Pravoslavna etika o nekim pitanjima rata i ratovanja

Uvod

Rat kao jedan od najsloženijih društvenih fenomena predstavlja i večito filosofsko pitanje. Osim što je komplikovana socijalna, rat je i složena moralna pojava, pa kao takav je predmet etike, preciznije etika rata, jedne od disciplina primenjene etike, koja ima zadatak da najpre identifikuje probleme u vezi sa ratom kao moralne probleme a zatim ponudi odgovore na njih, odnosno ukaže, koliko je to moguće, koje je ispravno ponašanja čoveka i društva u celini prema ratu i u toku rata. Etika rata se neprestano suočava sa novim i sve težim moralnim izazovima. Počev od klasičnih etičkih pitanja u vezi sa ratom kao što su: da li je rat apsolutno zlo, ili neke posledice rata mogu biti dobre; kako razrešiti osnovnu moralnu protivurečnost rata – neophodnost ubijanja i apsolutnu moralnu zabranu ubistva; kako objediniti humanističko oduševljenje našeg vremena sa činjenicom da se ratovi nastavljaju i postaju sve strašniji, pa do najsavremenijih etičkih problema nuklearnog rata, preventivnog i preemptivnog rata, asimetričnih ratova, humanitarnih intervencija i drugih.

Budući da pravoslavlje ima jako dugu tradiciju suočavanja sa ratom i ratovanjem, za ovu priliku ponudićemo samo najopštije stavove i poglede etike rata i ratovanja sa pravoslavnog stanovišta, ne ulazeći u dublje razjašnjavanje svakog od njih. Zašto su ova pitanja tako značajna i aktuelna? Zto što se hrišćansko-pravoslavno stanovište podrazumeva i predstavlja kao apsolutno pacifističko, čime se pravoslavnima oduzima pravo na oružano suprotstavljanje u duhu sopstvene verske tradicije. Zato što smo svedoci neprekidnog osuđivanja bilo kakvog rata, nezavisno od toga čime je izazvan, ko ga vodi i kakav je po svojoj suštini, od onih koji samo za sebe zadržavaju pravo na primenu oružane sile. Patriotizam se predstavlja kao prevaziđena vrednost za 21. vek, prepreka globalizaciji, a centralno mesto zauzima ideologija ljudski prava, a ne suštinki ljudska prava. Zato što se priprema terena za stvaranje jedinstvene svetske religije, jedinstvene kulture, jedinstvene svetske države na čelu sa svetskom vladom, sa bezličnom masom robova i vlastodržaca-bogova.

Polazeći od toga da u hrišćanskim okvirima postoje određene razlike u shvatanjima o ratu i ratovanju između rimokatolicizma, protestantizma i pravoslavlja, pravoslavno stanovište ćemo pokušati da rekonstruišemo na osnovu autentičnog tumačenja Svetog pisma, učenja svetih otaca, kao i savremenih teoloških i filosofskih razmatranja kroz dva odvojena pitanja: moralnu ocenu rata kao takvog, što je opštemoralno ili teorijsko pitanje i shvata­nje kako bi svaki pojedinac trebalo da se odnosi prema činjenici rata i prema onim uslovima koji iz toga praktično proističu, što je lično moralno ili praktično pitanje. Konkretno ćemo razmotriti sledeća pitanja: da li i pod kojim uslovima hrišćani smeju da se zlu suprotstave fizičkom silom; ko­ji su neo­p­hod­ni i do­stoj­ni pu­te­vi tog su­prot­sta­vlja­nja; ka­ko se su­prot­sta­vi­ti zlu fi­zič­kom si­lom a ne skre­nu­ti, ne od­stu­pi­ti i ne od­u­sta­ti od Hri­sto­vog pu­ta; da li je greh ubistvo u ratu; da li smo dužni da ljubimo svoje ratne neprijatelje i kome možemo da oprostimo za učinjeno zlo.

O suprotstavljanju zlu silom

Pre svih pitanja u vezi sa ratom pred hrišćansko-pravoslavno stanovište se postavlja pitanje: da li je čo­ve­ku hri­šća­ni­nu, ko­ji te­ži mo­ral­nom sa­vr­šen­stvu, do­pu­šte­no da se zlu su­prot­sta­vlja, kada je to ne­iz­be­žno, i fi­zič­kom si­lom? Da li je hri­šćan­ski su­prot­stavi­ti se zlu fi­zič­kom si­lom kada vi­še ni­su de­lo­tvor­ni mo­li­tva, raz­go­vor, ape­lo­va­nje, uve­rava­nje i drugo.

Od­go­vo­ri na ta pi­ta­nja po­sta­ju sve po­treb­ni­ji, jer se pra­vo­sla­vlje če­sto pred­sta­vlja kao pa­ci­fi­stič­ko uče­nje, ko­je bez­u­slov­no od­ba­cu­je pri­me­nu si­le, a sva­ko po­se­za­nje hri­šća­na za si­lom sma­tra se od­stu­pa­njem od osnov­nih hri­šćan­skih dog­mi i ka­no­na, iz­da­jom ključ­nih hri­šćan­skih po­ru­ka o mi­ru, ne­na­si­lju, lju­ba­vi, slo­bo­di, prav­di. Ne­hri­šćan­ski po­gle­di na su­prot­sta­vlja­nje zlu si­lom, na na­si­lje, rat i mir če­sto se pri­ka­zu­ju i pod­me­ću kao pra­vo­slav­ni, što is­kri­vlju­je pred­sta­vu o stvar­nom pra­vo­slav­nom uče­nju o tim pi­ta­nji­ma.

Pre­ma hri­šćan­skom shva­ta­nju, zlo se u su­šti­ni ne mo­že pre­vla­da­ti na dru­gi na­čin i dru­gim sred­stvi­ma ne­go sa­mo do­brom, ali se po­sta­vlja pi­ta­nje da li je hri­šćan­ski u bor­bi pro­tiv zla pri­me­nji­va­ti i fi­zič­ku si­lu. Kraj­nje po­jed­no­sta­vlje­no re­če­no, hri­šća­ni zna­ju da je zao čo­vek, ko­ji zlo po­stu­pa, za­ro­blje­nik zla, u vla­sti zlih si­la. Ali da li zbog tog sa­zna­nja mo­gu i sme­ju da mu do­pu­ste slo­bod­no i neo­me­ta­no zlo­či­nje­nje, a da mu se, u kraj­njem, i fi­zič­ki ne su­prot­sta­ve?

Kva­zi­hri­šćan­sko shva­ta­nje o ap­so­lut­nom ne­pro­ti­vlje­nju zlu si­lom pod­sta­klo je mnoge ruske religijske filosofe I.A.Ilji­na, N.A. Berđajeva, V.S. Solovjeva, da na ube­dljiv na­čin raz­ob­li­či tol­sto­jev­sko fi­lo­zo­fi­ra­nje o ne­na­si­lju, ko­je je pred­sta­vlja­no kao hri­šćan­sko i, što je po­seb­na ne­sre­ća, ko­je je ostva­ri­lo ta­ko ve­li­ki uti­caj.[1] Na primer, samo Ilji­no­ve ide­je i ar­gu­men­ta­ci­ja do­šli su kao bla­go­tvo­ran lek za du­šu hri­šća­na, jer raš­či­šća­va­ju nehrišćanska, sen­ti­men­tal­na, mo­ra­li­za­tor­ska dvo­u­mlje­nja i za­ma­glji­va­nja.

Po­zna­to je da bi­lo ka­kva spo­lja­šnja ma­te­ri­jal­na ra­za­ra­nja i uni­šta­va­nja (ze­mljo­tre­si, ura­gan, su­ša, po­žar) nisu po sebi ni dobra ni zla. Zlo po­či­nje ta­mo gde po­či­nje čo­vek i to ne od nje­go­vog te­la, već od nje­go­vog du­šev­no-du­hov­nog sve­ta. Du­ša čo­ve­ko­va je upra­vo poprište do­bra i zla. Ali bi­lo ka­kav spo­lja­šnji “po­stu­pak” čo­ve­ka, uzet i raz­ma­tran po­seb­no, ne­ve­za­no za du­šev­no-du­hov­no sta­nje ko­je ga je pro­u­zro­ko­va­lo, ne mo­že bi­ti ni do­bar ni zao. Spo­lja­šnje pod­le­že mo­ral­no-du­hov­nom raz­ma­tra­nju uto­li­ko uko­li­ko je ono is­po­lji­lo ili is­po­lja­va unu­tra­šnje du­šev­no-du­hov­no sta­nje: na­me­ru, od­lu­ku, ose­ća­nje, po­mi­sao. Te­le­sni po­stup­ci čo­ve­ka mo­gu pro­is­ti­ca­ti iz do­brih ili iz zlih po­bu­da. Pred li­cem do­bra i zla sva­ki čo­ve­kov po­stu­pak je ona­kav ka­kav je unu­tra i iz­nu­tra, a ne ona­kav ka­kvim se ne­ko­me či­nio spo­lja ili iz­va­na, tvr­di Iljin. Dva na­iz­gled pot­pu­no ista po­stup­ka mo­gu ima­ti pot­pu­no raz­li­či­tu, čak su­prot­nu mo­ral­no-re­li­gi­o­znu vred­nost (dva žr­tvo­va­nja, dve po­gi­bi­je u bo­ju i slič­no).[2]

Pre­ma to­me, ako je iz­vo­ri­šte, is­ho­di­šte do­bra i zla unu­tra­šnji svet, to zna­či da se bor­ba sa zlom i sa­vla­đi­va­nje zla od­vi­ja­ju upra­vo unu­tra­šnjim na­po­ri­ma. To unu­tra­šnje su­prot­sta­vlja­nje zlu, či­ni se, nig­de ni­je raz­ra­đe­no sa ta­kvom du­bi­nom i mu­dro­šću kao kod asket­skih uči­te­lja is­toč­nog pra­vo­sla­vlja, sve­tih ota­ca An­to­ni­ja Ve­li­kog, Ma­ka­ri­ja Ve­li­kog, Jo­va­na Le­stvič­ni­ka. Du­ši ko­ja se bo­ri sa zlom po­treb­na je pro­že­tost lju­ba­vlju i du­hov­no­šću. Ta­jan­stve­ni pro­ces cve­ta­nja do­bra i pre­o­bra­ža­ja zla ostva­ru­je se lju­ba­vlju, zlu se tre­ba pro­ti­vi­ti zbog lju­ba­vi, i od lju­ba­vi i po­sred­stvom lju­ba­vi.[3]

U ve­zi sa pro­ble­mom ko­ji se ov­de raz­ma­tra na­me­ću se za­ni­mlji­va pi­ta­nja. Uko­li­ko je pro­du­ho­vlje­na lju­bav to­li­ka da pre­o­bra­ža­va, zna­či li to da je u pro­ce­su su­prot­sta­vlja­nja zlu pri­si­lja­va­nje pot­pu­no ne­moć­no, bes­cilj­no, štet­no i po­gub­no? Uko­li­ko sam oba­ve­zan da po­stig­nem mo­ral­no oči­šće­nje u se­bi, zna­či li to da zlo­či­nac neo­me­ta­no mo­že da vr­ši zlo­de­la? Ako je ja­sno da sa­mo pri­si­lom ni­je mo­gu­će pre­vla­da­ti zlo, da li to zna­či pot­pu­no od­ba­ci­va­nje sva­kog pri­si­lja­va­nja? Zar du­blje is­klju­ču­je ono ele­men­tar­ni­je? Da li je pri­si­la sa­ma po se­bi zlo? Da li lju­bav prin­ci­pi­jel­no is­klju­ču­je pri­me­nu fi­zič­ke si­le?

Da bi od­go­vo­rio na na­ve­de­na pi­ta­nja Iljin uka­zu­je na ter­mi­no­lo­ško za­ma­glji­va­nje pro­ble­ma – “po­gre­šan ter­min raz­dva­ja du­šu i za­kla­nja joj oči­gled­nost” – i sma­tra da je sva­ko iz­jed­na­ča­va­nje pri­si­lja­va­nja i na­si­lja ve­li­ka gre­ška. Za­to on “na­si­lje” od­re­đu­je kao de­lo­va­nje pro­iz­volj­no, neo­sno­va­no, od­vrat­no; “na­sil­nik” je čo­vek ko­ji pre­la­zi gra­ni­ce do­zvo­lje­nog, na­pa­da, tla­či. Taj ter­min – “na­si­lje” – sam po se­bi ne­iz­be­žno no­si ne­ga­ti­van pred­znak i iza­zi­va od­boj­nost; do­ka­zi­va­ti “do­pu­šte­nost” na­si­lja zna­či do­ka­zi­va­ti “do­pu­šte­nost ne­do­pu­sti­vog”. Iljin uvo­di vr­lo raz­gra­nat apa­rat ka­te­go­ri­ja da bi na oči­gle­dan na­čin za­hva­tio po­ja­vu kao ta­kvu i re­šio pri­vid­ni pa­ra­doks. Ta­ko ter­min na­si­lje za­dr­ža­va da ozna­či one slu­ča­je­ve ko­ji po­ti­ču iz zle du­še, od­no­sno od onog ko pod­sti­če na zlo, dok za pri­si­lja­va­nje ko­je po­ti­če od do­bro­na­mer­ne du­še i od onog ko po­bu­đu­je na do­bro uvo­di no­ve ter­mi­ne – pri­nu­da, spre­ča­va­nje, pri­si­lja­va­nje i dr.[4]

Uka­zu­ju­ći na to da vo­đe­nje čo­ve­ka pod za­sta­vom “ne­su­prot­sta­vlja­nja zlu na­si­ljem” vo­di ka pot­pu­nom ne­su­prot­sta­vlja­nju zlu, Iljin, s dru­ge stra­ne, tvr­di da to, kad čo­vek fi­zič­ki pri­si­lja­va du­gog čo­ve­ka, sa­mo po se­bi ne mo­ra uvek da bu­de zlo. Na­sil­nik na­pa­da, a onaj ko spre­ča­va pa­ri­ra. Na­sil­nik tra­ži po­kor­nost se­bi sa­mom, a onaj ko pri­si­lja­va na­sil­ni­ka tra­ži po­vi­no­va­nje du­hu i nje­go­vim za­ko­ni­ma. Na­sil­nik ko­ri­sto­lju­bi­vo mr­zi, a onog ko spre­ča­va na­sil­ni­ka ne po­kre­će ni zlo­ba ni po­hle­pa, već pra­ve­dan gnev. Pra­ved­na si­la, usme­re­na pro­tiv zlo­čin­ca, i zlob­no na­si­lje, bez ob­zi­ra na ko­ga je usme­re­no, ni­su jed­no isto, a nji­ho­vo me­ša­nje je bes­pred­met­no i ve­o­ma štet­no.

Na to osnov­no pi­ta­nje – da li je u du­hov­nom smi­slu do­pu­šte­no su­prot­sta­vlja­ti se zlu i fi­zič­kom pri­nu­dom i spre­ča­va­njem, pri­si­lja­va­njem, od­no­sno pra­ved­nom si­lom – Iljin od­go­va­ra po­zi­tiv­no, uko­li­ko je za­do­vo­lje­no pet osnov­nih uslo­va.

Pr­vi, ako je reč o stvar­nom zlu, a ne o ne­če­mu što je na­lik na zlo (sla­bost, za­blu­da, oma­ška, slu­čaj­nost, bo­lest), od­no­sno ako po­sto­ji zla ljud­ska vo­lja, ja­ro­sna, agre­siv­na, bez­bo­žna, be­stid­na, ko­ja se ma­ni­fe­stu­je kao spo­lja­šnja si­la. Ako se iz­li­va u spo­lja­šnjem de­lo­va­nju i ne za­u­sta­vlja ni pred ka­kvim sred­stvi­ma.

Dru­gi, ako po­sto­ji stvar­na per­cep­ci­ja zla; ono se mo­ra naj­pre uoči­ti, sa­gle­da­ti nje­go­vo spo­lja­šnje de­la­nje i pro­zre­ti po­sled­nja, skri­ve­na nje­go­va zlo­ba. Tre­ba li ili ne tre­ba fi­zič­ki spre­ča­va­ti zlo­čin­ca, za to je kom­pe­ten­tan sa­mo onaj ko je sa­gle­dao i ose­tio re­al­no zlo, is­ku­sio ga, ali se nji­me ni­je za­ra­zio, pri­mio ga, ali ga ni­je pri­hva­tio. Mno­gi lju­di, una­pred stre­pe­ći od neo­p­hod­no­sti i fi­zič­kog su­prot­stav­lja­nja zlu, okre­ću se od nje­ga kao da ga ne vi­de.

Tre­ći, po­sto­ja­nje istin­ske lju­ba­vi pre­ma do­bru u du­ši ono­ga ko­ji pi­ta i re­ša­va o su­prot­sta­vlja­nju zlu. Pre­ma to­me, sa­mo uoča­va­nje raz­li­ke iz­me­đu do­bra i zla ni­je do­volj­no, jer ako se ta raz­li­ka i uoči, mo­že se pre­ma njoj osta­ti rav­no­du­šan. Da­kle, da bi se zlu su­prot­sta­vi­lo po­treb­no je ose­ća­ti istin­sku lju­bav pre­ma do­bru ko­je je ugro­že­no.

Če­tvr­ti, po­sto­ja­nje vo­lje za de­lo­va­nje; osim ži­ve lju­ba­vi, po­treb­na je i re­še­nost za de­lo­va­nje, i to ne sa­mo u gra­ni­ca­ma sop­stve­ne lič­no­sti ne­go i na du­šev­no-du­hov­ni ži­vot i du­šev­no-te­le­snu de­lat­nost dru­gih lju­di. Živ i zdrav duh ne mo­že da ne uče­stvu­je na stra­ni do­bra; on ne mo­že da ne vo­li, da ne re­ša­va, da se ne na­pre­že, po­ma­žu­ći do­bro a spre­ča­va­ju­ći zlo.

Pe­ti, kad se po­ka­že da osta­lim sred­stvi­ma i na­či­ni­ma ni­je mo­gu­će od­vra­ti­ti dru­gog čo­ve­ka od zlo­či­nje­nja; kad se ose­ti da je fi­zič­ko de­lo­va­nje neo­p­hod­no i, prak­tič­no, je­di­no pra­vo sred­stvo u da­tim okol­no­sti­ma, to jest da čo­ve­ku pre­o­sta­ju sa­mo dve mo­guć­no­sti: ili po­pu­stlji­vo ne­de­la­nje ili fi­zič­ko su­prot­sta­vlja­nje, ogra­ni­ča­va­nje vo­lje zlo­tvo­ra.

Zna­či, uko­li­ko po­sto­ji istin­sko zlo, a ne ne­ki pri­vid zla; ako je to zlo ne­sum­nji­vo uoče­no; za­tim, ako su lju­bav i vo­lja u du­ši ono­ga ko­ji se zlu su­prot­sta­vlja i, naj­zad, uko­li­ko je po­treb­no nje­go­vo prak­tič­no spre­ča­va­nje. Ta­da je ne sa­mo do­pu­šte­no, već i neo­p­hod­no spre­ča­va­ti zlo fi­zič­kim pri­si­lja­va­njem, od­no­sno pra­ved­nom si­lom, sve­sno idu­ći na opa­snost, pat­nju, smrt.[5]

O ubistvu u ratu

Rat je jedna od najtežih situacija za čoveka ali ne samo zbog fizičkih napora, zbog psihičkog pritiska, zbog profesionalnih obaveza, zbog straha od smrti i njene izvesnosti, već zbog moralno protivrečnog karaktera zadataka u ratu. S moralne i duhovne tačke jedno od najtežih pitanja za hrišćane je da li postoje okolnosti kada je dopušteno ubiti čoveka? Može li čovek, po savesti, potpuno da opravda sebe za ubistvo drugog čoveka u ratu? Da li je moralno dopušteno ubiti čoveka u ratu? Zdrav razum tu ne vidi ni problem ni pitanje, kao ni mnoge etičke koncepcije. Verovatno se taj problem najzaoštrenije postavlja pred savest hrišćana. Sa duhovne i moralne tačke gledano, reč je svakako o jednom od najtežih pitanja: postoje li okolnosti kada je hrišćaninu dopušteno da ubije čoveka; može li hrišćanin, čak i u ratu, mirne savesti da oduzme život drugom čoveku? To je za hrišćansku – pravoslavnu crkvu sveaktualno pitanje, kako u prošlosti, tako i danas, a svakako ništa manje i ubuduće.

Najpre da podsetimo na biblijske stavove u vezi s ubistvom. U Novom zavetu nalazimo Hri­stovo uka­zivanje na sta­ro­za­vet­nu za­po­vest „ne ubij“ (2 Moj 20, 13) rečima: „Čuli ste kako je kazano starima: Ne ubij; jer ko ubije, biće kriv sudu“ (Mt 5, 21). Osim toga, Gospod Isus Hristos daleko zaoštrava i pre­va­zi­la­zi navedenu zapovest za­bra­nom čak i uvre­de i ljut­nje na svo­ga bli­žnje­ga: „A ja vam kažem da će svaki koji se gnjevi na brata svoga ni za što, biti kriv sudu; a ako li ko reče bratu svome: „Raka!“ biće kriv sinedrionu; a ko reče: „Budalo!“ biće kriv paklu ognjenome“ (Mt 5, 22).

Iako se navedena zapovest, u na­če­lu, od­no­si na po­je­di­nač­no ubi­stvo, nje­no va­že­nje je univerzalno i ap­so­lut­no, pa prema tome, ni rat u tom smi­slu ni­je iz­u­ze­tak. Kao izuzetna društvena okolnost, rat ni­je si­tu­a­ci­ja ko­ja hrišćane oslo­ba­đa od za­po­ve­sti „ne ubij“, od­no­sno, u ko­joj ona sme da se pre­kr­ši bez posledica.[6] Iz hrišćanske doktrine postanka, prema kojoj je Bog stvorio čoveka po svom obličju, sledi da čovek ne može prisvajati ono što je Božije, odnosno, davati sebi za pravo da uzima život drugom čoveku, jer je davanje i uzimanje života čoveku u rukama Božijim.

Crkvenim ka­no­ni­ma je utvr­đeno da se ova nor­ma „Ne ubij” od­no­si na mo­tiv, na­me­ru, a ne na sa­mo fi­zič­ko ubi­stvo, i zato se pra­vi raz­li­ka iz­me­đu ho­ti­mič­nog – na­mer­nog i ne­ho­ti­mič­nog – ne­na­mer­nog ubi­stva. Naj­stro­že sank­ci­je za na­mer­no ubi­stvo, a ta­kvim se sma­tra i ubi­stvo u ra­tu, pred­vi­đa­ju se pra­vi­li­ma Pr­vog po­me­sno­g sa­bo­ra an­kir­skog. Pravilom 22. predviđeno je: „Onaj ko ­je ho­ti­mice počinio ubi­stvo na kraju ži­vota da se udo­sto­ji pričešća”.[7] To znači da onaj ko je namerno (hotimice) ubio čoveka, mora čitavog života da se kaje, a na kraju života, to jest na ishodu duše da se udostoji završnice i pričesti se božastvenim svetinjama.[8] Pra­vi­lo­m 23. po­me­sno­g sa­bo­ra an­kir­skog za onog ko nehotimice počini ubistvo, predviđeno je 5 godina da se kaje.[9]

U pra­vi­li­ma jed­nog od sve­tih ota­ca, sve­tog Atanasija Ve­li­kog sa­svim se dru­ga­či­je gle­da na ubi­stvo u ra­tu: „…ta­ko, ubi­va­ti ni­je do­pu­šte­no, ali ubi­va­ti u ra­tu ne­pri­ja­te­lje i za­ko­ni­to je i do­stoj­no po­hva­le, i ra­di to­ga, ko­ji se od­li­ku­ju u ra­tu udo­sto­ja­va­ju se ve­li­kih po­ča­sti i spo­me­ni­ci im se po­di­žu, ko­ji ka­zu­ju nji­ho­va slav­na de­la”.[10]

U vezi sa ubi­stvom u ra­tu Va­si­li­je Ve­li­ki piše: „U ra­to­vi­ma (se) iz­vo­de uboj­stva s od­luč­nom na­me­rom, ne da za­pla­še, ili da do­ve­du ko­ga na pra­vi put, ne­go da ubi­va­ju pro­tiv­ni­ke”. A pošto se radi o na­mer­nom ubi­stvu, za nje­ga od­re­đu­je dva­de­se­to­go­di­šnju epi­ti­mi­ju – za­bra­nu pri­če­šća i po­ka­ja­nje.[11] Pravilo 56. svetog Vasilija glasi: „Onaj ko hotimično ubije, 20 godina zaprećenje da primi, a ko nehotimično ubije – 10 godina; preljubnik – 15 godina; bludnik – 7 godina, a device ili crnorizice, koje posle zaveta sagreše – 15 godina zaprećenje da prime”.[12] U tumačenju navedenog pravila Vasilija Velikog kaže se: „Onaj ko hotimično ubije, a potom se pokaje, 20 godina da bude izopšten od svetih tajni. A dvadeset godina ovako će se rasporediti za njega: četiri godine dužan je plakati, stojeći van crkvenih dveri i moleći vernike koji ulaze da tvore molitvu za njega, ispovedajući svoje bezakonje. Posle te četiri godine da bude primljen među one koji slušaju Božaapvena pisma i sa njima pet godina da provede; a sedam godina moleći se, sa pripadajućima da provede; četiri godine samo da stoji sa vernicima, a da ne prima pričešće. Kad se te godine ispune, pričestiće se svetim tajnama”.[13] Prema 57. pravilu: „Onaj ko nehotimično ubije, deset godina izopšten da bude, to jest: dve da plače i dve da sluša, četiri da pripada, jednu da stoji sa vernicima, a potom da se pričesti svetim tajnama”. [14]

Posebno je značajna sledeća odredba u vezi sa ubistvom u ratu, pravilo 13. svetog Vasilija Velikog, koje u Zakonopravilu Svetoga Save glasi: „Ako vojnik u ratu za blagoverje ubije, tri godine da ne primi pričešće”.[15] Aristin u tumačenjima ovog pravila ističe da ni sveti Vasilije ne odbacuje „sud”, stav, mišljenje Atanasija Velikog prema kome ubistvo u ratu nije ubistvo jer je ubistvo protivnika u ratu „delo zakonito i pohvale dostojno”. Zato su „velike časti dostojni oni koji u ratovima hrabrovaše” i lepo je podizati im spomenike koji govore o njihovoj hrabrosti. Prema Arisinu „ni ovaj veliki muž” (Vasilije Veliki) ne odbacuje sud svetog Atanasija (i drugih), „zato što za celomudrije i za blagoverije hrabar ubija u ratu”.

Prema trome, prema učenju Crkve, čovek ne vlada tajnom života i smrti, pa tako ne može da uzima ono što nije dao, da ruši ono što nije sagradio i što ne može da sagradi. Život može oduzeti samo onaj koji ga može dati ili ne dati, koji vlada tajnom života i smrti. Zato onaj koji ubija, u suštini sebe postavlja na mesto onog ko ima poslednju i najveću vlast, poseže za Božanskom vlašću. Prema hrišćanskom shvatanju, život jeste velika, ali samo jedna od najuzvišenijih vrednosti, a ne i apsolutna svetinja. Postoje vrednosti u ime kojih se život može žrtvovati. Uostalom, u Svetom pismu piše: „Onaj koji izgubi svoj život, spasšće ga“. Takođe, postoje shvatanja prema kojima život prestaje da bude svet onda kada ugrožava drugi život i da se tada može oduzeti život da bi se spasao i zaštitio drugi život.

Pravilo svetog Vasilija Velikog koje reguliše da vojnik koji u ratu za blagoverije, odnosno pravu veru hrišćansku ubije, tri godine da ne primi sveto pričešće. Prema tome, Nomokanon Svetoga Save predviđa da oni koji su „celomudrija i blagoverija radi“ ubili u ratu, zato što su im ruke nečiste, tri godine ne bi trebalo da prime pričešće. Smatramo da je ovakav stav dublje na Hristovom tragu od pravila Atanasija Velikog, da je imao velikog uticaja u srpskoj istoriji, kao i da je i danas primenljiv. Hrišćani moraju svesno da prihvate tu duboko protivurečnu situaciju, moraju da učestvuju u ratu ukoliko to Crkva blagosilja, a ukoliko ubiju da budu spremni na navedenu epitimiju, kako ne bi izgubili iz vida da su, ipak, ubili čoveka. Država može odlikovati vojnika hrišćanina najvišim ordenjem za hrabrost i pobede u ratu, ali on mora biti spreman na sankciju koju Crkva predviđa. Lep primer navodi sveti Nikolaj (Velimirović) kada objašnjava kako su i nehrišćanski narodi čuvali svest o svetinji ljudskog života, pa je tako kod Kineza bila praksa da dželatu, nakon što bi izvršio pogubljenje osuđenog, sudija isplaćuje nadoknadu, a odmah posle toga naređuje da mu se udari 50 batina, da dželat, obavljajući svoju dužnost, ne zaboravi da je počinio ubistvo.

Kanoni za sveštena lica predviđa raščinjavanje, ukoliko ubiju, bez obzira da li je ubistvo izvršeno u ratu ili u miru.

Međutim, Crkvene kanone koji se odnose na ubistvo u ratu ne treba poistovećivati sa stavom Crkve prema ratu kao takvom. Ocenom da je ubistvo u ratu hotimično, znači namerno ubistvo, i da to predstavlja greh za koji sleduje određena epitimija, još uvek ne znači da Crkva apsolutno negira rat kao takav i učestvovanje u ratu. To samo potvrđuje koliko je za hrišćane rat tragična situacija, koju ne mogu da odbace, da izbegnu ili da se prave da je ne vide. Obaveza hrišćana je da iz uzvišenih obuda (ljubavi, pravde, dužnosti, služenja) učestvuju u ratu po nuždi, ali hrabro, spremni na sve posledice koje iz toga proizilaze. U toj teškoj dilemi, koja im ne ostavlja moralni izlaz sa „čistim rukama“, prinuđeni su na svesno prihvatanje nepravednosti, prihvatanje ne samo bremena smrti nego i bremena ubistva.[16]

O praštanju i ljubavi prema neprijateljima

U No­vom za­ve­tu ne na­la­zi­mo od­re­đe­no uče­nje o ra­tu, što ne zna­či da nas ta knji­ga nad knjigama osta­vlja bez ikakvog od­go­vo­ra na pi­ta­nja u ve­zi sa po­i­ma­njem ra­ta. Iz ce­li­ne Hri­sto­vog uče­nja i ži­vo­ta se mogu izvesti principi i na po­sre­dan na­čin za­klju­čci o po­i­ma­nju ra­ta, odnosno hrišćansko stanovište se mo­že re­kon­stru­i­sa­ti na osno­vu sta­vo­va o ne­pri­ja­te­lju, pra­šta­nju, ubi­stvu, oruž­ju, zlu, su­prot­sta­vlja­nju zlu i slič­no.

Hri­stos ne sa­mo da uka­zu­je na sta­ro­za­vet­nu za­po­vest “Ne ubij” (2 Mojs. 20, 13), već je pre­va­zi­la­zi za­bra­nom čak i uvre­de i ljut­nje na svo­ga bli­žnje­ga (Mt 5, 22). Iako se ona, u na­če­lu, od­no­si na po­je­di­nač­no ubi­stvo, nje­no va­že­nje je ap­so­lut­no, te ni rat u tom smi­slu ni­je iz­u­ze­tak. Rat ni­je si­tu­a­ci­ja ko­ja oslo­ba­đa od za­po­ve­sti „Ne ubij“, od­no­sno u ko­joj ona sme da se pre­kr­ši bez posledica.

Verovatno je u okviru pravoslavlja najviše zblude šireno u vezi sa prin­cipom ne­pro­ti­vlje­nja zlu, koji Hri­stos is­ti­če: „Ču­li ste da je ka­za­no: Oko za oko, i zub za zub. A ja vam ka­žem da se ne pro­ti­vi­te zlu, ne­go ako te ko uda­ri po de­snom obra­zu tvom, okre­ni mu i dru­gi; I ko­ji ho­će da se su­di s to­bom i ko­šu­lju tvo­ju da uzme, po­daj mu i ha­lji­nu; I ako te ko po­tje­ra jed­nu mi­lju, idi s njim dvi­je“ (Mt 5, 38-41).

Smi­sao te za­po­ve­sti je zah­tev da hri­šća­ni­n krot­ko pod­no­si lič­ne uvre­de, da ši­ro­ko­gru­do da­je lič­nu imo­vi­nu i pru­ža lič­ne uslu­ge. Ši­ro­ko­gru­dost se mo­že is­po­lja­va­ti sa­mo nad sop­stve­nim – lič­nim stva­ri­ma, iz­van to­ga ne­ma­mo pra­va. Ali, hri­šćan­ska kro­tost i ši­ro­ko­gru­dost ne podrazumeva da bes­po­moć­no­ga mir­no pre­pu­sti­mo zli­kov­cu, da mir­no gle­da­mo dok zlo­čin­ci ugrožavaju naše bližnje, prirodu, ru­še cr­kve, skr­na­ve sve­ti­nje, na­pa­da­ju i ko­ma­da­ju otadžbinu.

Da­lje sle­de re­či Go­spod­nje, ko­je još vi­še zbu­nju­ju: „Ču­li ste da je ka­za­no: Lju­bi bli­žnje­ga svo­je­ga, i mr­zi ne­pri­ja­te­lja svo­je­ga. A ja vam ka­žem: Lju­bi­te ne­pri­ja­te­lje svo­je, bla­go­si­ljaj­te one ko­ji vas ku­nu, či­ni­te do­bro oni­ma ko­ji vas mr­ze i mo­li­te se za one ko­ji vas vre­đa­ju i go­ne“ (Mt 5, 43-44).

Hri­stov po­ziv na lju­bav pre­ma ne­pri­ja­te­lji­ma ne zna­či po­ziv na lju­bav pre­ma zlu. To ne zna­či lju­bi­ti zlog čo­ve­ka kao ta­kvog, ta lju­bav zna­či že­lju, mo­li­tvu da se zao čo­vek pre­o­bra­zi. I po­sta­vlja se pi­ta­nje, na ko­je ne­pri­ja­te­lje se od­no­si Hri­stov po­ziv da ih lju­bi­mo?

Hri­stos, po­zi­va­ju­ći na lju­bav pre­ma ne­pri­ja­te­lji­ma i pra­šta­nje uvre­de, ima u vi­du lič­ne ne­pri­ja­te­lje čo­ve­ko­ve, ko­ji­ma uvre­de mo­že­mo da opro­sti­mo ili da ne opro­sti­mo: „Ne­pri­ja­te­lje svo­je… ko­ji vas ku­nu… ko­ji vas mr­ze… ko­ji vas vre­đa­ju“ (Mt 5, 43-47; Lk 6, 27-28). Hri­stos ni­ka­da ne po­zi­va na lju­bav pre­ma ne­pri­ja­te­lji­ma Bož­jim, na lju­bav pre­ma oni­ma ko­ji mr­ze i uni­šta­va­ju sve Bož­je, de­lo Bož­je na ze­mlji. Na­pro­tiv, za ta­kve lju­de Hri­stos je imao ili og­nje­ne re­či raz­ob­li­ča­va­nja (Mt 11, 21-24; 23; Mk 12, 38-40; Lk 11, 39-52; 13, 32-35; 20, 46-47 i dr.): „Ovi što je­du ku­će udo­vič­ke, i la­žno se mo­le du­go, bi­će još već­ma osu­đe­ni“ (Mk 12, 40); ili pret­nje su­ro­vim ka­zna­ma (Mt 10, 15; 18, 9, 34-35; 21, 41; 22, 7, 13; 24, 51; 25, 12, 30; Mk 8, 38; Lk 19, 27; 21, 20-26; Jn 3, 36), na pri­mer: “Za­i­sta vam ka­žem: lak­še će bi­ti ze­mlji so­dom­skoj i go­mor­skoj u dan Su­da ne­go­li gra­du ono­me“ (Mt 10, 15); ili ih je go­nio bi­čem (Mt 21, 12; Mk 11, 15; Lk 19, 45; Jn 2, 13-16), a pri­me­ri za to na­la­ze se u je­van­đe­lji­ma, kao ka­da Go­spod Isus Hri­stos na zlo re­a­gu­je si­lom, is­te­ru­ju­ći tr­gov­ce iz hra­ma u Je­ru­sa­li­mu: „I na­đe u hra­mu one što pro­da­ju go­ve­da i ov­ce i go­lu­bo­ve, i mje­nja­če nov­ca gdje sje­de. I na­či­niv­ši bič od uzi­ca, iz­gna sve iz hra­ma, i ov­ce i go­ve­da; a mje­nja­či­ma pro­su no­vac i sto­lo­ve is­pre­tu­ra“ (Jn 2, 15); ili osu­du na več­ne mu­ke (Mt 25, 41, 46; Jn 5, 29): „Ta­da će re­ći i oni­ma što mu sto­je s le­ve stra­ne: Idi­te od me­ne, pro­kle­ti, u oganj vječ­ni ko­ji je pri­pre­mljen đa­vo­lu i an­đe­li­ma nje­go­vim“ (Mt 25, 41).[17]

Hri­stos po­zi­va na pra­šta­nje, ali oni­ma ko­ji uvre­du na­ne­su na­ma lič­no. Da je reč uvek o pra­šta­nju lič­nim uvre­di­o­ci­ma, po­ka­zu­ju pri­me­ri: „Go­spo­de, ko­li­ko pu­ta, ako mi zgri­je­ši brat moj, da mu opro­stim? Do se­dam li pu­ta?“ – pi­ta apo­stol Pe­tar (Mt 18, 21). Go­spod mu od­go­va­ra: „Ne ve­lim ti do se­dam pu­ta, ne­go do se­dam­de­set pu­ta se­dam“ (Mt 18, 22). Za­tim Hri­stos go­vo­ri uče­ni­ci­ma svo­jim: „A ako ti sa­gri­je­ši brat tvoj, po­ka­raj ga; pa ako se po­ka­je, opro­sti mu“ (Lk 17, 3).

Uvre­đe­ni mo­že, i du­žan je da opro­sti uko­li­ko se onaj ko­ji ga je uvre­dio po­ka­je. Hri­šća­nin ne­ma ni mo­guć­no­sti ni pra­va da pra­šta uvre­du ko­ja je na­ne­se­na dru­go­me (sa­mo sve­šte­nik mo­že da pra­šta gre­he oni­ma ko­ji se ka­ju i vr­hov­ni dr­žav­ni or­gan da da­je am­ne­sti­ju). Ni­ko ne da­je pra­vo da se oprosti zlo­čin­cu ko­ji skr­na­vi sve­ti­nju, ugro­ža­va bes­po­moć­ne i otadžbinu. To se ne mo­že pred­sta­vlja­ti kao hri­šćan­sko pra­šta­nje po­zi­va­njem na je­van­đe­lje. Lič­no pra­šta­nje ne zna­či da je zlo po­be­đe­no. Pra­šta­nje je pr­vi uslov bor­be pro­tiv zla, ali ne i kraj i po­be­da.

Pravoslavlje i teorija pravednog rata

Osnov­na ide­ja u vezi sa ratom ko­ja pro­iz­la­zi iz Sta­rog za­ve­ta je­ste da Bog upra­vlja ra­tom i mi­rom. Iz­vor ra­ta je pr­vo­rod­ni greh. Pr­vi rat na zemlji je rat Ka­i­na pro­tiv Ave­lja, što je po­sle­di­ca gre­ha nji­ho­vih ro­di­te­lja i njih lič­no, a za­tim se na­sta­vlja­ju svi ra­to­vi u isto­ri­ji. Ako „iza­bra­ni na­rod“ ne ži­vi po Bož­jim za­ko­ni­ma ukoliko ne poštuje i ne drži se zaveta, „Bog na nje­ga mo­že do­pu­sti­ti i rat“. Sve u ve­zi sa ra­tom je u Bož­jim ru­ka­ma. Uko­li­ko „iza­bra­ni na­rod” ver­no slu­ži Bo­gu, ima­će mir. Prema biblijskom shvatanju, rat po­či­nje po Bož­joj vo­lji i po njoj „iza­bra­ni na­rod” po­be­đu­je ili gu­bi u ra­tu. Uz Nje­go­vu po­moć ne­u­po­re­di­vo ja­či pro­tiv­nik mo­že se uni­šti­ti. „Kada otideš na vojsku na neprijatelja svojega i vidiš konje i kola i narod veći od sebe, nemoj se uplašiti od njih, jer je s tobom Gospod Bog tvoj, koji te je izveo iz zemlje Misirske” (5 Moj 20, 1). Zato prema Jevrejskom zakonu o ratu, pre nego što se krene u rat potrebno je da sveštenik pristupi narodu i kaže: „…vi polazite danas u boj na neprijatelje svoje, neka ne trne srce vaše, ne bojte se i ne plašite se, niti se prepadajte od njih. Jer Gospod Bog vaš ide s vama i biće se za vas s neprijateljima vašim da vas sačuva” (5 Moj 20, 3,4).

Delimo ono stanovište prema kome u pravoslavlju ne nalazimo razvijanje teorije pravednog rata kao što je to slučaj na Zapadu, u okvirima rimokatolicizma, odnosno navođenje potrebnih uslova za ulazak u rat. Za razliku od Zapada, u pravoslavlju dominira shvtanje da je rat nužno zlo. Ističući mir kao ideal ne nalazimo teorijska obrazloženja koja bi rat opravdavala i smatra pozitivnim. Prema tome, u pravoslavlju se nije razvijala teorija pravednog rata. Kriterijum prema kome možemo oceniti kada je mač pravedan, a kada nepravedan u pravoslavlju je odsustvo zlobe, koje uopšte ne pretpostavlja odsustvo pravednog gneva jer postoji veoma velika, suštinska, razlika između zlobe i pravednog gneva. Drugi uslov, ili, tačnije, druga strana istog ovog principa – to je ljubav, koja se na socijalnom planu izražava prvenstveno u pravednosti i nekoristoljublju.

Jedno od očitih obeležja po kojima se može suditi o pravednosti, odnosno nepravednosti onih koji ratuju jeste način na koji se vodirat, kao i odnos prema zarobljenicima i civilnom stanovništvu neprijatelja, pre svega prema deci, ženama, starijim ljudima. Čak se i prilikom odbrane od agresije u isti mah mogu činiti svakojaka zla te zbog toga po svom duhovnom i moralnom stanju ne biti iznad nivoa samog osvajača. Rat mora da se vodi uz pravedni gnev, a ne sa zlobom, pohlepom, pohotom (1. Jn. 2. 16) i drugim porodima ada.Najispravnije mišljenje o ratu – da li je to podvig ili, naprotiv, razbojništvo – moguće je dati jedino ako se bude polazilo od analize moralnog stanja onih koji ratuju: „Ne raduj se smrti čovekovoj, iako je taj i bio najzlonamerniji prema tebi. Pamti da ćemo svi umreti” (Sir. 8, 8). Kod hrišćana se humani odnos prema ranjenicima i zarobljenicima temelji na rečima apostola Pavla: “Ako je dakle gladan neprijatelj tvoj, nahrani ga; ako je žedan, napoj ga; jer čineći to ugljevlje ognjeno skupljaš na glavu njegovu. Ne daj se zlu nadvladati, nego nadvladaj zlo dobrom” (Rim. 12, 20-21).

Zaključak

U hri­šćan­stvu se to­kom isto­ri­je raz­vi­ja shva­ta­nje o ra­tu u smi­slu pri­la­go­đa­va­nja onog pr­vo­bit­nog shvatanja iz vre­mena gonjenja hri­šća­na, ko­je je sprovodi­la Rim­ska im­pe­ri­ja, i ap­so­lut­no ne­ga­tiv­nog sta­va pre­ma ra­tu, do odo­bra­va­nja ra­ta u vre­me for­mi­ra­nja i tra­ja­nja hri­šćan­skih dr­ža­va. U po­čet­ku, is­klju­či­vo ra­di od­bra­ne, dok se ka­sni­je či­ne ve­li­ka od­stu­pa­nja od iz­vor­nih na­če­la, po­seb­no u za­pad­no­e­vrop­skom hri­šćan­stvu, od­no­sno ri­mo­ka­to­li­ci­zmu i pro­te­stan­ti­zmu. Ta­ko su kao kraj­nost, su­prot­na onoj ko­ja pot­pu­no od­ri­če rat, vo­đe­ni ra­to­vi u ime Hri­sto­vo, ko­ji ni­su ima­li ni­čeg za­jed­nič­kog sa hri­šćan­stvom.

U okvi­ru hri­šćan­stva rat se shva­ta kao: a) ap­so­lut­no ne­pro­ti­vlje­nje zlu na­si­ljem po „sva­ku ce­nu“, od­no­sno ap­so­lut­no pro­ti­vlje­nje da se rat vodi; b) pa­si­van ot­por zlu ko­je se tr­pi; v) po­i­ma­nje ra­ta kao nu­žnog zla, ko­je je do­pu­sti­vo u od­re­đe­nim si­tu­a­ci­ja­ma i zbog od­re­đe­nih po­vo­da, ali ipak kao zlo, „tra­gič­na mo­ral­na oba­ve­za”; g) rat za pra­ved­ne svr­he, do me­re da se žr­tvu­je i sop­stve­ni ži­vot ra­di ostva­ri­va­nja po­zi­tiv­nih vred­no­sti bli­žnjih.

Traj­ni sa­dr­žaj u shva­ta­nji­ma o ra­tu u pra­vo­sla­vlju je­ste oprav­da­va­nje sa­mo stro­go od­bram­be­nih i oslo­bo­di­lač­kih ra­to­va, uz in­si­sti­ra­nje da pri­me­na na­si­lja bu­de li­mi­ti­ra­na ste­pe­nom nu­žno­sti, a po­na­ša­nje u nji­ma ori­jen­ti­sa­no ve­o­ma stro­gim si­ste­mom ja­sno de­fi­ni­sa­nih vred­no­sti. Od­bram­be­ni i oslo­bo­di­lač­ki ra­to­vi za­sni­va­ju se na sle­de­ćim bit­nim vred­no­sti­ma: rat i rat­na na­si­lja je­su po­sled­nje sred­stvo ko­je sle­di tek ka­da su is­cr­pe­na sva dru­ga sred­stva od­vra­ća­nja od ra­ta (sa­vet, mol­ba, uka­zi­va­nje, upo­zo­re­nje, pro­test, ra­zum­na po­nu­da pra­ved­nih do­go­vo­ra i dru­go); raz­lo­zi i ci­lje­vi ra­ta mo­ra­ju da bu­du pra­ved­ni, sa­gla­sni sa Bož­jom prav­dom; rat se mo­že vo­di­ti sa­mo za od­bra­nu ča­sti i slo­bo­de na­ro­da, ze­mlje i za od­bra­nu ve­re („za krst ča­sni i slo­bo­du zlat­nu”); rat mo­ra da bu­de otadžbin­ski i vi­te­ški; rat mo­ra da bu­de na­rod­ni; rat ne sme da bu­de ra­di uni­šte­nja bi­lo kog na­ro­da ili ve­re, i ne sme da bu­de pljač­ka­ški i upe­ren pro­tiv do­sto­jan­stva čo­ve­ka.

Po­bro­ja­ne vred­no­sti u su­šti­ni za­bra­nju­ju su­vi­šno na­si­lje, mu­če­nje, ma­sov­no uni­šta­va­nje, si­lo­va­nje, ge­no­cid­no po­na­ša­nje, uni­šta­va­nje ma­te­ri­jal­nih uslo­va za ži­vlje­nje itd. Ovakvo shva­ta­nje ima izuzetno ve­li­ku mo­ral­nu i in­stru­men­tal­nu vred­nost. Mo­ral­nu, jer po­sto­je­ći si­stem vred­no­sti ne do­zvo­lja­va da se ni u naj­že­šćoj bor­bi i naj­ve­ćim stra­ho­ta­ma iz­gu­bi ljud­skost i po­či­ne ne­ča­sna i bez­bo­žna de­la. In­stru­men­tal­nu, jer uve­re­nje o pra­ved­no­sti bor­be i ča­snom po­na­ša­nju ja­ča bor­be­nu spo­sob­nost rat­ni­ka, spre­ča­va ra­si­pa­nje ener­gi­je i obez­o­ru­ža­va ne­pri­ja­te­lja. U okvi­ru da­tog shva­ta­nja i si­ste­ma vred­no­sti rat­ni zlo­či­ni su is­klju­če­ni.

Kao pravoslavno moglo bi da se isakne stanovište da je ne sa­mo do­pu­šte­no, već i neo­p­hod­no spre­ča­va­ti zlo fi­zič­kim pri­si­lja­va­njem, od­no­sno pra­ved­nom si­lom, sve­sno idu­ći na opa­snost, pat­nju, smrt uko­li­ko po­sto­ji istin­sko zlo, a ne ne­ki pri­vid zla; ako je to zlo ne­sum­nji­vo uoče­no; za­tim, ako su lju­bav i vo­lja u du­ši ono­ga ko­ji se zlu su­prot­sta­vlja i, naj­zad, uko­li­ko je po­treb­no nje­go­vo prak­tič­no spre­ča­va­nje.

Ubistvo u ratu je hotimično, znači namerno ubistvo, i prema Crkvenim kanonima predstavlja greh za koji sleduje određena epitimija. Pravilo svetog Vasilija Velikog reguliše da vojnik koji u ratu „celomudrija i blagoverija radi“ ubije, tri godine ne bi trebalo da se pričesti, a sveštenik bi trebalo da se raščini.

Hri­stovo po­zi­vanje na lju­bav pre­ma ne­pri­ja­te­lji­ma i pra­šta­nje uvre­de, ima u vi­du lič­ne ne­pri­ja­te­lje čo­ve­ko­ve, koji su samo lični grubi prijatelji a ne i na neprijatelje Božije tvorevine na ovom svetu. Uvre­de i zlodela mo­že­mo da opro­sti­mo samo ukoliko su učinjena nama lično, izvan toga jednostavno nemamo prava.

______________________________________________________________

Literatura:

1. Zakonopravilo Svetoga Save na srpskoslovenskom i srpskom jeziku, 1, preveo i priredio M. M. Petrović, Eparhija žička – manastir Žiča, Manastir Žiča, 2004.

2. Ilъin Aleksandrovič Ivan, O soprotivlenii zlu siloй, Pro et contra, Aйris-press, Moskva, 2005.

3. Petrović M. Miodrag, Sveti Sava kao sastavljač i prevodilac Zakonopravila – srpskog Nomokanona, Istorijski časopis, knj. XLIX (2002), Beograd, 2003.

4. Sveto pismo Novi zavjet, izd. Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, Beograd, 1990.

5. Iljin Ivan, O suprotstavljanju zlu silom, ZEPTER BOOK WORLD – NIC Vojska, Beeograd, 2001.

6. Biblija ili Sveto pismo staroga i novoga zavjeta, Beograd, 1974.

7. Milaš Nikodim, Pravila pravoslavne crkve s tumačenjima, I-II, Naklada knjižare A. Pajevića, Novi Sad, 1895.

8. A. A. Skvorcov, Эtičeskie problemы voйnы v russkoй religioznoй filosofii XX veka, Sektor эtiki Instituta filosofii RAN, Эtičeskaя mыslь, Vыp. 2.-M.: IF RAN. 2001.

9. Grozdić D. Borislav, Pravoslavlje i rat, NIC „Vojska“, Beograd, 2001.

10. Grozdić D. Borislav, Vojevanje za veru i otadžbinu, VIZ, Beograd, 2003.

11. Berđajev Nikolaj, O čovekovom ropstvu i slobodi, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1991.

12. Velimirović Nikolaj, Rat i Biblija, Svetosavska književna zadruga, Beograd, 1993.

13. Solovjov Vladimir, Tri razgovora, Dom kulture Čačak, Gradac, Čačak, 1989.

[1] I. Iljin, O so­pro­tstavljanju zlu si­lom, ZEPTER BOOK WORLD – NIC Vojska, Beograd, 2001, 9-47.

[2] I. Iljin, O so­pro­tstavljanju zlu si­lom, 14-20.

[3] Isto, 19-20.

[4] I. Iljin, O so­pro­tstavljanju zlu si­lom, 27.

[5] I. Iljin, O so­pro­tstavljanju zlu si­lom, 47-53.

[6] Zanimljivo je kako ovu zapovest tumači Isak Asijel, vrhovni rabin Republike Srbije: „U Dekalogu (2 Moj 20, 13) nalazi se zapovest, ‘ne ubij’, na hebrejskom lo tircah, što u prevodu znači ne ‘počini zločin ubistva’. Ovde je reč o zločinu ubistva i stoga je upotrebljen glagol lircoah, a ne laarog, što znači ubiti“, Vojska i vera, NIC „Vojska“, Beograd, 2000, 150.

[7] Zakonopravilo Svetoga Save na srpskoslovenskom i srpskom jeziku, 1, preveo i priredio M. M. Petrović, Eparhija žička – manastir Žiča, Manastir Žiča, 2004, 204; Pravilo 22. N. Mi­laš, Pra­vi­la pra­vo­slav­ne cr­kve s tu­ma­če­nji­ma, I, Naklada knjižare A. Pajevića, Novi Sad, 1895, 22.

[8] Zakonopravilo Svetoga Save na srpskoslovenskom i srpskom jeziku, 1, 204.

[9] Isto.

[10] Pravilo 1. Pravilo 1. N. Mi­laš, Pravila pravoslavne crkve s tumačenjima, knj. II, 330.

[11] Isto, 407.

[12] Zakonopravilo Svetoga Save na srpskoslovenskom i srpskom jeziku, 1, 531, Pravila Svetog Vasilija velikog: Pravilo 15. Ko hotimično ubije – 20 godina da se kaje. Pravilo 16. Ko je nehotimično ubio – 12 godina da se kaje i svešteno lice da ne bude. Isto, 548.

[13] Pravilo 1. N. Mi­laš, Pravila pravoslavne crkve s tumačenjima, 531-532.

[14] Zakonopravilo Svetoga Save na srpskoslovenskom i srpskom jeziku, 1, 532.

[15] Zakonopravilo Svetoga Save na srpskoslovenskom i srpskom jeziku, 1, 509. U Pra­vi­la pra­vo­slav­ne cr­kve s tu­ma­če­nji­ma, Nikodima (Milaša) u 13. pra­vi­lu sve­tog oca Va­si­li­ja Ve­li­kog sto­ji: „Ubij­stva u ra­to­vi­ma ni­je­su oci na­ši sma­tra­li za ubij­stva, snis­ho­de­ći, ka­ko se me­ni či­ni, bra­ni­o­ci­ma skrom­no­sti i bla­go­ča­sti­ja. Uosta­lom vr­lo bi do­bro bi­lo po­sa­vje­to­va­ti da se ta­kvi, po­što su im ru­ke ne­či­ste, za tri go­di­ne uz­dr­ža­va­ju od pri­če­šća“. N. Mi­laš, Pra­vi­la pra­vo­slav­ne cr­kve s tu­ma­če­nji­ma, knj. I, 368.

[16] Raz­log za­što re­li­gi­o­zni lju­di, hri­šćan­ski ver­ni­ci u prin­ci­pu lak­še pri­hva­ta­ju rat i ma­nje se pla­še fi­zič­ke po­gi­bi­je u nje­mu je u to­me što oni ve­ru­ju u uz­vi­še­ni smi­sao ljud­skog ži­vo­ta, u več­ni ži­vot ko­ji se ne za­vr­ša­va fi­zič­kom smr­ću. Istina je da fi­zič­ko ubi­stvo u ra­tu, u načelu, ni­je okre­nu­to ka ne­ga­ci­ji i uni­šte­nju ljud­sko­ga li­ka, od­no­sno lič­no­sti, i da lju­di idu u rat da umru, a ne da ubi­ja­ju. Rat zna­či da su lju­di pre­o­bra­že­ni u objek­te. Ako bi čo­vek u ne­pri­ja­te­lju vi­deo lič­nost, sa ime­nom, po­ro­di­com, rat bi po­stao ne­mo­guć. U ra­tu se ne ubi­ja zbog mr­žnje pre­ma dru­goj lič­no­sti, jer ne­ma lič­no­sti, ona je sve­de­na na objekt.

Izvor: Svetinje Braničeva