2016: Godina opasnog življenja i ličnost godine

UMESTO UVODA: O PERSPEKTIVI

Kada prolazi jedna kalendarska godina, na njenom kraju se pišu „analize i sinteze“: šta je bilo, šta nas čeka. I ovaj tekst je pisan sa takvom namerom, ali, naravno, i sa svešću o tome da je nemoguće obuhvatiti sve što je bitno da bi se spoznala celina istorijskih zbivanja kojima smo prisustvovali. Ipak, kao što kaže Ortega i Gaset, perspektiva je sastavni deo čovekovog odnosa prema svetu, pa se ne treba ljutiti kad se suočimo sa nedostacima bilo čije perspektive; kako je govorio pokojni vladika budimski Danilo – srbska viteška izreka glasi: “Ko zna bolje, široko mu polje“. Moja perspektiva je specifična upravo zato što veliku pažnju pridaje ličnosti kao tvorcu istorije, i zato što, ne previđajući ono što je opšte, što je ekonomska, politička, i društvena stvarnost, ne veruje da su maske i prividi jedino što je u današnjem svetu bitno. Dakle, po mišljenju pisca ovog teksta, moguće je da dođe čovek, i da se kroz njega zbiva istorija. On bude fokus dubinskih promena, koje su do njega bile skoro nevidljive.

Ko je, iz perspektive potpisnika ovih redova, taj čovek, čitalac će videti u tekstu koji sledi.

ČUDA SU MOGUĆA, ZAR NE?

Prvo i osnovno što treba istaći: 2016. godina je bila puna neverovatnih događaja. Da je neko, pre pet godina, rekao da će Velika Britanija doneti odluku da napusti EU, da će u SAD izgubiti kandidat soroševskog globalizma, a doći čovek koji pljuje na vrednosti levoliberalnog establišmenta, da će Turska, od ključnog NATO saveznika na Bosforu, početi da se okreće Rusiji, i da će Rusija sa vojskom stići na Bliski Istok – ko bi mu verovao? Sve se to, 2016. godine, desilo pred našim očima, kao što se desilo da su na mesta predsednika u Bugarskoj i Moldaviji došli proruski orijentisani kandidati… A kad je Srbija u pitanju – ko bi rekao da će nam Rusija pokloniti avione i tenkove, i da će pozicija vojne neutralnosti biti jača nego što je bila kada je ta neutralnost proglašena, bez obzira na bestidno hitanje srbijanskog političkog establišmenta ka Briselu i njegovom Novom poretku? 

O čemu je ovde reč?

Pre svega, reč je o promeni slike sveta.

GODINA PROMENE SLIKE SVETA

Bilo kakva promena u svetu nemoguća je bez promene slike sveta. U trenucima kada je Fihte govorio o  nemačkom duhu i kulturi, koji sjedinjuju čitav jedan narod, nije postojala jedinstvena nemačka država, a  kneževine i državice bile su pod okupacijom Napoleona. Ipak, Fihte je govorio, i jednog dana Nemačka je postala država. On je Nemcima ponudio novu sliku njihovog identiteta, i proputio im stazu u budućnost.

Srbski književnik i mislilac, Slobodan Vladušić ukazuje na to da je  2016. godina suštinski bila godina promene slike sveta na koju smo, već četvrt veka, navikli (od 1989. i pada Berlinskog zida): “Bez obzira na to kako čovek komentarisao britanski Brexit i pobedu Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima, ovi događaji sugerišu da se pred nama ruši jedna slika sveta. Ona se ruši zato što stege ,,političke korektnosti” više ne mogu da spreče izbor koji se ne zadržava na površini sistema, pa ga samim tim i ne dotiče, već seže do samog jezgra sistema. Tada izbor ugrožava samu sliku sveta koju je sistem (Megalopo­lis) načinio upravo da onemogući konkuretno mišljenje, odnosno mišljenje uopšte. Reakcija na ovaj krah slike sveta od strane mase njenih pobornika često ne ide dalje od pogrda na račun veći­ne koja je pomenutu sliku sveta dovela u pitanje. Reči se ne biraju: ,,homofobi”, ,,nacionalisti”, ,,fašisti”, ,,rasisti”, ,,neobrazo­vani”, ,,ruralni” itd. Tako se u političkoj praksi pokazuje kako funkcioniše zapadna metafizika: čovečnost nekog pojedinca se određuje u njegovom odnosu prema celini, tačnije prema moći koja tom celinom vlada. Neostrašćeni ljudi – usuđujem se da kažem intelektualci – shvatili su o čemu se radi. Jedan od njih je i novinar Glen Grin­vald. Evo šta on kaže: ,,Poruka se čula glasno i jasno. Institu­cije i frakcije elita koje su provele godine i godine rugajući se, opanjkavajući, pljačkajući veliki deo populacije – sastavlja­jući svoj lični dosije neuspeha, korupcije i uništavanja – sada su šokirane zato što je njihov diktat i dekret ostao neizvršen. Ali ljudska bića neće pratiti i pokoravati se onim istim ljudi­ma koje najviše krive za svoju patnju. Oni će učiniti upravo su­protno: svesno će ih izazvati i pokušaće da ih kazne za odmazdu. Instrumenti odmazde su Bregzit i Tramp.”“(1)

Ako se ovome doda glasanje protiv Rencijevog predloga promene italijanskog ustava i daljeg predavanja suverenosti Briselu, uz ukidanje svih oblika socijalne države, pa činjenica da su oba ključna kandidata za francuske predsedničke izbore konzervativne orijentacije i za ukidanje sankcija Rusiji (Fransoa Fijon i Marin Le Pen ), onda ove Vladušićeve reči bivaju dodatno osnažene. Na Zapadu se mali čovek probudio i pobunio, i ne želi da sluša šta mu govore globalističke elite, koje ga pljačkaju i nastoje da ga do kraja idiotizuju.  I to je jedan od najznačajnijih procesa u 2016, koji će se, po svemu sudeći, nastaviti.

MIGRANTSKA KRIZA

Od 2015. godine do danas preko 1,3 miliona izbeglica sa Bliskog Istoka, ali i iz Pakistana i Avganistana, pokušalo je da uđe u Evropsku Uniju. Neki su na tom putu, zahvaljujući ilegalnim tokovima, izginuli; neki su zaustavljeni na granicama Mađarske i Austrije. U Evropskoj Uniji desio se niz terorističkih akata, koji su počinili islamski fanatici, što je dodatno pojačalo otpor prema migrantima. Čak je i nemačka kancelarka Angela Merkel, koja je, skoro do juče, pričala o raširenim rukama s kojima Berlin čeka pridošlice, naložila da se migranti iz Tunisa vrate u zemlju svog porekla. (2)

Da u migrantskom ludilu, šekspirovski rečeno, ima sistema, znaju svi upućeni. Tako nemačka novinarka Friderike Bek, autor bestselara „Tajna migraciona agenda“, kaže: “Soroševa organizacija „Open Society Foundation“ osnovala je, zajedno sa ostalim bogatim fondacijama, EPIM („Evropski program za integraciju i migracije“). Sa ovom veoma jakom finansijskom strukturom u pozadini, Soroš je počeo, kao u izvesnom smislu mozak cele operacije, da uplaćuje novac NVO i Grass-roots (pojam koji označava javni ili politički aktivizam i organizovanje širokih socijalnih slojeva). Ove organizacije, od levog pa do levo ekstremnog političkog spektruma, koje skandiraju slogane „nema granica, nema nacija“ ili „nijedan čovek nije ilegalan“, savršeno odgovaraju migracionoj agendi globalnih donosilaca odluka, i od tada se one sistematski izgrađuju/…/ U prošloj 2015. NVO strukture, koje su preko deset godina izdašno pomagane od „EPIM“, došle su do svog cilja, jer su u balkanskoj ruti bile (i još uvek su) instalirane različite organizacije, koje su gotovo do tančina planirale razaranje „tvrđave Evropa“. Raznovrsne digitalne mogućnosti koje migranti imaju (svi su snabdeveni smart telefonima), donele su im savršenu migracionu infrastrukturu, kao na primer tzv. „Liveticker“, na mnogim graničnim prelazima u balkanskoj ruti, koji se stalno ažurira i daje tačne informacije o tome šta sve migrante očekuje, kako da rešavaju probleme i kako treba da se ponašaju. Za ovakav proces skovala sam termin „nadzorni beg““. ( 3,12;14 )

Dakle, migracija ima za cilj potapanje Evrope bujicom doseljenika, koji se ne mogu (pogotovo ne za kratko vreme) uklopiti u novu sredinu i prihvatiti njene kulturne vrednosti. Neko (ah, neko – svi znamo da su to gospodari globalizacije, onih 1% što drže u rukama više od polovine svetskog bogatstva) želi nestabilnu Evropu, koja nikad neće moći da samostalno odlučuje o sebi i svojoj budućnosti. To uočavaju čak i krajnji levičari, poput Slavoja Žižeka, koji smatra migrantski haos pravom slikom Novog poretka: “Ostavljeni sami sebi, Afrikanci neće uspeti da reformišu svoja društva. Zašto? Zato što ih mi sprečavamo u tome. Evropska intervencija u Libiji gurnula je tu zemlju u haos. Napad SAD na Irak stvorio je preduslove za uspon ISIS-a.“(4, 68). Moamer el Gadafi nije imalo slučajno poručio Zapadu: “Slušajte me sad, vi ljudi iz država NATO-a. Bombardujete zid koji stoji na put afričkih emigranata u Evropu i na putu terorista Al Kaide. Taj zid je bila Libija. Sada ga rušite. Vi ste idioti i gorećete u paklu zbog hiljada izbeglica iz Afrike“(cit. prema 4, 74). 

Ipak, ne treba zaboraviti osnovno: rešenje migrantske krize neće biti moguće ako se ne uspostavi novi, koliko – toliko pravedan, svetski multipolarni poredak, u kome neće biti veštačkih „arapskih proleća“ i krvi koja se lije da bi se osvojili tuđi prirodni resursi.

A za taj poredak u ovom trenutku se bori Rusija, čiji je simvol čovek na njenom čelu.

LIČNOST 2016: VLADIMIR PUTIN. UMESTO ČESTITKE ZA OSLOBAĐANJE ALEPA

ŠTA JE PUTIN ZATEKAO?

Bilo je toliko kultova ličnosti u 20. veku da je sasvim neukusno praviti još jedan kult. Čak i kad je u pitanju Vladimir Putin, čovek koga patriotski orijentisani Srbi često veličaju do granica iracionalnosti. Pa ipak, objektivnost nalaže da se o tom državniku kaže nekoliko tačnih rečenica, i to u trenucima kad on vodi Rusiju kroz minska polja savremene međunarodne politike na način koji zadivljuje.

A zašto zadivljuje?

Dovoljno je setiti se kakvu je zemlju zatekao Vladimir Putin kad je došao na vlast. Ona je bila u jeljicinovskoj depresiji i na ivici sloma; i to nije nikakvo preterivanje. Jedan ruski sveštenik mi je, u zimu 2006, kada sam boravio u Moskvi, rekao: “Dok je Jeljcin bio na vlasti, ja sam osećao stid“. Ekonomija je bila u očajnom stanju. Oligarsi takozvane „sedmobankarštine“, poput Berezovskog, radili su šta su hteli. Situacija u Čečeniji bila je teška, a banditi ne samo da su harali u toj oblasti, nego se pretili da sukobe prošire na Kavkaz, pa i dalje. Rusija je, avaj, ličila na Augijeve štale koje nema ko da čisti.“

POLAKO, ALI SIGURNO

I onda je Putin ušao u Kremlj. I krenuo je da čisti Augijeve štale.

Polako, polako. Tiho i oprezno. Ali je krenuo.

Rešio je situaciju u Čečeniji, i učinio je jednim od najstabilnijih regiona Rusije danas. Nije napravio nijedan kompromis sa teroristima, nije pristao na njihove ucene, čak i kad je bilo najstrašnije, kao u pozorištu Dubrovka 2002. godine, ili u Beslanu 2004.

Putin posle Beslana nije dozvolio da se na širem planu pokrene iracionalni izliv besa prema lojalnim muslimanima, jer je zapadnim centrima moći to i bio cilj – da naprave međuetnički sukob ogromnih razmera koji bi Rusiju slomio zauvek. Putin nije zaboravljao da tradicija državotvorne politike pamti da je carska Rusija poštovala svoje muslimane, i da je Katarina Velika u Kazanju o državnom trošku podigla džamiju, koja i do danas stoji, kao i da su muhamedanski podanici Romanova polagali zakletvu na Kuranu i herojski se borili za svoju otadžbinu, kao i budistički narod Burjata.

NOVI IZAZOVI

Putin je postepeno poboljšavao i ekonomsko stanje Rusije, a sistem u kome je Berezovski kontrolisao državu radikalno je izmenjen u korist opšteg dobra. Rusija je krenula da stasava u privrednu silu sa kojom se mora računati, i da nagoveštava krah dolarskog sistema koji je nepravedan prema ostatku čovečanstva. Sklopljena su i nova savezništva, od Kine i Indije do zemalja Južne Amerike. Postavljen je cilj: multipolarnost svetskog poretka.

I to Putinu nije oprošteno. Naime, kao „kazna“ je došla 2008, i prljavi rat u Gruziji, koji je opet podstakao Zapad, koristeći svog slugu Saakašvilija. Dotični je krenuo na Abhaziju i Južnu Osetiju, koje su čuvale ruske mirovne snage. I tu je odgovor Rusije bio žestok i pravovremen, a Saakašvili je tako dobio po prstima da se više nikad nije oporavio.

Pa je onda došla 2012. godina, kada su plaćenici Imperije na Blatnom trgu u Moskvi pokušali da nasilno smene Putina, tražeći, naravno i navodno, „demokratiju i ljudska prava“. Ni to im nije uspelo. Putinovih poštovalaca okupilo se skoro tri puta više od „blatnjavaca“, a ruske obaveštajne službe su pokazale visok stepen spremnosti da odgovore na bezbedonosne izazove. Predsednik Rusije se nimalo nije uznemirio, nego je nastavio da obavlja svoje dužnosti. Uskoro je usavršeno i rusko zakonodavstvo, koje je naložilo zapadnim poslušnicima i lobistima da se predstave i kažu za koga rade.

POVRATAK KRIMA

Godine 2014, stavljenici Imperije na Ukrajini izvršili su državni udar, uklonili legalno izabranog predsednika Janukoviča i doveli NATO slugu Petra Porošenka. Stradalo je mnogo nevinih ljudi, a počeo je i krvavi građanski rat na istoku zemlje. Putin je reagovao staloženo: Krim je vraćen Rusiji, a neonacistička vlast u Kijevu nije uspela da slomi narodni otpor Donjecka i Luganska. Mnogi su napadali Putina kao „izdajnika“ koji nije, u munjevitom pohodu, satro ukrajinsku huntu, i prisajedinio sve što „pripada Rusiji“ (poput Odese i Harkova). I meni se, tada, činilo da nije dovoljno samo vratiti Krim, nego sam mislio da treba ići dalje. Ali, Putin je video dublje. On nije želeo da ruska vojska bude okupatorska, niti da Rusiju proglase za Hitlerovu Nemačku. I, kao što vidimo, ukrajinski neonacizam polako splašnjava, a sankcije Evropske Unije koje su, zbog Krima, Moskvi uvedene na zahtev Vašingtona, nanose veću štetu Uniji nego Rusiji…

SIRIJSKI ČVOR

A zatim je legalna vlast u Siriji, koju su Amerikanci i njihovi NATO saveznici, podržavši islamske teroriste, bacili pred izazov krvi i očaja, na osnovu međunarodnog prava pozvala Rusiju da se umeša i pomogne u borbi protiv terorista. I Rusija je došla, stvarajući veliku antiterorističku koaliciju, u kojoj se, između ostalih, obreo i Iran, dugo vremena satanizovan od strane SAD i njima poslušnih snaga. Teroristički satanizam, maskiran u islamski radikalizam, počeo je da gubi, pri čemu se osinje gnezdo NATO imperijalista dodatno uznemirilo. Načinjeni su opasni potezi, s ciljem da sukob postane svetski. Turska je oborila ruski avion na teritoriji Sirije, i počela da se prkosno i preteće ponaša. Putin je samo stavio do znanja da će Ankara zbog toga zažaliti, ali nije potegao oružje, nego oruđe ekonomskih kazni, posle čega je Erdogan bio primoran da moli za oproštaj, a kada mu je ruska obaveštajna zajednica pomogla da preživi ozbiljan puč spremljen od strane američkih službi i njihovog čoveka Fetulaha Gulena, obnovio je projekat Turskog toka gasa i počeo da peva nove pesme, pesme prijateljstva. I posle najnovijeg terorističkog akta u Turskoj, ubistva ruskog ambasadora, Putin nije reagovao nervozno, ni nespremno. Čuo se sa Erdoganom, organizovao slanje ruskih stručnjaka koji treba da ispitaju zločin, i nastavio da tuče teroriste u Siriji.

Sve ovo je imalo ishod u terorističkim aktima u Francuskoj, Belgiji, Bangladešu, Iraku i Turskoj. Nemoćni bes islamskih fanatika u službi Novog poretka izlivao se preko svako mere, ne uspevajući da izmeni osnovne koordinate istorijskih zbivanja.

KONTRAREVOLUCIONAR

Rusija je, pre devedeset devet godina, doživela krvavu boljševičku revoluciju od koje se nije sasvim oporavila ni do danas. Radi marksističkog „skoka iz carstva nužnosti u carstvo slobode“ stradali su milioni ljudi, koji nisu pristali na „patos nasilnog darivanja sreće“ (izraz oca Georgija Florovskog). Putin je, opet malo po malo, opet korak po korak, krenuo u „kontrarevolucionarnom“ pravcu, vraćajući se hrišćanskim korenima ruske civilizacije, što se vaplotilo i u zakonima za podršku rađanju dece i protiv homoseksualne propagande među maloletnicima. Rusija je, u doba Putina, uvela praznovanje Dana porodice, koji veliča ljubav i vernost. Samo je u njegovo vreme postalo moguće da zaštitnica dečjih prava bude popadija sa šestoro dece. Duhovno – moralna uloga Ruske Crkve u društvu veoma je porasla, a, po svemu sudeći, rašće i u budućnosti, pri čemu i ostale tradicionalne verske zajednice imaju pravo na punu slobodu svog religioznog delovanja.

IZMEĐU SVETOGORSKOG I SOVJETSKOG

Nije nimalo slučajno je što je sluga i glasnogovornik „svetske zakulise“ (izraz Ivana Iljina), Karl Bilt, maja 2014. rekao: “Putin demonstrira privrženost ne međunarodnim vrednostima, već pravoslavnim. Njegova podrška Asadu u Siriji može se objasniti time što je Asad štitio pravoslavne u Siriji. Pored toga, pravoslavlje je opasnije od islamskog fundamentalizma i zbog toga predstavlja najveću opasnost za zapadnu civilizaciju.“(5)

Stari lisac je, s pravom, osetio da je rusko vraćanje hrišćanskim vrednostima društva najjači udarac zadat globalnoj revoluciji još od 1789. godine. Zato je Putin u proleće 2016, iako se videlo da mu „carski“ doček atonskih monaha ne prija (jer je došao kao skromni poklonik, a ne kao čelnik moćne države), na Svetoj Gori, povodom proslave osam vekova ruskog prisustva u manastiru Svetog Pantelejmona, zaista primljen kao da je car-baćuška, čelnik Trećeg Rima i pokrovitelj svih pravoslavnih. U vreme kad zemlje vizantijskog duhovnog nasleđa, od Grčke do Gruzije, bezglavo jure u ropstvo Zapadu, Rusija je veliki primer borbe za duhovnu samosvojnost. 

S druge strane, Putin nije pljunuo na celokupnu istoriju Sovjetskog Saveza, jer zna da je, ispod ludačke košulje komunizma, u svemu vrednom što se desilo u tom periodu (od izgradnje zemlje do Otadžbinskog rata) kucalo rusko srce. Onima koji vole pravoslavnu i carsku Rusiju suštinski smeta što je Lenjin i dalje na Krasnom trgu, i nadaju se da će ga jednom odatle ukloniti, ali treba razumeti i nastojanje Putina da ne dozvoli kobne društvene sukobe i nesaglasja u doba kad je Rusija u svojevrsnom ratnom stanju izazvanom nasrtajima Imperije.

Takođe, Putin je uspeo da mnoge zemlje koje su se izdvojile iz SSSR-a vrati u prijateljsku orbitu Moskve-od Jermenije do Kirgistana. U tome je, svakako, bilo udela i sovjetske diplomatske veštine, koju je poštovao i takav antikomunista kakav je bio Solženjicin (kritikujući jedino njen internacionalistički sadržaj), tvrdeći da „u spoljnoj politici komunisti nisu ponovili nijedan propust i grešku carske diplomatije“ i da je „prvi put za dugi niz godina ruske istorije, sovjetska diplomatija bila snalažljiva, nepopustljiva, istrajna, beskrupulozna – i uvek je nadmašivala i pobeđivala zapadnu.“(6,68)

RUSIJA I SRBIJA

Od kada je Putin na vlasti, Rusija čvrsto stoji uz Srbiju: od rezolucije 1244, preko sprečavanja usvajanja deklaracije o Srebrenici u Ujedinjenim nacijama, posle koje bi Srbi bili proglašeni genocidnim narodom, do privredne i vojne saradnje, odavno nismo imali bolje odnose sa zemljom koju smatramo svojom tradicionalnom zaštitnicom. Pri čemu, naravno, Rusija izbegava  grubo mešanje u našu unutrašnju politiku.

Mnogi Srbi bi želeli da Putin udari šakom po stolu, i primora izdajničku političku elitu u Beogradu da se jasno opredeli, ali to, naravno, nije njegov metod. Putin nije neko ko će grubom silom menjati stvari; on čeka da istorija sama odredi smerove koji vode iz ćorsokaka, i pomaže da se ostane na pravilno izabranom putu. Kao što kaže esejista Duško Jevtović: “Rusija je kao Hristos, nikog ne prisiljava da je prihvati. Daje nam slobodu izbora iako bi pritiscima lako prigrabila znatno veći uticaj na našim prostorima. Ali, ruska civilizacija je nenasilna i, kao takva, sasvim suprotna zapadnoj. Mnogo puta sam optuživao Rusiju da nam ne pomaže dovoljno i da bi uslovljavanjem, poput zapadnih sila, sigurno naterala odnarođenu srpsku vlast na određeno ponašanje, koje bi odgovaralo ruskim, ali i našim, srpskim, interesima. Sad shvatam koliko sam grešio. Očekivati od Rusije da bude nasilna je isto kao tražiti od osećajnog čoveka da postupa kao siledžija, a od poštenog da počne da krade i otima! Treba imati strpljenje i sačekati da bolesna naduvenost Zapada pukne od mržnje koja je razara iznutra.“(7,160)

Što se tiče popularnosti Putina u Srba, ona je ogromna. Ljudi nose majice sa njegovim likom, crtaju grafite sa njegovim likom, plaše izdajnike njegovim likom i rečenicom: “Samo vas posmatram!“ Poraženom i poniženom narodu predsednik Rusije je velika uteha. Čak i vlast koja se pokazuje kao slugeranjska prema Zapadu mora da pravi naklone u pravcu Moskve, pa je 2014. godine u Beogradu dočekan „carski“, a naslovne strane novina koje su u službi zvanične propagande i danas su pune Putinovih slika i poruka upućenih Srbima.

Pesnički, to je izrazio Đorđo Sladoje u stihovima svoje „Ruske tuge za ocem“:

Taj rez bi možda bio i rutina
Ali nije pristo da ga opet seku –
O kako žalim što nije Putina
Dočekao da vidi u veku
(Dok ovaj deli levo – desno pljuske)
Pa da mu na tren planu oči krotke
I bore dublje no granice ruske
A moćno ko stepa jasno ko kap votke
Razleže se svuda gromko – njet i njet
Tek tada bih znao po mirisu kvasa
Koji sa ovim veže onaj svet –
Da se u pokoju domogao spasa…

PUTINOV „IMIDŽ“  

Putin je, u ličnom životu, odmeren, staložen i ozbiljan čovek, koji i sa novinarima ume da priča iskreno i bez prenemaganja. Deluje nenametljivo, jednostavno, bez pompeznosti. Lični život je podredio državnim interesima, nastojeći da izbegne svaki skandal vezan za sopstvenu intimu. Čak i kad je morao da javnosti podnosi račun o toj intimi, postupao je krajnje pažljivo; godine 2013, kad se razveo od supruge Ljudmile, učinio je to pred celom Rusijom, uz izraze najiskrenijeg poštovanja prema doskorašnjoj životnoj saputnici.

U svetu, međutim, postoji slika Putina kao Džemsa Bonda na vlasti (što za ugled Rusije nije nimalo loše, naprotiv). Bivši obaveštajac, vrhunski poznavalac borilačkih veština, čovek koji ume da vozi sva vozila, od motora do helikoptera, mišićav i muškog stava i držanja, Putin je u svetskoj javnosti, u odnosu na druge  političare, „faca“, lik kakav se nigde ne sreće. (Sećam se da sam na Internetu naleteo na neki američki sajt, gde su dali uporedne imidže Obame i Putina; iako Amerikanci, tvorci sajta su se jasno opredelili za ovog drugog.)

Naravno, demonizacija Putina koju, preko medija, sprovodi Imperija, kojom ga predstavljaju kao novog „Ivana Groznog“ ili Hitlera, traje i trajaće. Ali, problem koji je za globaliste nerešiv ostaje – ljudi na planeti Zemlji nisu baš takve budale da veruju u priču o „zlom Putinu“ kad gledaju nedela NATO Imperije širom sveta, a uopšte nisu spremni da teroriste u Siriji dele na „prodemokratske“ i „nedemokratske“, kako je to, sve donedavno, činila Bela kuća.

SOLŽENJICIN I PUTIN 

Veliki (uprkos povremenim političkim kratkovidostima veliki) Aleksandar Solženjicin odbio je, po povratku u Rusiju, da iz ruku Borisa Jeljcina primi visoko priznanje, jer ga je smatrao odgovornim za propast otadžbine posle sloma SSSR-a. Iz ruku Putina odlikovanje je primio, i u intervjuu nemačkom „Špiglu“ rekao da razume Vladimira Vladimiroviča i razloge zbog kojih ga kritikuju na Zapadu: “Putin je počeo da obnavlja razrušenu i opljačkanu zemlju. Ti napori nisu odmah bili primećeni i ocenjeni. Nema nijednog primera u istoriji da čoveka koji je krenuo da jača svoju državu i njenu upravu hvale spolja“.

Kada ga je novinar „Špigla“ podsetio da je Putin bio u KGB-u, koji je gonio Solženjicina, stari pisac je rekao: „Putin je bio oficir te službe, ali nije bio istražitelj KGB ni načelnik logora Gulaga. On je radio u spoljnoj obaveštajnoj službi, koja se ni u jednoj zemlji ne poriče nego se čak hvali. Niko ne kori Džordža Buša starijeg što je bio šef CIA.“(8)

PUTINOVA TAJNA

Kad smo već kod Putinove tajne, i ona se može delimično nazreti ako se čita Solženjicinov ogled “Rusko pitanje“ krajem 20. veka“. U ovom tekstu, pisac ističe da su u doba carske Rusije mnoge sile naroda potrošne na bavljenje tuđim, „evropskim“ poslovima, koji nisu doneli dobra otadžbini. Carevi i carice vodili su ratove koji se nisu morali voditi, zaboravljajući na unutrašnje snaženje. Solženjicin piše: “Katarina je vodila šest ratova/…/, a pred smrt se spremala za sedmi – protiv revolucionarne Francuske. Ovaj rat je, na nesreću, nastavio i car Pavle. Herojski pohodi Suvorova po Italiji i Švajcarskoj kojima smo se divili (Švajcarci im se još i danas dive) – bili su apsolutno nepotrebni Rusiji, bili su samo gubitak ruske krvi, snage i sredstava. Takav je bio i sledeći korak: savezništvo sa Napoleonom za rat protiv Engleske, bezumno slanje donskih kozaka u Indiju (za šta je potrošeno, po Deržavinovom svedočenju, šest miliona rubalja; postoji više nego osnovana sumnja da je zavera protiv Pavla podstaknuta iz Engleske )./…/Završavajući sa 18. vekom ne možemo sakriti da nas iznenađuje niz pogrešaka naših vladara, i orijentacija na ono što nije nimalo bitno za narodni život. I sam Lomonosov je upozoravao: „Protiv Zapadne Evrope možemo voditi samo jedan rat – odbrambeni.“ Već krajem 17. veka narodu je bio potreban dugotrajan odmor, ali i ceo 18. vek protekao je u njegovom iscrpljivanju.“ (6,27-28)

I tu je Putin novi tip državotvorca: učio se na greškama koje su počinili ruski vođi u prošlosti. On je, sve do sada, vodio samo neophodne, odbrambene ratove, u kojima nije trošio narodne snage. To se odnosi i na rat u Siriji. To je, makar na prvi pogled neobično zvučalo, ruski odbrambeni rat. Jer, ako bi Sirija bila prepuštena muslimanskim fanaticima u službi NATO Imperije, oni bi, odmah posle osvajanja vlasti u Damasku, udarili na Iran, a zatim krenuli na Kavkaz i Rusiju. I tek tada bi bilo krvi i žrtava, i to najviše ruskih. Sasvim u skladu sa Solženjicinovom kritikom spoljne politike carske Rusije, koja se bavila „podelom Poljske“ umesto da je davala podlogu za unutarnju politiku razvoja, Putin je nastojao da Rusiju vrati sebi, i da ne nasedne ni na jednu provokaciju koja bi je uvukla u dugotrajan i sveiscrpljujući rat „po tuđoj volji i za tuđ račun“ (Crnjanski). 

A štedeo je, time, i biološke sile svog naroda; za razliku od Staljina, koji je vodio pobednički rat, ali po cenu žrtvovanja ogromne žive sile, Putin, sve do sada, obavlja hirurški precizne i „štedljive“ zahvate tamo gde je to suštinski neophodno. 

IPAK

Ipak, Putin nije ni bezgrešan, ni besmrtan. Zbog toga i dalje mora da pazi na svaki spoljnopolitički i unutarpolitički potez, a treba i da spremi vrsnog naslednika.

U toku je svetska kriza neviđenih razmera, i menja se raspored globalnih sila onako kako se menjao retko kad u istoriji; mnogo šta liči na podele nastale u Evropi i svetu posle Drugog svetskog rata. Sve je u igri, a sile zla, koje streme da svet potčine sebi, i da od ljudi naprave večne robove, ne miruju, i neće mirovati.

U Putinovom okruženju sigurno ima još i korupcionaša i „zapadnjaka“, pete i šeste kolone, i sva ta bulumenta čeka šansu da ispuzi iz mraka, i otvori rusku tvrđavu tuđinu, koji je spreman da hara i pljačka. Sa izdajom se ne smeju praviti kompromisi, i mi iskreno verujemo da ruski predsednik to zna bolje od svih rusofila, jer od ovog znanja zavisi budućnost njegove Rodine. Ruska ekonomija nije u najboljem stanju – zalihe se troše, a privredna kriza traje. Još nije stavljen u pogon rezervni, „otadžbinski“, ekonomski model, o kome svedoči Valentin Katasonov u svojoj knjizi „Staljinova ekonomija“, pokazujući kako se Josif Visarionovič izbavio diktata Breton Vudsa. (9)

Putin, takođe, bez obzira na totalitarne tendencije u zemljama NATO Imperije, koja se mobiliše za opšti rat, Rusiju ne sme da liši pravih društvenih sloboda i duha slobodnog stvaralaštva. Jer, kako reče Hlebnjikov, „Rusija hiljadama hiljada slobodu je dala“…  

Zato se Bogu treba moliti da ruskom voždu da snage i mudrosti, ali i života, da bi umeo, kao i do sada, da vodi ruski brod ka luci mira, napretka, očuvanja duhovne samobitnosti. Gospode, pomeni Svog trudoljubivog slugu Vladimira, a Rusiji i ruskom narodu daj snage i mudrosti da ostanu na Tvom putu!    

____________________________________

UPUTNICE (Internetu pristupljeno 30.12.2016):

1. Slobodan Vladušić, Žaro Vidović: biografija i mišljenje, www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_498_6/07%20Vladusic.pdf

2.rusk.ru/newsdata.php?idar=76842.

3. Za „Geopolitiku“ govori nemačka novinarka Friderike Bek, autorka bestselera „Tajna migraciona agenda“:Globalno odvezivanje ljudske mase, „Geopolitika“, oktobar – decembar 2016.

4. Slavoj Žižek, Protiv dvostruke ucene/ O izbeglicama, terorizmu i drugim nevoljama sa bližnjima, Laguna, Beograd, 2016.

5.www.pravda.rs/2014/05/10/fasista-karl-bilt-pravoslavlje-je-najveca-opasnost-po-zapad-veca-od-islama/)

6. Aleksandar Solženjicin, „Rusko pitanje“ krajem 20. veka, Matica srpska, Cicero, Pismo; Novi Sad, Beograd, 1995.

7. Duško Jevtović, Hvalospevi smislu, autor i Grafika Jureš, Beograd – Čačak, 2013.

8. forum.krstarica.com/showthread.php/684942-Solženjicin-o-Putinu

9.rusinst.ru/docs/books/V.Yu.Katasonov-Economika_Stalina.pdf

Izvor: Fond Strateške Kulture