Dan pobede ili Dan Evrope

Kada se Evropa, na Savetu EU u Milanu 1985. godine, sa 35. godina zakašnjenja, dosetila tzv. “Šumanove Deklaracije” od 9. maja 1950. i taj datum proglasila za budući “Dan Evrope”, bio je to prvi znak da otpočinje poništavanje tekovina II Svetskog rata i novo buđenje nemačkih ekspanzionističkih ambicija. Možda ne slučajno, u martu te godine, za generalnog sekretara Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza izabran je Mihail Gorbačov, više nemački prijatelj, nego sovjetski vođa, više arhetip korumpiranog „vizionara“ po meri Zapada, nego komunističkog lidera odanog svojoj otadžbini.

Takav kakav je bio, uz gordost izmešanu sa „mesijanskim kompleksom“, inicirao je tektonske poremećaje koji su, istina, ukinuli „hladni rat“, ali i Sovjetski Savez, zemlju nosioca istorijske pobede nad fašizmom, državu čija se zastava prva zavijorila na zgradi Rajhstaga. Ovo svetu nije donelo prosperitet i mir a Rusiji rasterećenje i privredni prosperitet, kako je obećavao lažni mesija Gorbačov, već avet unipolarizma koja je kao i Hitler pretila da proguta svet i koja je Rusiju u jednom periodu bacila na kolena.

Od trenutka kada su zapadni saveznici umesto Dana pobede počeli da proslavljaju Dan Evrope do trenutka kada je srušen Berlinski zid kao simbol nacističkog poraza, prošlo je tek četri godine, a od pada Berlinskog zida do raspada Sovjetskog Saveza svega dve. Za otvorenu relativizaciju nacističkih zločina trebalo je naredne tri, a do nemačkih bombardera nad tuđim nebom uz saglasnost Zapada, svega deset godina od ujedinjenja Nemačke. Slučajno, ili ne, to nebo bilo je srpsko.

Takođe, slučajno ili ne, NATO alijansa kao vojna mašinerija Zapada, svoj logo evoluirala je ka nacističkom krstu.

Da Rusija nije iznedrila Vladimira Putina sigurno je da danas ne bi ni pominjali Dan pobede kao takav, niti bi se sećali nacističkih zverstava. Ali, iznedrila ga je. A on je 2011. oživeo šetnju Besmrtnog puka. Šetnju pobedniika. Ove godine ta manifestacija, koja predstavlja defile učesnika i potomaka boraca protiv fašizma, održaće se u blizu 80 zemalja, računajući SAD, Kinu, Francusku, pa i samu Nemačku.(1) Kao dokaz da svet i dalje ima izbor…!

Ima ga i Srbija. Budući da je u II Svetskom ratu imala dva autohtona antifašistička pokreta (četnički i partizanski), kao i da je bila prva žrtva bombi novog talasa nemačkog ekspanionizma, taj izbor bi morao dabude lak. I istorijski i politički! Ali, srpska politička „elita“ ne misli tako. Đinđić, Tadić i Vučić kao kulminacija! Deluje da bi se naš budući predsednik rado pretvorio u Nemca, samo kada bi ga frau Merkel primila u tu uzvišenu rasu. No, ona kao i svaka prava Nemica za Slovene baš i ne mari mnogo. Zato se Vučić teši Šrederom, kada god mu se ukaže prilika. A upravo je on bio taj koji je pogazio odredbu nemačkog Ustava da vojska te zemlje nikada više neće izaći van svojih granica. Upravo je on naredio bombardovanje Srbije, a zatim i nemačkom vojničkom čizmom zgazio na sveto Kosovo.

Tako će, politička Srbija, iako ima izbor, obeležiti i Dan pobede i Dan Evrope. Ali, srpski narod neće. On jasno vidi ono što korumpirana srpska politička „elita“, ne želi ili ne sme da vidi, jer je to uračunato u all-inclusive kreditnu ponudu njihovih zapadnih mentora, koju su prihvatili da bi došli na vlast. Sa odricanjem od Kosmeta, prekograničnom regijom „Sandžak“, autoputem Niš-Tirana, podrškom Velikoj Albaniji itd.

Narod vidi da je Dan Evrope podvala, koja evropskim narodima treba da izbriše sećanje na fašizam i dan kada je to zlo pobeđeno, Dan pobede! Baš kao što su nama pokušali da izbrišu sećanje pristupnim Datumom baš na Vidovdan, za koji nam je Dačić „objasnio“ da ga moramo zaboraviti kao praznik poraza.

Ali, nećemo ga zaboraviti! Baš kao ni Dan pobede. Zato će srpski narod šetati u beogradskom Besmrtnom puku(2) ili bar gledati paradu sa Crvenog Trga u Moskvi. Paradu pobednika.

SREĆAN DAN POBEDE SRBIJO I RUSIJO!!!

Izvor: CEOPOM-Istina