Zašto ruske crkve nema na kritskom skupu?

Najpre da kažemo zašto skup na Kritu ne nazivamo saborom. Zato što, kao što smo ranije pisali, ovom skupu nedostaje osnova sabora – sabornost. Na Krit nisu pozvani svi episkopi Pravoslavne Crkve, na njemu pristigli episkopi nemaju pravo glasa – umesto njih glasa Pomesna Crkva. Tako se umesto sabornosti sabora uvodi partijsko predstavljanje i parlamentarna demokratija. Bez sabornosti kritski skup gubi i svoju „svetost“ i svoju „velikost“, a sa odsustvom četiri Pomesne Crkve – Antiohijske, Ruske, Gruzijske i Bugarske – on gubi i svepravoslavnost, i od sabora se menja u savetovanje – konferenciju.

Neodlaženje Ruske Crkve na Krit, kratko rečeno, možemo smatrati čudom Božijim. Reč je, naime, o delu Božijeg staranja za Svoju Crkvu, za Svoj narod. Međutim, da bi Gospod učinio Svoje delo, Svoje čudo, moraju prethodno da se steknu neophodni uslovi, potrebno je da ljudi pripreme tlo za Božije delovanje. To je zakonitost čovekove i Božije saradnje, Bogo-čovečanske sinergije: čovek obrađuje zemljište i seje, a Bog zaliva, greje i daje da seme raste.  Tako se dogodilo i ovog puta: ljudi nisu zatajili pa ni Bog nije zadocnio.

Iako su samo nekoliko dana nakon završetka Sabranja Predstojatelja u Šambeziju (28. januar) na Arhijereskom Saboru RPC (2-3. februar) prihvaćeni predsaborski dokumenti bez rasprave, uz obaveštenje u zvaničnom Saopštenju da su oni predanjskog sadržaja i karaktera, vremenom su se okolnosti okretale protiv njih i protiv skupa na Kritu. Najznačajnije je, svakako, Saopštenje Sinoda RZPC, u kome su iznesene ozbiljne primedbe na bogoslovlje dokumenata. Među zagovornicima neučestovavanja RPC na Kritu prvo mesto svakako pripada mitr. Onufriju, poglavaru UPC MP. On je još krajem prošle godine istupio sa mišljenjem da je bolje ne ići na nedovoljno pripremljen sabor: „Zato postoji takav predlog (mi ćemo ga još razmatrati na Arhijerejskom Saboru) da otkažemo učešće na tom ‘Saboru’. Učešće na njemu može se pokazati većim zlom, nego otkaz učešća… Da se to ne bi dogodilo, mi, po mom ličnom mišljenju, treba da se uzdržimo od učešća na tom Saboru. A ako čak i jedna od Pomesnih Crkava ne bude na Saboru, onda on već neće biti svepravoslavan…“[1]. Mitr. Onufriju je uz rame bio mitr. Odeski Agatangel, koji je početkom juna otkazao svoje učešće u delegaciji RPC za Krit, kao i ep. Bančenski Longin (Žar).

Među episkopima, protivnicima Kritskog sabora i saborskih dokumenata, bio je i mitr. Vladivostovski Venijamin, zagovornik izlaska RPC iz SSC. Svoj prilog pripremi tla za Božije delovanje dali su i bogoslovi, kritičari saborskih dokumenata, đ. V. Vasilik, đ. E. Morgun i A. Buzdalov, kao i analitičari O. Četverikova i V. Semenko. Udeo pritiska na vrh Ruske Crkve pripada i sveštenicima i sveštenomonasima koji su prestali sa liturgijskim pominjanjem Patrijarha Kirila, bez obzira što njihove postupke smatramo pogrešnim. Konačno, međutim, najveća zasluga za ostvarivanje Božijeg čuda neodlaska predstavnika RPC na Krit pripada vernom narodu, koji se toplo molio Bogu da On zaštiti sveto pravoslavlje, i Gospod nije mogao okrenuti Svoju glavu: molitve vernika Ruske Crkve su najzaslužnije za pripremu i stvaranje prostora za Gospodnje delovanje. To je tajna snaga Rusije, iznikla iz krvi miliona novomučenika i Sv. Cara Nikolaja 2. i njegove carske porodice. I čudo Božje se dogodilo: iako su srca Patrijarha Kirila i mitr. Ilariona (Alfejeva) bila na Kritu i sa ekumenističkim dokumentima, oni su hladne glave morali pragmatično da prihvate stvarnost i da lađu Ruske Crkve okrenu u suprotnom kursu od onoga koji je vodio ka Kritu.

Rečenom treba dodati još jedan momenat, koji je moguće bio presudan. Pomenuti ugledni crkveni analitičar V. Semenko je posetu predsednika Rusije g. Vladimira Putina Svetoj Gori doveo u vezu sa dva događaja koja su usledila nakon nje: objavljivanje zajedničkog Saopštenja Kinota sa kritikom kritskih dokumenata i donošenje odluke Svetog Sinoda RPC o neodlasku na Krit: „Predsednik se sreo sa sveštenim Kinotom, glavnim upravnim organom Atona, praktično sam, bez patrijarha i drugih pratećih lica. Niko ne zna o čemu su oni konkretno govorili, to nije objavljeno i, ja sam uveren, neće ni biti objavljeno. Moguće je pretpostaviti da su atonci, pri čemu su to bili, što je razumljivo, ne posebno uzeti monasi, makar i veoma autoritativni, već igumani, najpoštovaniji starci, obratili pažnju našeg predsednika na to da na njemu, kao glavi vlade vodeće pravoslavne zemlje sveta, leži posebna odgovornost za sudbinu svetskog pravoslavlja. Na to da će, ako šambezijski dokumenti budu prihvaćeni na Saboru u sadašnjem obliku, to biti neposredno gaženje pravoslavne vere“[2].

Gospod obitava u ovom svetu u Svojoj Crkvi, čuva je, stara se o njoj, usmerava je, pokreće i nadahnjuje ljude da budu njegovi pomagači i satrudnici. Sve gore navedeno nam, smatramo, daje za pravo da odustajanje RPC od odlaska na Krit smatramo za promišljanje i staranje Božije o Pravoslavnoj Crkvi. Iz tog ugla posmatran, ovaj događaj se onda ne javlja kao čudo, već razuman i logičan potez Arhikormilara u upravljanju lađe spasenja ka Nebeskom Jerusalimu. Iz ovog ugla posmatrana odluka Sinoda Ruske Crkve ponovo baca svetlo nade i utehe na Rusiju i Rusku Crkvu, jednom rečju – Svetu Rusiju, kao Treći Rim, mistično i realno pribežište i tvrđavu Pravoslavlja u poslednja vremena, poslednju branu pred dolazećim lažnim hristom – antihristom i apostasijom unutar Pravoslavne Crkve, koja mu mora prethoditi i utrti put. Na osnovu ovoga se kao logični događaj, kao protivteža, najverovatnije, lažnom saboru na Kritu, može očekivati da RPC bude nosilac sazivanja Pravoslavnog Sabora, koji treba da osudi Kritski skup i njegovo nepravoslavno učenje. Ruska Crkva ima sve neophodno da ovo i ostvari i sve govori u prilog osnovanosti ove pretpostavke.

Odluka Ruske Crkve krepi pravoverne, hrani našu nadu, a svest o neprekidnom staranju Božijem o Svojoj Crkvi izgoni iz naših srca malovernost i malodušnost: „Sad vidim da Gospod čuva pomazanika svog; sluša ga sa svetog neba svog; jaka je desnica Njegova, koja spasava. Jedni se hvale kolima, drugi konjima, a mi imenom Gospoda Boga svojega. Oni posrću i padaju, a mi stojimo i ne kolebamo se. Gospode! Pomozi caru, i usliši nas kad Te zovemo (Ps. 20, 6-9)“.

__________________________________

[1] «Nado vozderžatьsя ot učastiя v эtom Sobore», http://ruskline.ru/news_rl/2016/13/04/nado_vozderzhatsya_ot_uchastiya_v_etom_sobore/ (04. 01. 2016.).

[2] V. Semenko, Situaciя vokrug «Vsepravoslavnogo sobora» suщestvenno menяetsя?, http://amin.su/content/kolonka-redaktora/4540/ (23. 06. 2016.).

Izvor: Fond Strateške Kulture