Tužna priča o nama, Srbima sa Kosmeta

Kosovo nestaje pred našim očima. Dnevno. Svakoga dana desi se nešto što nam pokaže da ga ima sve manje ne samo sa nama već i u nama. I to nam sve manje smeta. O Kosmetu kao srpskoj zemlji govorimo sve ređe i sve tiše. I sve primetnije okrećemo glavu od onoga što jedan pritajeni i dva otvorena izdajnika rade kako bi srpskom stablu iščupali korene, u čemu im nažalost, svojim činjenjem i nečinjenjem, pomažu neki verski poglavara SPC. Ali, ovo neće biti priča o njima. Iz tri razloga. Prvo, o njima i onome što rade pišem stalno, već godinama. Drugo, siguran sam da ih neće zaobići ni ljudski, ni božiji zakoni, jer ako bi se to desilo bio bi to znak da ne postoje ni Ljudi, ni Bog. A postoje!

I treće, najvažnije, oni su nama, običnim ljudima, postali alibi za naše izdajstvo. Jer, bez našeg ćutanja, verovanja u zlatnu telad i sebičnosti oni ne bi mogli da budu ono što jesu, niti da čine ono što čine. Mi sami pristajemo da budemo poniženi, gladni i izdati. Živi a mrtvi. Zato smo mi saučesnici u njihovom projektu. O tom saučesništvu će biti ovaj osvrt.

Na današnji dan, 1. maja. 1985. godine u 13 časova, kosovski Srbin, Đorđe Martinović, presretnut je na svojoj njivi i nabijen na kolac, na čijem je vrhu bila polulitarska staklena pivska flaša. Flaša je kroz čmar nabijena u utrobu, dancetom na gore, a na drvo bila je nataknuta kroz grlić (1). Učinili su to njegovi sugrađani Albanci u okviru svojih razularenih pokušaja da etnički očiste Kosmet od Srba. Tadašnje jugoslovensko komunističko rukovodstvo, uz podršku srpskog, pokušalo je da slučaj zataška, pa je događaj prikazan kao „samopovređivanje“, iako su lekarski nalazi jasno ukazivali na nasilje i učešće više lica u ovom stravičnom činu. Protiv Martinovića država je povela krivični postupak. Slučaj Đorđa Martinovića, jedan od najšire raspravljanih krivičnih slučajeva u nekadašnjoj Jugoslaviji, postao je metafora stradanja, skrivanja istine i medijskih manipulacija, a galvanizovao je i buduća događanja na Kosmetu i u Jugoslaviji. (2) Jer, tada su se Srbi zapravo digli protiv sile i nepravde u komunističkoj SAP Kosovo. Tada je sazrela svest da ćutanje vodi u nestajanje, da Srbija Petra i Ivana Stambolića nije njihova majka, već maćeha. Sve ostalo došlo je kasnije.

Nije bilo jasnih organizatora, sve je počelo nekako spontano, kao reakcija na bol i sramotu, koju je režim pokušao da kroz jednog čoveka nanese celoj naciji. Šiptari su tada činili i teže zločine (silovanje monahinja, ubistva staraca i prebijanje dece) ali režim se od toga ograđivao. Tragediju Đorđa Martinovića komunisti su hteli da prikriju, a u sve su najdirektnije bili umešani policijski i vojni vrh. Prvo su pokašali da ga kupe, onda da mu prete, a na kraju da ga ucenjuju. Operacijom je rukovodio direktno Stane Dolanc, tadašnji savezni ministar unutrašnjih poslova. Ali, ništa nije moglo spasiti najveću Titovu iluziju – brastvo i jedinstvo. Martinović nije odustao u odbrani svoje časti, a Srbi su reagujući na režimsku nepravdu pružili otpor. Tako je počelo. Nije bilo vođa, ni interesa, samo nezaustavljivi entuzijam. Sami su sebe finansirali ti hrabri ljudi koji su počeli da iznose stvarnu istinu o Kosmetu u to vreme.

Jedan od prvih koji je tada krenuo bio je moj teča, čestit čovek, iskreni patriota i anti-komunista. Nije se bojao da će izgubiti posao, nije mario što su ga maltretirali „službenim razgovorima“, prekršajnim prijavama i ostalim babarogama režima. Pomagao je, zajedno sa drugima, advokatu Velimiru Cvetiću, da što bolje priprema odbranu Đorđa Martinovića. Obišao je mnoge siromašne i ojađene Srbe od Drenice do Đakovice, od Batusa do Kline, noseći pomoć i svetlost saznanja da se uspavana Srbija može probuditi. Nedavno je i o njemu, u Marićevom „Golom životu“, govorio novinar Rajko Đurđević, jedan od onih pripadnika tadašnje beogradske čaršije koji je odmah i nesebično pomogao buđenje Srbije ne samo svojim sjajnim tekstovima u „Dugi“, nego i na terenu, na svetoj zemlji kosovskoj. Tu emisiju, inače, nećete naći na internetu.

Nazivao je sebe, moj teča, Vojom revolucionarem, osećajući važnost i značaj niza malih događaja koji su bili uvod u velike i značajne promene. Iz priče je otišao kada su se političari osetili dovoljno sigurni da oni preuzmu stvar i usmere događaje. Kada su oni koji ga proganjali počeli da ga tapšu po ramenu i zaposedaju funkcije. Kada su neki njegovi prijatelji počeli da naplaćuju svoju „revolucionarnost“. Kada je Miloševićeva pro-komunistička opcija definitivno porazila iskreno-patriotsku, kada mu je postalo jasno da je Vuk Drašković američki plaćenik (shvatio je to pre nego mnogi) …

Sa svete srpske zemlje otišao je, razočaran, znatno pre bombardovanja. U vremenu kada je šiptarsko Kosovo postalo srpski Kosmet (Kosovo i Metohija), kada je obilazak usamljenog srpskog domaćinstva u šiptarskom selu sa vrećom brašna u gepeku zamenilo prazno srbovanje, kada je shvatio da na Kosmetu ne žive Srbi već Srbi-starosedeoci i Srbi-došljaci.

Kada je počelo bombardovanje prijavio se u dobrovoljce, ali gi nisu primili. Zbog godina i činjenice da imaju dovoljno ljudstva u formacijama, kako su mu rekli. Nije to razumeo. Ali je razumeo sve što je došlo posle …

Danas, on kao penzioner živi u Smederevu. Ima sve što je neophodno za miran penzionerski život, ali nije ni miran, ni zadovoljan. Tužan je i razočaran. Boli ga Kosovo, peče ga izdaja, ali najteže mu padamo MI, spremni da tu izdaju prihvatimo.

Pre neki dan bio sam da ga obiđem. Našao sam ga nervoznog, gotovo besnog. Pokušao sam da ga razvedrim, ali nije išlo. Umesto da se osmehne ispričao mi je priču zbog koje je bio tako tmuran. Jednu priču o NAMA. Dan ranije video se sa nekim svojim prijateljem sa kojim se druži još iz mladosti. Taj prijatelj davno se doselio sa Kosmeta i situirao se. Nije siromašan, ima veliku kuću, njegova deca su zapošljena, a on i supruga imaju solidne pezije. Naravno, pričalo se o politici, skupoći, parama…

I prijatelj mu je otkrio „tajnu“ da su se on i supruga prijavili kao državljani Kosova kako bi ostvarili pravo na socijalnu pomoć od 75 evra mesečno koju Tačijeva država daje Srbima. „Svakog meseca 150 evrića, nije malo, kada već daju“ – rekao je njegov prijatelj.

Moj teča, Voja revolucionar se zgranuo. I pukao.

Sram te bilo, sede kose – viknuo je na svog prijatelja – gde će ti duša?! Zar si šiptarsku ličnu kartu izvadio, krvavu državu im priznao, za 75 evra mesečno?! Ti koji nisi ni gladan, ni žedan, ti kome je, kao i meni, tako malo od života ostalo. Gorećeš u paklu, nesrećniče!

Prijatelj je pokušao da se opravda, ali postigao je jedino da uzburkune strasti kod mog teče, zameni prezir koji se više ne može izbrisati. Nikada. Dobro ga poznajem i znam da je kosovski zavet koji oseća kao deo svog bića, kao deo svoje pravoslavne vere i nade, jači od razočarenja koje prati promašena prijateljstva, ma koliko ona dugo trajala.

A razočarenje je bilo veliko, zato je bio tako tmuran. Osećao se izdato. Da li je to moguće – pitao me je – da je on to uradio? Da čovek koji je na Kosovu rođen, može tako nisko da padne?!

Nisam želeo da kopam po njegovom razočaranju pa sam mu prećutao da znam stotinak ljudi koji su uradili to isto. I da se stalno pojavljuju novi. Oni koji za 75. evra mesečno vade Tačijevu ličnu kartu, postaju deo biračkog spiska kosovske paradržave, stvaraju privid da se na Tačijevo Kosovo Srbi vraćaju. Ili da nikada nisu ni odlazili.

Neki od njih još i srbuju po društvenim mrežama, pričaju o svom „stradanju“, udaraju po Vučiću, lajkuju moje tekstove i čestitaju mi na hraborsti i patriotizmu. Nisam želeo da svom teči, Voji, ostarelom vitezu kosovskog zaveta, koji sebe naziva propalim revolucionarem, dodajem so na kosovsku ranu…

Ali Vama, braćo i sestre po rođenju na svetoj kosovskoj zemlji kažem:

U pravu je on, moj teča Voja, u svom Don-Kihotovskom besu. Svaki od Vas koji je prebegao u Srbiju, ovde živi i radi, a na Tačijevo Kosovo se vraća da uzme 75. evra neka zna da je razlika između njega i sadašnjih srpskih vlastodržaca jedino u cifri. Neka se seti Lazareve kletve i kapija Nebeske Srbije.

Sa čim ćete pred pretke izaći, a šta potomstvu ostaviti, sem izdaje i sramote… ?! Nesrećnici!!

________________________________

Uputnice:

(1) – Wikipedia – Đorđe Martinović

(2) – Isto

Izvor: CEOPOM-Istina

Komentari

Jedan komentar na Tužna priča o nama, Srbima sa Kosmeta