Srpska barka

Nema sumnje da je dosta toga što se dešavalo vezano za poslednje briselsko ćaskanje utroje, a povodom iznalaženja modaliteta kako predati Kosovo za datum i politički preživeti, odudaralo od prakse ranijih susreta na ovu temu. I to ne samo zato što nikakav novi „dogovor“, čitaj ustupak Srbije, nije objavljen.

Ali, da krenemo redom, i najpre se pozabavimo danima koji su prethodili novom činu ove političke farse.

Prvo je, naš glavni pregovarač, premijer u Vladi Aleksandra Vučića, po ko zna koji put okrenuo ćurak i umesto optimizma počeo da izražava skepticizam, odnosno glasnu sumnju u svrsishodnost ovih susreta (on ih, doduše, naziva „pregovorima“) u kojima druga strana ne prihvata nikakve ustupke. Da se na to požalio mlađani Đurić mogli bi mu i odbiti na neiskustvo, ali Ivica Dačić sigurno zna da, od kada je secesionistički pokret preuzeo Ibrahim Rugova, kosmetski Šiptari nisu napravili Srbima bukvalno nijedan ustupak do dana današnjeg (naravno, ne računajući ono što je Rugova kao ratni zarobljenik potpisao Slobodanu Miloševiću).

Sva je prilika da to Dačićevo prenemaganje (kao on nešto neće) nije bilo upućeno međunarodnoj zajednici, koja odlično zna šta on sve hoće, već pre svega upozorenje koalicionim partnerima, koji su se oglušili o uputstva Zapada da se aktivnije moraju uključiti u, da stvari nazovemo pravim imenom, zaokruživanje kosovskog suvereniteta i time podeliti odgovornost sa onim koji pregovara.

I to mu je uspelo. Na dvema sednicama državnog vrha o Kosovu pojavili su se svi lideri vodećih koalicionih stranaka, čak i Dinkić, koji godinama beži od kosovskog problema kao Đavo od Svetog Save.

Ovakav razvoj događaja donekle relaksira Dačićeve poljuljane pozicije na domaćoj političkoj sceni, a analitički gledano moglo bi se reći da predstavlja prvu političku pobedu u koalicionim igrama, posle dužeg vremena. To što se može pokazati da je ta pobeda možda i gora od Pirove druga je stvar.

Ali da se vratimo državnom vrhu koji je tokom svoja dva okupljanja zauzeo, koliko toliko principijelan, stav da autonomija zajednice opština na severu Kosmeta treba da bude nešto više od onoga se što obično naziva „kulturnom autonomijom“, odnosno da mora imati određena zakonska ovlašćenja koja joj garantuju lokalnu policijsku i sudsku vlast. U tom smislu, zatraženo je od Evrope i Amerike da izvrše određeni pritisak na albansku stranu. O nekakvim paralelnim vezama sa Beogradom nije bilo ni pomena.

No, Tači je čak i ove, reklo bi se najminimalnije zahteve države koja predaje teritoriju sa stanovništvom a hoće da sačuva čast, glatko odbio u svom obraćanju kosovskoj Skupštini, prilikom iznošenja svoje platforme za briselsko ćaskanje u troje, pokazujući i koliko su ga Amerikanci pritisli i koliko mu je do evropskih pritisaka stalo.

Tada je nekako izgledalo da se na briselskom druženju neće dogoditi ništa bitno, sem što će i učesnici i posrednici odtrčati po jedan relaksacioni krug kako bi publika videla da se nešto, ipak, dešava.

Ali, da ne zavlada dosada, potrudili su se naš premijer i gospođa Ešton. Prvi se, naprasno, dosetio da mi pregovore o Kosovu, ustvari, i ne vodimo zbog datuma, te da se ništa strašno neće desiti ni ako do leta taj datum ne dobijemo, a ova druga je komentarišući predstojeće briselske razgovore obznanila da „od predsednika Nikolića nikada neće tražiti da Kosovo prizna“. I dok su analitičari razbijali glave šta sve to znači, pogotovo zašto neko ko, na temu Kosova, za dva dana treba da ugosti Dačića priča šta neće tražiti od Nikolića, pojavila se i vest da će sa pregovaračima pre zvaničnog početka dijaloga razgovarati i pomoćnik američkog državnog sekretara, Filip Riker. A sa terena stigli su i glasovi o prekonponovanju vlasti u Kosovskoj Mitrovici prema slici i prilici koalicione većine koja čini Vladu. Predugo sam živeo na Kosmetu da bi za mene ovo bile dobre vesti.

I tako nam je došao i briselski piknik za troje. Prema onome što je javnost mogla da vidi i čuje, najveća novost koja se tamo dogodila je što se Ketrin Ešton svojski potrudila da svom izgledu doda dozu ženstvenosti. Ali, javnost nikada ne čuje i ne vidi sve. Da nije tako čemu bi politika uopšte služila?! A i zašto bi visoki američki diplomata, kakav je Riker, potezao onoliki put?!

Nakon stereotipnog saopštenja „da je postignut izvestan napredak i da će se „pregovori“ nastaviti, usledila su, već ofucana, prepucavanja Dačića i Tačija, o tome šta je Dačić usmeno obećao tokom dijaloga. Sve već viđeno.

Uglavnom, svetske agencije javile su da je ova runda završena neuspešno što, u dosadašnjem razvoju događaja, za nas predstavlja odličnu vest, budući da je svaki napredak procesa, uvek i obavezno, išao na našu štetu.

Prvi nas je u realnost vratio čovek koji nam, svojim političkim izjavama i delovanjem, već mesecima jasno poručuje da je Kosovo završena priča, Aleksandar Vučić. Kad kažem delovanjem, jednostavno mislim na činjenicu da ovaj političar u usponu, oko Kosova ne gubi ni energiju ni vreme. Elem, namršteno i ozbiljno, kao što i priliči čoveku koji zna, on nam je iskreno, i po ko zna koji put, rekao da se „oko Kosova ne mogu očekivati dobre vesti“. I to je bio jedini njegov komentar na najnoviju rundu „dijaloga“.

A onda se, iz Egipta, oglasio i Tomislav Nikolić, pobrojavši šta je sve Srbija spremna da prizna Kosovu. Budući da od svih državnih atributa jedino nezavisnost nije pomenuo, bar nam se razjasnilo šta je Ketrin Ešton htela da kaže onom izjavom pred Dačićevu posetu. Ostaje, doduše, misterija čime to naš predsednik izaziva pojavu vidovidosti kod visokih evropskih zvaničnika, jer ne tako davno Van Rompej mu je čestitao pobedu na pola glasačkog dana, a danas, eto, Eštonova unapred objavljuje kako mu neće tražiti baš ono, jedino, što on neće ponuditi. Čudo !

Pojavila su se, ubrzo, još neka tumačenja novog briselskog susreta. Počev od dobro obaveštenog profesora Simića do stranih analitičara, odjednom niko više ne veruje da je ova runda bila tako beznačajna kakvom su nam je želeli predstaviti.

Čak se i opolitičeni Milorad Drecun najzad dosetio „da Priština nije iskreno pristupila dijalogu sa Beogradom … i da za to najpre ima podršku Vašingtona“. Kakvog li iznenađenja, Amerika podržava Šiptare!

I šta ćemo sad ?!?

Kako ko. Ja ću se, recimo, prisetiti stare poslovice da „sva mora i oluje ovog sveta ne mogu potpopiti barku sve dok vode nema unutar nje same“ i misliti da je od svega što se trenutno dešava u vezi sa Kosovom, najopasnije previranje do koga će neminovno dovesti smena vlasti u Kosovskoj Mitrovici. Jer, ako je nešto sigurno u ovoj priči, to je da ogromna većina građana koja tamo živi, nema simpatija za način na koji o njihovoj sudbini pregovore vodi Ivica Dačić i koalicija koja ga podržava, i da su sva predizborna obećanja koja su u vezi Kosmeta dale ove stranke davno pogažena.

Može biti da je nekima OVDE važnije to što Vučić ispunjava obećanja koja je dao u vezi borbe protiv korupcije, nego što ne ispunjava ona oko Kosova, ali kod njih TAMO sigurno nije tako. I zato će se, kada ova briselska „dogovorna“ farsa bude okončana i dođe do neminovne implementacije, oni među njima, koji su interese opstanka podredili ličnim ambicijama i partijskim zadacima, naći nasuprot običnih ljudi koji neće lako prihvatiti da je trinaest godina borbe za to da budu svoj na svome bilo uzaludno.
Ono što tada sledi jedva čekaju i Šiptari, i Vašington, i Brisel !

I ko zna gde će i kako završiti od svih nas ostavljena srpska barka?! A gde i kako ćemo, bez nje, završiti mi.

Izvor: Vidovdan