Protiv romansko-germanske (evropske) civilizacije

Uželji da svojim posetiocima približi ideju evroazijstva CEOPOM-Istina prenosi misao kneza Nikolaja Trubeckoja jednog od njenih utemeljitelja. Živeo je kratko (od 1890. do 1938.), ali stvarao plodonosno i ostavio dubok trag ne samo kao osnivač Evroazijstva, već i kao jedan od vodećih lingvista dvadesetog veka. Priloženi tekst deo je njegovih razmišljanja iznetih u knizi „Evropa i čovečanstvo“, a sve napisano i danas je aktuelno.

.  .  .

Pogledajmo, međutim, kakav sadržaj evropski kosmopoliti pridaju terminima “civilizacija” i “civilizovano čovečanstvo”? Pod “civilizacijom” oni razumeju onu kulturu koju su zajedno izgradili romanski i germanski narodi Evrope. Pod civilizovanim narodima – pre svega opet romanske i germanske narode, a zatim i one druge koji su preuzeli evropsku kulturu.

Na taj način vidimo da ona kultura, koja po mišljenju kosmopolita treba da gospodari svetom, ukidajući sve ostale kulture, jeste kultura isto tako određene entografsko-antropološke jedinice, kao i ona jedinica o čijoj vladavini mašta šovinista. Tu nema nikakve principijelne razlike.

.  .  .

Ako sada pređemo na evropskog kosmopolitu, videćemo da se on u suštini ne razlikuje od šoviniste. Ona “civilizacija”, ona kultura, koju on smatra najvišom i pred kojom, po njegovom shvatanju, moraju da se ugase sve ostale kulture, takođe predstavlja izvesnu količinu kulturnih vrednosti, zajedničkih nekolikim narodima, koji su među sobom povezani sponama srodstva i zajedničke istorije. Kao što šovinistu odbijaju jedninstvene odlike pojedinih etničkih grupa koje ulaze u sastav njegovog naroda, tako i kosmopolita odbacuje jedinstvene kulturne odlike pojedinih romano-germanskih naroda i uzima samo ono što ulazi u njihovu zajedničku kulturnu riznicu. On takođe priznaje kulturnu vrednost onih savremenih ne-romanogermana koji su u potpunosti preuzeli civilizaciju Romanogermana, odbacivši od sebe sve što protivreči duhu ove civilizacije i zamenivši svoju nacionalnu fizionomiju za opštegermansku. Baš kao i šovinista, koji “svojima” smatra one inorodce i strance koji su uspeli da se u potpunosti asimiluju u vladajući narod!

.  .  .

Pri oceni evropskoga kosmopolitizma treba uvek imati u vidu da su reči “čovečanstvo”, “opšteljudska civilizacija” i njima slične krajnje netačni izrazi i da se iza njih skrivaju sasvim određeni etnografski pojmovi. Evropska kultura nije kultura čovečanstva. To je proizvod određene etničke grupe. Germanska i keltska plemena, koja su se u različitoj proporciji podvrgavala uticaju rimske kulture i silno se izmešala među sobom, stvorila su izvestan zajednički način života od elemenata svoje nacionalne i rimske kulture. Ona su usled opštih etnografskih i geografskih uslova dugo živela jednim opštim životom, a u njihovoj su istoriji i svakodnevnici, zahvaljujući stalnoj međusobnoj komunikaciji, zajednički elementi bili toliko značajni, da je osećanje romanogermanskog jedinstva nesvesno uvek živelo u njima. S vremenom, kao i kod tolikih drugih naroda, i kod njih se probudila želja za proučavanjem izvorišta svoje kulture. Upoznavanje sa spomenicima rimske i grčke kulture izbacilo je na površinu ideju nadnacionalne, svetske civilizacije, ideju svojstvenu grčko-rimskom svetu. Znamo da je i ta ideja takođe bila zasnovana na etnografsko-geografskim uzrocima. Pod “celim svetom” u Rimu su, naravno, podrazumevali orbis terrarium, to jest narode naseljene oko Sredozemnog mora, ili na njemu gravitirajućim područjima, koji su usled stalne međusobne komunikacije izgradili niz opštih kulturnih vrednosti i koji su se, na kraju, ujedinili blagodareći nivelirajućem uticaju grčke i rimske kolonizacije i rimske vojne vladavine. Bilo kako bilo, antičke kosmopolitske ideje postale su u Evropi osnov obrazovanja. Pavši na pogodno tlo nesvesnog osećanja romanogermanskog jedinstva, one su izrodile teorijske osnove takozvanog evropskog “kosmopolitizma”, koji bi pravilnije bilo otvoreno zvati opšte romanogermanskim šovinizmom.

Eto realnih istorijskih osnova evropskih kosmopolitskih teorija. Psihološka osnova kosmopolitizma je, dakle, kao i osnova šovinizma. To je vrsta one nesvesne predrasude, one posebne psihologije, koju je najbolje nazvati egocentrizmom. Čovek s jarko izraženom egocentričnom psihologijom nesvesno smatra sebe centrom vaseljene, krunom stvaranja, najboljim i najsavršenijim od svih bića. Između dva druga bića, bolje je ono koje mu je bliže i koje više liči na njega, a lošije ono koje mu je dalje. Zbog toga svaku prirodnu grupu bića kojima sam pripada, ovaj čovek smatra najsavršenijom.

.  .  .

I najednom se ispostavlja da je i kosmopolitizam zasnovan na egocentrizmu! Kosmopolitizam, ovaj vrhunac romanogermanske civilizacije, počiva na osnovama koje u korenu protivreče svim osnovnim parolama te civilizacije. U osnovi kosmopolitizma, ove religije svečovečanstva, otkriva se antikulturno načelo – egocentrizam. Situacija je tragična, ali je izlaz iz nje samo jedan. Pošteni Romanogerman morao bi se zauvek odreći ne samo šovinizma, nego i takozvanog kosmopolitizma, a samim tim, i svih onih viđenja nacionalnog pitanja, koja se nalaze na sredini između ovih dveju krajnosti.

.  .  .

Kako je već bilo rečeno, Romanogermani su uvek bili toliko naivno uvereni u to kako su samo oni – ljudi, da su sebe nazivali “čovečanstvom”, svoju kulturu – “opšteljudskom civilizacijom”, i, konačno, svoj šovinizam – “kosmopolitizmom”. Ovom terminologijom uspeli su da zamaskiraju sav onaj realni etnografski sadržaj koji se nalazi u osnovi svih ovih pojmova. Samim tim, svi ovi pojmovi postali su prihvatljivi za predstavnike drugih etničkih grupa. Prenoseći inoplemenim narodima one proizvode svoje materijalne kulture, za koje se u najvećoj meri može reći da nose isključivo univerzalni karakter (predmete vojne opreme ili mehaničke naprave za kretanje), Romanogermani zajedno s njima podmeću i svoje “unoverzalne” ideje i nude ih upravo u takvom obliku, s brižljivim maskiranjem etnografske suštine ovih ideja.

Dakle, širenje tzv. evropskoga kosmopolitizma među neromanogermanskim narodima predstavlja čisti nesporazum. Oni koji su podlegli propagandi romanogermanskih šovinista, bili su uvedeni u zabludu rečima “čovečanstvo”, “opšteljudski”, “civilizacija”, “svetski progres” i tsl. Sve ove reči bile su shvaćene bukvalno, dok se iza njih, u stvari, skrivaju određeni i veoma uski etnografski pojmovi.

Sluđeni od strane Romanogermana, “intelektualci” neromanogermanskih naroda trebalo bi da uvide svoju grešku. Oni moraju da shvate da je ona kultura koja im se nudi pod vidom opšteljudske civilizacije, u stvari samo kultura određene etničke grupe romanskih i germanskih naroda. Ovo otvaranje očiju, razume se, moralo bi značajno da izmeni njihov odnos prema kulturi sopstvenog naroda i navede ih da se zamisle nad tim jesu li u pravu kada se trude da u ime nekakvih “opšteljudskih” (u stvari, romanogermanskih, tj. tuđih) ideala, nametnu svome narodu tuđu kulturu i da iskorene u njemu odlike nacionalne samobitnosti.”

.  .  .

Na taj način, čitavo težište bi moralo da bude preneto u oblast psihologije inteligencije evropeiziranih naroda. Ova psihologija bi morala iz korena da bude promenjena. Inteligencija evropeiziranih naroda morala bi sa svojih očiju da strgne povez koji su joj nametnuli Romanogermani i oslobodi se bunila romanogermanske ideologije. Ona mora da razume sasvim jasno, čvrsto i nepovratno:

– da su je do sada obmanjivali;

– da evropska kultura nije nešto apsolutno, nije kultura čitavog čovečanstva, već samo tvorevina ograničene i određene etničke ili etnografske grupe naroda, objedinjenih zajedničkom istorijom;

– da je samo za tu određenu grupu naroda, koji su je stvorili, evropska kultura obavezna;

– da ona ni u čemu nije savršenija, nije “viša” od bilo koje druge kulture, stvorene od strane druge etnografske grupe, jer “viših” i “nižih” kultura i naroda uopšte nema, već ima samo kultura i naroda koji su više ili manje slični jedni drugima;

– da stoga usvajanje romanogermanske kulture od strane naroda koji nisu učestvovali u njenom stvaranju ne predstavlja apsolutno dobro i nema nikakve bezuslovne moralne osnove;

– da je potpuno organsko usvajanje romanogermanske kulture (kao i svake tuđe kulture uopšte), usvajanje koje bi omogućilo da se i dalje tvori u duhu ove kulture s narodima koji su je stvorili, moguće samo preko antropološke mešavine s Romanogermanima, štaviše samo pri antropološkom utapanju datog naroda u Romanogermane;

– da je bez takve antropološke mešavine s Romanogermanima moguć samo surogat potpunog usvajanja kulture, pri kojem se usvaja samo “statika” kulture, ali ne i njena “dinamika”, tj. narod koji je usvojio savremeni stupanj evropske kulture biva nesposoban da je dalje razvija i svaku novu izmenu elemenata ove kulture mora iznova da preuzima od Romanogermana;

– da se u takvim uslovima ovaj naroda mora u potpunosti odreći samostalnog kulturnog stvaralaštva i živeti kao odraz Evrope, pretvoriti se u majmuna koji neprestano podražava Romanogermane;

– da će usled takvog razvoja dati narod uvek “zaostajati” za Romanogermanima, tj. usvajaće i ponavljati pojedine etape njihova kulturnog razvoja uvek sa zakašnjenjem, te će se u odnosu na prirodne “Evropljane” naći u neugodnom, potčinjenom položaju, u materijalnoj i duhovnoj zavisnosti od njih;

– da na taj način evropeizacija predstavlja apsolutno zlo za svaki neromanogermanski narod;

– da se s ovim zlom može, a kako izgleda, i treba boriti svim silama. Svega toga treba postati svestan ne površno već dubinski; ne samo postati svestan, nego i osetiti, doživeti, pretrpeti. Potrebno je da se istina pokaže u svoj svojoj nagoti, bez bilo kakvih ukrasa, bez ostatka one velike obmane, od koje je treba očistiti. Potrebno je da jasna i očevidna postane nemogućnost bilo kakvih kompromisa: kad je rat nek je rat.

Izvor: EKCS