Kritski sabor – traganje za izgubljenim identitetom

Crkveni Sabor samo pojedinih episkopa Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Pravoslavne Crkve kao i predstavnika samo pojedinih Pravoslavnih Pomesnih Crkava, sazvan na Kritu, samim tim što je nepotpun i što je organizovan na nejevanđelskim i nepredanjskim principima, potpuno suprotno svim dosadašnjim Vaseljenskim ili Pomesnim Saborima u istoriji Pravoslavne Crkve, ni u kom slučaju ne može po automatizmu imati svepravoslavni status i težinu.

Kritski Sabor tek treba da potraži i eventualno pronađe svoj svetopredanjski identitet.

Tek treba da traga za svoje veliko, ali još uvek ne potvrđeno svepravoslavno, sveto i veliko ime i naznačenje, ako to ikada i uspe. Uspeh ili neuspeh će pre svega zavisiti od sadržaja odluka Kritskog Sabora tj. njegove vernosti Hristu Bogu, Svetom Hristovom Jevanđelju i Svetom Predanju Crkve od Istoka. Ovakav kakav je sada u elitističko nepredanjskom duhu, sa neopapističkim uticajima, suprotno jevanđeskim i svetootačkim principima, on iz više razloga nikako i ni u kome slučaju ne može imati obavezujući karakter za Pravoslavnu Crkvu u celini, pa čak ni za one Pomesne Crkve koje na njemu učestvuju. Kritski Sabor, kako sada stvari stoje, posebno se nikako i ni u kom slučaju ne može po automatizmu nazvati Vaseljenskim. On se u ovom trenutku može nazvati samo Saborom pojedinih episkopa Pravoslavne Crkve i pojedinih predstavnika Pomesnih Pravoslavnih Crkava, na koji će, samo i isključivo na osnovu sadržaja budućih odluka Sabora, svoju konačnu ocenu dati Punoća Pravoslavne Crkve, te ga na kraju i rangirati po važnosti. A punoća Pravoslane Crkve jeste disanje Duha Svetoga kroz unutrašnje Svetotduhovno svedočenje i Božiju potvrdu određenog crkvenog mišljenja. Kroz jasan stav ne samo pojedinih episkopa, i ne samo delegacija pojedinih Pomesnih Crkava, čak ne samo sveštenstva, već nepokolebljivi i jasan stav cele Punoće Pravoslavne Crkve tj. i sveštenstva i vernog naroda. Bilo kakvo automatsko nametanje rešenja Kritskog Sabora, ma kako se lepim rečima ili citatima sam Sabor bude odenuo, nije moguće. Ono bi u srži bilo nejevanđelsko, nepravoslavno, nepredanjsko a samim tim i besmisleno, neprihvatljivo i osuđeno na propast.

Zato je Sveti Kinot Svete Gore Atonske pravilno upozorio episkope na Kritskom Saboru da se „kriterijumom istinitosti vere javlja saznanje Punoće Crkve, koje može biti izraženo i pojedinim ljudima a ne samo Saborima episkopa“.

Koji su to glavni nedostaci Kritskog Sabora u ovom trenutku tj. oni nedostaci koji se moraju saborno i Saborski ispraviti kako bi Kritski Sabor uopšte ušao u neko ozbiljno razmatranje i rangiranje od strane Punoće Pravoslavne Crkve. Jer, složićemo se, bilo kom iskrenom hrišćaninu propast ili nejevanđeljsko svedočenje Sabora na Kritu, pa makar on ostao na nekom nižem nivou, nije radost, već bi to bila rana za celu Crkvu Pravoslavnu.

Evo samo nekoliko osnovnih zamerki predstavljenih kroz pet tačaka:

1. Od oko sedamstopedeset pravoslavnih episkopa u svetu, nejevanđeljski, elitistički i neopapistički, na Sabor je pozvana svega trećina episkopa. I Ruska i Srpska i mnoge druge Pomesne Pravoslavne Crkve, kao i Sveta Gora Atonska, kritikovale su takvu nepredanjsku Kritsku praksu. Šta u suštini znači ova naopaka Kritska praksa? Da li to znači da bilo koji pravoslavni episkop u svetu ima veću vlast od nekog drugog pravoslavnog episkopa u svetu? Da li to znači da je na primer sveti apostol Petar imao veću vlast od svetog apostola Jakova ili Pavla? Ne dao Bog! Ili to znači da su pojedini episkopi umislili da su samo oni ta elita koja je dostojna da učestvuje i odlučuje na Saboru? Ova neopapistička i Pravoslavlju potpuno tuđa praksa je najflagrantnije gaženje sabornosti, i otvoreno kršenje Božije mudrosti Svetog Pisma i Svetog Predanja, jer su se još od prvog Apostolskog Sabora, 50. godine u Jerusalimu, na Pravoslavni Sabor pozivali svi oni koji imaju apostolsku vlast u Crkvi. Ne stoji u Svetom Pismu „izvole se Duhu Svetome i odabranoj eliti među apostolima“ već „izvole se Duhu Svetome i nama“ (Djela Apostolska 15; 28) tj. svim apostolima Crkve. A apostoli Hristovi, to su bili, jesu, i do kraja sveta i veka biće, pravoslavni episkopi u svetu. Izvole se duhu Svetome i nama… Sledujući ovoj jerusalimsko-apostolskoj crkvenoj praksi i na svih Sedam Vaseljenskih Sabora je bilo tako. Na svih sedam Vaseljenskih Sabora su se pozivali svi episkopi koji su na njih mogli doći. Nije bilo unapred određene episkopske elite ili unapred dogovorenog i ograničenog broja nekakvih većih i manjih episkopskih delegacija. Tako je bilo i na svim Pomesnim Saborima, gde su se pozivali apsolutno svi pravoslavni episkopi određene provincije, regije ili Pomesne Crkve. I svetogorski monasi Manastira Kutlumuš su istog jevanđelskog i apostolskog stava, jer kažu: „Predstojeći Kritski Sabor će više ličiti na savetovanje Poglavara pomesnih Crkava nego na svepravoslavni Sabor, jer se pravo glasa daje samo Poglavarima Pomesnih Crkava i nepredanjski se ograničava broj episkopa svake Autokefalne Crkve. Sve ovo nevoljno doprinosi prodoru nepravoslavnog bogoslovlja primata, koje se javlja produžetkom nepravoslavnog bogoslovlja ličnosti“. Zašto su pisci Pravilnika Kritskog Sabora želeli da upravo oni, umesto Hrista Boga, budu nešto „novo pod suncem“, i postanu elitističko nepredanjski izuzetak? Da pogaze 20. vekova Crkvenog Predanja kroz uvođenje nekih totalno nehrišćanskih praksi!? Na sreću, nije ni sada kasno da se ovakva nakaradna Kritska praksa ispravi. Naša SPC je sa još nekoliko Pravoslavnih Crkava već dala takav predlog, jer gde je dobra volja tu sa Božijom pomoću ništa nije kasno. Ali… da li postoji i iskrena želja svih?

2. Ozbiljne primedbe u dogmatskom i eklisijalnom smislu, na sadržaj predsaborskih dokumenata dale su Sveta Gora Atonska, Ruska, Gruzijska, Bugarska i Grčka Crkva. Ovde se pre svega misli na dogmatski pojam „Crkva“ kao i mnoge druge primedbe. Sve ozbiljne predloge za ispravke predsaborskih dokumenata episkopi Sabora na Kritu trebali bi detaljno razmotriti i na njih dati jevanđelske i svetopredanjske odgovore, u duhu sedam Vaseljenskih Sabora i mnoštva priznatih Pomesnih Sabora Pravoslavne Crkve. U tom smislu, čini se dobrim i opravdanim predlog Sveštenog Kinota Svete Gore koji predlaže sledeće: „Termin – Crkva – treba biti dopušten za korišćenje jedino u odnosu na Pravoslavnu Crkvu. Inoslavne treba definisati samo kao hrišćanske doktrine i ispovedanja“.

3. Kao što se vidi, posebno jasne kritike i smernice za ispravku predsaborskih Kritskih dokumenata dali su pojedini Manastiri na Svetoj Gori sa originalnim svetogorskim osvrtom na „opasnost od Saborskog ozakonjenja hrišćanskog sinkretizma-ekumenizma i protiv bogoslovskih saglašavanja sa inoslavnima“. I Svešteni Kinot Svete Gore je otvoreno protestvovao „protiv zajedničkih molitava i liturgijskih radnji sa inoslavnima“, tražeći od Sabora na Kritu da se jasno ogradi od istih. Indikativno je, ali ni jedna od Pomesnih Pravoslavnih Crkava prisutnih na Kritu nije ni pomenula ove dve svetogorske primedbe, što je možda znamenje trenutnog duhovnog bezizlaza čitavog Kritskog procesa. Nije valjda da niko ovo nije smeo pomenuti, kako se Carigradski  Patrijarh ne bi uvredio? Ili, da se ne mali broj episkopa sa Krita ne bi našao pogođenim svetogorskim primedbama? No, evo zgodne i divne prilike za sve naše arhijereje sabrane na Kritu da umire Punotu Pravoslavne Crkve i po svetogorskom savetu Saborski jasno osude ekumenistička učenja i delovanja. Reklo bi se ništa lakše, ali, avaj, u Kritskoj, kao i savremenoj „crkvenoj“ praksi, izgleda ništa teže.

4. Naša Srpska Pravoslavna Crkva, kao i neke druge Pravoslavne Crkve, (Ruska i Grčka), zajedno sa Svetom Gorom Atonskom dali su i predlog da se u Kritskim dokumentima obavezno kao svepravoslavne priznaju odluke donete na Saborima svetog Fotija Velikog (879-880.) i svetog Grigorija Palame (1341. i 1351.). To je predloženo jer su ovi Sabori jasno i glasno pokazali dogmatske i eklisiološke razlike pravoslavnih sa inoslavnima. Pomenuti pravoslavni Sabori trebali bi, po predlogu naše SPC, postati vaseljenskog značaja, jer su jasno osudili tragične zapadne zablude i rimokatolička pogrešna učenja o Filiokvi, tvarnoj blagodati i papskom primatu. Da li će se to dogoditi i usvojiti na Kritskom Saboru? Nadamo se, jer Duh Sveti uz sadejstvo ljudske dobre volje, može velika čuda učiniti. I danas, kao i u vreme Svete Pedesetnice.

5. Osnovne primedbe pojedinih Pravoslavnih Crkava ticale su se tri najspornija predsaborska dokumenta: „Sveta Tajna Braka i prepreke za nju“, „Odnos Pravoslavne Crkve sa ostalim hrišćanskim svetom“ i „Misija Pravoslavne Crkve u savremenom svetu“. Antiohijska Pravoslavna Crkva kao ni Gruzijska Pravoslavna Crkva nisu ni stavile svoje potpise na predsaborske dokumente. Antiohijska patrijaršija, kao i naša SPC, tražile se da se na Kritskom Saboru rasprave i sporovi ove dve Pomesne Crkve sa Jerusalimskom, odnosno Rumunskom Pravoslavnom Crkvom. Da li će im Kritski Sabor izaći u susret? Sve to ostaje tajna koja će nam se otkriti već za koji dan.

Ovaj kratki tekst završavam molbom Svete Gore svim sabranim episkopima na Kritu sa željom da Kritski Sabor odbaci sve ljudske slabosti i sujete, sve grehovne lance i vancrkvene uticaje, i pronađe svoj izgubljeni svetopredanjski identitet.

Sveta Gora poručuje svima: „Ukazujemo na neophodnost ispravljanja tekstova predsaborskih dokumenata, kako bi oni izražavali mišljenje čitave Punoće Crkve i ne bi postali povodom za raskole i podele, već da bi sva Punoća Crkve, jednim ustima i jednim srcem, proslavila Presvetog Trojičnog Boga kao nadu na spasenje čitavog sveta“.

Amin. Bože daj.

Izvor: Fond Strateške Kulture