Tajni život Vatikana

U Rimu je ovih dana temu gej sveštenika u gornjim slojevima Svete stolice teško izbeći.

Nag, ali sa peškirom oko struka, čovek u izvesnim godinama je sedeo sam, blago savijen napred kao da se moli, u uglu saune u teretani u centru Rima. Nisam ranije sreo ovog čoveka, ali čim sam ušao u saunu, pomislio sam da ga znam sa fotografije. Izgledao je kao sveštenik sa kojim sam bio u kontaktu pošto nas je povezao zajednički prijatelj, čovek sa kojim sam želeo da razgovaram o gej sveštenicima u vatikanskoj kuriji. Prijatelji su mi rekli da je ovaj sveštenik gej, politički potkovan, i dobro povezan sa gej hijerarhijom Crkve u Rimu.

Ali ne može biti da je to taj sveštenik. Rekao mi je da neće biti u Rimu i da se ne možemo sastati. Ipak, kad sam pogledao čoveka pobliže, videh da je to definitivno on. Kada smo ostali sami, izgovorio sam mu ime, rekavši svoje. “Mislio sam da ste van zemlje”, rekao sam. “Kakva sreća za mene: Vi ste ovde!” Zapanjen, sveštenik poče da govori brzo. Da, njegovi planovi su se promenili, rekao je, ali ponovo odlazi sutradan, vratiće se tek kada ja već budem otišao.

Tokom prethodnih nekoliko dana, čuo sam mnogo o ovom čoveku. Čuo sam da je ogovarač, društveni delatnik čiji je kalendar mutan od pića i večera sa kardinalima i arhibiskupima, princezama i ličnim trenerima. Navodno, on voli da časti muške kolege “kempi” ženskim nadimcima. Ali ja nikad neću imati to iskustvo iz prve ruke. Svešteniku je bilo neprijatno: da ga se nađe na ovom mestu, da se njegova mala tajna otkrije. Susret je bio neprijatan. Ne, on ne želi da razgovara o temi za koju sam zainteresovan. Ne, on ne misli da je predmet vredan pažnje. Tu je bio izričit. Napustili smo saunu i, posle daljeg razgovora, uljudnog ali nategnutog, otišli smo svaki svojim putem.

Mogu da razumem njegovu nelagodnost. Ali u Rimu ovih dana je temu gej sveštenika u gornjim slojevima Svete stolice teško izbeći. U februaru ove godine, ne mnogo pre no što su se kardinali okupili u Sikstinskoj kapeli na konklavu da izaberu 266-og papu, najveći italijanski dnevni list Republika,, izvestio je, da  ”gej lobi” -više ili manje ujedinjeno tajno društvo homoseksualaca ​​moćnika -možda deluje unutar Vatikana.

Prema listu, moguće postojanje tog gej lobija je među mnogim tajnama koje su opisane u dva toma, na 300 strana izveštaja uvezanog u crveno i podnetog papi Benediktu Šesnaestom,  od tri kardinala imenovana da istraže aferu poznatu kao “Vatiliks”. Taj skandal, koji je izazvao nove sumnje na endemsku korupciju unutar kurije, izbio je godinu pre nego što je Paolo Gabrijele, papski batler, pobegao sa nekim privatnim papirima Benedikta i dao ih štampi.

Interni Vatiliks izveštaj, prema Republici, ukazuje da su gej sveštenici u Vatikanu ucenjivani. Izveštaj navodno dokumentuje društvenu strukturu i običaje gej lobija, ali su detalji u vezi okupljanja tek dodatak starim vestima o gej sveštenicima: priča je ispričana u tekstovima objavljenim ranije u samoj Republici. Novine su senzacionalistički sugerisale da je zabrinutost Benedikta zbog navodnog gej lobija bio jedan od razloga za njegovu iznenadnu ostavku na papstvo.

Mesecima kasnije, još jedno curenje poverljivih informacija vratilo je gej lobi nazad u vesti. Neko je uzeo beleške tokom onoga što je trebalo da bude privatni sastanak između latinoameričkih crkvenih prvaka i novog pape, bivšeg kardinala Horhe Bergolja, arhibiskupa Buenos Airesa, sada poznatog kao Francisko. U junu, te beleške su objavljene na progresivnom katoličkom veb sajtu. Citira se Franciskova izjava: ” Gej lobi “se pominje, i to je istina, tamo je … Moramo da vidimo šta možemo da uradimo.”

Ormar bez vrata

Gej lobi? Zavisi od toga na šta mislite. Izraz može da se odnosi na tajanstvenu grupu kao što su Iluminati, čiji članovi tiho vrše vrhovnu vlast. To je vrsta ideje koja pali papirnate kape teoretičara zavere, a ne uključuje sporo, feudalno, neefikasno funkcionisanje Vatikana. “Gej lobi” je zaista skraćenica za nešto drugo. U Vatikanu, značajan broj gej prelata i drugih gej sveštenika je na pozicijama sa velikim autoritetom. Oni se možda ne ponašaju kao kolektiv, ali su svesni postojanja drugih. I oni nastanjuju neprozirno podzemlje, jer je homoseksualnost zvanično osuđena.

Iako je broj gej sveštenika uopšte, a posebno među kurijom u Rimu, nepoznat, procenat je mnogo veći nego u opštoj populaciji. Za gej sveštenike u Vatikanu, jedan fundamentalni uslov njihove moći, i njihovog sveštenstva, jeste ćutnja, barem u javnosti, o tome ko oni zaista jesu.

Sveštenici nastanjuju ovu tišinu na različite načine. Nekolicina zadrži svoju seksualnost potpuno privatnom i pridržavaju se zaveta celibata. Mnogi drugi tiho dopuštaju da budu poznati kao gejevi u ograničenoj meri, nekim kolegama, ili nekim laicima, ili oboma – ponekad ostaju u celibatu, a ponekad ne. Treći način, možda najmanje uobičajen, ali svakako najvidljiviji, podrazumeva dvostruki život. Povremeno takvi sveštenici bivaju raskrinkani, obično pričama u italijanskoj štampi. U 2010, skoro mesec dana, jedan se novinar pretvarao da je dečko gej muškarca koji je delovao kao “ćup s medom” i tako namamljivao stvarne gej sveštenike, dovodeći ih u različite seksualne situacije. (Kardinal vikar Rima je dobio zadatak da istraži slučaj. Sudbine sveštenika su nepoznate.)

Postoji bar nekoliko gej kardinala, uključujući i one čiji su stalni partneri poznati ministranti protestantske denominacije. Tu je zloglasni monsinjor s nadimkom “Džesika”, koji voli da posećuje papski univerzitet i nudi svoju vizitkartu 25-godišnjim iskušenicima. (Među monsinjorovim sentencama je i: “Da li želite da vidite krevet Jovana XXII?”) Postoji navodno strejt muškarac koji vodi tajni život kao gej prostitutka u Rimu i postuje onlajn fotografije iz hodnika u srcu Vatikana. Bez obzira da li mu je ovaj privilegovan pristup omogućio neko od prijatelja ili članova porodice, ili klijent, a nemoguće je reći, videti poznatog rent-a-dečka u crnoj koži na privatnom vatikanskom balkonu hoće da vam podigne obrvu.

Vatikan drži tajne tako čvrsto da Fort Mid izgleda kao pusta rakidžnica. Ipak, desetine intervjua sa sadašnjim i bivšim gej sveštenicima,  gej monasima, novinarima veteranima Vatikana, italijanskom aristokratijom, i gej muškarcima u rimskim teretanama, barovima, noćnim klubovima, seks klubovima i restoranima ukazuju da, iako ubedljiviji što je priča slikovitija, oni prenose tek deo stvarnog gej  života klera u Rimu.

Biti gej u Vatikanu nije garancija uspeha, znak pripadnosti, ili prečica do skrivenog erotskog života. U osnovi, to je osuda na izolaciju. Gejevi u Vatikanu su besćutna birokratska stvorenja čiji dogmatski pogled na svet negira ili omalovažava sopstvenu egzistenciju. Žive u ormanu bez vrata. Među poslednjim papama, Benedikt je uložio najviše napora da izoštri crkvenu doktrinu o homoseksualnosti, a jednom ju je opisao, da je “više ili manje jaka tendencija određena suštinskim moralnim zlom” On je pokušao da smanji broj gejeva u svešteničkim redovima, naročito u 2005, kada je muškarcima sa poznatim  ”duboko ukorenjenim homoseksualnim tendencijama” zabranjeno da budu rukopoloženi, čak i ako su bili u celibatu.

Denunciranje i izlaganje su napravili gej sveštenike predmetima fascinacije – mada to manje kao ljudi, više kao simboli – posebno za sekularnu krajnju levicu i  religioznu krajnju desnicu. Obe strane nađoše da ovi sveštenici mogu biti politički korisni. S leva ih koriste na nivou optužbe za licemerje, s desna ih vide kao fleku koju treba ukloniti. Bili su šokirani krajem prošlog jula kada je Francisko dao svoju prvu direktnu javnu izjavu o gej sveštenicima otkako je postao papa.

Tokom improvizovane konferencije za novinare u papskom avionu, na putu od Rio de Žaneira do Rima posle svog prvog putovanja u inostranstvo, Francisku je postavljeno pitanje o tzv gej lobiju. Njegov odgovor, opušteno duhovit i uz sleganje ramenima i osmeh, bio je sledeći:

“Toliko je pisano o gej lobiju. Ja još nisam naleteo na bilo koga u Vatikanu ko mi je pokazao ličnu kartu na kojoj piše “gej”. Kao da drži takvu kartu u levoj ruci, a zatim: “Kada se sretnete sa takvom osobom, morate napraviti razliku između činjenice da je ona gej i činjenice da neko formira lobi. . . . Ako je osoba gej i traga za Gospodom i dobronamerna je, ko sam ja da joj sudim? “

Izgovorio je ove reči s opipljivom toplinom, za razliku od ratobornog i brižnog tona drugih papa. Ovo je možda prvi put u istoriji da je papa javno izgovorio termin “gej” – reč koju većina ljudi koji osećaju romantičnu ljubav prema drugim muškarcima koristi da se opiše – umesto patologizirajućeg medicinskog termina iz 19 veka “homoseksualac”. Potom, u opširnom intervjuu za jezuitski časopis, papa je otišao dalje, tvrdeći da sveštenstvo Crkve ne bi trebalo da bude ” opsednuto i “sa nekoliko moralnih pitanja što unose podele, kao što su abortus i gej-brak. ” Kada Bog pogleda na gej osobu, da li on odobrava postojanje ove osobe sa ljubavlju, ili odbacuje i osuđuje tu osobu?”, retorički se papa upitao. ” Uvek moramo imati u vidu ličnost.”

Svako za sebe

Priče o gejevima u Vatikanu pričaju se više od hiljadu godina. Papa Jovan Dvanaesti, koji je vladao od 955 do 964, je bio optužen za seks sa muškarcima i dečacima i pretvaranje papske palate “u kupleraj”.  Dok je pokušavao da ubedi obućarskog šegrta da ima seks sa njim, papa Bonifacije Osmi, koji je vladao od 1294 do 1303, je rekao, da ubedi dečaka, da seks između dva muškarca “nije veći greh nego kada jedan drugom protresu ruku”.

Pavla Drugog, koji je vladao od 1464 do 1471 i umro od srčanog udara u delikatnoj situaciji, prema jednoj glasini – nasledio je Sikst Četvrti, koji je držao nećaka kao ljubavnika (i napravio nećaka kardinalom od 17 godina starosti). Neke od tih priča su potkrepljenije od drugih. Čak i kad je njihova pouzdanost upitna, one pokazuju da je igranje na gej kartu (čak i ako ste sami gej) stara kurijska taktika.

“Postoje sveštenici koji su pritajeni gejevi i – zmije”, primećuje teolog Mark D. Džordan, autor “Muk Sodome: Homoseksualnost u modernom katoličanstvu”( The Silence of Sodom: Homosexuality in Modern Catholicism). Oni su zaista otrovni ljudi, iskazuju svoju sopstvenu unutrašnju demonologiju po dolasku na vlast i ostvaruju je” protiv drugih gej muškaraca, žena, i svakoga koga vide kao pretnju. “Uz njih imate mučne sveštenike koji su potpuno iskreni, koji pokušavaju da budu verni Bogu, i da se brinu o ljudima i da menjaju instituciju. Oni su ti koji su uvek zaboravljeni, izbačeni iz priče od obe strane. “

Savremena gej kultura katoličkog sveštenstva počinje sredinom prošlog veka. Kada je Pavle Šesti preuzeo presto, 1963 godine, po jednoj priči nije uzeo svoje papsko ime od prethodnika, već od bivšeg ljubavnika, filmskog glumca. Bar je tako tvrdio provokativni francuski gej pisac Rože Perfit, izazvavši 1976 kod Pavla Šestog takvu pometnju da je Pavle sa balkona Svetog Petra osudio “strašne i klevetničke optužbe”. Pavlu su sledili podsmesi, a kurija je naučila lekciju: bolje da ignoriše takve optužbe nego da ih pojačava demantijem.

U međuvremenu, neki gej sveštenici su prerasli ” posebna prijateljstva” koja su dugo bile deo monaškog života i stupili u seksualnu revoluciju. Do 1970-ih, centar gej života u Rimu bilo je šetalište Monte Kaprino, na Kapitolu. Na malom partiju gej monaha i njihovih prijatelja u Rimu prošlog leta, razgovor se okrenuo sećanju na to mesto.

“Bilo je kao naš mali grad”, seća se jedan monah, “sa stotinama ljudi – od bogoslova do episkopa – a onda je tu bilo i zgodno žbunje sa strane”. Nežna osećanja u Monte Kaprinu ugrozila je tajnovitost mesta. Postalo je meta pljačkaša i lopova koji su, ispravno, mislili da će sveštenici biti idealne žrtve zato što su morali mnogo da izgube ou slučaju javne tužbe. Jedan gej, bivši seminarac, podsetio se noći kada su ga trojica pretukla i ukrala mu novčanik, a brojni ljudi u prepunom parku su nemo stajali. Sav okrvavljen, seminarac je povikao na prolaznike: ” Njih je trojica, a nas je trista!”

Ispričao mi je tu priču nalik paraboli o dobrom Samarićaninu -u kojoj je putnik opljačkan, pretučen i ostavljen kraj puta, a pobožni ljudi nisu učinili ništa da mu pomognu –  da ilustruje “svako za sebe” dinamiku rimske gej klerikalne kulture. Gej sveštenici često ne uspevaju da pomognu jedni drugima, kaže, iz istog razloga s kojeg niko nije pokušao da mu pomogne te noći kada je opljačkan: solidarnost podrazumeva rizik da budeš odbačen.

“La Maledetta”

Preokupiranost sobom može uzgojiti osećaj vlasnosti. “Određeni deo sveštenstva smatra da nikoga neće biti briga šta rade ako su diskretni”, kaže Marko Politi, istaknuti italijanski novinar i dugogodišnji dopisnik iz Vatikana, autor nekoliko knjiga o papstvu i Crkvi. Godine 2000, objavio je knjigu-intervju sa anonimnim gej sveštenikom, pod nazivom “La Confessione”, ponovo izdatu 2006, kao “Io, Prete Gay”. Glasine su OK, ali bez skandala”,  Politi primećuje.

A skandala je bilo. U 2007, monsinjor Tomazo Steniko je u onlajn četu mladića pozvao u svoju kancelariju u Vatikanu, gde je njihov razgovor – u kojem je Steniko negirao da je gej seks greh, dodirnuo nogu čoveka, i rekao: “Tako si uzbudljiv”- bio tajno sniman, a zatim emitovan na italijanskoj televiziji. (Steniko je pokušao da ubedi italijanske novine da se on samo igrao ” istražujući kako sveštenici bivaju uvučeni u gej seks kao deo “satanskog plana grupa satanista”.

Suspendovan je sa svog položaja u Vatikanu.) U 2006, sveštenik iz Državnog sekretarijata Vatikana je povredio policajce i zakucao se u policijske automobile tokom potere okrugom Rima poznatom po transseksualcima i prostitutkama. (Sveštenik je oslobođen od svih optužbi posle tvrdnji da je bežao plašeći se kidnapovanja.) U 2010, u istrazi o nameštenim ugovorima za građevinske projekte, prisluškujući, italijanska policija je uhvatila papskog poslužitelja i Gospodina Njegove Svetosti (batlera, prim. prev.), Anđela Baldučija, da navodno angažuje muške prostitutke, od kojih su neki možda seminarci, preko Nigerijca, člana Vatikanskog hora. (Član hora je izbačen; Balduči je osuđen zbog korupcije.)

Pričalo se da je papa Benedikt naredio da se prelati koji su živeli duple živote penzionišu ili uklone iz Rima. Marko Politi spekuliše da je možda čak 30 njih suptilno poslato napolje. Najviši prelat koji je izgubio posao bio je kardinal Kejt O’Brajen, nadbiskup Sent Endruza i Edinburga. Nepokolebljivi protivnik gej brakova koji je javno homoseksualnost nazivao “moralnom degradacijom”, O’Brajen je svrgnut u februaru, kada su ga tri sveštenika i jedan bivši sveštenik optužili za “neprikladni kontakt” i predatorsko ponašanje kada je bio njihov biskup.

Četvorica muškaraca su ispričali događaje s tako doslednim obrascem za više od 30 godina, da su neki od O’Brajenovih  kolega sigurno morali imati svoje sumnje. Kada sam  jednog nadbiskupa pitao da li je znao da je O’Brajen bio gej, nadbiskup je rekao da nije. Kada sam pitao nadbiskupa koji je među ostalim kardinalima bio O’Brajenov najbliži prijatelji, hladno je odgovorio: “Ne mislim da ih je on imao.” Svako za sebe, zaista.

Čak su Benedikta pratile glasine da je gej. Iako se nikakav čvrst dokaz nikada nije pojavio, to se tretira kao opštepoznato mnogima u Rimu, koji navode obilje stereotipa, uključujući i njegov ženskasti modni ukus (njegove rubin-crvene papuče,  “Valentino” crveni plašt); njegov krstaški rat da se “homoseksualne radnje” odrede kao “suštinski poremećaj” (mnogi pritajeni gej muškaraci, od Roja Kona do kardinala O’Brajena, su ulagali izuzetne napore u osudi homoseksualnosti), i njegovo afektivno prijateljstvo sa nadbiskupom Georgom Ganšvajnom, dugogodišnjim ličnim sekretarom. (Nadimkom Bel Đorđo, ili “Gorgeous George”. Uvrnuta Ganšvajnova skijaška oprema, igra tenisa i pilotiranje avionima inspirisali su Donatela Versaćea za “Zima 2007 – Kolekcija duhovnika.”)

Možda je najopakiji među Benediktovim nadimcima  “La Maledetta”. Reč znači “prokleta” na italijanskom, ali dosetka proizilazi iz činjenice da termin znači upravo suprotno od imena Benedikta na italijanskom, Benedeto, što znači “blagosloven”- s postignutom promenom pola.

Ni Benedikt, ni Ganšvajn nisu javno odgovorili na bilo šta od ovoga. Glavna posledica brbljanja je bila ne to da ih je ono lično povredilo (mada mora da jeste, barem malo), već što je ugasilo pravi razgovor o svakodnevnim životima gej sveštenika, bili u celibatu ili ne.

Gej sveštenicima je manje-više nemoguće da artikulišu svoje sklonosti na bilo kakav način koji ne bi predstavljao ono što anglosaksonski um može videti kao licemerje. Ipak, takva dvojna egzistencija jeste deo krimokatoličke tradicije.

“To je skoro aspekt katoličke religije same”, Kolm Tojbin je napisao u eseju o gejevima i katoličanstvu”. “Znati i ne znati nešto u isto vreme održava iluziju odvojenom od istine.” To je takođe tipično za italijansku seksualnost uopšte, a homoseksualnost posebno. Ovo je zemlja koja toleriše seksualne nestašluke i serijske prevare bivšeg premijera Silvija Berluskonija sa jedva nagoveštajem protesta iz hijerarhije Katoličke crkve. Ovo je zemlja u kojoj bezbroj udatih žena ignoriše romanse svojih muževa sa muškarcima.

La Bela Figura

Kultura obmane deluje prema znacima i konvencijama po kojima gej sveštenici upravljaju svojim životima. Kemp je možda najmoćniji i prožima ove kodove, mada je to teško definisati. Ironično, feminizirano samoizrugivanje – koje omogućava sveštenicima izvesnu pobunu protiv sopstvene izolacije i nevidljivosti – je jedan oblik klerikalnog kempa. Da se ne bi glasno smejali, sveštenici ponekad pokušavaju da izbegnu međusobni kontakt očima u crkvi kada se pevaju himne sa naslovima kao što su “Salve Regina”. Kada je Bergoljo postao papa Francisko, Jutjub snimci iz filma “Fellinijev Rim” postali su “viralni” među rimskim gej sveštenicima: kardinal običnog izgleda gleda modnu reviju koja se završava kada pokojni papa krade šou zbog pojave u veličanstvenoj odeći Boga Sunca.

Jedan gej, bivši sveštenik, koji i dalje živi u Rimu, opisuje klerikalni kemp kao “prirodan način izražavanja (gej identiteta) dok ste u celibatu”. Društveno, kaže, to je “ključ koji otključava dalje elemente poverenja.” Nema u tome ničeg zemljotresnog – to je ono što svaka institucija radi – ali “Vatikan ima mnogo više iskustva i prakse u samozaštiti”.

Kada je ovaj bivši sveštenik počeo s školovanjem u Rimu, profesor mu je rekao: “Ne bi trebalo da bude potkulture. Svi smo ovde muškarci, tako da je neprikladno da se kaže ‘joj’ ,ili govori o drugim muškarcima sa ženskim zamenicama”. Bivši sveštenik kaže da” nijedna od ovih instrukcija nije bila o našem vladanju. Bile su o pojavi.” On smatra da takva uputstva ilustruju malo primećenu promenu zvaničnog razmišljanja o katoličkom identitetu i šta bi trebalo da bude u njegovom centru.

“Simboli Crkve treba da budu sakramenti”, kao što je euharistija (pričest), tvrdi on, ali vremenom su ih ljudi koji upravljaju svetim tajnama izmestili u viđenost. Drugim rečima, “sveštenici su postali simboli” koji se smatraju najvažnijim. Što zauzvrat daje nagradu za spoljašnji izgled i tera na usaglašenost sa određenim službenim idealom. Vatikan je, dakle, sve preokupiranija time da se njeni lideri odgajaju iz reda “dečaka koji izgledaju sveti: igrajući se oblačenja kao na američkom koledžu  i odlazeći dole do Pjaca Navone u devet sati uveče da očitaju svoje brevijare” Tajne i liturgija, bivši sveštenik kaže, su “jezgro onoga što čini Crkvu važnom. To je ono što nas čini moćnima. A ne zaštita srednjovekovnih institucija. “

Ipak je i u Vatikanu, kao u italijanskom društvu, često slučaj da je pravi izgled – la bella figura – sve. U svakom detalju, proslave naimenovanja u Vatikan i druge visoke rimokatoličke kancelarije mogu biti raskošne -” kao venčanje otmene devojke” -sa mnogim klericima,  ”gej muškarcima koji nose sve ručno rađeno, savršeno, “kraljice” prave”, primećuje jedna istaknuta figura u rimskom svetu umetnosti. Ali, la bela figura je isto toliko bitna i u običnim trenucima. Posebno za sveštenike koji krše zavet na celibat, od ključnog je značaja da zadrže svoje uloge u normalnom toku života.

Gej saune su dobra mesta da se sretnu drugi gej sveštenici i monasi. Najbolje vreme da se nađe sveštenstvo u saunama je kasno popodne ili četvrtak veče (kada papski univerziteti nemaju časove), ili nedelja (posle mise). Neki gej sveštenici u celibatu koriste saune za seks, ali i da osete zajedništvo sa sličnima sebi. Jedan svoje posete saunama opisuje kao “nešto što će mi potvrditi ko sam”. (Rim ima nekoliko gej barova, i Džon Mos, američki vlasnik najvećeg i najstarijeg, “Hangar”-a, kaže da porast krstarenja ( cruising ima svoje posebno mesto u gej žargonu, setimo se istoimenog filma – prim. prev) internetom, u kombinaciji sa lovom na vatikanske gej sveštenike, je desetkovao njegovu gej klerikalnu klijentelu:

“Ovde je nekada bila toliko bogoslova – tako lepi muškarci – koji su dolazili u bar, a mi smo čak bivali angažovani da za njih organizujemo partije u nekim pobožnim kućama. Sada nema nikoga.”)

Što je sveštenik stariji po činu, verovatnije je da će se više igrati pravilima. Jedan vodeći vatikanski novinar (koji kaže da, među novinarima pri šutu, dve najčešće teme za ogovaranje crkvenih zvaničnika su “ko je gej i ko je na potezu”) opisuje logiku takvog ponašanja. “Sve je dozvoljeno, jer ti si princ na dvoru”, kaže on. “Ako ste zaista odani i poveren vam je najviši nivo odgovornosti, mora postojati dodeljena ekstra sloboda, kako bi mogli da je ukinu.”

Zavet celibata ne kaže ništa o privlačnosti. Za neke zvaničnike kurije kažu da svojeručno biraju izuzetno lepe muškarce za fizičke poslove, kako bi Vatikan bio sceničniji. Jednom laiku koga znam posao zahteva česta putovanja u Vatikan. Koristi ih da uživa u flertovanju sa mišićavim go-go plesačem oko šipke u gej klubu u Rimu. Jednog dana u Vatikanu, ovaj laik je stao zapanjen videvši plesača van konteksta, obučenog u uniformu straže. Kada je napravio pokret da pozdravi čoveka, stražar mu je signalizirao da ostane nazad, stavivši prst prst na usta: “Ššš….”

Gde se ćutnje ne može strogo držati, igre rečima mogu diskretno nagovestiti istinu. U kancelariji jednog vatikanskog monsinjora za koga mi je rečeno možda ima  neka saznanja iz prve ruke u vezi nedavnog gej skandala u Vatikanu, pitao sam, direktno: “Da li ste gej ? ” I on je spokojno odgovorio: “Ne”. Nastavih: “Pitam se, da li sveštenik koji je homoseksualac – ali ne učestvuje u mejnstrim sekularnoj gej kulturi – može reći da nije ‘gej’, a da i dalje misli da govori istinu ? “”Kakvo zanimljivo pitanje”, reče monsinjor, odmah ustade i pokaza mi vrata: “Bojim se da nemam više vremena za razgovor.”

Insistirao je da me lično isprati iz zgrade i kako smo zajedno išli holom primetih nešto o njegovoj lepoti. “Ja je ne vidim”, odgovori monsinjor. “Za mene su drugi hodnici ‘lepi”. Da li je ovo bila nevina primedba, ili šifrovani odgovor na moje pitanje? Ponekad je razgovor sa gej sveštenicima kao čitanje priče Borhesa.

Za one koji to žele, organizovane mreže mogu obezbediti neko “uzemljenje”. Nekoliko malih grupa gej katolika u Rimu deluju javno, ali zato što svako može doći na njihove sastanke, može biti rizično za sveštenike, posebno vatikanske zvaničnike, da budu deo njih. Jedna privatna grupa od oko 50 gej sveštenika i laika sastaje se jednom godišnje, povučeno. Vatikanski sveštenik sa kojim sam se sreo -zapravo me je on pozvao da svratim u njegovu kancelariju u blizini Svetog Petra, rekao je da želi “da pokaže da to nije nikakva tajna,” mada je dovoljna da on ne može biti imenovan – da je uključen u ovu grupu, kao deo nezvanične službe pored svojih službenih dužnosti. On kaže da je njegovim pretpostavljenima, uključujući najmanje jednog veoma istaknutog funkcionera Vatikana, dugo poznato da je gej, pa su ga čak  promovisali saznavši tu činjenicu.

Ipak, homoseksualci u Vatikanu, kao i špijuni u obaveštajnim službama, žive kao u kutiji unutar kutije. Sveštenik koji radi sa pedesetočlanom grupom je podigao obrve kada sam mu ponovio nešto što mi je arhibiskup rekao. “Ja znam sveštenika koji služi ljudima u kuriji u toj situaciji,” rekao je arhibiskup, iako ” nije određen zvanično”.

“To nisam ja”, rekao je sveštenik, zapanjen. “Pitam se ko bi to mogao biti.”

Ne pitaj, ne govori

Očekivano, sveštenik kojeg sam sreo u sauni izgledao je prilično drugačije u svešteničkom ruhu. Kada sam ušao u crkvu, nekoliko dana kasnije, na nedeljnu jutarnju misu, on ju je služio – iako je, kada smo se sreli, rekao da će biti van grada. Možda su se njegovi planovi ponovo promenili.

Propovedao je Jevanđelje, parabolu o dobrom Samarićninu. Sveštenik je rekao zboru da je ova priča bila izazov. Izazov da se prihvati “rizik u korist samilosti.” Izazov “pogledati dublje ‘Ko je moj bližnji? “. Izazov da se bude velikodušan, za razliku od ” religioznog, duhovnog čoveka koji nije učinio ništa da pomogne “. Slušajući ove reči, ja nisam mogao a da se ne zapitam: gde, u toj priči, sveštenik vidi sebe?

U  danima posle konklave – kada se Francisko vratio u svoj hotel i lično odjavio, platio račun i pokupio svoj kofer – novi papa je iznenađivao ljude svojim postupcima. Tokom Strasne sedmice, otišao je do maloletničkog zatvora i prao noge zatvorenicima, uključujući dve devojčice i dvojicu muslimana. Jednog jutra  je navodno napravio sendvič za švajcarskog gardistu koji je stražario ispred njegove sobe celu noć. Pozvao je 200 beskućnika na večeru u Vatikanske vrtove.

Francisko je takođe rekao neke stvari, koje, iz papinih usta, izgledaju izvanredno jednostavno zato što su tako ovozemaljske – kao što je njegov izbor da okonča jednu besedu netradicionlanim: ” Prijatan ručak !” Ipak, prvi put su ove reči pape, pre nego njegovi postupci, dovele do značajnih naslova u vezi sa njegovimim komentarima o “gej lobiju”.

Kao što je navedeno, fraza je bila u opticaju pre nego što je Francisko stupio na scenu, ali se vratila u javnu raspravu baš kad  je postao ozbiljan u onome što može biti obeležje njegovog papstva: čišćenju Vatikana od korupcije. Obim njegove zabrinutosti zbog zloupotrebe vlasti izgleda potpun. On reformiše sve, od knjigovodstva Vatikanske banke do sadržaja papske garderobe.

Dugo vremena su gej sveštenici bili prigodni žrtveni jarci i zgodni pioni u crkvenim igrama moći. Svi oni, bez obzira da li aktivno ili pasivno, pomogli su u stvaranju ove svoje uloge, i teško mogu zamisliti drugačiju realnost – osim ako nisu za to da se izvuku iz ormara i izbace iz sveštenstva. Jedan monah mi je rekao: “Mnoge od nas neće osuditi. Ali ne govore. Mi smo u sistemu koji nas kontroliše. Što si duže u njemu, više te kontroliše, više ako imaš značajniju poziciju u kleru. ” Drže nas skoro bez nade, ili su je oduvali. Oni veruju da ništa i niko ne može učiniti Crkvu bezbednom za njih. Može li se to promeniti? “Ne za mog života”, svi oni kažu.

Ipak, pre nego što je postao Francisko, Horhe Bergoljo je bio jezuita. Kao što mi je Džon Alen iz Nacionalnog katoličkog žurnala , glavešina američkih vatikanskih posmatrača, rekao: “Postoji neka vrsta katoličke verzije ” Ne pitaj, ne govori “, koja posebno važi za jezuite. Postoje ljudi u svetu jezuita za koje svi znaju da su gej, ali oni ne idu okolo praveći buku toga.” Dok je Vatikan papa Benedikta  pokušao da uveri gejeve da su nepoželjni u sveštenstvu, jezuiti su razvili reputaciju tolerisanja i čak zaštite svoje gej braće.

U jezuitskom duhu kolegijalnosti, Francisko je imenovao osam kardinala kao svoje glavne savetnike za značajna pitanja, a u narednim godinama, ova grupa može imati veliki uticaj na položaj homoseksualaca u sveštenstvu, kao i na samog Franciska. Kada sam pitao nadbiskupa šta on misli kako će ići priča kardinala “o njihovoj gej braći “, on je odgovorio pozivajući se, ne na Svetog Duha, već na boginju Fortunu: “Upravo sada najsigurnije što mogu da kažem je da se oseća promena u vazduhu”, rekao je on. “Ako možete da kažete šta će se desiti, možete reći ko će dobiti na lutriji.”

Sledeći put kad sam čuo pominjanje lutrije je bilo nekoliko dana kasnije, na večeri sa gej monahom koji mi je rekao da se nedavno zaljubio po prvi put, u muškarca “Da li sam ja klerikalni licemer ? Pretpostavljam da na izvestan način jesam”, rekao je, usred  dugog i emotivnog narativa, pre nego što je doveo razgovor do hude stvarnosti. “Ali, ja imam preko 60 godina. Finansijski, nemam ništa. Ja ne mogu da odem.” I onda je rekao: ” Da dobijem na lotou, otišao bih. “

Izvor: Vanityfair.com