Milost i nemilost

Zašto uopšte razmišljamo o milosti i nemilosti? Ko je taj ko sme da odlučuje o sudbinama ? Ko je to ko je na sebe preuzeo Božju ulogu pa je milostiv? Šta znači nemilost, šta znači biti u bilo čijoj nemilosti? Nemilost je odraz nečije nemoći, nemoći gordih da sprovedu svoju volju i da nametnu svoje mišljenje kao jedino moguće. Kada to ne uspeju svoju nemoć pretvaraju u silu, silom nameću mišljenje. Da bi i dalje mogli da se prikazuju lažno tu silu ne zovu pravim imenom, već joj tepaju – nemilost.

Silu kao način razmišljanja može dozvoliti samo kukavica. Srpski narod nikad nije bio kukavički.  Srpski narod je uvek činila verujuća većina, ona koja ga je vekovima održala.To je ona većina koja ga je uvek činila narodom koji ne puzi već narodom koji ima čvrst hod. Većinu su uvek činili oni čije duše su ispunjene verom, ljubljvlju, istinom i pravdom. To su oni čije srce je ispunjeno čojstvom. Takvo srce takva duša ne poznaje reč nemilost, takav čovek ne može biti u nemilosti. Nemilost je kukavičluk, a srce ispunjeno čojstvom je dovoljno hrabro da se suprostavi svakoj sili i nepravdi. Takvo srce iz koga nije nestalo čojstvo odiše hrabrošću, postaje nepobedivo.

Nepobedivo srce je upravo ono koje kuca u grudima Srbina. Svetosavska duša nema strah od sile. Upoznat je Srbin dobro da je sila proizvod nemoći, manjak ljubavi, odraz nepravde. Zna svetosavac da na taj način Zapadni „heroji“ kriju svoje strahove. Strahove kojima su ispunjene prazne duše, strah od susreta sa istinom, strah od suočavanja sa pravdom. Znaju da kada dođe do konačnog susreta sa istinom, kada dođe do neizbežnog suočavanja sa pravdom sigurno gube.Ne mogu oni ni silom da sakriju strah od neizbežnog, od onog što uvek odnosi konačnu pobedu, zato se tako upaničeno i bore protiv pravoslavlja.

Srbin to zna, zato nikad i nije dozvoljavao da bude u nečijoj milosti ili nemilosti kolika god da ga je pritiskala sila. Srbin nikad nije dozvolio da mu oduzmu dušu, da mu u srce gurnu ogromnu prazninu ispunjenu lažima i strahovima. Prazninu koji oni materijalnim pokušavaju da naprave prihvatljivom. Prazninu koja i ne ostavlja drugi izbor već da se bude u njihovoj milosti i nemilosti. Takvo stanje nije ono što će Srbin prihvatiti. Ne može se tako lako iskoreniti iz srca pravoslavnog ona vera, ljubav, istina i pravda koja se vekovima u njemu taložila. Svetosavac je uvek sa verom, istinom i pravdom na štitu išao napred, i sa tim štitom uvek izlazio kao pobednik. Tačno je da je Srbin tražio i da i dalje traži milost ali ne od ljudi, ne od sile,  ne od pokvarenog Zapada, to i nije u njihovoj moći. Srbin jedinu milost traži od Boga za ono što je nošen srcem za svog života zgrešio.

Ta znaju oni
(1874)

Srbine brate nemoj iznemoći!
Ta znaju oni prava našeg moći;
Ta znaju oni ko po sramu luta,
A znaju ljude sa pravoga puta;
Ta znaju otrov iz svojih izvora,
I znaju da se to piti ne mora,
Ta znaju oni, znaju, dobro znaju —
A ti se drži dok i ne priznaju!

Ta znaju oni da mi nismo četa,
I da je nama domovina sveta;
Provide oni narodne nam grudi,
I znaju za čim svesna duša žudi;
I znaju da se rado trpi za rod,
I znaju da smo i kakav smo narod;
Ta znaju, znaju, dobro oni znaju —
A mi se drž^,mo dok i ne priznaju!

Ta znaju oni šta je želja srećna;
Ta znaju da je pravda samo večna;
I znaju oni — u dobroj su školi —
Da jedna rana celo telo boli;
Ta znaju oni i uvide čisto
Da Srbin neće u samoubistvo;
Ta znaju oni, znaju, dobro znaju —
A mi se drž^,mo dok i ne priznaju!

Ta znaju oni da smo tvrdi, smeli,
(A još bi malo varati se hteli),
A znaju da smo jednostavna duša,
I da se narod izdajica gnuša;
Ta znaju oni šta nam svima preti,
I strah već preza u njinoj pameti;
Ta znaju oni, znaju, dobro znaju —
A mi se drž^,mo dok i ne priznaju!

Ta znaju oni među taštom trudu,
I znaju oni da je to zaludu.
Sećaju s^, oni svojih prijatelja
Kad nas je stegla opšta kuga velja.
Ta znaju oni da đavo ne spava;
Da sloga samo nas i njih spasava;
Ta znaju oni, vrlo dobro znaju —
A mi se drž^,mo dok i ne priznaju!

Ta znaju oni, braćo moja mila,
Gde propast zija — daleko nam bila!
Ta znaju oni gde je grob slobode,
Znaju i tebe, moj junački rode,
Čuli su, vid^,li, kud se željom krećeš.
Da drukče ne znaš, ne možeš i nećeš,
Ta oni znaju, vrlo dobro znaju —
A mi se drž^,mo dok i ne priznaju!

                                            Jovan Jovanović Zmaj

Znaju oni dobro junački moj rode da na svetu postoje dve vrste ljudi oni koji veruju u sebe i znaju da mogu, i oni drugi koji žive u strahu i čekaju milost misleći da ne mogu. Treba znati da su i jedni i drugi u pravu, jer oni koji veruju i pokušaju sigurno će i uspeti, a ovim drugima koji čekaju i nepreostaje ništa sem nečije milosti ili nemilosti. Svakome će biti onako kako misli i onako za šta se bori. Srpski narod je uvek verovao i znao da može, nikada nije živeo a i neće od nečije milostinje. Srpska čeljad nikad nisu ostavila ni svoju decu ni svoju Otadžbinu na milost i nemilost. Nikad ovaj narod nije dozvolio da mu budućnost zavisi od nečije dobre volje. Držao se hrabro svog puta pokušavajući da zasluži i pomoć Božju. Ono što mu je uvek ulivalo dodatnu snagu bilo je saznanje da će Zapad uvek na kraju morati da prizna poraz. Znaju oni dobro da je poraz neizbežan, samo pokušavaju da ga odlože. Poznato je njima da konačna pobeda pripada onima čije su duše ispunjene iskrenom verom, pravom istinom i Božjom pravdom.

Nastaviće Srpski narod putem predaka, putem junačkog roda. Onom jedinom stazom kojom Srbin zna da hodi, jer druge ne poznaje i ne želi ni da ih upozna. Zašto bi išli tuđim putem i plaćali danak kada imamo svoj, koji možda deluje duži, možda izgleda sporiji ali sigurno se njim brže stiže do cilja. Zašto bi išli putem na kome smo zavisni od nečije milosti? To sigurno nije put kojim treba koračati jer bi se taj korak vrlo brzo usporio zatim pretvorio u puzanje, a puzanje u očekivanje nečije milosti. Takav put je za kukavice pa neka one i puze mi nastavljamo putem koji su nam đedovi osvetlili. Putem za koji i Zapad zna da je jedini pravi zato i žele da nas u njemu spreče. Znaju oni dobro da je to ne moguće, znaju da u tome nikad nisu uspeli, nisu zaboravili svoje poraze. Pa koliko puta su samo naše stare pokušavali da zaustave, ponovo nas napadaju i zato će morati da dožive novi poraz. Naravno da i oni negde duboko u sebi to znaju, samo se grčevito bore ne videći drugo rešenje kako poraz da odlože.

Naše je samo da se držimo čvrsto puta predaka, da izdržimo dok nam pobedu ne priznaju. Možda je teško ali će zato nagrada biti slađa. Ne krijemo se mi iza materijalnog, Srbinu nije potrebno skupo odelo da bi ispod njega sakrio istinu. Nosimo ono što imamo i toga se ne stidimo jer suština je ono ispod odela, istina je u duhovnom a ne u materijalnom. Upravo tu suštinu to bogatstvo pokušavaju da nam otmu. Oni to bogatstvo duše nemaju i zato se i osećaju goli, odatle i dolazi njihova potreba da tu nagost prekriju skupim odelima. Ne shvataju da ta odela te maske neće pomoći, ne mogu time sakriti prazninu, nema na ovom svetu dovoljno materijalnog da popuni taj njihov duhovni bezdan. Duša se puni vekovima ona je odraz svetle prošlosti, časne sadašnjosti i ispravne budućnosti. Za prošlost su se pobrinuli naši stari sadašnjost je vreme u kome mi  moramo da živimo po svetosavskim pravilima. Onim pravilima po kojima su živeli i oni koji su nam ostavili slavnu prošlost. Ako budemo tako živeli o budućnosti ne moramo da brinemo, biće onda ona i ispravna i izvesna.

Neraskidiva je veza Srbinova između prošlosti i budućnosti. Ta neraskidivost pojačana je saznanjem i verom da smo nepobedivi samo onda kada se ne odričemo sebe. Nepobedivi smo onda kada poštujući svoju prošlost, ne skrećemo sa svetosavskog puta. Tada drugi ne mogu ništa da nam otmu, tada neprijatelj oseća nemoć. Neprijatelj se tada samo odbija kao voda koja u talasima udara u hrid. Nasrtaće i dalje u talasima te „zapadne zveri“ ali srpski hrid će i pored sve njihove upornosti ostati da stoji uspravno. Svetosavac ispunjen verom, naslonjen na put koji su mu preci utabali uvek čvrsto stoji bez straha od novih talasa. Njegovo srce ispunjeno verom nema strah i nema potrebu da razmišlja da li će novi talas biti dobronameran ili ne, da li će biti milostiv ili ne. To neće uticati na Srbina on će ostati tamo gde je vekovima i bio, stajaće uvek uspravno. Čvrsto će koračati putem kojim su pre njega koračali njegovi đedovi. Ponosan na svoju prošlost, uvek spreman da potomcima ostavi čist obraz kojim će oni dalje uspravno koračati u budućnost.

Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

Jedan komentar na Milost i nemilost