Niš, Podgorica, Pećaršija – pitanja i nedoumice

Srpska Pravoslavna Crkva je istinska majka srpskog pravoslavnog naroda i tokom viševekovnog ropstva, srpsko pravoslavlje i SPC očuvali su srpstvo i srpski pravoslavni identitet. Zbog toga, bez duhovne trezvenosti pisati o prilikama u našoj svetoj Crkvi, ne vodeći računa o hijerarhijskim vrednostima, ne samo da je neozbiljno, nego i opasno. Revnost ne po razumu, ne jednom je tokom hrišćanske istorije bila pogubna za mnoge, pa nam istorija Crkve govori da je nemoguće imati dva Oltara u Crkvi. Sa druge strane, srpski ekumenizam sve više počinje da liči na pokret obnovljenstva koji je dvadesetih godina dvadesetog veka pretio da uništi sveto Pravoslavlje u najvećoj pravoslavnoj zemlji na svetu – u Rusiji – tako da ni uljuljkanost i elementarni nedostatak budnosti ne mogu predstavljati odlike trezvenomislija. Poput Lenjina i Trockog koji su bili svesni da bez slamanja moralnog ustrojstva RPC nije moguće slomiti pravoslavni ruski narod, tako i današnji najamnici u srpskoj vlasti preko zapadnih agentura čine sve da scenario koji nije uspeo u Rusiji dvadesetih godina prošlog veka, uspe u današnjoj Srbiji. Na delu je erozija same vere, dogmata, bogoslužbene prakse, na delu je kršenje svetih kanona – tako da je neophodno ukazivanje na takve pogubne pojave. Sveštenonačalije se mora poštovati, ali kako da verujući Srbin ostane ravnodušan i poštuje sveštenonačalije, recimo u situaciji kada je svedok istinskog genocida nad srpskim dušama koji se svakodnevno vrši putem televizija sa nacionalnom frekvencijom, a zna da je srpski episkop već godinama direktor Radio-difuzne agencije?

Zbog čega je to tako, zbog čega srpski arhijereji pristaju na takve scenarije (nije preterivanje ako kažemo da su ti scenariji ponekad veleizdajničkog karaktera) pokazaće vreme i neka podrobnija analiza. Međutim, ono što je očigledno jeste činjenica da je danas u SPC malo arhijereja sa tako čistim monaškim životom kao što ga je imao blaženopočivši Patrijarh Pavle, pa je i svakojakim službama koje slobodno vršljaju po Srbiji kao po svojoj prćiji, mnogo lakše ucenjivati one koji su se nekada sablaznili na nekom iskušenju. Svesni smo mnogih istorijskih iskustava i specijalnog rata koji Zapad na čelu sa Vatikanom vodi vekovima protiv SPC, svesni smo da mnogi srpski Patrijarsi i arhijereji nisu okončali prirodnom smrću, ali smo isto tako svesni da se do preporoda narodnog dolazilo i preko krvi srpskih mučenika. Ne traži niko mučeništvo radi mučeništva ni od koga, ali je svaki pravoslavni monah po prirodi Hristov vojnik i ni po koju cenu ne sme učestvovati u antihrišćanskim scenarijima. Zbog toga bi zagovornici bratimljenja sa rimskim jeretikom trebali da se zamisle pre nego što bude kasno. Pravoslavna mitra jeste velika čast i velika blagodat ali i velika obaveza.

U ovom tekstu ukazaćemo ukratko na tri veoma značajna događaja iz života naše Crkve koja su obeležila prvu polovinu oktobra, a zbog kojih bi srpsko sveštenonačalije moralo duboko da se zamisli. Svaki od tih događaja je nemoguće posmatrati samo sa jednog aspekta, ali pitanja i nedoumice istaknute u naslovu teksta, nemoguće je (i nemoralno) prećutkivati.

Prvi događaj je vezan za proslavu Milanskog edikta. Niko normalan ne spori značaj Milanskog edikta za hrišćanstvo, ali kako je moguće glavnu proslavu događaja koji se zbio u Milanu organizovati u Nišu? Pa valjda je u Milanu trebalo obeležiti tu godišnjicu. Toliki novac, tolika medijska pompa, a jublej kojim bi se ponosila svaka vlast i koji je da je sreće, MORAO biti centralni događaj godine u SPC, potpuno je skrenut u zapećak. Kada vidimo na ruskom netu sa koliko se ljubavi i uvažavanja obeležava 400 godina dinastije Romanovih u Rusiji, reč stid je blaga da bi opisala osećanja pravoslavnih Srba zbog praktično prećutanog jubileja – 900 godina svetorodne loze Nemanjića. Devet stotina godina – jubilej kojim bi se ponosio svaki narod na planeti, u Srbiji je praktično prećutan! Međutim, srpski ekumenisti dobili su vruć šamar od sopstvenog naroda. Premda su brojni vernici bukvalno dovoženi autobusima iz svih eparhija u Srbiji, pompeznoj proslavi prisustvovalo je svega nekoliko hiljada vernika. Tresla se gora, rodio se miš – kaže poznata srpska narodna poslovica, za događaje koji se iz nekih koristoljubivih interesa uzdižu do nebesa, a u stvarnosti je njihov značaj minoran. Možda zvuči grubo, ali proslava Milanskog edikta može da potpadne pod tu kategoriju. Kao da je Milanski edikt pompezno proslavljen u Srbiji samo da se ne bi govorilo o 900 godina Nemanjića. Pojedini srpski ekumenistički jerarsi slab odziv građana tumače potpunim otpadijem Srba od pravoslavne vere. Podsetio bih ih na sahranu blaženopočivšeg Patrijarha Pavla, kada se stotine hiljada ljudi, bez ikakvog poziva i organizovanih autobusa, sjatilo na sahranu svog Prvojerarha. Dakle, nije problem samo u narodu, problem je i u pastirima, istinski pastiri uvek će imati iza sebe veliki broj verujućeg naroda. Umesto optuživanja sopstvenog naroda, srpski ekumenisti bi trebali samokritično razmotriti situaciju i shvatiti jednu činjenicu – verujući Srbi još nisu toliko zaglupeli da bi poverovali u bajku o Rimskom papi kao Hristovom namesniku na zemlji.

Drugi događaj odnosi se na Podgoricu, osvećenje velelepnog hrama, ali da ne bi govora Ruskog Patrijarha, ne bi u svoj toj govoranciji čuli reč Pravoslavlje na osveštanju jednog od najlepših pravoslavnih hramova sagrađenih u novije doba u svetu. Nesvojstvena Pravoslavlju odvojenost pastira od vernog naroda prosto je bola oči, kao i manji broj vernika od očekivanog. I još jedna nedoumica vezana je za osvećenje podgoričke svetinje. Da li je slučajnost da se svi prvojerarsi osloviše sa svojom titulom, Ruski Patrijarh se nazva Ruskim Patrijarhom, Jerusalimski Patrijarh se nazva Jerusalimskim Patrijarhom, jedino Mitropolit nazva Patrijarha Srpskog “našim Patrijarhom”. Da li je senka prisutnih kardinala i don Mila Korleonea (koji su toliko alergični na svaki pomen srpstva) toliko moćna, da ni Mitropolit ne smede u Podgorici pomenuti Srpskog Patrijarha, nego ga nazva “našim Patrijarhom”?

Treći događaj – Pećka Patrijaršija, Pokrov Presvete Bogorodice, slava manastira u Pećkoj Patrijaršiji. Patrijarh Srpski Irinej služi u “srpskoj svetinji nad svetinjama” veliki praznik zastupništva Prečiste. U zlo doba zakrili nas – kako nam glagolja psalmopojac (Ps. 26, 5). Ako pravoslavni hrišćanin nekada i sme zaboraviti Jevanđelske reči: “Ako budete imali vere koliko je zrno gorušičino, tada i gori možete reći: “Baci se u more! – i ona će se premestiti”[1] – na Pokrov Presvete Bogorodice to nikako ne bi smeo. Ne smemo da verujemo da Njegova Svetost nije svestan svemoćne zaštite Prečiste, da nije svestan  sa koga mesta izgovara reči koje je izgovorio, da nije svestan značaja praznika Pokrova Prve Sluškinje Gospodnje – ali ne možemo da se ne zapitamo, kakve su to sile koje su srpskog Prvojerarha naterale da na Pokrov Presvete Bogorodice, u Pećkoj Patrijaršiji, pozove Srbe na Tačijeve izbore? Ljudi osećaju vapijuću, prosto izrugujuću nepravdu, delimično i sami hrleći u zagrljaj i verujući svakojakim političkim spodobama. Ono što im je u ovom trenutku najviše potrebno, ono što jedino može svakojake spodobe ukloniti sa vlasti, jeste prosvetljenje i razuma i duše ili drugim rečima – obretenje Boga. Poziv na Tačijeve izbore svakako ni za jotu neće poboljšati njihovo ni duhovno ni materijalno stanje. Naprotiv. Sloga i jedinstvo na koje nas s pravom poziva Patrijarh, nikako se ne mogu graditi sa pozicija pozivanja Srba na raspetom Kosmetu da se odreknu svoje države i uđu u državni zagrljaj svojih dželata.

U svom nesrećnom pozivu Srbima da izađu na Tačijeve izbore, Srpski Patrijarh je rekao da, kada govori Patrijarh, podrazumeva se da govori u ime Crkve. Takav stav može biti karakterističan kod papista u takozvanoj Rimokatoličkoj crkvi, ali takav stav se u Pravoslavnoj Crkvi ne može generalizovati. Da navedemo samo jedan primer: u ime Crkve Hristove nisu govorili Patrijarsi koji su potpisali Florentinsku uniju, već je u ime Crkve Hristove govorio sveti Marko Efeski.

Izvor: Fond Strateške kulture