Politički kriminal

Bez obzira sa kog nivoa i iz kog ugla pogledate današnju Srbiju uvek ćete se suočiti sa slikom prevare i propadanja, sa osećajem bede i beznađa. Kako god da je analizirate nikako ne možete doći do pozitivnog trenda ili ohrabrujućeg zaključka. Od odnosa nataliteta i mortaliteta, do bruto nacionalnog dohotka i standarda prosečnog čoveka, sve je u katastrofi.

Srbija nema vojsku, gubi teritoriju, privredni organizam ne postoji a korupcionaške afere sustižu jedna drugu.  Jednostavno, sve se raspada, ni u čemu nema perspektive. A, ako ponekad i zaiskri neki bljesak nade, brzo se utopi u sivilo apatije!

I ko je za sve ovo kriv??

Slobodan Milošević?!?  Ne, dosta je bilo. Njega previše dugo nema, a njih previše mnogo ima, da bi više mogao biti bilo kakvo opravdanje ovima koji ponižavaju, parčaju i rasprodaju Srbiju i sve što je srpsko.

Zoran Đinđić?!? Ne, zaista. Iako je činjenica da je baš on otvorio pandorinu kutiju našeg stradanja, potrajao je previše kratko da bi ga mogli kriviti za ono što nas danas snalazi.

Ili, razloge i krivce treba tražiti u pljačkaškoj privatizaciji, tajkunima i tajkunčićima, korupciji? Ili, možda, u kriminalu, odnosno mafijama za sve i svašta (pored one „klasične“, mi smo imali prilike da se upoznamo sa stečajnom, građevinskom, putarskom, farmaceutskom, prosvetnom i ko bi se sve setio kakvom mafijom)? Možda?!

Za sve pobrojane pojave, mogli bi dati odgovor, kakav se obično daje u kvizu gde se otkriva nekakva zagonetna ličnost – „Da, ali nije bitno“! Jer, sve gore navedeno, prvo su posledice određenih društvenih okolnosti, odnosno nekakvog činjenja ili nečinjenja, pa tek onda uzroci daljih procesa. Primera radi, ma kakav model privatizacije nekog preduzeća bio (a idealan ne postoji), ono se po pravilu ne urušava zbog načina na koji je privatizovano, već zbog načina eksploatacije njegovih resursa (računajući i ljudske) od strane novog vlasnika.

U tom smislu, borba koju je, protiv korupcije i organizovanog kriminala, započeo Aleksandar Vučić, može imati veliki značaj za Srbiju, bez obzira što joj se mogu prebaciti i izvestan demagoški pristup, i politizacija kroz medije, i čudna podudarnost najvećih hapšenja sa briselskim pregovorima u kojima Srbija pravi konkretne ustupke šiptarskoj paradržavi.

Naime, ono što je do sada urađeno na Vučićevu inicijativu, građanima Srbije, po prvi put otvoreno, ukazuje na učešće politike, odnosno političkih stranaka, u svim procesima ozbiljne korupcije, kao i pljačkaškim aferama u kojima je žrtva, ova ili ona, državna imovina ili neki konkretni državni interes.

Nema ni jednog ekstremno bogatog čoveka u Srbiji a da ga nije iznedrila politika i da nije u nekom vidu poslovao sa državom, odnosno njenim institucijama i javnim preduzećima. Sa druge strane, nema ni jednog direktora državnih preduzeća a da ga nije dovela neka politička stranka čiju je politiku sprovodio i interese zastupao, bez obzira na logiku poslovanja i ekonomske zakonitosti. (Recimo, bilo bi zanimljivo videti koliko je novca za reklame i sponzorstva velikih koncerata, poslednjih desetak godina, potrošio gubitaš „EPS“, inače monopolističko preduzeće koje nema nikakvih potreba za ovakvim vidom propagande).

Naravno, ovo nije bilo nepoznato ni pre Vučića, ali sada su po prvi put obelodanjena neka imena, mehanizmi po kojima se to odvijalo, kao i deo konkretnih dokaza, što sve zajedno jasno ukazuje da dugogodišnja sistemska korupcija svoje korene vuče u političkim partijama, odnosno načinu na koji su pristupile materijalizaciji biračke volje građana.

Ne vodeći računa o osnovnim ekonomskim zakonitostima, niti o onome šta država treba da predstavlja u sferi privrede, zdravstva, saobraćaja, kulture i ostalim sferama društvenog života, političke stranke su glasove birača, odnosno svoj udeo u vlasti, tretirale kao blanko čekove koje treba unovčiti kroz razne vrste koalicija, dogovorenih tendera, povoljnih kredita, nameštenih privatizacija, reketiranje javnih preduzeća i čega sve ne, pretvarajući složene državne mehanizme u instrumente privatnog bogaćenja, pri čemu je profit odlazio odabranim pojedincima, a dugovi ostajali državi. Ni ne pomišljajući da uravnoteže prihode i rashode, ili da izvrše preraspodelu istih u okviru državnog sektora, za svega par godina u potrošnju je spiskana državna supstanca oličena u sredstvima za proizvodnju i prirodnim bogatstvima, uništena je primarna industrijska i poljoprivredna aktivnost, a spoljni dug narastao do cifri koje jasno ukazuju na dugogodišnje dužničko ropstvo.

Privredni sistem koji je preživeo genocidne sankcije „neprijateljskog“ Zapada srušio se kao kula od karata kada se prema „prijateljskom“ Zapadu otvorio, a prosečan građanin bolje se hranio za vreme bombardovanja nego danas, kada nas „samo“ još predaja Kosmeta deli od dobijanja datuma za nekakve pregovore o medu i mleku bez aflatoksina.

Ako će nekom biti lakše, ovaj koncept ekonomskog uništavanja države i naroda nije specifičnost Srbije već se, prema idejama osmišljenim u strateškim labaratorajama novog svetskog poretka, događa u svim zemljama tranzicije. Zato su i njegovi nosioci, po pravilu, političke partije i nevladine organizacije evro-atlantskih usmerenja. Ali, naravno, od toga nam ne može biti lakše.

Nije nam lakše ni od toga što se zna da je nosilac ovog pristupa u Srbiji bila Demokratska Stranka i njen tadašnji predsednik Zoran Đinđić, koji je u više navrata otvoreno isticao potrebu tretiranja stranke kao preduzeća koje treba da donosi profit. Shodno tome, još pre preuzimanja vlasti, ova partija je okupila tzv. „Klub privrednika“, čiji su članovi kasnije bili nosioci prvih „namenskih“ privatizacija. Iako nisu o tome tako otvoreno govorili, ovaj koncept zdušno je podupirala i G-17 plus, tzv. stranka eksperata, s tim što je njih zanimalo preuzimanje kontrole makro-finansijskih tokova i bankarskog sistema. Nakon petooktobarskog preuzimanja vlasti i sve druge stranke, neke javno a neke prećutno, prihvatile su profitni pristup politici. Izuzetak je jedino DSS, što ne znači da i neki članovi ove partije nisu naplatili svoje učešće u vlasti, napuštajući je kada se stranka preselila u opoziciju.

Naravno, kada god se kao cilj neke aktivnosti, pa i politike, postavi profit onda se samo po sebi nametne i pitanje njegove maksimizacije i instrumenata kojima se ona ostvaruje. Pošto je vlast sama po sebi najači mogući instrument koji može imati neka politička partija, nema ništa logičnije od toga da taj instrument upotrebi kako bi ostvarila svoje profitne ciljeve. A kako stranku sačinjavaju pojedinci logično je da deo tog profita, i to što veći, oni žele za sebe, pa tako i usmeravaju svoje aktivnosti kada su na vlasti.

Na taj način utire se put sistemskoj korupciji, pojavi opasnoj ne samo zato što svoje korene vuče u sistemskim rešenjima, zakonskim i podzakonskim aktima i organiziciji državne uprave, već i zbog toga što trajno dezavuiše sistem društvenih vrednosti bez koga ne može postojati zdravo društvo.

I tu bi se mogli vratiti na započetu Vučićevu borbu protiv visoke korupcije i finansijskih malverzacija na štetu države, čiji rezultati upiru na pojedine političke stranke, kao i ponašanje prvih ljudi tih stranaka (mislim na istaknute funkcionere, ne samo na lidere). Sva je prilika da će se oni opet izvući od bilo kakve ozbiljnije odgovornosti.                                                                           

To nam pokazuje primer Olivera Dulića koji će nam se narugati nekim dobrovoljnim radom ili uslovnom kaznom, kao i koncept na kome odbranu temelji Saša Dragin, koji ne sporeći posledice sporne Uredbe dokazuje da je nije doneo sam, već uz podršku tadašnje Vlade i predsednika Tadića, računajući da će to minimizirati njegovu odgovornost. Pokazuje nam to i činjenica da, uprkos najavama, još uvek nema adekvatnog procesuiranja političara koji sačinjavaju sada vladajuću koaliciju, a evidentno snose deo krivice za dešavanja u nekim aferama koje su otvorene.

Možda je to zato što, ipak, ne postoji adekvatna politička volja ili snaga da se ovo izgura, a može biti i da ne postoji odgovarajuća zakonska regulativa pod koju bi se podveo uticaj politike na razne devijantne pojave u društvu.

Ako je ovo drugo slučaj, predlažem da se u pravosuđe uvede pojam „politički kriminal“, a u krivično zakonodavstvo član „zloupotreba političkog položaja“, koji bi bio razuman taman toliko koliko i univerzalna, a nikom jasna, „zloupotreba službenog položaja“. Bilo bi tu mesta i za druge članove, poput „političkog podstrekavanja na protivustavno delovanje“, ili „političke aktivnosti zarad ostvarenja materijalne koristi trećem licu“ i još ponešto u tom smislu.

Tek na ovaj način ostvarila bi se demagoška parola o jednakosti svih građana pred zakonom. Jer, kako drugačije, nego nejednakost, možemo tumačiti činjenicu da u ovoj zemlji ima ljudi koji su osuđeni jer su nekom gospodinu homoseksualcu rekli da je „peder“  što je njemu zazvučalo uvredljivo pa je tužio, a čak i istrošeni političar kakav je Čedomir Jovanović, može da čitave narode druge boje kože, koji nisu priznali Kosovo, nazove „Hanibalima“ a da ne bude ni procesuiran?!  A i drastičnijih primera ima koliko god hoćete.

Posebno bi bilo zanimljivo čuti i videti skupštinsku raspravu na jednu ovakvu temu.

A siguran sam da nam ni Brisel ne bi zamerio jedan ovakav zakon, bez obzira što ga oni nemaju i stalno se žale da im je nejasna pomenuta „zloupotreba službenog položaja“. Samo da jednom već damo to Kosovo!

Izvor: Vidovdan