Dan posle sutra

Posle svega što je o svemu i svačemu, pitan i nepitan, izrekao poslednjih meseci, posle svih pojašnjavanja i dojašnjavanja, nakon onolikih besmislenih ispravki samog sebe i evidentne nervoze u istupima, teško da je iko poverovao srpskom premijeru da pominjanje njegovog bivšeg šefa kabineta u kontekstu Darka Šarića, nema veze sa ničim drugim osim sa zlonamernim napadima na njegov besprekorni lik i časno delo.

Ali, rastuće nepoverenje u srpskog premijera, već izvesno vreme i nije neka vest. Pri tome, valja jasno istaći da ono nije posledica nikakvih osmišljenih napada na ličnost, kakve smo sretali u slučaju Slobodana Miloševića ili Vojislava Koštunice, već pre svega proizilazi iz njegovog prošlog i sadašnjeg političkog delovanja kao i neodmerenih istupa, poput onog u Skupštini Srbije prilikom usvajanja Rezolucije i Platforme o Kosmetu. Uostalom, političaru koji ima takvog sebe, nisu ni potrebni napadi političkih parazita i zlonamernika kakvih je uvek bilo i biće u politici na ovim prostorima.

Naravno, pravi problem za političara nikada nisu napadi drugih, bez obzira odakle dolaze, već njihova osnovanost. U tom kontekstu pitanje koje se samo po sebi nametalo, nakon pominjanja gospodina Lazarevića u štampi i neuverljivog premijerevog demantija, bilo je kako će se stvari dalje odvijati?! Hoće li se nastaviti krčkanje Dačića na tihoj vatri i slaganje anti-korupcijskog mozaika na takav način da se njegov lik uvek naslućuje ali nikad jasno ne vidi, što traje već mesecima, ili će se krenuti u nešto konkretnije?!

Na odgovor nismo dugo čekali. Tek što je premijer uzeo u zaštitu bivšeg šefa svog kabineta “Informer”, tabloid kome se do sada nije mogla sporiti pouzdanost izvora, objavio je informaciju o susretima tadašnjeg ministra policije, a danas premijera, sa Rodoljubom Radulovićem, za koga je nedavno procurilo da je navodni pravi vođa Šarićevog klana. Ova vest praćena podacima o postojanju obimnog audio materijala i odgovarajućih transkripata, dozirana je tako da se javnosti stavi do znanja da će se i u narednim brojevima imati šta pročitati na ovu temu.

Hitno sazivanje vanredne konferencije vrha stranke, i to u neradan dan, jasno je pokazalo da su u SPS-u itekako svesni da su kola ne samo krenula nizbrdo, već da su na tom putu i opasno ubrzala. Šta se tamo većalo još uvek nije poznato, ali Dačićevo obraćanje novinarima koje je nakon toga usledilo nije bilo naročito veselo.

Nakon što je priznao da se sa kontraverznim Radulovićem video u tri navrata, premijer se nije potrudio da nam objasni kako je do tih susreta došlo i u koju svrhu, već je, po ko zna koji put posluživši se klasičnom zamenom teza, krenuo da redom optužuje. Od policije koja ga nije obavestila da je Radulović na merama, do Đilasa koji u svrhu političkih obračuna iskopava materijale  koje je Tadić tako prijateljski spakovao u fijoku.

Jadan on, slamka među vihorove. Još bi neko mogao pomisliti da su mu, tako naivnom, Radulovića podmetnuli kao onomad onu voditeljku. Da stvar bude do kraja bljutava, pomenuo je  Dačić i Srbiju i državne interese, beskurpulozno pokušavajući da ih iskoristi kao štit od posledica aveta sopstvene političke prošlosti, za koje je, izgleda, verovao da su pokopane novom promenom dresa i dobijanjem premijerskog mandata. Nije bio uverljiv.

Ali, mora mu se priznati da je, otvoreno i hrabro, pomenuo i jednu reč koja mnogo toga može da objasni ne samo kada je u pitanju on, već i celokupna politička dešavanja na srpskoj političkoj sceni poslednjih godina. UCENA!

Ucena kao sredstvo za osvajanje odgovarajućih društvenih pozicija, ucena kao osnov političkog dijaloga, ucena kao metod ostvarivanja odgovarajućih materijalnih, političkih i  finansijskih interesa. I kao metod za kontrolu neposlušnih, takođe!

Istina, premijer je svoje strelice usmerio na svoje unutrašnje protivnike, ali ako neka ucena prema njemu postoji ona ima mnogo šire implikacije.

Ima li poželjnijeg sagovornika za ostvarivanje ciljeva briselske filijale novog svetskog poretka od takvog političara?! Ima li logičnijeg objašnjenja za njegove sramne ativnosti u predaji Kosmeta koje su kulminirale nuđenjem mesta šiptarskoj paradržavnoj tvorevini u OUN, a da mu to niko nije tražio, od straha ucenjenog čoveka?!

Nema, naravno. I zato ova Vlada nije pala i još neko vreme neće pasti. Jednostavno, Zapad neće dozvoliti bilo kakve ozbiljne korake u tom smeru, bez obzira što govore da se prevashodno radi o unutrašnjem pitanju Srbije. Jer, ko zna da li bi i kada, Brisel i Vašington, ponovo dobili ovakvog „pregovarača“ i sličnu priliku da zaokruže državnost Kosova do koje im je toliko stalo.                                      

Bez formalnog priznanja, dabome. A Dačić će već morati, kako zna i ume, da nam objasni kako granica nije uvek granica iako su carinici uvek carinici, i kako oficiri za vezu nisu ambasadori mada su dobrosusedski odnosi uvek dobrosusedski odnosi.

Ovakav stav i potrebu Brisela moraće da ispoštuju svi akteri vladajuće koalicije, kao i one opozicione stranke koje slede evro-atlantske ideje i troše njihov novac.  U tom smislu valja i posmatrati lagano smirivanje retorike koja nam kroz saopštenja i zaključke stiže od aktera srpske političke scene.

Najduže se čekalo na stav SNS-a, stranke koja odlučuje, ali i stranke koja prelazeći preko ovakvog skandala rizikuje da izgubi deo rejtinga koji je stekla upravo doslednim insistiranjem svog lidera, Aleksandra Vučića, na potpunom rasvetljavanju svih koruptivnih pojava i sankcionisanju njihovih nosilaca bez obzira ko su i odakle dolaze. Trudeći se da svoj imidž što je moguće više sačuva, a da se ne zameri Briselu, Vučić je u svom obraćanju novinarima koristio vrlo odmerene reči, stavljajući do znanja da prilikom sastavljanja Vlade nije znao ovo što je sada poznato i podvlačeći da će odgovarati svi oni za koje se utvrdi krivična odgovornost.  Slučajno ili namerno (pre će biti ovo drugo) Vučić je prenebegao činjenicu da sudbinu političara koji je na vlasti gotovo nikada ne određuje krivična (ona dolazi kasnije) već pre svega moralna i politička odgovornost. Ali, ostavio je sebi dovoljno prostora da se ovoga “priseti” kada bude trebalo, biranim rečima stavljajući do znanja da, praktično, od dva zla bira manje i jasno izrekavši da će izbora biti ako ih građani budu želeli.

Kako će se ovo odraziti na rejting Vučića videćemo, ali je sigurno da je Dačić izgubio svaki kredibilitet i prosto je neverovatno koliko kratkovido u lični problem, ma koliki on bio, uvlači i svoju stranku i svoju državu.

Probuđeni instikt samoodržanja, koji već mesecima svaki njegov nastup puni adrenalinom, ne dozvoljava mu da podnese ostavku bar na mesto ministra policije, jer čak i da nije imao sporne susrete sa biznismenima sumnjive prošlosti, u poslednje vreme toliko je isticao svoju neobaveštenost o dešavanjima vezanim za policiju da se opravdano postavlja pitanje šta je, kao Ministar unutrašnjih poslova, uopšte radio u Vladi Mirka Cvetkovića.

Možda bi takvim činom Dačić vratio svoje narušeno dostojanstvo i povratio deo legitimiteta da u situaciji u kojoj se nalazi uopšte bude pregovarač o bilo čemu, posebno o temi kakva je Kosovo. Ali, budući da on to nije učinio, niti namerava da to učini, nama ostaje da se pitamo čime smo kao narod, posle Tadića, zaslužili Dačića, a njemu da razmišlja šta će se desiti kada, koliko sutra, odigra svoju sramnu kosovsku rolu. A i iza „sutra“ uvek dolazi novi dan.

Izvor: Vidovdan