Knjigu „Pisani izvori i komentari o povesti Srba sa hronologijom“ izdao je 2014. godine.
* * *
Srpski Olimp i mitologija (1)
Ljubaznošću našeg poznatog antropologa Miodraga Milanovića u prilici smo da Vam u dva nastavka objavimo separat iz njegove knjige „Pisani izvori i komentari o povesti Srba sa hronologijom“ pod nazivom „Srpski Olimp i mitologija“.
Knjigu je izdala izdavačka kuća Vandalija, a sadržaj ovog i ostalih njenih izdanja možete pogledati na elektronskoj adresi: http://vandalija.co.rs/.
Najveću prepreku u procesu hristijanizacije slovenskih naroda pružali su paganski sveštenici uz, ne retko, punu saradnju plemstva. O religiji slovenskih naroda, Herbord zapisuje: „Pred hrišćanima, Sloveni stoje puni besa, nenaklonjeni im, trupkaju nogama i skrivaju pogled. To je nepristojan rod, pun greha; oni hrišćane teraju iz hrišćanstva i, neka je od nas daleko takva religija!“[1] Prvi potpuni spisak slovenskih bogova, sa značenjima i obeležjima, nalazimo u knjigama Glinke i Kajsarova.[2] O izgledu hramova načinjenih u šumi, od drveta i idolima u njima, piše Adam Bremenski.[3] Njemu nisu bili poznati atributi božanstava. Evo liste bogova po alfabetu, ne po značaju:
Belibog,[4] Bielbog, bog dobra.[5] Veselin Čajkanović piše o spomenicima Crnbogu i Belbogu kod Budišina (Lužička Srbija), gde se: „dva naspramna boga zovu Čornebog i Bilebog; i danas, trećeg dana Duhova, izlazi se na Čornoboh,[6] ali to ne bi bio nikakav dokaz za zaratrustovska slovenska shvatanja već bi to, prosto, bila svetilišta najvećeg slovenskog bogovskog para: boga donjeg sveta – kasnije, u hrišćanskoj eri, identifikovanog sa đavolom i, boga gornjeg sveta. Ovakav zajednički kult, dvaju ili više bogova, čak i sa zajedničkim hramom i žrtvenikom, nije i inače redak slučaj. Prema tome, lokaliteti gde se spominju, jedan pored drugoga, oba slovenska boga, ukazuju ne na kakvu dualističku antitezu, u smislu zaratrustovskom, nego na tragove staroga kulta, u kome su, bog donjega sveta i bog gromovnik, činili božanski i kultni par; na primer, ime Devin kamen ili Momin kamen,[7] sa etiološkim skaskama o gonjenoj devojci koja je, nemajući drugog izlaza, skočila sa stene u reku – nije postalo na osnovu pogrešne narodne etimologije prema zlom bogu, devas, nego je ovde, svakako, uspomena na neko starinsko žensko božanstvo što, sa bogom donjega sveta, stajaše u nekoj vezi. Tragova takvog ženskog božanstva ima i u srpskoj i u slovenskoj tradiciji“.[8]
Ime Belboga, u idolatrijskom smislu, odnosi se na svetlost i obožavanje Sunca. Ime boga Baltora povezano je, kao i Belbogovo ime, sa semitskim i hebrejskim imenom Bala ili Bajala,[9] kao i sa legendarnim imenom engleskog kralja Belina.[10] Srpski, kao i slovenski jezici, prihvataju ove nazive dvoznačno: u reči balvan (balwan), koja označava idola od drveta, izrađenog iz trupca i ime Sunca – Biala (belo). Bela boja povezana je sa svetlošću.[11] Značenje Bala, kao simbola svetla i oštrine (bistrine) sunčevih zraka, blisko je imenima dva drevna plemena iz Engleske: Kumrima i Belgama.[12] Ime Kumra vuče koren iz hebrejskog Chum i arapskog Kahm, srpskog kara, u značenju: crni ljudi. Belge pak, s druge strane, svoje ime duguju Balu (Baal, Biala, Belo) u značenju: svetli ljudi.[13]
Dažbog, Dazebog, bog davanja i obilja, otac Svarogov. Uz svakog boga vezivan je kult što se, manje više, među svim Srbima i Slovenima, proslavljao na jedan utvrđen način. O tome svedoči Saks Gramatik: „Ostatak dana (nakon prinošenja žrtvi), posvećen je gozbi. Jelo se meso, na žrtvu prinesenih životinja. Na ovim svetkovinama, prejesti se i napiti se, znači izvršiti čin pobožnosti.[14] Svi ljudi i žene, svake godine, daju po jedan novčić za provođenje kulta. Sveštenik dobija trećinu plena, kao da je on doprineo pobedi. Za svoju službu, na raspolaganju mu je 300 konja i isto toliko konjanika. Sve što se oružjem ili pljačkom zadobije, poverava se na čuvanje svešteniku. On pravi vojne zastave i ukrase, plen čuvajući u sanducima, punih srebra i upotrebnih predmeta. U tim sanducima su se gomilali državni i privatni pokloni, doneseni od revnosnih vernika. Ovaj kip dobijao je darove iz cele Slavije, kao i od pograničnih kraljeva. Tako je danski kralj Sveno, ne bi li ga pridobio za sebe, priložio jedan skupocen sud pretpostavljajući, na taj način, tuđu veru svojoj. Ali, kasnije, za to obesvećivanje svoje vere, bi kažnjen tragičnom smrću.“[15]
O Dabogu su, za vreme paganizma, postojali božanski mitovi; bio je glavna ličnost u čitavim ciklusima srpskih epskih narodnih pesama. Dosta toga sačuvano je do današnjih dana, uz niz neophodnih izmena, u formi prilagođenoj novim prilikama. U tim stihovima, ličnost Daboga je skrivena, preinačena hristijanizacijom do tog stepena da se jedva može prepoznati.[16] Na svaki način, imenom i funkcijom, slovenski Dažbog, bog darivanja, sanskritski je ekvivalenat Datbhaga, u saglasju sa indoiranskom tradicijom, kao Dhata ili Dhatabhaga, tvorac svih stvari, sa Svarogom u liku Dažboga, izvorom sunca i deliocem bogatstva, zdravlja i sreće.[17] Rani, slovenski prevod Hronografije Jovana Malale (490 – 578), naziva Dažboga sinom Svarogovim: „Ispod Svaroga vladao je njegov sin Sunce, zvani Dažbog“.[18]
Domovoj, Domowye, pratilac.
Don, božanstvo sa Tanaisa.
Dubina, Dub, božanstvo nastanjeno u svetom drvetu hrasta.[19]
Gorinija, Gorinia, bog planina.
Jarovid, Gerovit. Germanske hronike ga identifikuju kao boga rata, srodnika Svara: „Deum suum Gerovitum; Ciusdam idoli Geroviti nomine celebritatem agebat; Gerovito, qui deus milicie eorum fuit; In Hologasta civitate… deo suo Gerovito dicitur“.[20] Oto, apostol Pomeranije, nakon dolaska u grad Voligost, obilazi hram posvećen Jarovidu, o čemu piše hroničar Herbord: „… na zidu visi štit ogromne veličine i neobične izrade, optočen zlatom. Nije dozvoljeno štit dodirivati jer je nešto sveto; simbol njihove paganske religije, tako da se nikada ne pomera sa svoga mesta, osim u vreme rata. Kako smo kasnije saznali, bio je posvećen njihovom bogu Gerovitu, kod Latina zvanom Mars i narod je verovao u uspeh, u svakoj bici, kada je bio nošen ispred ratnika“.[21] Herbord nastavlja: „Postoji čvrst dokaz da je Jarovid živeo početkom XII veka i da je hramova, posvećenih Jarovidu, bilo širom slovenskih zemalja. Grad Havelburg je bio do te mere uništen u provali pagana da je u njemu teško iko ostao od hrišćanskog imena. Baš na dan Otovog dolaska, postavljene su zastave oko grada koji je učestvovao u proslavi praznika, u čast idola po imenu Jarovid. Kada božiji čovek ovo primeti, bejaše do srca pogođen zbog velike zablude ovog naroda i odbije da uđe unutar zidina grada“.[22] Sve do potpadanja Srba (Venda) i Slovena pod vlast Germana, trajali su sukobi zbog nametanja hrišćanstva uz pomoć sile. O tome piše Titmar: „Revolt je započeo ubistvom trupa garnizona u Havelbergu i razaranjem episkopskog središta. Nekoliko dana posle napada, grupa Vendskih pobunjenika izvršila je napad na Brandenburšku dijacezu. Sveštenici su zarobljeni, sve crkvene riznice pokradene, krv je prekrila tlo. Tamo, gde su nekada stajali Hrist i njegov učenik sveti Petar, ustanovljeni su kultovi đavolskog sujeverja; žalosna promena što je pozdraviše ne samo pagani već i neki hrišćani“.[23]
Jaga baba, božica rata.
Jutrobog, Jutra- Bog, božanstvo jutra, zore, iz paganskih obreda proslavljanja jutarnjeg sunca, kako beleže nemački hroničari: „Sorabos advenas eitam cultum Solis… quem sua lingua Jutre vocant, addito nomine Bog seu Boch, quod apud omnes Slavos Deum significant“.[24] Odnosno, kako piše A. Frencel u studiji o Srbima: „Slavi Sorabique fulgidam auroram sic interpretati sunt, quai esset numen praestantissimum quod mortalibus in dies bene vellet, cupererque, quodque tenebras discuteret et diem largiertur, aptum tempus operibus agendis conficiendisque. Visa itaque Dea, a qua temperies et su dum coelum discussis fulminibus, tonitruis, fulguribus, ventorumque turbidinibus: illum idolum quod Soraborum persuasione primam diei facem accendret Jutrebobus seu Jutrobogi appellatur“.[25]
Kaštčaj, Kaschtschei, pratilac smrti, u značenju skelet, Skeleton.
Kikimor, Kiki- mora, boginja smrti.
Kolada (Koledo), Koliada, boginja neobrađenih polja i useva.
Kors (Hors) ili Korša, Korscha, pandan Bahusa iz grčke mitologije.[26] Ima isto poreklo kad vedski Svar, staropersijski Hvar, kao Hvar khsaeta, slavni bog sunca sa kočijama i brzim konjima. U staroegipatskoj religiji, bog neba je Hor ili Har u obličju orla, na čijim su raširenim krilima bogovi; oči su mu Sunce i Mesec, bio je bog nad bogovima. Prva egipatska dinastija ujedinitelja poštovala je Hora. Od tada, postoji verovanje, sa pojedinim prekidima, kako je svaki faraon ljudska manifestacija Hora dok je prvo ime svakog faraona bilo Hor.[27]
Krodo, pandan rimskog Saturna.
Bloksberg, čarobnjak s bregova.
Kupalo, (Kupalo, Ceres) pandan bogu Ceru.
Led, pandan rimskom bogu rata Marsu.
Lada, Leda, boginja ljubavi, kod Litvanaca Didilja (Ditilia, Didilia), žena Didova,
Ljelja (Poljelja), Lelia, Hymen, pandan rimskom bogu Kupidonu.[28]
Did, Himenov prijatelj.
Mokoša, Mokosch, Makosch, Mogosch, bog rata, Panov pandan.[29] Mokoša je Malkos, iransko božanstvo čije se ime vezuje, takođe, za bujice, kiše i poplave. Ime Mokoš vodi poreklo od srpske reči mokro (označava vlagu, vlažnost); snabdeva životvornom vodom zemljište. Žitije sv. Vladimira kazuje kako je Mokoša jedini preživeo vladarov prvi udar na paganske bogove Kijeva: „Vladimir, došavši u Kijev, uništi njegove bogove Peruna i Horsa i ponovo njegov bog beše Mokoš, a onda uništi sve bogove i potopi ih u Dnjepru“.[30]
Morski car, Morskoi Tzar, bog mora, Neptun u rimskoj mitologiji.
Uslad, Oslad, Uslad, bog zemlje.
Perun, vrhovnih bog, Jupiter u rimskoj mitologiji. O ovom bogu piše Helmold: „Mi odosmo u onostranu Sklaviju i uđosmo u jednu šumu. Tu, između vrlo starih drveta videsmo hrastove posvećene Provenu,[31] bogu ove zemlje. Ograđeni su bili šumskom ogradom, kroz koju se ulazilo na dvoja vrata. U svim selima ove zemlje, ima mnoštvo kućnih bogova (penati) i idola; no, ovo mesto je glavno svetilište za ceo ovaj kraj. Narod, kralj, sveštenici – svi tu dolaze radi prosuđivanja u parnicama. Pristup u svetilište dozvoljen je samo sveštenicima i onima koji hoće da prinesu žrtvu ili onima u opasnosti pred smrću, a nije im otkazana mogućnost zaštite. Sloveni toliko poštuju ove svoje svetinje, ne dopuštajući da se neprijateljskom krvlju okalja ni hodnik njihovog hrama.“[32]
___________________________________
Odrednice:
[1] Herbord, Monumenta Germaniae historica, II, 26, XX, Pertz, 1854.
[2] Hlinki, Drewnaia relihia slawian, Sotchinenia Derpatshago Uniwersiteta, Mitawa 1804; Kaisarow, Slawiansk Mifologia, Moskwie 1807.
[3] Adam Bremensis, knjiga II, glava 2.
[4] U Srednjem veku bog/bož je uobičajena osnova srpskih i slovenskih imena, prezimena i naziva naseljenih mesta i gradova. Početkom IV veka, postoji zapis o Božu (Boži) vladaru moćnog plemena Anta: Regem eorum Boz nomine.
[5] Kaisarow, str.51.
[6] Kühnau, Schlesische Sagen, 2, 546.
[7] Jungfernsprung.
[8] V. Čajkanović, O vrhovnom bogu u staroj srpskoj religiji, 71- 72, SKZ, BIGZ, Prosveta, Partenon, Beograd 1994.
[9] Baal, Bayal.[10] Belinus.
[11] Bela boja u imenima gradova upućuje na njihovu vezu sa kultom Sunca. Npr. Bela Reka, Bela Palanka, Bele vode, Beograd, itd.
[12] Cumri (Kymri), Belgae.
[13] W.S. Lach Syrma, The Primitive races of Devon, 139- 143, Clack, Plymouth, 1865.
[14] Ovo pravilo i danas, kojekuda, važi u Srbiji prilikom svetkovina slava.
[15] Saxo Gramatic, Historia Danorum, XIV, 565, Holder, Strassbourg 1886.
[16] Veselin Čajkanović, O srpskom vrhovnom bogu, str. 146, 147, Beograd, 1941.
[17] V. Jagić, Zum Dazdbog, Archiv fur Slawische Philologie, 8, 1895.
[18] E. Dickelnmann, Serbocroatische Dabog, Zeitchrift fur slavische philologie, 20, 1950.
[19] Anton, Über alte Slaven, Thiel, Leipzig, 1789.
[20] Njihov bog je Gerovit; idol Gerovitov imenovan je od zvezda; Gerovit je bog koga štite vitezovi njegovi; u gradu Holgastu njihovog boga Gerovitom zovu. P.S. Efimenko, O Iarile, яzъičeskom božestve russkih slavяan, Moskva, 1970.
[21] Ibid.
[22] Ibid.
[23] Ibid.
[24] Pridošli Srbi upražnjavali su kult Sunca, koje se na njihovom jeziku naziva Jutro ili bog; za sve Slovene on je vrlo značajno božanstvo. Ibid.
[25] Srbi- Sloveni, božanstvo sjajne zore tako tumače jer ona tera mrak donoseći svetlo, pokazujući i dajući odobrenje kada je prikladno vreme za obavljanje određenih poslova. Boginja se ukazuje na nebu ispunjenim munjama i olujnim vetrovima; njoj u čast Srbi pale baklje u zoru, nazivajući je Jutroboga (božica zore) ili Jutrobobus. A. Frencel, Commentarius Philologico- Historicus de Diis Soraborum Aliorumque Slavorum, 1719.
[26] Hlinka, str.99.
[27] Od starih Egipćana, boga Horusa su prvi preuzeli Skiti.
[28] Stryikowski, Kronika, Warsz. Strana 146.
[29] Hlinka, str.83.
[30] T. Witkowski, Perun und Mokos in altpolabischen Ortsnamen, Onomastica, 16, 1971.
[31] Drugi naziv za Peruna.
[32] Helmoldi, Chronica Slavorum, I, 83, Pertz, 1868.
Izvor: CEOPOM-Istina
Ostavite komentar
Ostavite komentar na Srpski Olimp i mitologija (1)
Copyright © Ceopom Istina 2013-2026. Sva prava zadržana.