Rat do poslednjeg evropljanina

Tekuću godinu na izdisaju, Stari kontinent (u)pamtiće po američkoj objavi Hladnog rata (koja je odjeknula na Majdanu u zimskim danima klimave 2014) do poslednjeg Evropljanina.

Da se podsetimo: Viktor Janukovič (tada predsednik Ukrajine) 19. februara proglasio je primirje u cilju postizanja dogovora sa opozicijom; 21. februara uz posredovanje (pa tako i garanciju) čak tri EUropska ministra spoljnih poslova (Nemačke, Francuske i Poljske) postignut je Sporazum sa opozicijom kojim je Janukovič najavio: prevremene predsedničke izbore, formiranje vlade nacionalnog jedinstva i ustavne promene koje smanjuju ovlašćenja predsednika-dakle, sve što je bilo traženo od njega. Mastilo na papiru nije se osušilo, ultradesničarski deo opozicije  prouzrokovao  je krvavi Majdan. Obračuni, snajperske likvidacije, neonacističko divljanje sa Trga nezavisnosti u Kijevu prelili su se na celu Ukrajinu i ova mnogoljudna zemlja ušla je u građanski rat. Desni sektor potrudio se da iz boce pusti aveti prošlosti i banderovskim jezikom proruskom delu populacije poruči da za njih mesta nema u novoj Ukrajini posle krvavog „Evro-Majdana“. Ostale strahote i ratni zločini poznati su. Iako su prozapadni mejnstrim mediji odbijali da izveštavaju o pošasti koja je progutala tolike nevine žrtve, poput masakra u Odesi.

Zašto je bitno podsetiti se baš ovih činjenica?

Upravo zbog toga što one predstavljaju, nažalost, krvavu raskrsnicu na međunarodnoj političkoj sceni i uvod u rat koji je Amerika objavila Rusiji do poslednjeg Evropljanina.

Naime, uvertira u ukrajinska dešavanja po američkom scenariju, bila je „zamrzavanje“ Janukovičevog potpisa na sporazum o pridruživanju sa EU koji je usledio posle nepristojne ponude EUropskih „pregovarača“. Oni su od Ukrajine tražili (iako svesni teške socio-ekonomske situacije) povećanje cena gasa, restriktivne budžetske rezove, nepodnošljive mere štednje-dakle, sve ono što niko normalan u situaciji kada recesija već odzvanja u koridorima krhke i prezadužene privrede, ne bi mogao (ili smeo) da uradi. S druge strane, Rusija je odobrila ukrajinskom Naftagazu plaćanje gasa (za period  oktobar-decembar) za proleće 2014. godine što je trabalo da znači solidan predah za zemlju koja je do jula 2015 trebalo da na ime otplate dugova plati trećinu bruto domaćeg proizvoda ili 60 milijardi dolara; Kina je u međuvremenu Ukrajini dala kredit od 10 milijardi dolara i Janukovič je s Pekingom pregovarao o aranžmanu kojim bi Kina uzela pod zakup oko pet odsto ukrajinske zemlje na period od 50 godina[i], o čemu smo svojevremeno detaljno pisali baš na ovom mestu.  Dakle, za lidera zemlje kakva je Ukrajina, računica je bila potpuno jasna: za preživeti i prebroditi težak period Rusija i Kina dale su mnogo konkretniju i značajniju podršku od Brisela koji je na preko 900 strana Sporazuma o pridruživanju, u stvari, omogućavao najjačim EUropskim trgovcima da dođu do jeftinog tržišta radne snage, resursa, zemlje. Dok je sudbina Ukrajinica bila jasna: još jedan od porobljenih naroda Evrope.

Tako je potpis „zamrznut“, usledile su demonstracije pro-EUropske opozicije, i sve je to dovelo do brutalnog uključivanja SAD u EUropsku igru. Brutalno poput arapskih i afričkih proleća i jeseni, tek Viktorija Nuland je američkom ambasadoru u Kijevu dala precizne instrukcije i izrazila stav kroz samo jednu rečenicu: Fuck the EU!

Drugim rečima: sad mi preuzimamo „završnicu“. I, ta je završnica pokazala već pripremljen scenario za obračun sa Istokom koji se oteo arhitekturi monopolarno uređenog sveta.

Sankcije kao sredstvo u postizanju geopolitičkih ciljeva:„Javno se kaže da je cilj sankcija da nanesu neprihvatljivu štetu ruskoj privredi, da narod oseti kako loše živi pod ovim režimom”[ii],rekao je u razgovoru za Komersant Sergej Lavrov, šef ruske diplomatije. Pritom, ministar spoljnih poslova Ruske Federacije išao je i korak dalje. Hirurški precizno Lavrov je istakao da se povodi za jačanje pritiska biraju veoma „prljavo“ podsećajući da su u julu mesecu sektorske sankcije prema Rusiji uvedene „na talasu histerije dignute posle pada malezijskog Boinga“[iii].

Malezijski putnički avion, da podsetimo oboren je 17. jula nad Ukrajinom, i u toj nesreći stradalo je 298 putnika. Prema navodima ruskog ministra spoljnih poslova, u istrazi povodom obaranja malezijskog Boinga prekršene su sve norme Međunarodnog civilnog saobraćaja i „danas, kada je tragedija malezijskog Boinga zabašurena, a mi smo jedini koji apeluju da se obrati pažnja na činjenicu da je istraga neopravdano razvučena, naši zapadni partnerićute ili u najboljem slučaju kažu da je za nju potrebno još oko godinu dana“[iv] rekao je Sergej Lavrov.

„Nepošteno je i prljavo koristiti tragediju za postizanje svog geopolitičkog cilja“, naglasio je ruski ministar spoljnih poslova i dodao da su mnoge evropske zemlje bile veoma uzdržane čak i protiv prvog talasa sankcija koje su uvedene. Međutim, ubrzo su sve „pale“ pred direktnim nalogom i velikim pritiskom Amerike: „više ni za koga nije tajna da su upravo Amerikanci naterali čitavu Evropsku uniju da se potčini njihovim zahtevima, o čemu je otvoreno, bez ustezanja govorio (potpredsednik SAD) Džozef Bajden kada je pre nekoliko meseci govorio na jednom američkom univerzitetu“ naglasio je ruski šef diplomatije.

S obzirom, da tajni skoro i da nema, bitno je napomenuti da zbog američkog naloga EU knjiži ozbiljne ekonomske i finansijske gubitke: u oktobru mesecu tekuće godine ruski ministar spoljnih poslova rekao je da će EU zbog sankcija nametnutih Rusiji izgubiti 40 milijardi dolara do kraja godine a da će se gubici u narednoj 2015, prema nekim očekivanjima, uvećati na 50 milijardi dolara[v]. Mesec dana nakon toga u intervjuu za RussiaToday, bivši italijanski ministar spoljnih poslova Franko Fratini je rekao da su gubici EU povodom trgovinskog rata protiv Rusije mnogo viši nego što se pretpostavljalo, „dok s druge strane Atlantika ne trpe nikakve posledice“[vi], rekao je Fratini. Kako se predviđa italijanska privreda (uglavnom poljoprivreda) može beležiti gubitke od oko 4 milijardi evra, za Fratinija je prilika u budućnosti da EUropski kapital napusti evro-atlantsku lojalnost i ukine sankcije Rusiji.[vii]

Za Nemačku kao najjaču ekonomiju EU bloka koja je i najviše integrisana u rusko tržište uskoro će nastati prava privredna (sledstveneo i politička) drama jer negde oko 300 000 radnih mesta sada se već nalazi na klimavim nogama zbog sankcija. Norveške kompanije (iako Norveška nije članica EU) beleže gubitak od milijardu evra zbog anti-ruskih sankcija.[viii]

Konačno, sredinom decembra američki mejn strim CNN objavio je kratak pregled u članku Ko gubi ukoliko Rusija implodira? (WholosesifRussiaimplodes?)[ix] u kome autorka Virdžinija Herison i odgovara „niko ne dobija ukoliko se ruska privreda raspadne“[x], a evo i zašto:

Nemačka: najjača EU privreda –Nemačka, ostvarivala je trgovinsku saradnju s Rusijom tešku 76 milijardi evra ili 95,4 milijardi dolara. Novembra meseca, ističe autorka, Nemačka je  morala da predstavi oštre rezove u predikciji rasta za tekuću i narednu godinu, zbog „geopolitičke krize“. Za evro-zonu poslednje što treba je problem s privrednim „superteškašem“.

Ostatak Evrope: S obzirom na odgovor Rusije na proameričke sankcije (zabrana uvoza voća povrća, mesa, ribe, mleka i mlečnih proizvoda iz EU, SAD, Australije i Kanade) za EU koja je na rusko tržište izvozila oko 10 odsto prehrembenih proizvoda u vrednosti oko 15 milijardi dolara bila je to poražavajuća činjenica. Da zlo bude još veće proizvođačima koji su radili sa drugim po redu spoljnotrgovinskim tržištem, EU je izdvojila svega 156 miliona dolara na ime kompenzacija.

Energetske kompanije: Pad cene nafte pogodio je kompanije koje posluju s Rusijom: BP (BritishPetroleum) poseduje 25 odsto akcija u ruskom Rosnjeftu koji je došao pod udar američkih sankcija. Vrednost deonica ovog preduzeća pala je za 25 odsto ove godine, jer je pala cena nafte. Francuski Total imao je zajednička ulaganja (jointventure) sa Lukoilom povodom eksploatacije škriljaca, i njegova zarada će osetno pasti.

Automobilska industrija: Značajno su pogođeni nemački Volksvagen (čija je prodaja pala za 8 odsto samo za prvih šest meseci ove godine, dok je vrednost deonica pala za više od 12 odsto), zatim francuski Reno, Citroen, i Pežo koji takođe trpe značajne gubitke zbog pada vrednosti rublje.

Banke: Profit Sosijete Ženeral pao je u drugoj četvrtini za 36 odsto, slede holandski Rabobanka i italijanska Unikredit banka.

Mek Donalds, Adidas i ostali brendovi: Mek Donalds je zatvorio 12 restorana. Adidas zatvara prodavnice i beleži pad profita između 20 i 30 odsto delom i zbog „situacije s Rusijom“.

Karlsberg, danski proizvođač piva takođe beleži osetan pad profita zbog smanjene tražnje u Rusiji. Ništa manje ne zaostaje niKoka Kola, čije su deonice pale za 36 odsto.[xi]

I, ovo su tek neki od konkretnih ali ne i konačnih pokazatelja, koji potvrđuju tezu s početka: tekuću godinu na izdisaju, Stari kontinent (u)pamtiće po američkoj objavi Hladnog rata (koja je odjeknula na Majdanu u zimskim danima klimave 2014) do poslednjeg Evropljanina.

Izvor: Fond Strateške Kulture