Neki moji prijatelji ili Sećam se …

Tokom bombardovanja 1999. povremeno sam zapisivao neke svoje misli, pretpostavke, emocije i zaključke o ljudima i događajima. Nije to bio dnevnik, već pre nepovezane crtice (ili skice) koje bi hvatale pojedine trenutke ili impresije onim što se dešavalo kako bi ih zauvek sačuvao. Danas pomoću njih, tih crtica, uvek mogu da se vratim u to vreme, ali i da bolje sagledam ono što nam se dešava, ljudske prirode i sudbine. Ispravam svoje zablude, potvrđujem neka uverenja. Ali, prosto je neverovatno koliko mnogo odgovora na danas aktuelna pitanja pronalazim u tim crticama. I duhovnih i svetovnih. Zato im se vraćam uvek iznova. Ovoga puta te skice su inspirisale ovaj tekst za „Korene“ …

*   *   *

Sećam se…
… prazne tišine koja se spustila na Prištinu, kao magla u jesenja jutra po obroncima Šare. A bio je jun. No, kao da ni to više nije bilo sigurno posle svih onih bombi, glasina i poluistina. A i šta je moglo biti sigurno? Sloba je objavio da „nismo dali Kosovo“, ali se vojska spremala za pokret. Oni koji su šaržerima šarali noćno nebo slaveći kumanovski mir, sada su već šaputali o izdaji. A oni koji su nas do juče delili na starosedeoce i došljake sada su pozivali na nekakvu slogu kao garant opstanka i ostanka. Gde? Sa kim? Kao da juče ne postoji, kao da sugra ne dolazi.

Pa, ipak još uvek niko nije odlazio, mada su se svi potajno spremali. I svi su čekali neki glas, neko razjašnjenje sa strane koje bi im potvrdilo ili odagnalo crne slutnje. Taj glas, to razjašnjenje, trebalo je da donese Gorica Gajević, generalni sekretar SPS-a, koja je sazvala politički aktiv kosovskih socijalista sa namerom da im objasni da nema izdaje, već samo „odluke koja je bolna ali jedino moguća da bi Srbija krenula dalje“. Ali kuda, i sa kim, to Priština nije znala. A, bogami, ni Kosovo Polje, sa svim tim svojim, već podgojenim, revolucionarima koji su više od deceniju sebe smatrali istinskim spasiteljima Srbije. Jer, zaboga, oni su „izmislili“ Slobu. Bilo je to prvi put za sve te godine njihovog vlastovanja da sam čuo kako nešto ne znaju. I kako u nešto nisu sigurni. Oni koji su, koliko juče, tek da nas fasciniraju u kafani, pozivali Slobu da ga nešto pitaju, a on bi im se javljao misleći da imaju „nešto“, sada su strepeli od toga kako će ih Gorica pogledati. A običan svet, mada razočaran i uplašen, video je u njihovoj strepnji neku vrstu božije pravde i poruku da smo u nesreći svi jednaki. Ali i, ko zna po kojoj logici, izvesnu nadu za sebe, za sve nas. Možda nije sve tako crno, možda postoji neki tajni plan, nekakav kompromis, kec iz Slobinog rukava, koji će Ona danas saopštiti kosmetskoj eliti svoje partije.

I ta strepnja i nada stopljeni sa praznom tišinom na prištinskim ulicama, čekali su nju, Goricu Gajević, ženu sa stotinu funkcija. Kažu da je to bio mučan sastanak.

Pričala su mi o tome dva moja prijatelja, tada visoki funkcioneri kosovskog SPS-a, koji su taj sastanak započeli ali nisu sačekali njegov kraj. Onaj mlađi, tada predsednik SPS omladine, u svom emotivnom istupu nazvao je Goričin govor farsom a celu situaciju izdajom naroda i posle toga izašao. Onaj stariji, iskusniji, nakon njenog govora izašao je ćuteći. Bez obzira što se nikada nismo politički slagali (zanosio sam se, tada, idejama DEPOS-a) bio sam jako ponosan na njih u tom trenutku. I bez obzira što sam političare uvek pomalo prezirao, toga dana, divio sam se njihovoj hrabrosti, ljudskosti i samopoštovanju. Jer, svi njihovi „drugovi“ su ostali do kraja i podmetali se pod Gajevićkinu peglu, iako su mislili kao i oni. Ali, nisu imali ni hrabrosti, ni snage. Trebalo je putovati, a partija je nudila sigurnost. Te tamo, koji su ćutali, nisam krivio, samo sam na ovu dvojicu bio ponosan. Verovao sam da njihov gest znači katarzu ličnog pročišćenja i pokajanje.

Kakva sam budala bio!!

Njih dvojica su se, ubrzo, vratili pod okrilje svoje partije i vođe u koga su, ipak, verovali. A kada se sve to srušilo, brzo su se prestrojili i nekako približili Dačiću. Sećam se, iste dvojice, kako su krajem 2006, bili zabrinuti za svoju opciju, dok se spremao kongres na kome se birao novi lider, a grupa uglednih SPS-ovaca predvođenih profesorom Mihajlom Markovićem, želela je da partiju održi u okviru ideologije istinske levice, koja bi bila realna opozicija već potrošenoj pljačkaško-demokratskoj opciji. Bili su brojniji, pametniji, iskreniji. Imali su titule, životno iskustvo, autoritet.

Ali, politika je čudo. Posebno ona ovdašnja, pelcovana zapadnim kapitalom. Ko se, od pojave JUL-a, ovde bavio politikom iz ideologije?! Samo interesi, i to oni opipljivi, odlučuju. Zato su, na kraju, Markovićevci ipak izgubili. Odlučio je lobi jednog čoveka, čoveka koji je poraženima pripadao i po godinama i po partijskom stažu i po mnogo čemu drugom. Osim po smislu za menadžerstvo. Taj čovek imao je veliku specifičnu težinu jer ga je Milošević isturio kao obnovitelja posle bombardovanja i isticao da mu veruje. A verovao mu je i jedan Đinđićev prijatelj. Svedok. Saradnik. I poraženi su mu verovali. Kažu da je mišljenje promenio bukvalno preko noći. I zato sada, u 73-oj, bezbrižno priča o svojoj potrebi da voli i da peva sa svojom ljubavi.

Poraženi su onda otišli, a umesto njih sa znanjem, titulama i ideologijom, dobili smo Ružiće, Tončeve, Megatrendove, Galenike …

A preživeli su i oni moji prijatelji …

I tu prestaje moje sećanje…

Onoga dalje nema potrebe da se sećam. To je ono što je danas tu, ono što svi znamo i osećamo. To je ova, današnja, Srbija. Srbija gladi i laži, bolesti i poniženja, očaja i besperspektivnosti.

Teatar apsurda u kome, ipak, sami učestvujemo!

Dali smo Srbiju onima koji nam govore da se moramo odreći teritorije da bi dobili kredit ili privukli stranog investitora. I da, ako ne bude po njihovom, neće biti penzija, plata i socijalnih davanja.

Dali smo Srbiju onima koji kažu da želimo tamo gde nećemo, da sodomiti moraju šetati našim ulicama, da se gradovi zidaju na vodi, a zemlja tuđinu poklanja.

Dali smo Srbiju onima koji nam brišu sećanja, prljaju sadašnjost, otimaju budućnost.

Njima, bivšim šoferima, ugostiteljima i stranim stipendistima, sada mega obrazovanoj i bogatoj eliti.

Sami smo im dali Srbiju, sami im je moramo i uzeti. Jer, oni dobrovoljno neće otići.

Neće ni ona moja dva prijatelja sa početka teksta. Snašli su se, što bi se reklo. Otvorili su firme, dobili skupštinske i upravne odbore, kupili nekretnine. Nisu više stranci u Beogradu.

Ali, stranci su na Kosovu, ako im je to uopšte važno. Zaboravili su ko su i odakle su došli. A i kako im je bilo toga dana kada su čekali Goricu Gajević. Zaboravili su zvezdani trenutak svoje hrabrosti, ali i da su i njih možda tako čekali dole na Severu, dok su oni, BAŠ ONI, pomagali svom „šefu“ (kako ga sami zovu) oko izdaje zvane Briselski sporazum. I njegove implementacije, kad se nesretni Vulin zaglavio u sopstvenom blatu!

Posebno onaj stariji, kod Gorice ćutljiviji, a sada pozicioniran tik uz „šefa“. Ona gračanička nesreća, onaj Tačijev Srbin, njegova je politička kreacija. I isplatljiva finansijska investicija. Skupo šiptari plaćaju zemlju oko Manastira.

A zaboravili su kako je Gračanica, noć uoči Vidovdana 1989-te, svetlela kao da predstavlja ovozemaljski ulaz u Lazarevu Nebesku Srbiju. Zaboravili su, možda, i mene. Dugo se već ne čujemo. Valjda, zato što ja ne zaboravljam. Ali, znam da me čitaju, da su me ubacili u svoje „newsletter“-e. I zato njima pišem ovaj tekst, da ih podsetim na dan kada su verovali da je vredno boriti se da Kosmet bude Srbija, kada su zbacili okove politike i postali heroji jednog tužnog trenutka. Trenutka kada smo svi zajedno strepeli čekajući Goricu Gajević …

Izvor: Koreni