Критски сабор – трагање за изгубљеним идентитетом

Црквени Сабор само појединих епископа Једне, Свете, Саборне и Апостолске Православне Цркве као и представника само појединих Православних Помесних Цркава, сазван на Криту, самим тим што је непотпун и што је организован на нејеванђелским и непредањским принципима, потпуно супротно свим досадашњим Васељенским или Помесним Саборима у историји Православне Цркве, ни у ком случају не може по аутоматизму имати свеправославни статус и тежину.

Критски Сабор тек треба да потражи и евентуално пронађе свој светопредањски идентитет.

Тек треба да трага за своје велико, али још увек не потврђено свеправославно, свето и велико име и назначење, ако то икада и успе. Успех или неуспех ће пре свега зависити од садржаја одлука Критског Сабора тј. његове верности Христу Богу, Светом Христовом Јеванђељу и Светом Предању Цркве од Истока. Овакав какав је сада у елитистичко непредањском духу, са неопапистичким утицајима, супротно јеванђеским и светоотачким принципима, он из више разлога никако и ни у коме случају не може имати обавезујући карактер за Православну Цркву у целини, па чак ни за оне Помесне Цркве које на њему учествују. Критски Сабор, како сада ствари стоје, посебно се никако и ни у ком случају не може по аутоматизму назвати Васељенским. Он се у овом тренутку може назвати само Сабором појединих епископа Православне Цркве и појединих представника Помесних Православних Цркава, на који ће, само и искључиво на основу садржаја будућих одлука Сабора, своју коначну оцену дати Пуноћа Православне Цркве, те га на крају и рангирати по важности. А пуноћа Правослане Цркве јесте дисање Духа Светога кроз унутрашње Светотдуховно сведочење и Божију потврду одређеног црквеног мишљења. Кроз јасан став не само појединих епископа, и не само делегација појединих Помесних Цркава, чак не само свештенства, већ непоколебљиви и јасан став целе Пуноће Православне Цркве тј. и свештенства и верног народа. Било какво аутоматско наметање решења Критског Сабора, ма како се лепим речима или цитатима сам Сабор буде оденуо, није могуће. Оно би у сржи било нејеванђелско, неправославно, непредањско а самим тим и бесмислено, неприхватљиво и осуђено на пропаст.

Зато је Свети Кинот Свете Горе Атонске правилно упозорио епископе на Критском Сабору да се „критеријумом истинитости вере јавља сазнање Пуноће Цркве, које може бити изражено и појединим људима а не само Саборима епископа“.

Који су то главни недостаци Критског Сабора у овом тренутку тј. они недостаци који се морају саборно и Саборски исправити како би Критски Сабор уопште ушао у неко озбиљно разматрање и рангирање од стране Пуноће Православне Цркве. Јер, сложићемо се, било ком искреном хришћанину пропаст или нејеванђељско сведочење Сабора на Криту, па макар он остао на неком нижем нивоу, није радост, већ би то била рана за целу Цркву Православну.

Ево само неколико основних замерки представљених кроз пет тачака:

1. Од око седамстопедесет православних епископа у свету, нејеванђељски, елитистички и неопапистички, на Сабор је позвана свега трећина епископа. И Руска и Српска и многе друге Помесне Православне Цркве, као и Света Гора Атонска, критиковале су такву непредањску Критску праксу. Шта у суштини значи ова наопака Критска пракса? Да ли то значи да било који православни епископ у свету има већу власт од неког другог православног епископа у свету? Да ли то значи да је на пример свети апостол Петар имао већу власт од светог апостола Јакова или Павла? Не дао Бог! Или то значи да су поједини епископи умислили да су само они та елита која је достојна да учествује и одлучује на Сабору? Ова неопапистичка и Православљу потпуно туђа пракса је најфлагрантније гажење саборности, и отворено кршење Божије мудрости Светог Писма и Светог Предања, јер су се још од првог Апостолског Сабора, 50. године у Јерусалиму, на Православни Сабор позивали сви они који имају апостолску власт у Цркви. Не стоји у Светом Писму „изволе се Духу Светоме и одабраној елити међу апостолима“ већ „изволе се Духу Светоме и нама“ (Дјела Апостолска 15; 28) тј. свим апостолима Цркве. А апостоли Христови, то су били, јесу, и до краја света и века биће, православни епископи у свету. Изволе се духу Светоме и нама… Следујући овој јерусалимско-апостолској црквеној пракси и на свих Седам Васељенских Сабора је било тако. На свих седам Васељенских Сабора су се позивали сви епископи који су на њих могли доћи. Није било унапред одређене епископске елите или унапред договореног и ограниченог броја некаквих већих и мањих епископских делегација. Тако је било и на свим Помесним Саборима, где су се позивали апсолутно сви православни епископи одређене провинције, регије или Помесне Цркве. И светогорски монаси Манастира Кутлумуш су истог јеванђелског и апостолског става, јер кажу: „Предстојећи Критски Сабор ће више личити на саветовање Поглавара помесних Цркава него на свеправославни Сабор, јер се право гласа даје само Поглаварима Помесних Цркава и непредањски се ограничава број епископа сваке Аутокефалне Цркве. Све ово невољно доприноси продору неправославног богословља примата, које се јавља продужетком неправославног богословља личности“. Зашто су писци Правилника Критског Сабора желели да управо они, уместо Христа Бога, буду нешто „ново под сунцем“, и постану елитистичко непредањски изузетак? Да погазе 20. векова Црквеног Предања кроз увођење неких тотално нехришћанских пракси!? На срећу, није ни сада касно да се оваква накарадна Критска пракса исправи. Наша СПЦ је са још неколико Православних Цркава већ дала такав предлог, јер где је добра воља ту са Божијом помоћу ништа није касно. Али… да ли постоји и искрена жеља свих?

2. Озбиљне примедбе у догматском и еклисијалном смислу, на садржај предсаборских докумената дале су Света Гора Атонска, Руска, Грузијска, Бугарска и Грчка Црква. Овде се пре свега мисли на догматски појам „Црква“ као и многе друге примедбе. Све озбиљне предлоге за исправке предсаборских докумената епископи Сабора на Криту требали би детаљно размотрити и на њих дати јеванђелске и светопредањске одговоре, у духу седам Васељенских Сабора и мноштва признатих Помесних Сабора Православне Цркве. У том смислу, чини се добрим и оправданим предлог Свештеног Кинота Свете Горе који предлаже следеће: „Термин – Црква – треба бити допуштен за коришћење једино у односу на Православну Цркву. Инославне треба дефинисати само као хришћанске доктрине и исповедања“.

3. Као што се види, посебно јасне критике и смернице за исправку предсаборских Критских докумената дали су поједини Манастири на Светој Гори са оригиналним светогорским освртом на „опасност од Саборског озакоњења хришћанског синкретизма-екуменизма и против богословских саглашавања са инославнима“. И Свештени Кинот Свете Горе је отворено протествовао „против заједничких молитава и литургијских радњи са инославнима“, тражећи од Сабора на Криту да се јасно огради од истих. Индикативно је, али ни једна од Помесних Православних Цркава присутних на Криту није ни поменула ове две светогорске примедбе, што је можда знамење тренутног духовног безизлаза читавог Критског процеса. Није ваљда да нико ово није смео поменути, како се Цариградски  Патријарх не би увредио? Или, да се не мали број епископа са Крита не би нашао погођеним светогорским примедбама? Но, ево згодне и дивне прилике за све наше архијереје сабране на Криту да умире Пуноту Православне Цркве и по светогорском савету Саборски јасно осуде екуменистичка учења и деловања. Рекло би се ништа лакше, али, авај, у Критској, као и савременој „црквеној“ пракси, изгледа ништа теже.

4. Наша Српска Православна Црква, као и неке друге Православне Цркве, (Руска и Грчка), заједно са Светом Гором Атонском дали су и предлог да се у Критским документима обавезно као свеправославне признају одлуке донете на Саборима светог Фотија Великог (879-880.) и светог Григорија Паламе (1341. и 1351.). То је предложено јер су ови Сабори јасно и гласно показали догматске и еклисиолошке разлике православних са инославнима. Поменути православни Сабори требали би, по предлогу наше СПЦ, постати васељенског значаја, јер су јасно осудили трагичне западне заблуде и римокатоличка погрешна учења о Филиокви, тварној благодати и папском примату. Да ли ће се то догодити и усвојити на Критском Сабору? Надамо се, јер Дух Свети уз садејство људске добре воље, може велика чуда учинити. И данас, као и у време Свете Педесетнице.

5. Основне примедбе појединих Православних Цркава тицале су се три најспорнија предсаборска документа: „Света Тајна Брака и препреке за њу“, „Однос Православне Цркве са осталим хришћанским светом“ и „Мисија Православне Цркве у савременом свету“. Антиохијска Православна Црква као ни Грузијска Православна Црква нису ни ставиле своје потписе на предсаборске документе. Антиохијска патријаршија, као и наша СПЦ, тражиле се да се на Критском Сабору расправе и спорови ове две Помесне Цркве са Јерусалимском, односно Румунском Православном Црквом. Да ли ће им Критски Сабор изаћи у сусрет? Све то остаје тајна која ће нам се открити већ за који дан.

Овај кратки текст завршавам молбом Свете Горе свим сабраним епископима на Криту са жељом да Критски Сабор одбаци све људске слабости и сујете, све греховне ланце и ванцрквене утицаје, и пронађе свој изгубљени светопредањски идентитет.

Света Гора поручује свима: „Указујемо на неопходност исправљања текстова предсаборских докумената, како би они изражавали мишљење читаве Пуноће Цркве и не би постали поводом за расколе и поделе, већ да би сва Пуноћа Цркве, једним устима и једним срцем, прославила Пресветог Тројичног Бога као наду на спасење читавог света“.

Амин. Боже дај.

Извор: Фонд Стратешке Културе