Вучић на Косову и дани без Оливера

Кад већ није могао ништа друго Вучић је током свом боравка на Космету, како нам јавља “Информер” а потврђује Зорана Михајловић, спречио нови рат! Ни мање, ни више. Ако се питате какав рат, и кога против кога, онда показујете да не знате ни у каквој земљи живите, ни ко нам је Вођа кога, како нам посведочи патријарх Иринеј, нисмо бирали већ нам га је сам Бог послао. Као заслужену казну, наравно.

Како какав рат? И против кога? Па рат нас, злих Срба са Космета, против добрих, а сиротих Шиптара, које кињимо, малтретирамо и убијамо кроз историју вековима. Били смо спремни да кренемо, добро ухрањени, до зуба наоружани и да јадне Шиптаре протерамо преко Проклетија, јер Вучић и Зорана још нису стигли да им направе аутопут до Ниша. Сво време, од кад нас је на превару зајашио, он нам он то говори. Како смо глупи, ружни, прљави и зли, како морамо да се угледамо на друге, да се покајемо и да само своје постојање схватимо као казну. Како смо, у ствари, увек ми први почињали!

Али, овога пута, у задњи час, пред само пуцање конца појавио се Он, Вучић, огледало наше савести, да нас у томе спречи. Да нам по милионити пут објасни оно што пре њега нисмо знали – да је мир важнији од свега, да је боље оћутати по неки метак на своју штету и градити школе, него ратовати, да је боље певати него плакати и томе слично. Наравно, није нам рекао коме градити школе, чије песме певати, ни да ли сам себе разуме кад застане да удахне ваздух пре него изрекне нову лаж.

Али, спречио нас је. У задњи час. Полажући венац испред закључане канцеларије Оливера Ивановића, без кишобрана по невремену, сам као пустињак, док полиција удаљава народ како се не би чуло шта му добацује? Али, аплауз се чуо. Као на фудбалској утакмици. Аплауз Вођи који полаже венац тек убијеном човеку, који је био један од њих. Или није био. Јер, сумњам да је тамо било икога ко није, буквално, силом доведен. Свеједно. Није православно, нити хришћански. Баш као што није православно, нити хришћански, не доћи човеку на сахрану, а отићи да положиш венац на место где је убијен. Но, ја се не чудим. Није хришћански, али јесте Вучићевски. Смрт је прилика за промоцију, баш као и отварање неког погона за производњу нудли. Зашто је не искористити?

И, успут, спречити још један рат. На пољу Косову. Србија више ратовати неће па макар дала и Косово, и Војводину, и Рашку и Поморавље. Па макар сви косовски Срби били побијени као Оливер. Мир. А ако већ морају да ратују њени војници ће ићи у свет, под НАТО-заставом да тамо прангијају до миле воље. Уосталом, са ким ми би па ратовали када су Вучићу сви пријатељи, укључујући и Шиптаре, са којима само што није потписао „историјски споразум“. А ти, Оливере, ко ти је крив, што си кварио идилу?! Зар ниси разумео шта ти је објашњавао онај ружни ватрогасац који је срушио Мост?

Зар си морао да умреш да би схватио чему служе Вучић-Харадинајеви Срби, који уздигнута чела дођоше да твојима изјаве саучешће? Зар је баш над твојим телом, она јефтина копија Лазанског морала да објави како Харадинај није више злочинац и наш непријатељ, него Кадри Весељи?!

Изгледа да је морало. Јер, ти си имао превише добро сећање. И за добро и за лоше. И зато си отишао, да би Косово могло да оде у тишини! А оно сигурно одлази.

Јер, кукавица која није смогла снаге да се појави пред твојим телом у Београду, већ је побегла у Митровицу да венац положи пред твојим свећама, док је причала о миру и поклањајући јадном народу пилиће и јариће, тобоже спречавала рат, ниједном није поменула да је Косово српска земља. Ни једном. Причала је о потреби опстанка и останка, о школама и миру, о томе јесу ли га разумели или само чули, али није поменуо српско Косово, ни право, ни државу. Не можеш оно што си продао и предао у посед, пред купцем, називати својим. И зато га је Харадинај онолико хвалио. Кад све буде готово дићи ће му и споменик, као Клинтону.

Ако је неко и имао дилему, после ове посете не може је имати. Вучић ни његов режим Косово више не сматрају српском земљом. Састанци „са народом“ били су састанци само са „својима“  (рецимо, Оливерова „Слобода, демократија, правда“ није добила позив да се сретне са Вучићем). Па и они нису протекли добро. Како рече Вучић: „Ако се нисмо разумели, бар смо се чули“. Зато ће ови гуштери из Српске листе добити новог ментора. Момчила Трајковића. Он није дошао на састанак са другима, да му отворено каже шта има, већ је Вучићу написао писмо. И гле чуда, одмах је председников шеф кабинета позвао Мому и договорио му састанак са председником крајем месеца (30.01.2018). Слутим да после тог састанка Мома више неће бити само задовољни деда који по фејсу избацује слике својих унучића и подсећа нас кад му је рођендан, а кад је имао удес. Постаће нешто више. Биће то занимљива политичка симбиоза.

А дани без Оливера теку. И ноћ пада на Косово… На Србију … на СВЕ НАС…

Извор: ЦЕОПОМ-Истина