se sada ispostavlja: da ti ljudi i sankcije sa kojima su se suočili duguju poznanstvu sa Vama. Ne čini li Vam se da ste upravo Vi glavni objekat sankcija?

V. PUTIN: Verovatno je sve to i preduzeto da bi od mene napravili – glavni objekt sankcija. A što se tiče tih ljudi: da, to su moji dobri poznanici i prijatelji. Neki od njih su zarađivali svoje kapitale pre nego što smo poznavali. Gospodin Timčenko se, nap primer, biznisom bavi od početka 90-ih, to je dobro poznato.

Oni, naravno, ako se na sve gleda ozbiljno, nikakve veze sa krimom nemaju. A žena Genadija Nikolajveiča Timčenka – zato što su joj blokirali račune i platne kartice – nije mogla da plati operaciju. A to je kršenje ljudskih prava koje nema nikakve veze sa zdravim smislom.

Da kažem takođe: ne stidim se zbog svojih prijatelja. A oni su, kao i mnogi građani Rusije, o događanjima na Krimu saznavali preko malih ekrana, jedino su ih pratili sa suzama u očima. Ako ih za to kažnjavaju – onda zaista imaju za šta da ih kažnjavaju. (Aplauz)

K. KLEJMENOV: Hleb je, što se kaže, najvažniji od svega. Ali, Rusija novac zarađuje od eksporta energenata, prirodnog gasa i naftnih derivata. Tim povodom nam je stiglo dosta pitanja. Ljude interesuje: zašto Rusija pomaže Ukrajini i ne lišava gasa zemlje-dužnike, a svoje građane, koji zimi ne plate 3000 rubalja, mogu ostaviti bez gasa? Dakle: zašto se građani Rusije isključuju, a Ukrajina ne?

V. PUTIN: Mora postojati disciplina u plaćanju računa. U Ukrajini su od potrošača donedavno ubirali 30-35 odsto, a sada – manje od 20 odsto.. To podriva celu njenu ekonomiju, razara je definitivno.

Mi sa Ukrajinom imamo ugovor zaključen 2009. godine. Ona je dosad nekako plaćala. Taj ugovor je bio zaključen uz učešće tadašnjeg ukrajinskog premijera Julije Timošenka i njenog ministra energetike prodana čije ime dosta govori. Taj gospodin je i danas ministar energetike, a formula za određivanje cene gasa se otad ni jednom nije menjala.

A šta smo mi uradili? Mi smo sa Kijevom 2010. potpisali takozvane Harkovske sporazume kojima je bio produžen boravak naše flote u Sevastopolju.

Rusija svake godine uredno plaćala oko 90 miliona dolara (mislim, 95 ili 97 miliona dolara) za svoju flotu u Sevastopolju. A osim toga je Vlada Rusije – samo zato da bismo podržali ukrajinsku ekonomiju – pristala da smanji ili sasvim ukine izvoznu carinu na gas za Ukrajinu. To sniženje carine je dovelo do toga da je cena hiljadu kubnih metara gasa bila niža za celih sto dolara. To je trebalo da važi od 2017, kao i smanjenje carine. Od 2017. godine!

Zato što je i novi sporazum o floti stupao na snagu te godine. Međutim, mi smo počeli da plaćamo već od 2010. godine. Plaćali smo unapred. Sve u svemu, plaćali smo i onih bezamlo 100 miliona dolara i još i to unapred.

Ovo znači da smo za 2011, 2012, 2013. i 2014. – a trebalo je za 2018, 2019, 2020. i 2021. – već platili 11,4 milijarde dolara! Sada je, naravno, pitanje: gde je taj novac? Jer, plaćali smo za sporazum koji nije ni stupio na snagu.

Sada smo, naravno, takvo smanjivanje cene likvidirali i denonsrirali same Harkovske sporazume.

Prošle godine smo još – odazvavši se na molbe naših ukrajinskih partnera – napravili novi korak i da dali im tri milijarde dolara kredita i smanjili cenu gasa do 268,5 dolara za hiljadu kubnih metara. Računali smo pri tom da će nam biti plaćen nagomilani dug iz 2013. godine, a to je približno milijarda i po dolara. Takođe: da će uredno plaćati po toj smanjenoj ceni u ovoj godini. A šta se dogodilo? Uprkos tome što je bilo dogovoreno i da će – ne bude li plaćanja – biti vraćena stara cena…

U januaru su platili i neznatno smanjili dug, a u februaru – manje od polovine. U martu nova vlada Ukrajine nije platila ništa. Od 525 miliona- ni jedan dolar, ni jednu rublju! Zato je Gazprom vratio staru cenu. Šta će nam rastući dug po niskoj ceni kad može po ugovornoj?

K. KLEJMENOV: Mislite na 485 dolara?

V. PUTIN: Da. A šta imamo prilike da čujemo? Da Rusija ima neki naročiti pristup Ukrajini i da je to politička cena. A to je cena koju su nam usaglasili 2009. godine.

U razgovorima sda zapadnim partnerima, uključujući i partnere iz Nemačke, rekao sam: „Dobro, ne insistiramo da odmah bude plaćeno, shvatamo teškoće u kojima je Ukrajina, ali vas molim da se uključite zajedno sa nama, da učestvujete u spasavanju ukrajinske ekonomije.

A šta sada vidimo u Sjedinjenim Državama? Amerikanci su obećali milijardu. Milijadru čega? Garancija. To nij novac, to garancije bankama koje budu dale novac Ukrajini. A gde su te banke? Zasad nema ni jedne. Mi smo spremni da se strpimo, da trpimo još mesec. Ako i za mesec, za naredni mesec, nikakvog plaćanja ne bude, preći ćemo, u skladu sa ugovorom, na avansno plaćanje.

Šta to znači? To znači da ćemo Ukrajini isporučiti gasa onoliko koliko nam plati mesec unaored. To je težak način obračuna u međusobnim obavezama koji može dovesti do problema sa tranzitom našeg gasa evropskim potrošačima. Upravo zato i pokazujemo ovoliku kooperativnost, spremnosz za dogovaranje i strpljenje.

K. KLEJMENOV: Kada će taj način plaaćanja stupiti na snagu?

V. PUTIN: Rekao sam da ćemo sačekati mesec dana. Mogli smo to da učinimo i danas, ali sam rekao da ćemo sačekati još mesec.

K. KLEJMENOV: Za vreme naše „Direktne linije” stigla je vest iz evrope. Objavljeno je da je Barozo uputio pismo na Vaše ime. U njemu se naglašava da će se komesar EU za energetiku povezati sa partnerima u ruskoj Federaciji i u Ukrajini radi konsultacija o isporukama gasa. Koliko razumem, može se raditi o tome da Evropska komisija bezbednost isporuka gasa evropskim potrošača proglasi odgovornošću Gazproma, a ne Ukrajine…

V. PUTIN: Isporuka – da, ali je za tranzit odgovorna Ukrajina. U ugovoru koji sam pominjao – ne govori se samo o ceni gasa za Ukrajinu i o njenom snabdevanju, nego i o nesmetanom tranzitu našeg gasa u Evropu.

„Severni tok” – gasovod dnom Baltičkog mora – smo i izgradili da bismo se zaštitili od sličnih negativnih pojava. Radi toga nameravamo da gradimo i Južni tok, gasovod dnom Crnog mora koji bi išao u EU.

K. KLEJMENOV: Sada u Berlinu, u glavnom gradu najuticanije zemlje Evrope, radi naš dopisnik Ivan Blagoj. Ali, pre nego što mu dam reč, zamolio bih Vas da se vratimo Vašem govoru pre potpisivanja Sporazuma o ulasku krima i Sevastopolja u sastav Rusije. Mnogi su tada bili pod velikim utiskom onog što ste rekli i to su upoređivali sa Vašim Minhenskim govorom, čak su tvrdili da je to Vaš dosad najbolji govor.

Hteo bih da Vas pitam: zbog čega je do tog govora došlo? Pitam, prvo, zato što to protokol nije predviđao, a drugo – Vi se tada niste obraćali zemljama i vladama, nego – narodima.

V. PUTIN: To je bilo zbog značaja samog događaja, zbog situacije. To je bio nesvakidašnji događaj u ćivotu našeg naroda, naše zemlje i naše državnosti. Zato sam smatrao svojim dugom da se obratim Federalnom Daboru i narodu Ruske Federacije u prisustvu članova Državne Dume i Saveta Federacije.

Zašto sam se obratio narodima drugih zemalja, a ne njihovim vladama?

Savremeni svet, posebno zapadni svet, veoma je monopolisan i mnoge zemlje zapadnog sveta su se – bilo to prijatno da čuju ili ne bilo – dobrovoljno odrekle značajnog dela svog suvereniteta. To je i rezultat blokovske politike.

Zato nam je ponekad teško da se sa njima dogovramo o pitanjima geopolitičkog karaktera. Teško se dogovarati sa ljudima koji čak i kod kuće među sobom razgovaraju šapatom zato što se boje da ih Amerikanci prisluškuju. Ovo nije stilsak figura. Ovo nije šala, ovo zaista nije stilska figura.

Čujte šta govorim, a ja kažem da to nije šala. Ali, upravo oni su za nas u pitanjima ekonomije i u vezi sa nekim drugim pitanjima – glavni partneri.

A narodima tih zemalja sam se obratio pre svega zato što obični čovek u Nemačkoj, u Francuskoj ili Italiji, odmah oseti ima li ili nema podvale. Naša pozicija je apsolutno otvorena i poštena, prozračna, pa je lakše da je predstavimo običnim građanima raznih zemalja njego nekim od njihovih rukovodilaca. Meni se čini da sam u tome donekle uspeo. A kakvu god neka zemlja imala vladu – ona mora voditi računa o mišljenju svojih birača. Zato sam se obratio upravo ljudima.

M. SITEL: A sada Berlin.

I. BLAGOJ: Koliko je monolitan Zapad u svojoj žlji da kazni Rusiju? Ko je sve u EU za međunarodnu izolaciju Rusije i koliko je ona uopšte moguća? Konačno, šta se događa u Ukrajini?

Odgovore na ova pitanja su tražili i eksperti međunarodnog diskusionog Valdajskog kluba. Neki od njih su u studiju: Aleksandar Rar iz Nemačke, Nikola Petro iz SAD, Gabor Štir iz mađarske, Gerhard Mangot iz Austrije i Arno Dibien iz francuske. Prvo dajem reč Aleksandru Raru koji je i član konsultacionog saaveta Valdajskog kluba.

A. RAR: Veliki pozdrav iz Berlina. Valdajski klub je juče zasedao nekoliko sati i mnogi njegovi članovi, mnoge moje nemačke kolege, iskazale su veliku zabrinutost u kakvoj Evropi ćemo ubuduće živeti. Ovo je uključivalo i traženje odgovora: kako zajedničkim naporima nekako stabilizovati Ukrajinu koja se pred našim očima raspada, a briga je zajednička jer u njoj živi 45 miliona ljudi.

Kako Vi, Vladimire Vladimiroviču, vidite Evropu kroz pet ili deset godina? Hoćemo li živeti u Evropi od Atlantika do Tihog okeana ili – u dve Evrope? Sećam se Vašeg nastupa u Valdajskom klubu u septembru prošle godine kada ste Rusiju okarakterisali kao neku drugu Evropu, kao „rusku Evropu“ sa vrednostima drukčijim od ovih koje ima postmodernistički Zapad. Kako to objediniti kakvu ulogu u gradnji zajedničke Evrope može odigrati Nemačka?

V. PUTIN: Aleksandre, kao prvo, dobar dan!

Kao drugo, želim da kažem da u tome što sam govorio u Valdajskom klubu nema nikakvih protivrečnosti. Stvar je u tome što se posebnosti Rusije kardinalno i dubinski ne razlikuju od evropskih vrednosti. Svi smo mi – ljudi iste civilizacije. Da, svi smo različiti, svako ima svoje osobenosti, ali su nam dubinske vrednosti jednake. Zato i mislim da obavezno treba da težimo – mnogo sam puta o tome govorio, a ponovio sam i danas – da stvorimo Evropu od Lisabona do Vladivostoka.

Ako to uradimo, imaćemo šansu da u budućem svetu zauzmemo značajno mesto. Ako budemo išli drugim putem, ako budemo delili Evropu, evropske vrednosti i evropske narode, ako se budemo bavili separatizmom u širokom smislu te reči, svi ćemo imati mali značaj, postaćemo neinteresantni igrači koji nikakvog uticaja na svetski razvoj, pa čak i na svoj spostveni, neće imati.

M. SITEL: Berlin, imate mogućnost da postavite novo pitanje.

N. PETRO: U poslednje vreme su se odnosi između Rusije i SAD spustili na kritični nivo. Mediji u SAD u glas govore o nepostojanju poverenja među liderima SAD i Rusije. Međutim, broj problema se u svetu nije smanjio, a njihovo rešavanje traži upravo tešnju saradnju SAD i Rusije.

Kako se može povratiti izgubljeno poverenje? Kakvi su konkretni koraci potrebni da SAD i Rusija ne postanu suparnici već saveznici u rešavanju svetskih problema?

V. PUTIN: Odgovor je jednostavan, a slažem se sa Vama da je poverenje u dobroj meri izgubljeno. Ali, zbog čega je do toga došlo? Mi smatramo da u tome nema naše krivice. Zašto? Zato što su dvostruki aršini uvek razočaravajući.

Ispostavlja se da Sjedinjene Države mogu da deluju tako kako su SAD delovale ili deluju u Jugoslaviji, u Iraku, u Avganistanu i Libiji, a da Rusiji nije dozvoljeno ni da zaštiti svoje interese. Već sam pominjao primer Kosova koji je toliko očigledan i shvatljiv i svakom običnom građaninu koji se ne zanima politikom, a sve se zaokreće na sasvim drugu stranu, pa u toj poziciji nema nikakve logike, apsolutno nikakve.

Upravo sam objasnio zbog čega sam se obratio direktno evropskim narodima. Zato što obični građani vide svo to licemerje. A da bi se podigao nivo poverenja – moramo jedni drugima uvažavati interese, moramo govoriti istim jezikom, osloboditi međunarodnu politiku od dvostrukih aršina i obmana, moramo međunarodnom pravu poklanjati veliku pažnju i dati mu veliki značaj, a ne politici sile o kojoj sam već govorio. Nadam se da će to biti moguće. Rusija će – uveravam Vas – tome bezuslovno stremiti.

K. KLEJMENOV: Sećate li se, Vladimire Vladimiroviču, onog komandnog dugmeta koje je Bil Klinton poklonio Sergeju Lavrovu? Onog na kome je pisalo „Resetovanje“, a pretvorilo se u „Preopterećenje“…

V. PUTIN: Nije se to završilo sada, niti povodom Krima. To je puklo odmah polse događaja u Libiji. Jer, tada je predsednik Rusije Medvedev – Dmitrij Anatoljevič Medvedev je tada bio predsednik Ruske Federacije – podržao zapadne partnere i rezoluciju povodom Libije. A o čemu je ona govorila? Ta rezolucija je govorila samo o zabrani letova za borbene avione tadašnje vlade Libije. A do čega je to realno dovelo?

Usledili su udari po teritoriji Libije, svrgavanje Gadafija i njegovo ubistvo, a zatim i ubistvo ambasadora SAD u Libiji i raspad te zemlje. Odatle potiče nepoverenje. A na tome se završilo i „resetovanje odnosa“. Želim ipak da još jednom podvučem: Rusija je zainteresovana za razvoj odnosa sa Sjedinjenim Državama i činiće sve da poverenje bude povraćeno.

K. KLEJMENOV: Može još jedno pitanje.

G. ŠTIR: Pred našim očima je u toku ne samo preoblikovanje ustrojstva sveta, nego i preipitivanje pogleda na svet. U Rusiji vidimo konzervativnu renesansu. U mnogim zemljama Evrope takođe na snazi dobijaju tradicionalni pogledi na svet – od Mađarske do Francuske – jer birači poklanjaju poverenje političarima koji, ne osvrćući se na Brisel, brane nacionalne interese svojih zemalja. Taj pristup ne shvataju baš uvek u Evropi.

Šta mislite: hoće li biti moguće graditi odnose i dijalog između Rusije i Evrope na bazi interesa? Ne bojite li se da će SAD za dugo vreme pokvariti odnose Rusije i Evrope?

V. PUTIN: Mi sa svoje strane, u svakom slučaju, ne težimo da pokvarimo odnose Rusije i Evrope. Nadam se da to nije u planovima ni naših evropskih partnera.

Što se tiče novih tumačenja vrednosti u evropskim zemljama, mislim da ste u pravu. Taj proces je već pred našim očima. Konzervativne verednosti, o kojima sam i ja više puta govorio, već dobijaju drugu intonaciju. A pobeda, recimo, Viktora Orbana u Mađarskoj i uspeh krajnje desnihsnaga na poslednjim izborima u toj zemlji, uspeh Marin Le Pen u Francuskoj, a ona je zauzela treće mesto na lokalnim izborima, zajedno sa jačanjem tih tendencija u drugim zemljama – sve je već očevidno. Apsolutno očevidno.

A sve to, kako se meni čini, povezano je sa težnjom da se poveća suverenitet svoje zemlje i sa shvatanjem da se na nacionalnom nivou neka životno važna pitanja za građane tih zemalja mogu efikansije rešavati nego u Briselu. A pojavljuje se i razumevanje da treba objedinjavati napore radi rešavanja nekih zajedničkih zadataka. Dakle, proces drukčijeg osmišljavanja je krenuo i nadam se da će dati pozitivne rezultate.

A što se tiče naših odnosa sa Evropom, sa zapadnim zemljama, već samo rekao da se tu pojavljuje problem poverenja, uostalom i Vi ste upravo o tome govorili. Znate, poverenje je veoma važno. To je ključno pitanje: poverenje među ličnostima i među državama.

Znate čega sam se sad prisetio? Sadašnji generalni sekretar NATO, gospodin Rasmusen, nekada je bio premijer Danske, divne zemlje sa izvanrednim ljudima. Rusija je ima odlične odnose sa Danskom, bar tako mi mislimo, a nadam se da će naši odnosi takvi odtati i dalje. Ali, prilikom jednog susreta, dok je Rasmusen još bio premijer Danske, on me zamolio da se sretnemo iako naš susret nije bio planiran. Pristao sam, sreli smo se i porazgovarali.

A ispostavilo se da je on sa sobom poneo diktafon i tajno snimio naš razgovor koji se potom pojavio u štampi. Nisam mogao da poverujem svojim ušima i očima. Besmislica nekakva, razumete li? A on mi potom objasnio da je snimio naš razgovor radi istorije. Samo, ako je snimao radi istorije, ja sam polaskan naravno, ali i tada je morao da me upozori ili da makar traži dozvolu da taj razgovor objavi. Kakvo poverenje može postojati posle takvih incidenata?

Nadam se da razumete da odnosi – kako među ličnostima, tako i među državama – moraju biti stabilniji, jasniji i – partnerski.

A. PAVLOVA: Kolege, imamo iznenađenje, rekla bih čak i senzacionalno video-obraćanje. Dobili smo ga od čoveka koji je izveo pravu informativnu revoluciju, čoveka koji je raskrinkao špijuniranje desetina miliona ljudi po čitavom svetu.

Vladimire Vladimiroviču, pitanje će Vam postaviti i bivši agent američkih specijalnih službi Edvard Snouden.

V. PUTIN: A kako je moglo bez toga?

E. SNOUDEN (kako je prevedeno): Želeo bih da postavim pitanje povodom masovnog prećenja on-lajn komunikacija i masovnog prikupljanja privatnih informacija kojim se bave obaveštajni i pravosudni organi. Ne tako davno, u Sjedinjenim Američkim Državama su dva nezavisna istraživanja Bele kuće, kao i američki Federalni sud, došli do zaključka da su takvi programi neefikasni u borbi protiv terorizma. Takođe se ispostavilo da omogućuju da se bez osnova zadire u privatni život običnih građana – ljudi koji nikada nisu bili osumnjičeni za bilo kakva kršenja zakona ili krivičnu aktivnost. A takođe: da takve agencije pri vođenju istraga raspolažu sredstvima kojima se u manjoj meri upliću u privatni život ljudi od takvih programa. Čuo sam malo javnih rasprava o umešanosti Rusije u politiku masovnog prisluškivanja. Zato bih želeo da Vas pitam: da li se Rusija bavi presretanjem, čuvanjem ili bilo kakvom analizom masovnih komunikacija miliona ljudi, i smatrate li da povećanje efikasnosti obaveštajnog rada i istraga pravosudnih organa može biti osnova da se opravda monitoring ne samo određenih „subjekata“, već i čitavog društva?

K. KLEJMENOV: Vladimire Vladimiroviču, mislim da ste generalno razumeli pitanje.

V. PUTIN: Sve sam razumeo.

K. KLEJMENOV: Pitanje gospodina Snoudena je stručno. Vidimo da tokom samita slobodno razgovarate sa svetskim liderima. Ipak ću našim gledaocima pokušati da prevedem.

V. PUTIN: Američki engleski se ipak malo razlikuje od…

K. KLEJMENOV: Trudio sam se da zapišem. Ponoviću, pitanje je profesionalno…

V. PUTIN: Pitanje je jasno i glasi da li se mi u Rusiji bavimo elektronskim praćenjem?

K. KLEJMENOV: Vama je bilo upućeno pitanje: da li Rusija presreće, čuva i analizira informacije miliona ljudi? Smatrate li, kako je on rekao, da je pravedna i opravdana masovna kontrola?

V. PUTIN: Poštovani gospodine Snouden, Vi ste bivši agent. Ranije sam i sam imao veze sa obaveštajnim radom, tako da ćemo obojica govoriti profesionalnim jezikom.

Pre svega, kod nas postoje stroga zakonska pravila kako specijalne službe mogu da koriste specijalna sredstva, uključujući o ona koja se tiču prisluškivanja telefonskih razgovora i praćenja interneta i sl. Ta pravila su vezana za neophodnost da se dobije sudska odluka za svakog konkretnog građanina. Zbog toga kod nas nema masovnog neselektivnog praćenja i na osnovu zakona ga ne može ni biti. Naravno, mi polazimo i od toga da savremena sredstva komunikacija koriste i kriminalni elementi – teroristi – za svoje aktivnosti, tako da, naravno, specijalne službe moraju na odgovarajući način da koriste savremene načine i sredstva da reaguju i bore se protiv kriminala uključujući i onaj koji ima teroristički karakter. Naravno, da i mi to činimo.

Ali, takve masovne razmere, razmere koje su bez kontrole, mi sebi ne možemo da dozvolimo. Nadamo se i ja se veoma nadam da nikada i nećemo. Naravno, mi nemamo tolika tehnička i novčana sredstva kao Sjedinjene Države. Ali, najvažnije je da se specijalne službe kod nas, ipak, hvala Bogu, nalaze pod strogom kontrolom države i društva i da je njihov rad regulisan zakonom.

K. KLEJMENOV: Vladimire Vladimiroviču, već tri i nešto sata govorimo o visokoj politici, ali time se ne može iscrpeti interes naših gledalaca. Njih interesuje: kada će zemlja videti prvu damu?

V. PUTIN: Znate, prvo treba da udam svoju bivšu ženu, Ljudmilu Aleksandrovnu, a posle ću razmisliti i o sebi.

M. SITELJ: Zašto ne idete u zvaničnu posetu SAD? Ne daju vam ili ne želite?

V. PUTIN: Ne, imali smo kontakte, ali naše su američke kolege donele odluku da te kontakte zaustave. Nadam se ipak da će u svoje vreme sve doći na svoje mesto.

M. SITELJ: Evo pitanja: da li će ponovo doći do „gvozdene zavese?

V. PUTIN: „Gvozdena zavesa“ – to je sovjetski izum, to je unutrašnji događaj, mi svoju zemlju i svoj narod, svoje društvo nemamo nameru da zatvaramo od bilo koga. I neće je ni biti.

M. SITELJ: „Vladimire Vladimiroviču zašto Amerika radi šta hoće i niko je za to ne kažnjava, a Rusiju pokušavaju da kazne“?

V. PUTIN: Znate, to je veoma, reklo bi se jednostavno, ali istovremeno i veoma sadržajno pitanje. Nesumnjivo da Sjedinjene Države predstavljaju jednog od svetskih lidera, za kojeg se u jednom momentu činilo da je jedini lider i zato je nastao takav monopolski sistem. Danas se ispostavlja da to više nije tako, već da se svet sve više međusobno povezuje i ako pokušavate da nekoga kaznite kao nestašno dete i oterate ga u ćošak da kleči na kukuruzu – on će sam odseći čvor kojim je vezan. Svest o tome će, bezuslovno, brzo doći.

Kakav bilans imamo sa Sjedinjenim Državama?

Znate, ne bih želeo da to prebacujem u tu ravan, to nije sportsko takmičenje, mi smo partneri, nadam se da imamo dobru budućnost za razvoj odnosa zato što se naši interesi u mnogim oblastima podudaraju. To se tiče i međunarodne bezbednosti, to se tiče i pitanja borbe protiv terorizma, kao i razvoja čitavog svetskog privrednog sistema. Sve su to naši i američki interesi, koje nećemo moći da rešavamo efikasno ako ne budemo radili zajedno.

M. SITELJ: „Da li ste saglasni da ostanete doživotni predsednik“?

V. PUTIN: Ne.

M. SITELJ: „Da li mislite da bi Vas Obama spasao kada biste tonuli“?

V. PUTIN: Veoma bih želeo da mi se to nikada ne desi. Samo, znate: osim međudržavnih odnosa, postoje i lični. Ne mogu da kažem da smo predsednik SAD i ja uspostavili neke posebno bliske lične odnose. Ali, mislim da je on pristojan čovek i dovoljno hrabar. On bi to, naravno, učinio.

(kraj)

Izvor: Fakti