Veze Rusa i Srba u ranoj istoriji (3)

CEOPOM-Istina objavljuje treći i poslednji deo novog Feljtona Miodraga Milanovića  VEZE RUSA I SRBA U RANOJ ISTORIJI.

Ovaj materijal nastao je kao plod primene najnovijih antropoloških metoda istraživanja, zasnovanih na paleogenetici, savremenoj disciplini koja u istraživanju porekla čoveka i njegovog istorijskog razvoja koristi DNK analize i ostala dostignuća Genetike, što samo po sebi pokazuje kompetentnost autora i zaključaka koje izvodi.

Milanović je diplomirao 1979. na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Tokom 1976. slušao je predavanja M. Fukoa, koje je ovaj držao u Visokoj školi u Parizu i to ga je zainteresovalo za strukturalnu antropologiju, čiji je promoter bio K. Levi-Stros, što ga je usmerilo u ove oblasti. Osamdesetih godina prošlog veka učestvuje u nizu mešovitih britansko-francuskih ekspedicija u Iranu, Iraku, Nubiji. Jedno vreme bio je urednik u časopisu za popularizaciju nauke „Galaksija“. Napisao je više knjiga („Svetska blaga, izgubljena i nađena“, „Istorijsko poreklo Srba“, „Srpski stari vek“, „Mit, magija i religija“,  itd) i obišao fascinantan broj arheoloških lokaliteta u svetu. Živi i radi u Beogradu.

Šume i džungle zemlje Sklavona

Pradomovina Rusa, prema Herodotu, je Persija. Herodot pominje pleme Derusijana kao ogranak skitskog naroda; naseliće se u Skandinaviji i na Altaju. Njihov kasni prodor u Evropu, iz Skandinavije, gde su se obreli oko XV veka pre Hrista, odigraće se u nekoliko etapa. Prvo će osvojiti četvororečje, koje obuhvata tok i teritoriju uz reke Rusu, Nevu, Dnjepar i Dnjestar, a potom izgraditi prestonicu Moskvu, odakle će vršiti povremene upade u poljsku Krakoviju i Litvaniju. Svoju upravu nametnuće u oblasti Kijeva. Al Masudi (1), primećuje: „Jedan od brojnih paganskih naroda što ovde živi su Sakalibi, a druga su Rusi. Sklavonjani i Rusi, služe kao plaćenici u hazarskoj vojsci“. Ime Sakaliba odnosi se na Slovene ili Sklavone.

Hazari su bili susedi Rusa, Alana i slovenskih plemena, svedoči Masudi: „Pored Alana žive Hazari. Hrišćani su i velika nacija. Takođe ih nazivamo i el-Hazranima. U vreme dok ovo pišem, vlada im kralj zvani Tobija“.

Pisani izvori izvode niz dokaza da su Rusi deo naroda Svina ili Sveda – Šveđana. U Analima Bertianini tvrdi se da su Rusi poreklom Svini ili Svedi. Franački anali to potvrđuju, navodeći da su Rusi sebe nazivali Svinima, za vreme vladavine Luja Debonera, imperatora Nemačke. Jornand navodi kako je zajedničko ime Rosalina – Rusa, kako su sebe nazivali, Suedi (Švedi); tim imenom ih je nazivao narod Estonije i Finske. Anali svetog Bertina pominju dva pripadnika iz vizantijske delegacije kod Luja Pobožnog koji sebe Rusima zovu. Oto I, imperator Svetog Rimskog Carstva, zapisao je: „Rusi, narod što ga znamo pod drugim imenom Norsemani“. Olega, vladara Rusa do 912. ili 920. godine pominje saga Orvar Odd kao Old Norsea.

Trgovci sa Volge

Ime Oleg je slovenska transkripcija varjaškog imena Helgvar. Imperator Romeja, Roman I Lekapen, pominje vikinge Varjage; brahijalnom silom brzo su zauzeli sve trgovačke centre na Dnjepru i Volgi, trgujući sa Arapima i Grcima. Roman navodi plemena Šveđana, Normana, Angla i Guta. D. Logan, u svojoj knjizi Vikinzi u istoriji piše: „839. godine Rusi su bili Šveđani, dvesta godina kasnije, Skandinavci su asimilovani od strane Slovena“.

Arapski putopisac i istoriograf Ibn Haukal (2), veli za Ruse: „Gledao sam ruske trgovce sa Volge i nikada do sada ne videh očitije ljude; muškarci, visoki kao palme datule, plavi i rumeni, nose kožuhe što im ruke ostavljaju slobodnim. Svaki od njih je naoružan sekirom, mačem i nožem, noseći ih zataknute o pasu. Mačevi su im lepo gravirani, franačke proizvodnje. Svaka žena, preko prsa, nosi kutiju načinjenu od zlata, srebra il’ čelika – njena veličina upućuje na bogatstvo, položaj i moć njenog muža. O svaku kutiju okačen je vredan prsten. Takođe, vratove im krase zlatne i srebrne ogrlice. Izuzetno su među njima cenjeni ornamenti od zelenog stakla.

Muškarci od njega prave ogrlice svojim ženama“. Persijski putopisac Ibn Rustah, posetio je Novgorod, opisujući kako Rusi ponižavaju Slovene: „… Rusi, žive na ostrvu; treba vam tri dana da ga obiđete; prekriveno je tankom travom i šumom. Puno je vlage, to je za život nezdrava sredina. Odatle Rusi napadaju, tlačeći Slovene, upotrebljavajući brodove za napad i pljačku. Uzimaju ih kao robove i prodaju ih na pijacama. Rusi se ne bave poljoprivredom već se snabdevaju hranom sa slovenske zemlje. Kad se gde u porodici rodi sin, otac novorođenčetu u šaku stavi mač i veli – Neću te ostaviti bez imanja, imaćeš samo ono što stekneš ovim oružjem“. Zbog izuzetne ruske surovosti, Sloveni su ih nazivali skotovima (životinjama).

Za Litvance, Rusi su Gudi (Goti); njihovi preci, su Svedi. Sinkel, Zonara i Kedrin, smatraju Ruse potomcima Skita što se davno naseliše u podnožju Arktika. Odnosno, Rusi su narod Skita, stanovnici Tauruma na Arktiku. Posredan izvor ovim dokazima je ime boga Tora, vezano uz označavanje visokih planina i gorskih lanaca, kao i tvrdnja Atanasijusa Sinaite da se svi narodi, sa krajnjeg severa, označavaju Skitima; među njih spadaju Goti i Danci (Dani). Pišući o plemenima ranih, prvih Skita, Plinije žali što je ovaj narod, ostatku čovečanstva, ostao potpuno nepoznat: „Drevni Skiti dotrajaše do svoga bednog kraja a većma je žalosno što ostaše nepoznati ostalim smrtnicima.“

Silno pleme Ljutića

Za ime Roksolana, nepoznato u Aziji, čulo se u Evropi nakon ujedinjenja Rusa i Alana. Geograf iz Ravene, nepoznati pisac iz sedmog veka, smatra kako Roksolane čine tri nacije: Alani, Sarmati i Rusi. Ravenski geograf piše na osnovu dela Pomponija Mele ( knjiga II, glava 5) i Tacitove Istorije (knjiga I). Tacit je izričit: „Roksolani su narod Sarmata». Godine 68. zbio se upad Sarmata – Roksolana u Meziju, preko ušća Dunava u Crno more. „Većina Roksolana je migrirala sa severa dok su, na Donu i Boristenu, ostala uglavnom skitska plemena, kasnije postradala u ratovima protiv Mitridata na Tauridskom Hersonesu,“ piše Strabon. „Od svih skitskih plemena, tako ostadoše samo Alani i Roksolani“, zaključuje Plinije. Roksolani su bili saveznici Palakusa, vođe Skita sa Taurijena. Pod vođstvo skitskog vojnog zapovednika, princa Tase, stavili su 50000 svojih lako naoružanih vojnika, nasuprot Diofana, Mitridatovog generala. Diofanova teška konjica ih je naprosto masakrirala. Strabon dopisuje: „Behu Roksolani- Skiti prijatelji Rima, neprijatelji Mitridatovi“.

Sarmatsko pleme Besa naseljavalo je Mediju. Besi, u značenju moćni, siloviti, besni – Ljutići u Germaniji i Lužičkoj Srbiji. Rano su primili hrišćanstvo, još u apostolska vremena; od 390. godine imaju svoju biskupiju, upražnjavajući crkvenu službu na vlastitom jeziku. Nešto ranije, 376.g. potpadaju pod vlast Anta; sve do 504.g. trajaće njihovi međusobni sukobi tj. hajdučija Besa, kako je naziva Jornand. Istrebljenje ovog plemena sprečeno je migracijom u Dobrudžu (Besarabiju). Drevni stanovnici Dobrudže, na prostoru srednjeg Dunava pa do obala Crnog mora, bili su Severjani. O njihovim običajima i specifičnostima pisali su Teofan, Zonara i Nestor.

Zemlja Besa prostirala se, nakon seobe, južno od Dunava. Još 68.g. pre naše ere, potučeni su od Lukula. Posle ovog teškog poraza, jedan deo plemena je prešao reku, naselivši se oko nje, Crnog mora i Dnjestra. U Besarabiji (Beseniji), naseljavanje je bilo okončano sredinom prvog veka. Početkom II veka naseliće severni deo Karpata. Tamo, pogotovo u najsevernijem delu planinskog masiva, manja plemena Besa su se, radi opstanka, udruživala. Bastarni, germansko pleme iz susedstva Besa, takođe je proterano. Međutim, po rimskom istoričaru Liviju, Bastarni su bili srodnici Skordiska, imali su isti jezik, običaje i nošnju, pripadavši narodu Gala. Obzirom da Gale, na teritoriji Ilirije i Dardanije, niko ne pominje osim Livija, nije nemoguća hipoteza da su Bastarni bili Sloveni ili Iliri. „Skordisci, kao i Dardani, bliske njihove komšije, bili su pravi Iliri i ilirski jezik su govorili, to pokazuju imena gradova (Bela zora, Drač, Uskok) i reči slovenske i ilirske… Istinski sledi da, pošto su Skordisci i ostali ilirski narodi svoj vlastiti jezik jesu imali, Bastarni takođe, jednak jezik sa Skordiscima imali su, te oni, takođe, Sloveni (Slavi), morali su i doista bili su, drugačije nazivani Peucima (Peucini) od Ade Peuka, kako će se u događajima vezanim za Aleksandra Velikoga se videti,“ piše Ivan Švear u Ogledalu Ilirika.

Livije pripoveda da je Filip, kralj Makedonaca, 571. godine od osnivanja Rima, pozvao, preko svog sinovca Antigona i bastarnskog plemića Kota, da pređu Istar (Dunav) i pomognu mu u njegovom ratu protiv Carstva. On će im, zauzvrat, dati da se nasele u Dardaniji, na prostoru gornje Srbije. Naseljavanjem Bastarna, Filip je računao da će se jednim udarcem rešiti dve muke: one sa Dardanima, pošto sa njima Makedonci behu u stalnom neprijateljstvu i Rimljana, računajući na savez Bastarna sa Skordiscima (jer isti narod behu) i, potom, na eventualan opšti ratni savez protiv Imperije. Skordisci su podigli Skadar (Skodra, Skutari) a zemlja im se protezala, od tog velikog grada, kroz sve pokrajine do mora Jadranskog.

Od Varne do Silistrije

Persej, Filipov sin, pridobio je u svoj savez Gencija, kralja Ilira i Bastarne, spremnih da mu daju vojsku od 10000 pešaka i konjanika: „Ovi, dakle Bastarni, došli su u Mediju, ilirsku krajinu i onde, kod grada Desudabe se utaborili i čekali ponuđenu platu. Ali, Persej je poslao svoga vojvodu Antigona da kaže vojvodi Bastarna, imenom Klondić, da dovede svoju vojsku do mesta Belazora“. Bela zora (Bilazora) bila je važno geostrateško mesto u Makedoniji, kraj današnjeg Velesa. Beše to najveći antički grad; rasprostirao se na površini od 20 hektara. Osnovali su ga Peoni u VII veku pre Hrista. Paionija je zauzimala deo Trakije, jugozapadne Bugarske i dolinu reke Vardar. Peoni su bili Trako- Iliri. Homer, u Ilijadi, pominje dva njihova lidera Pirehmesa i Asteropausa, sina Pelagenovog. Imali su svoju kraljevsku dinastiju, odanog saveznika Makedonaca.

Jedan deo odseliće se za Nemačku. Među Germanima, piše Tacit, izdvajalo se, svojom gospodstvenošću, pleme Kauka, držeći pod kontrolom velika zemljišna prostranstva, braneći ih srčano i upravljajući njima s osećajem pravednosti. Druga grupacija Bastarana, ugnjetavana udruženim plemenima Vandala i Gota, staviće se pod zaštitu rimskog cara Proba. Godine 279. prešli su u Trakiju. Naselivši se, postepeno se pretopiše u Rimljane, piše Gebhardi u Istoriji sveta.

Besi, zemljaci Sarmata i Slovena, kakvim ih smatra Strabon, zauzeli su teritoriju antičke donje Mezije, današnje Bugarske, od grada Varne pa do Silistrije, duž celog toka Dunava, i njegovog crnomorskog ušća. Granica se kretala do iza planine Hem i nekadašnjeg glavnog grada provincije, Uskutama. Ovaj grad je nikao na ruševinama nekadašnjeg Statimaka, smeštenog južno od Filipopolisa, podignutog od ruke Filipa II, oca Aleksandra Makedonskog. Pomorski deo Bugarske, zbog svog izvrsnog geografskog položaja i plodne zemlje, zaslužio je da ga stanovnici nazivaju Dobrudžom, odnosno, dobrom zemljom, Dobrotom. Besi su putnike namernike pozivali u goste, smeštali u posebne gostinske kućice i gostili ih tri dana. Od tih vremena ostala je uzrečica za svakog gosta, tri dana dosta. O ekstremnoj ljubaznosti Besa pisao je Helmold u Slovenskoj hronici, knjiga I, poglavlje 83, strana 182.
.
Dorostol, glavni grad Dobrudže, izgrađen je od kamena zidina i šuta srušenog zida što ga, vekovima, podizaše grčki vladari duž reke Dunav, prema planini Hem, ne bi li nekako zaustavili upade varvarskih plemena. Godine 68. Lukul je sravnio sa zemljom Uskudam, veliki grad Besa, ne bi li ih pokorio i sprečio u danonoćnim pljačkaškim pohodima na posede Rimske Carevine. Uspeo je samo da ih odbaci severno od Dunava. Geograf Ptolemej, preminuo početkom II veka, prikazuje ih na osmoj karti (Evropa) severno od Karpata. Odatle oni napreduju prema Novogorodu, gde, od vremena dolaska Rurika, žive kao stanovnici njegove republike u oblasti Belo Jezero i tamo imaju istoimeni glavni grad.

Rimski pesnik Ovidije, prognan u Tomu (današnja Konstanca) na 17 godina, svedoči da su Besi živeli s obe strane Dunava i da su, u Dakiji, za njih bili mnogo bolji uslovi života nego u Bugarskoj. Zemlja je bila plodnija i Besi su, po kazivanju pesnikovom, „bez obzira gde se nalazili, svuda su, kao vene na ljudskom telu, prokrčili puteve“. Imali su razloge da zovu prostor na kome su živeli, između Dnjestra i Dunava, Dobrudžom iako geografski položaj Dakije, današnje Moldavije (Besarabije), malo ima veze sa Dobrudžom. Pravac od Dunava ka Varni, samo Besi nazivahu Dobrudžom. Morska obala kraj Varne nosila je ime po Besima, a potom i Besarabija, severno od Dunava.

Više imena za jedan narod

Problematika porekla, pradomovine i seobe naroda, u latinskim izvorima nazvanog Sklavinima a u grčkim Sklabenoima, do danas ostaje nerešenom. Tadeuš Ler Splavinski obrazlaže tri najupečatljivije hipoteze: „Prvu od njih možemo nazvati istočnoevropskom, budući da se ta prebivališta lokalizuju istočno od postojbine baltičkih naroda, negde u Rusiji, za Njemenom i Dnjeprom, prema formulaciji poznatog poljskog filologa Jana Razvadovskog, ili pak u gornjem toku Dvine i gornjeg Njemena, do jezera Iljmen, prema pretpostavci Aleksandra Šahmatova. Druga hipoteza, češkog arheologa i istoričara Lubora Niderlea, autora fundamentalnog dela Slovanske starožitnosti, prapostojbinom Sklavina smatra predele od srednjeg toka Visle do sliva srednjeg Dnjepra. Približno gledište, prema toj hipotezi, zauzima i nekoliko drugih ispitivača, što znači da Niderle Sklavine (Eslkavone) i Slovene smatra jednim narodom sastavljenim od mnoštva plemena a osnovu gotovo isključivo jezičke građe, kao botaničar Josip Rostavinski i nemački slavista Maks Vasmer, ograničavajući teritoriju pradomovine sa zapadne strane, zatvarajući je, uglavnom, u slivu reke Pripjat. Pored ove dve teorije, od početka HH veka, postoji i treća hipoteza – zapadna. Prema njoj se, za pravu postojbinu Sklavina, smatraju zapadni predeli njihove teritorije, zaposednute u istorijsko doba, od reke Labe pa sve do Buga“.

Florin Kurta naglašava: „Etnički identitet Sklavina zapravo je kognitivna konstrukcija vizantijskih pisaca, generičko ime za veliki broj različitih etničkih indentiteta severno od Dunava koji su, tek prelaskom ove reke, bili prepoznavani kao Sloveni, Veneti, Anti… Odnosno, Sklavini nisu postali Sloveni zato što su govorili sličan jezik već zato što su ih tako drugi nazivali“. Recenzirajući Kurtinu knjigu, Danijel Džino postavlja pitanje: „Ako prihvatimo vrlo verovatnu tezu da je slovenski identitet, u VI i VII veku, u osnovi veštački konstruisan i razvijen pre seoba, postavlja se pitanje brzoga i temeljnog prihvatanja slovenskog identiteta od strane preslovenske populacije unutar rimskog limesa. Ako je moguće da nije bilo slovenske populacijske poplave, te da su brojčano inferiorni Sloveni živeli u izolovanim džepovima nakon invazija, kako Kurta tvrdi, kako je moguće da je njihov identitet prihvaćen tako temeljno od većinske domicilne populacije i koji razlozi su tome“? Odgovor je relativno jednostavan: pod imenima Slovena i Sklavina (Esklavona) kriju se slični narodi, rasprostranjeni po celoj Evropi; od hroničara nazivanim ovim imenima ugarska istoričarka Vasilka Tapkova smatra da su se Sklavini pojavili na Balkanu sa prvim upadima varvara na teritoriju Rimskog Carstva.

Slovenski lingvista France Bezlaj kaže da su Sklavini-Sloveni naselili Balkan još u II veku pre n.e. Zaključak je izveo na osnovu toponima, hidronima, etnonima…; dakle, s lingvističke tačke gledišta. U sličnom maniru Kunstman, u radu Kako su Sloveni došli na Iljmensko jezero, napominje presudne veze toponima i etnonima. Lingvista Jovan Vuković skreće pažnju na rad Bezlaja (Simpozijum Predslovenski elementi na Balkanu u etnogenezi južnih Slovena, Posebna izdanja ANUBIH/CBI HII/4, Sarajevo 1969. 289): „On posebno ispituje područja alpskih Slovenaca i na osnovu materijala koji je, mislim, dosta obilan (tu ima možda na desetine i više leksema, naročito iz toponomastike), hoće da dokaže (i to vrlo impresivno deluje – ja to znam iz nekoliko saopštenja, ovako uzgrednih, usmenih) da je jedan talas Slovena došao negde, on pretpostavlja, pre naše ere i, da je to moglo biti u II veku pre Hrista. Relativno veći broj izoglosa, elemenata jezičkih, koji su u podudarnostima samo u tim krajevima slovenačkim i u baltskim jezicima, gde se podudara i fonetska evolucija, itd. upućuje na posebne zaključke, a to mora biti od velikog značaja.

Svakako, taj materijal kad se ispita, on će nam štošta pokazivati i ukazivati na nešto što možemo unapred pretpostaviti: da je bilo i pre glavne migracije, nazovimo je političkom, talasa u nekakvim posebnim uslovima i da se može govoriti ne samo o političkim migracijama posle navale Huna, Avara itd. nego i o izvesnim ranijim, ekonomskim ili kakvim drugim, ili migracija u vezi sa kakvim drugim kretanjima Gota, Gepida, itd. Ako je tačno da je bilo prethodnog talasa i da su mu tragovi do danas očuvani, tamo negde u prialpskoj zoni, onda moramo pretpostaviti da to nije bila mala grupa“.

Nekada Skadarsko jezero nazivalo Baltom – Baltikom: „Kolika je starost naziva Balta za Skadarsko jezero skoro da se više i ne može precizno reći, ali se sme pretpostaviti da je Balta domorodačko, regionalno, varvarsko ime; svodi se na ilirsko Balta, prasrodno sa dalmatinskim Balta, takođe, na slovenskom, u značenju: blato, močvara, močvarno blato. Naravno, iznenađuje da je staro ime Lovata, reke što se uliva u Iljmensko jezero, bilo Volota što je tačan ekvivalenat za imenicu Balta. Ilirsko (?) Balta, glasovnim promenama konsonanata, prelazom a→o, kao i punoglasjem, prelazi u slovensko Volota,“ piše Kunstman. Takođe, sugeriše da su baltički Sloveni oni što su, svojevremeno, migrirali sa prostora Ilirije i Skadarskog jezera.

Hronika grofa Buata

Razlog postupnog slabljenja Esklavona nalazi se u njihovim stalnim sukobima, ratovima većeg ili manjeg intenziteta, prvo sa Rimskim carstvom, potom sa Vizantijom, njegovom naslednicom. Ovde treba dodati i povremene ratove sa Gotima, Germanima, Francima, Hunima i Avarima. Poseban ogranak činili su Prusi, naseljeni u južnim krajevima oko reke Ruse. Samland, jedna pruska provincija, pripadala je redu teutonaca; ovo ime označava zajedništvo dva naroda – u ovom slučaju Germana i Sklavina. Ovaj savez direktno će uticati na opadanje i povlačenje Sklavina u tom regionu. Teritorija današnje Nemačke, nekada je u potpunosti pripadala Srbima. Sloveni su, prilikom njihovog dolaska u Nemačku, bili dočekani od strane Srba u V veku, kako piše u Hronici grofa Buata: „Kada su Sloveni prispeli na teritoriju današnje Nemačke, dočekali su ih Serbari (Srbi)“. O Rukopis grofa Buata čuva se u Minhenskoj biblioteci i u njega je imao uvid grof Jan Potocki (Jean Potocki vi Srbi zvali su se Sarmati-Venedi, kako piše istoričar Zonara.

O Sklavinima na severu i obalama Baltika, pišu mnogi istoričari. Populaciju evropskog severa: Sarmate, Herule, Aste, Gote, Bastarne i Alane, Kosmografski kompendijum naziva narodima sa Baltika, „pre Hrista stvorenih i, znanih kao narodi sa mora“. Pišući o narodima Baltika, Plinije pominje Venede, Skire i Hire, pored Sarmata sa Visle. Sarmati-Venedi zaposeli su istočnu i glavnu obalu Baltika, kaže Pomponije Mela. Zanimljivo je kako je eponimni junak Radan (Raudan), o kome govori Mela i, koji se bacio u reku Vislu, kod Grka preimenovan u Eridana, baš kao i reka. Glavni grad zvao se Skurg ili Dancig, odnosno Skurg, grad Skira. Ovaj grad su činili, kako Plinije piše, nekadašnji stanovnici sa gornje Visle: Sarmati Vendi, Skiri, kako izveštavaju neki ljudi. Kralj Zapadne Saksonije Alfred Veliki ostavio je zapis o stanovnicima Baltika: „Severoistočno od Baltičkog mora postoje Delamesani, istočno od njih Horiti a severno od Dalemincera Srbi. Bonholmeri su imali svoju pomorsku silu; Šveđani žive na severu, istočno su Seremende te južno (opet) Srbi“.

Zemlja Novigrada i Kijev

Od Baltika do Urala se, između XII i XV veka, prostirala Novigradska republika; grad Novigrad biće glavni grad Rusije do 882. godine. Prostor Novigrada kolonizovaće dve grupe slovenskih plemena; jedna u prvom veku, a druga 568.g. Sem Slovena, za nastanak i formiranje Novigradske republike, biće bitni i drugi narodi; formiranje će teći postepeno. Upravu Republike činili su posadnik, predsednik skupštine, sudsko veće, milenar, komadant trupa i veliki sveštenik, starajući se o provođenju kultova. Takođe, koristili su usluge proročišta na Semolj gori, prema njima upravljajući svoje delovanje. Na čelu je stajao princ Slovena, krunisan u blizini jezera Iljmen.

U IV veku, zemljom Novigrada vladao je Gostomisl (Gostimir), princ plemena Vandala. Vadim, njegov unuk, pretendovao je na presto ali je uhapšen i ubrzo likvidiran. Sa Sinišom i Truvorom dolazi Rurik. 862. godine, Rurik se nalazi na čelu velikog višenacionalnog plemena Varjaga. Njemu će, vladari provincija i gradova, dati odobrenje za ujedinjenje vlasti. Centralizaciju će predvoditi Rusi-Varjage. O dolasku ova tri princa, njihovim rezidencijama i etimologiji njihovih imena, piše episkop Joakim. Nakon smrti svoje braće, Rurik će prestonicu preseliti u Novigrad, vladaće sam, a veliki prostor novigradske zemlje nazvaće Rusijom. Rurik će proširiti i ponovo izgraditi modernu prestonicu Novigrad. Takođe, od svoga oca će naslediti zemlje Skandinavije. Rurik je umro 879. godine; njegov naslednik je postao Oleg.

947. godine, kneginja Olga će izabrati Kijev za rusko prestono mesto. Kijev je podignut na lokaciji gde se nalazio drevni grad Amado. To je drevni evropski sarmatski grad, kako piše Ptolemej, gde živi narod Govina, između Peuka i Bastarna. Govini su bili Sarmati- Poljani, poreklom iz Ukrajine, a Kijev su, legendarno, osnovala tri brata u prvom veku naše ere. Po vezi između Baltičkog i Crnog mora, prelazu preko Dnjepra i suvozemnom vezom Evrope i Azije, samo mesto, svojim karakterom, bilo je predodređeno da se tu osnuje naselje i trgovački centar. Nestor piše: „Poljani, koji su tu živeli po gorama, vodio je put od Varjaga do Grčke, a iz Grčke su se, Dnjeprom u gornjem toku, prebacivali do Lovata, a iza Lovata, ulazili su u Iljmensko jezero“. Put svetog Apostola Andreje Prvozvanog, iz Hersona u Rim, išao je preko Kijeva. Nestor piše: „I uđe iz Korsunja, blizu ušća Dnjeparskog, nameravajući da ide u Rim, te dođe do ušća i odatle pođe uz Dnjepar, po prilici ga pređe, zaustavi se u brezovoj gori, a ujutro ustade i reče učeniku što biše s njim: „Vidiš li sve ove gore; iznad svih sija blagodet Božija; biće to veliki grad i mnoge crkve Bog će podići“. Po Nestorovom kazivanju, Kijev su osnovala tri brata: Kij, Šćek i Horiv, sa sestrom Libed: „Po povratku iz Carigrada, Kiju se dopao predeo na Dunavu, gde je napravio mali gradić, nameravajući da se tamo naseli sa svojom rodbinom; obližnje stanovništvo se tome usprotivilo. Dunavci i danas nazivaju to mesto Gradište Kijevac“. Ime kijevskog velikog poseda Šekovica, kao toponim, prisutno je u gornjim tokovima Visle i njenoj pritoci Dunavcu kao i u Bosni – Šekovići. Takođe, na Balkanu su brojni toponimi: Kijev, Kijevo, Kijevac, itd.

Doseljavanjem Slovena u velikom broju, Kijev će postati potpuno slovenizovano mesto. Prema Konstantinu Porfirogenitu, najveća plemena su bila srpska: Drevljani (Drvljani), Dragovići, Krivići, Serbioni. Herodot piše kako su Kijevljani provodili zimu praveći čamce, dubeći oborena i na meru otesana debla. Bili su vešti trgovci, pazareći robu po celom Crnomorskom bazenu. 846. godine, pozvali su princa Rurika, ponudivši mu vladarski položaj. On im je uputio svoga sina Oskolda koji je, do 867. godine, potčinio sve okolne narode kijevskoj vrhovnoj vlasti. U to vreme, Kijev je pripadao Kosarima. Među pripadnicima ovog naroda, bilo je dosta hrišćana; zahvaljujući njihovim inicijativama, hrišćanstvo će, relativno bez puno problema, prodreti na teritoriju ondašnje Rusije.

Smrt kneza Igora

Iste godine, 867. u Kijev dolaze mnogobrojna slovenska plemena i on postaje izuzetno važno vojno i upravno središte cele regije. Oskold je, kao dokaz svoje narasle moći, organizovao jednu vojnu ekspediciji na Konstantinopolj, što će izazvati niz nesporazuma između Rusa i Slovena u Novigradu. Ovo će se završiti tako što će Oleg ubiti Oskolda, zauzeti Kijev 882.g. i nedugo potom ga proglasiti prestonim mestom Rusije. Njegov naslednik Igor venčaće se sa Olgom 903.g. Četiri godine posle toga, Oleg kreće u drugu vojnu protiv Konstantinopolja. Pohod nije, osim pokazivanja moći mlade narastajuće države, doneo opipljive rezultate te Oleg organizuje treću vojnu 907.g. Ona se okončava 912.g. mirom i ugovorom o nesmetanoj trgovini.

Veliki knez Igor obnoviće neprijateljstva sa Konstantinopoljem i 941.g. organizovaće veliki pohod na taj grad. Oko ovog novog rata nije bilo opšte saglasnosti; knez Igor je ubijen 943.g. u Korosteševu od strane pripadnika plemena Drvljana. Upravljanje državom preuzima Olga i ona se, u svojoj sedamdesetoj godini, krsti 956.g. u Konstantinopolju. Međutim, nisu svi sledili primer Olge, velike vojvotkinje Rusije; među paganima ostaje knez Svjatoslav. 969.g. Olga će doneti jedan vrlo važan zakon – slovenski jezik postaje službeni.

Za grad Kijev postoje mnogi nazivi, jedan je Sambatos. Hongri, starinom Ongri ili Iguri, zemljaci Fina, daleko od kijevske oblasti, pojavili su se na ovoj teritoriji u prvim vekovima naše ere i, sve do 898. godine, vodiće veće ili manje ratove sa Slovenima. Brunsvik, u putopisu, beleži: „Što se tiče plemena Hionita, ljut sam što se njihovo istorijsko poreklo ne može dokazati, istorijskom naučnom metodom, od domorodih Kijevljana, niti njihovo zemljaštvo sa Homerom jer, grad Smirna, osporava ovu čast ostrvu Hio. Da sam prošao Kiklade, u društvu sa grofom od Šoisela ili sa gospodinom Šatobrijanom, bilo bi mi potrebno, prolazeći Hio, da saopštim obaveštenja uzeta od Budrana, Ferarija, Turnforta, Drapera i Čendlera, o starim kolonijama Hiona. Do ovog trenutka nepoznato nam je da su otišli tako daleko na sever“.

Godine 1320. Gedimin, veliki vojvoda litvanski, osvojio je Kijev i celo vojvodstvo. Da bi uz sebe vezao nove podanike, obzirom da je bio mnogoverac, za vladara Kijevskog vojvodstva postavio je princa Holsanija, krštenom po pravoslavnom običaju. Njegov sin Olgerd, proširiće postojeće teritorije do ušća Sinjevode, u Dnjestar, reku Don i pripadajuću oblast Azova, nakon velikih vojnih pobeda nad trojicom tatarskih prinčeva, u čijem posedu su bile pomenute teritorije sve do 1331.g.

Ko su bile Varjage

Ime plemena Varjaga, obuhvata različite nacije, kako pišu autori koji su se bavili istraživanjima porekla ovoga višenarodnog plemena. Bili su pogranična ili priobalna nacija, podeljena na više plemena: Varjage, Svione ili Švede, Varjage- Urmane, Angle i Varjage – Ruse. Jezik Sviona, majka nemačkog jezika, bio je i jezik drevnih Rusa i razlikovao se od jezika Slovena. U rana vremena, Varjage su se bavile pljačkom i piraterijom, smatrajući to časnim zanimanjima. Na čelu pirata stajali su njihovi prinčevi i kraljevi. O statusu ovog piratsko- pljačkaškog društva piše Torfeus, ističući da su Varjage rod viteškog staleža; područje Baltika, bila je teritorija njihovog delovanja. No, vršili su upade sve do finskih zaliva. Od svih plemena Varjaga, glavnu reč u pohodima, vodili su prinčevi na čelu Varjaga- Rusa. Istorijski zapisi pominju i Jaropolka, velikog vojvodu Kijevljana i Olega, vojvodu na čelu Drvljana.

U Historia Punica piše: „Kada su Grci i varvari počeli da trguju, položaj Varjaga postade častan. Ovo ime nekoliko naroda proslavi se u mnogim pesmama. Na pitanje, da li su oni besramni pirati, ne može se odgovoriti a ne može se (sada) ni postaviti“. Hristijanizaciju Kijeva, Novigrada i cele Rusije, započeće knez Vladimir, sa titulom velikog vojvode Rusije, godine 991. Na poslovima hrišćanske konverzije, javno oglašenim, biće angažovani Joakim, episkop Novigrada i Dobrinja, komandant ruskih trupa, jer je proces prelaska na katoličanstvo išao teško, pa su Novograđani često prevođeni na novu veru vatrom i mačem, kako svedoči Joakim.

Principat, ili kneževstvo Polotsk, obnovila je kijevska Rusija 980.g. Osnovano je od strane plemena istočnih Slovena Krivića, u ranom Srednjem veku. 568.g. pridružila su im se plemena Vjatića i Radimića, što emigriraše sa poljske teritorije. Na čelu Principata stajala je domaća dinastija čiji je osnivač bio Rogvold, 978.g. 1065. godine trpe napad Litvanije; 1219.g. potpadaju pod vlast Mingajla (Mihajlo) i Velikog vojvodstva Litvanije koje uvodi republikansko uređenje, stavljajući ih u vazalni odnos. Od 1390.g. Polotsk postaje vojvodstvo. O Kneževstvu, prvi pomen je sačinio Nestor, na osnovu zapisa Povest vremenskih let, nastalih u Kijevu, između 850 i 1110.g. Prvu redakciju sabrao je ovaj monah 1113.g. i od tada je ona poznata kao Nestorova Hronika.

K  r  a  j
___________________________________________________

Odrednice:

(1) – Al Masudi je poznati arapski putopisac, istoričar i geografičar, rođen 896 godine u Bagdadu, a umro 956 godine u Kairu.

(2) Ibn Haukal, arapski putopisac i geograf, autor čuvenog dela “Slika Zemlje” poznatom po sadržaju velikog broja geografskih karata

Izvor: CEOPOM-Istina