Veličanstveno sećanje na Konstantina Bogoslovskog

Dana 12.09.2014. Ruski Dom u Beograd bio je domaćin premijere potresnog dokumentarnog filma «Anđeo sa gore Zaglavak», režisera Petra Nedeljkovića po scenariju Ljiljane Bulatović-Medić, uvaženog novinara i publiciste. Snimatelj i montažer filma bio je Marko Nedeljković, a producent Miodrag Medenica.

Uprkos finansijskim teškoćama autori su pokrenuli i završili ovaj projekat svesni važnosti istorijskog trenutka i potrebe da se priča o herojskoj borbi i stradanju jednog ruskog mladića u borbi Srba za opstanak i odbranu elementarnog prava na život trajno zabeleži kao još jedan spomen nesebične pomoći koju su Srbima pružala njihova ruska braća, kao još jedan vidljiv trag vekovnog duhovnog i svetovnog zajedništva Srba i Rusa.

Organizator premijere filma «Anđeo sa gore Zaglavak» bila je Centralna Kozačka Vojska Ruske Federacije, ambasadorska Stanica u Srbiji SVETOSAVSKA za Srbiju, Crnu Goru i Republiku Srpsku i Ataman, kozački pukovnik Vojislav Vidaković.

Premijeri filma «Anđeo sa gore Zaglavak», o ruskom dobrovoljcu Konstantinu Bogoslovskom, pored autorske ekipe, prisustvovali su Drahoslav Bokan, predsednik udruženja «Otadžbina Rusija», Slaviša Mišković načelnik opštine Višegrad, Dražen Perendija ispred Boračke organizacije Republike Srpske, Luka Dragičević, proslavljeni komandant Višegradske brigade Vojske Republike Srpske u čijoj je jedinici bilo nekoliko kozaka, naše braće – dobrovoljaca iz Rusije, zajedno sa Konstantinom Bogoslovskim o kome je ovaj dokumentarni film snimljen.

Poseban pozdrav, posle informacije koju su dobili od organizatora da će film imati premijeru u Ruskom domu, prisutnima su poslali borci koji se sada u Novorusiji bore na strani dobra protiv zla…

Posebnu notu premijeri u Ruskom domu dalo je prisustvo Ljudmile Bogoslovske, majke ruskog dobrovoljca Konstantina Bogoslovskog, koja je doputovala specijalno iz Moskve da pozdravi sve prisutne. U filmu je posle osnovnih podataka o svom sinu Konstantinu, da je rođen 17. jula 1972. godine u gradu Garmu u Tadžikistanskoj republici – tadašnjem SSSR-u, da je bio veoma živahno i radoznalo dete, govorila i o njegovoj odluci da se prijavi i dobrovoljno pomogne Srbima u Bosni i Hercegovini u borbi za opstanak. U to vreme, dok se SSSR raspadao on je, po njenim rečima, upravo došao iz vojske, i saopštio joj kako je dao reč kozacima da će ratovati za braću Srbe i tako se sa dvanaest drugova pojavio jednog jutra u jedinici Luke Dragičevića…

Reči i potresno svedočenje majke o svom sinu kojeg je izgubila svima su u sali Ruskog doma izmamili suze. Ta najjača emocija majčinske ljubavi i veličina ove divne Ruskinje prosto je zadivljujuća. Izdigla se svojim bolom iznad gubitka i od ovih i ovakvih susreta sa sećanjem na njega stvara čvrstu vezu rusko-srbskog bratstva i nesvesna tog čina. U jednom trenutku kaže da je Višegrad postao njen drugi rodni grad, tamo dođe i poseti divne ljude, one koji gaje sećanje na njenog sina, i zahvaljuje svima koji su na bilo koji način utkali sebe da se sećanje na njegovu žrtvu ne zaboravi.

Luka Dragičević, proslavljeni komandant Višegradske brigade Vojske Republike Srpske, pozdravio je sve koji su bili prisutni u sali Ruskog doma i još jednom naglasio da je izuzetno važno da se ovakve priče zabeleže kao sećanje i poštovanje žrtve tih mladih ljudi koji su dobrovoljno došli da se bore protiv fašizma i zla, jer ima još majki čiji su sinovi dali svoje živote, i da je dobro da se država na neki način oduži a da se veliki doprinos i velika žrtva mladih ljudi, pravoslavaca, Srba, Rusa, Grka i Rumuna, ne zaboravi…

Ono što je važno da se zna o samoj ideji da se film snimi rekla je Ljiljana Bulatović Medić.

Povod za film bila je dvadeseta godišnjica od borbe za brda Stolac i Zaglavak, od koje je zavisila odbrana Višegrada. Srpski vojnici su bili već izmoreni i pretila je opasnost da će se povući jer nisu mogli više da zadrže napade Muslimana. I tada su stigli Rusi koji su doneli novu snagu, srčanost i svojim žrtvovanjem sprečili da Zaglavak padne u ruke Muslimana što bi verovatno dovelo do pada Višegrada.

«Ovaj film je, vi svi znate, posledica priče o ruskom dobrovoljcu i kom trenutku je nastao. Znamo u kojoj je situaciji sada ruski narod i koliko je dobrovoljaca potrebno tamo gde fašisti napadaju najviše. Mi smo bili u zabludi da smo `45 godine pobedili fašizam, mi smo bili naivni, a oni i dalje napadaju… To da smo mi i Rusi braća, to se pokazuje u svakoj situaciji ponovo. To da je vaspitanje koren tog bratstva to je dokazala naša Ljudmila, koja je u stvari majka, i pojam tog vaspitanja. Ljudmilu sam upoznala 1996. godine na promociji prve knjige o Generalu Ratku Mladiću u Moskvi na ruskom jeziku. Ljudmila je tad ustala da pozdravi Generala Mladića, da se predstavi kao predsednik Udruženja roditelja i porodica poginulih u ratu u Bosni i Hercegovini, pod komandom Generala Mladića. Rekla je da je njen sin Kostja poginuo, da je imao samo dvadeset godina, ali da je ona sigurna da je znao zašto gine… I tada ona je poručila Generalu, ako mu išta znači ona je i dalje tu.

Ljudmila Bogoslovska već dvadeset godina boravi u našim srcima, u našem gradu Višegradu, ona je zaista pojam tog neverovatnog vaspitanja koje je sve dalje današnjim generacijama… Ona je zaslužila najveće priznanje, ne znam da li takvo postoji, za tu ljubav za pravoslavlje, za ideju, za takvu hrabrost i takvu ljudskost koju je darovala. Nema takvog odlikovanja osim naše ljubavi i poštovanja za nju…» rekla je između ostalog Ljiljana Bulatović Medić u Ruskom domu i naglasila da je spomenik koji je podignut ruskim dobrovoljcima jedini spomenik ruskim dobrovoljcima u Republici Srpskoj i da je Višegrad grad koji zaista uzvraća od sveg srca onima koji su se za njega žrtvovali.

Spomenik je podignut sredstvima donatora iz Rusije i Vlade Republike Srpske, a uz organizaciju srpsko-ruske zajednice „Zavet“ iz Bijeljine. Predsednika ove zajednice, Sava Cvijetinovića, na premijeri filma, Ljiljana Bulatović Medić je posebno pozdravila.

O borbi ruskih dobrovoljaca Cvjetinović je rekao: „Moramo znati da je u to vreme izvršena agresija na državu Jugoslaviju, da je srpski narod bukvalno raskomadan na nekoliko država i da se iz tog stanja javio bratski glas običnog naroda iz Rusije, dobrovoljaca koji su došli DA PODELE SA NAMA SUDBINU. Njih nije slala država, njih nije slala nikakva organizacija, ONI SU JEDNOSTAVNO DOŠLI VOĐENI SRCEM. Mnogi od njih su tu stradali i ono najmanje što mi možemo da uradimo jeste da se pomolimo Bogu za njihove duše i da se sećamo zajedno sa njihovim porodicama žrtava koje su oni podneli za naš srpski narod.“

Ljiljana Bulatović Medić je prenela pozdrav Generala Mladića iz Ševeningena ovom skupu i pozdravila njegovog sina Darka Mladića koji je predsednik Komiteta za odbranu Generala Ratka Mladića u Srbiji. Ona se zahvalila i Ratkovim generalima koji su ostali «barjak odbrane istine» do danas… i dodala: «Ovim se naša borba za istinu produžava i dajemo podršku našim ljudima koji su nevini zatvoreni u Haškom tribunalu, osuđeni unapred od onih koji se udružuju u borbi protiv dobra i pravoslavlja u Ukrajini, Siriji… «

REKLI SU O FILMU:

Darko Mladić, sin Generala Ratka Mladića

«Mi smo se danas okupili da bismo videli ovaj film koji je dvadeset godina posle tih tragičnih događaja nastao. Predivan jedan film, težak, tragičan, onakav kakva je naša istorija bila, i ne samo u ovom ratu nego i u prethodnima… Nažalost, nepodržana ideja od institucija, jedna plemenita i posebna ideja koju je Ljilja imala hrabrosti i snage da izgura, i hvala joj na tome i svaka joj čast. I ja mislim da je portrebno ugledati se na nju, na ženu koja godinama, uporno radi ono što može da bi promovisala istinu o našoj borbi. A ovaj deo o ovim mladim ljudima koji su došli iz Rusije da brane srpski narod u vremenu kad je on bio ugrožen po peti put u dvadesetom veku, je samo jedna mala kap u moru onoga što bismo mi trebali da uradimo da im se odužimo. Ja zahvaljujem Ljilji i pozivam sve koji mogu da učine ono što je u njihovoj moći, kad svi uradimo ono što možemo mnogo će nam bolje biti».

Režiser filma Petar Nedeljković

«Pa… neću vam ništa novo reći ako kažem da je ovo film o žrtvi. Prava žrtva je ona ako ima hrišćanske ljubavi. Konstantin Bogoslovski, pre nego što se odlučio na žrtvu verovatno je to imao u sebi. Film je iznela pre svega njegova majka. Bez nje ne bi ovaj film ni postojao, pogotovu ne ovako potresan i emotivan kakav je, a mi smo tu bili da samo oblikujemo i privedemo kraju. Ja sam čovek u godinama poodmaklim, nisam imao prilike u životu baš, da dozvolim da zaplačem, ali radeći ovaj film mnogo puta sam zaplakao…

Nešto što je najpotresnije za mene to je sekvenca kad ona govori o telefonskom razgovoru iz Rogačice sa sinom i kad mu jedino kaže… sad ja ne mogu da ponovim tačno, kaže: Kostja ja te mnogo volim… To mi se čini najpotresnije. A drugo, ono što je kod nje fascinantno je – kod nje i pored tog stradanja nema ni malo ostrašćenosti ili neke mržnje. Znate, ona u onoj poruci na kraju kaže, u Višegradu, se to jasno vidi… Ima dosta sekvenci, kada ode na groblje kaže da oni razgovaraju sa njom, da se raduju što je došla, da joj kažu – ne odlazi, nemoj da ideš…»

Advokat Goran Petronijević

«Film prikazuje borbu pravoslavnog naroda protiv teškog zla koje je navalilo na njega… Mogu da kažem da sam film preplakao…»

Stefan Stamenkovski, predsednik pokreta Zavetnici

„Mislim da je u dvadesetak minuta obuhvaćeno sve ono što treba, da je jasno pokazano neraskidivo jedinstvo i beskrajna ljubav Srba i Rusa. Žrtva koju smo spremni da položimo kada su u pitanju Rusi ili oni kada smo mi u pitanju. Kao što je bilo kroz vekove, kao što su Rusi bili u ratovima 90ih u svim srpskim zemljama, tako je i danas kada je srpska mladost uz svoju braću u Novorusiji. Nadam se da će ovo neverovatno filmsko delo doživeti da bude prikazano na medijima sa nacionalnom frekvencijom u Srbiji, jer ova istina, ova žrtva, ljubav koja je u filmu prikazana mora biti dostupna svakom građaninu Srbije!»

Blagoslov skupa od oca Rajka, duhovnika boraca iz Višegrada

Neka je blagosloven Bog koji sabira duše, hrišćanske pravoslavne, u svoju crkvu, u sabornu crkvu, a svi smo sabrani oko jednog jednodušja, jednog jednomislija, a to je život na zemlji i spasenje koje očekujemo na nebu.

Neka su blagoslovene duše koje su došle iz Velike naše Majke Rusije u napaćenu srpsku zemlju, u Republiku Srpsku, Kosovo, Hrvatsku, gdje su došli da odatle se vaznesu na nebo. Blago se njima!

Neka su blagosloveni roditelji koji su ih odgojili i nama ih poslali da proliju krv kako bi naša djeca, naša unučad, imali blagoslov života i mir. Ovo je dug prema Srbiji koji Srbija duguje Rusiji. Ostaćemo uvijek jedni drugima dužni i blago se nama ako tako svi razumijemo.

Neka su blagosloveni ljudi koji su se potrudili da se ne zaborave ovi srpski i ruski dobrovoljci, koji su ginuli za mir, za krst časni, za slobodu zlatnu.
I neka ste blagosloveni vi, koji ste došli da podržite ovo, da vidite ovo i da svojoj djeci i svojim unučadima kažemo – bez Rusije nema spasenja srpskome rodu, bez obzira kakva se politika vodila.

Mi smo jedan narod, jedna duša, jedna vjera, daće Bog da budemo jedna velika zemlja kada Rusija siđe do Konstantinopolja i zacari se. Do tada molimo se Bogu i čuvajmo uspomene na one koji su dali živote!

Živeli i Bog vas blagoslovio!

Konstantin Bogoslovski

Izvor: Srbski FBReporter