Ante Portas ili razarajuće posledice globalizacije

Bez obzira koliko bolno i pogubno bilo ono što nam se kao narodu i državi dešava, činjenica je da sličnu sudbinu imaju sve zemlje i narodi koji su uvučeni u globalističke procese i koji gubeći svoju nezavisnost i slobodu postaju deo onoga što sebe naziva Novi Svetski Poredak. Pri tome, nema mnogo razlike da li su u te procese krenuli svojevoljno, zavedeni pričama o blagostanju koje im predstoji čim obore postojeći društveno-polotički sistem, ili su na to naterani silom oružja. Bez obzira na konkretni scenario, nametnuti režimi, koji se predstavljaju avangardnim, a u stvari su kvislinški, nacionalni suverenitet u potpunosti predaju globalističkim organizacijama, pri čemu se u ruke globalnih gospodara prvo predaju sledeće poluge (obeležja) suverenosti:

–    Kontrola primarne emisije i bankarskog sistema
–    Kontrola energetskih tokova
–    Kontrola proizvodnje i distribucije hrane i pitke vode
–    Kontrola zdravstvenog sistema
–    Kontrola pravosudnog sistema

Omiljeni naziv koji globalistički plaćenici koriste da označe aktivnosti kojima se ovo ostvaruje jesu „reformski procesi“ ili skraćeno REFORME.

Primetićemo, još, da se sve gore navedeno direktno reflektuje na pojedinca, odnosno pruža mogućnost da se sa makro-ekonomskog nivoa upravlja egzistencijom pojedinca i porodice kao osnovnih ćelija društva. Sve ostalo je nadgradnja i dolazi samo po sebi, odnosno kroz političke, socijalne, religijske i druge mehanizme.

Da se ne zaboravi…

… Još u noći peto-oktobarskog puča, jedan od danas aktuelnih ministara je sa fantomkom na glavi i u pratnji grupe specijalaca pod punom ratnom opremom bukvalno zauzeo Narodnu Banku Srbije i njen Trezor, pokazujući tako da ništa od onog što se te večeri dešavalo na ulicama Beograda nije bilo slučajno, a on sam i stranka kojoj je pripadao godinama su vodili ovu instituciju bez stvarnog polaganja računa bilo kome, sve dok osiljeni Tadić nije u naletu apsolutizma poželeo svog guvernera. Ali, nakon što ga je postavio, nisu dugo potrajali ni jedan, ni drugi.

Neposredno pošto su „demokratske“ vlasti legalizovale promene u NBS, a onome koji je oteo ključeve, kako je i red, dodelile guvernersku fotelju, krenule su „reforme“ kojima je postojeći nacionalni bankarski sistem potpuno razoren, a najkvalitetniji kadrovi bukvalno razjureni.

Bio je to pravi blickrig u kome je na hiljade ljudi ostalo bez posla i u kome je nestala značajna privredna i bankarska imovina (posebno ona koju su posedovale ćerke-firme domaćih banaka u inostranstvu). Cena ovih procesa nije bila mala, a plaćena je kreditima iz inostranstva, koji danas stižu na naplatu.

Sve ovo učinio je čovek koji do tada nikada nije radio ni u bankarstvu, ni u privredi svoje zemlje, ali je imao dovoljno hrabrosti i bezočnosti da sprovede plan onih koji su sebe nazivali grupom eksperata.

Ovo nije samo otvorilo prostor za strane banke, čiju „efikasnost“ su dobro upoznali privreda i građani Srbije, već i stvorilo preduslov za nameravane privatizacije i manipulacije privrednim resursima. Naime, budući da je privreda bila hipotekarno zadužena kod domaćih poslovnih banaka, njena imovina nije bila slobodna za nameravane procese „privatizacija“, „iznajmljivanja“, „nuđenja u strateško partnerstvo“ i ostale marifetluke peto-oktobarske akomulacije kapitala.                                                                               

Najbolji primer za to je proces privatizacije „Sartida“ kroz usmereni stečaj. Ova firma, koja je domaćim bankama („Beobanka“, „Jugobanka“ i „Invest-Banka“) dugovala blizu milijardu dolara imala je kod njih založenu gotovo celokupnu imovinu i da su one u tom trenutku postojale kao pravna lica bile bi neizbežni deo tog procesa. U tom kontekstu biće zanimljivo šta će tekuća istraga pokazati o eventualnoj ulozi „Agencije za osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka“, u slučaju „Sartid“, odnosno kakav je bio tretman potraživanja koje su ove banke imale od „Sartida“ tokom postupka koji je Agencija prema njima vodila.

Ali, ostavimo to nadležnima i vratimo se procesu predavanja ekonomskog suvereniteta zemlje globalističkim institucijama, zarad napretka u nikada jasno definisanim procesima evropskih i drugih integracija. O Kosmetu kao uslovu tada još uvek niko nije govorio.

Druga faza ovog procesa, koja bi se vojničkim žargonom mogla nazvati čišćenjem osvojene teritorije, po pravilu podrazumeva obračun sa pojedincima i grupama koji poseduju značajne novčane i privredne resurse, odnosno nekakvo bogatstvo, a za koje, oni koji rukovode procesom predavanja suvereniteta, procenjuju da nisu na liniji globalističkih interesa, odnosno da bi se u nekoj od predviđenih faza mogli pojaviti kao smetnja tim interesima, ili ponuditi opciju nekog drugog puta. Jer, nikada se ne sme smetnuti s uma da je novi svetski poredak totalitarno društvo.

Klasičan primer za ovo je žestina napada kojima je svojevremeno bio izložen Bogoljub Karić, bez obzira što se taj gospodin na vreme distancirao od Slobodana Miloševića, a svojim novcem pomagao mnoge, tada, opozicione stranke i lidere. Nije mu pomogla čak ni sopstvena televizija, niti pokušaj da osnuje opozicionu stranku i krene u političke vode. Sve mu je bilo uzalud, jer je posedovao nešto što se smatra strateškim resursima novog vremena (televiziju i mobilnu telefoniju), a svoje materijalno carstvo utvrdio je prvo u Rusiji, pa tek onda krenuo na molitvene doručke u Vašington.

Kao takav, nije mogao biti pouzdan partner Zapada na dugi rok, pa je njegovo carstvo jednostavno izbrisano, a otvoren prostor naseljen je novim velmožama koji nemaju takvu odstupnicu.

I zato, oni, precizno slede zahteve i uputstva koje im isporučuju njihovi nalogodavci.

Da pogledamo malo i energetske tokove. Za svega nekoliko godina Srbija je, od nekadašnjeg izvoznika, postala potpuni zavisnik od uvoza električne energije, a taj proces odvija se uglavnom preko privatnih firmi iza kojih stoje svima poznati tajkuni. Na ovaj način stvorio se moćan lobi koji obrće milione evra, ali ima i svu drugu moć koja iz toga proističe, a država plaća mnogo više za proizvod koji bi mogla proizvesti po znatno nižim cenama.

Da vidimo šta se u isto vreme dešava sa prosečnim potrošačem. Iako je prividno cena struje u Srbiji niža nego u nekim zemljama regiona, ona je ipak daleko viša nego što bi mogla biti, a postojeća metodologija tarifnog sistema početni utisak o jeftinoći čini skupom iluzijom.

Inače, praktično od početka vladavine DOS-a u određivanju visine cene struje u Srbiji aktivno učestvuje i MMF. Nakon sednice predsedništva DOS-a, 04.09.2001, premijer Đinđić je najavljujući povećanje struje od decembra te godine izjavio: „Izvesno povećanje struje mora da se desi ne samo zbog EPS-a već i zbog aranžmana sa MMF-om.“ Treba li ovo dodatno komentarisati?! Šta mislite, zbog čega makrofinansijska institucija kakva je MMF vodi računa o ceni struje jedne male zemlje poput Srbije?!

Prilika je da se podsetimo da je jedna od prvih mera „reforme“ elektro-energetskog sistema koju je vršio DOS-ovski režim bila ukidanje vikend i dnevne jeftine tarife, te da su uvedene pljačkaše tarifne zone i sumnjiva metodologija obračuna koja je godinama bila neshvatljiva prosečnom potrošaču. Sve ovo se i dalje nastavlja, pa se uz novo poskupljenje struje, najavljuje i novo smanjenje vremena jeftine tarife, kao i dalje smanjenje granice potrošnje za zelenu i plavu zonu, što udar na prosečnog potrošača čini daleko većim nego što izgleda kroz objavljene procente poskupljenja.

Dakle, i u ovom slučaju, otvaranje prema globalističkim procesima završava se nepovoljnijim položajem pojedinca u odnosu na prethodni sistem, iako se priliskom ulaska u te procese uvek obećava da će oni dovesti do njegove dobrobiti.

Naravno, cilj ovakvog teksta nije i ne može biti rasvetljavanje svih aspekata ovakvog globalističkog delovanja (biće i za to prilike), već pre svega da čitaocima ukaže i na ovu mogućnost gledanja na uzroke naše tragične stvarnosti.

Ovo tim pre što, otprilike, slične posledice proizilaze i iz tri preostala napred navedena procesa, a obavezan rezultat „reformskih promena“ uvek bude određeni udar na egzistencijalni status pojedinca i porodice, odnosno njihovo dovođenje u krajnje nestabilan i ponižavajući položaj. Na ovaj način stvara se prostor za plasiranje ideja iz narednih faza globalističkog osvajanja, koje, odvijajući se paralelno ili u sledu, dovode do potpune dezintegracije nacije. Jer, onaj kome je ugroženo lično veoma teško može uspešno braniti opšte. Ali, tek kada izgubi opšte shvata koliko je sve lično lako ranjivo, i koliko su, čak i za fizički opstanak pojedinca, važni nacionalni identitet, država i dostojanstvo.

No, tada obično bude kasno.

Novus Ordo Mundi ante portas !

Izvor: Vidovdan