Trči, Angela, trči!

1.

Toliko nam fenomenalno ide da svakog dana otkrijemo jednu stvar po kojoj je Srbija Evropa. Recimo, vesti iz Minska u četvrtak su se u srpskoj vladi čekale sa isto toliko očajničkog entuzijazma kao u Berlinu i Parizu. Tamošnje novine Merkelovu i Olanda ispratile su ujutro u Belorusiju naslovoma „Poslednja šansa za mir“. Nije, naravno, evropska politička javnost ni tad pokazala empatiju za mučene Ukrajince, koji svakodnevno ginu. Jer nijedan od tih naslova nije govorio o „poslednjoj šansi“ za Ukrajinu. Reč je bila o poslednjoj šansi za Evropu.

Šta je dakle nateralo Francuze i Nemce da tolikom energijom pokušaju da zaustave rat u Ukrajini, kad on, posle kratkog zimskog zatišja, još nije dostigao ni svoj letošnji intenzitet. Koja je muka poterala Angelu Merkel da istrčava svoj maraton života: iz Minhena u Kijev, iz Kijeva u Moskvu, Iz Moskve u Vašington, iz Vašingtona u Minsk… Jednostavno: ukrajinska kriza broji svoje poslednje dane. Dijelektika događaja kaže da je, umesto nje, pred vratima evropska kriza.

2.

Ništa evropske lidere, još od pada nacističke Nemačke, nije toliko izbezumilo kao najava Vašingtona da će naoružati Porošenkove razbijene naciste. Putinov ledeni odgovor da je spreman da prihvati izazov to izbezumljenje učinilo je kompletnim. Taj momenat, naravno, dovoljan je da od ukrajinskog rata regionalnog formata, u kome ginu nekakvi istočnoevropski gojimi, napravi kontinentalni, u kome ćemo ginuti „mi“. Mečka je zaigrala na vratima Berlina.

Ako ne pre, Merkelova je to shvatila prošlog vikenda u Minhenu, kad je izvređao prvi među američkim jastrebovima Džon Mekejn, poredeći je, zbog protivljenja naoružavanju Kijeva, sa Nevilom Čemberlenom, simbolom političkog mekuštva i kratkovidosti. Tad je postalo jasno da Nemačka neće moći dugo da se opire najavama Vašingtona da će u Ukrajinu ubaciti previše oružja da bi rat ostao u granicama te nesrećne zemlje. Iako ni sama nije krila pesimizam, za Merkelovu je to bio znak da mora da deluje.

Ali sa Olandom nije otišla prvo kod Obame da zaustavi naoružavanje Ukrajinaca. Otišla je kod Putina, za koga je, ne tako davno, rekla da je odeljen od stvarnosti. A to će reći da, kad počne da zviždi oko ušiju, Evropljani, uprkos salvama kulturrasističkih uvreda koje dnevno ispaljuju na Rusiju, tačno znaju ko je trezvenija i dobronamernija strana na potezu Moskva-Vašington.

Naravno, Putin je danas neuporedivo spremniji za rat nego pre godinu dana, ali – u Berlinu to znaju – ne beži od mira jer mirom težište procesa stavlja na dramatične unutrašnje prilike u Kijevu, koje za interese Rusije ne mogu biti rđave. Pošto je u Moskvi dodatno isprepadao Merkelovu i Olanda, crtajući im šta će im se desiti ako rat izađe iz Ukrajine, kancelarka je odjurila u Vašington tvrdeći tamo da je nadomak mira i zahtevajući da Obama sačeka sa naoružavanjem.

Takva ponuda se u diplomatskom saobraćaju ne odbija, zašto bi to uradio Obama? Imao je razumevanja, ali ne toliko da bi poslao svoje ljude na završne pregovore u Minsk, gde je kasnije sporazum o prekidu vatre potpisan. To će reći da Amerikanci nisu toliko sirovi da odbiju Merkelovu, utoliko pre što će posle kraha tog sporazuma njihovi argumenti za naoružavanje Ukrajine biti jači nego ikad. Tako je nastao Minsk-2, ostalo je istorija.

3.

Drugi Minski sporazum, međutim, ima dve ozbiljne konstrukcione greške. Prvo, u njegovom stvaranju nisu učestvovali Amerikanci, sila vinovnik ukrajinske krize, koja sve vreme u rukama drži ključ tamošnjeg sukoba. Ko se seća Bosne, zna o čemu govorim: mirovne sporazume u kojima ne učestvuju Amerikanci ruše, a, kad kažu da je dosta, tad sami dolaze sa predlogom sporazuma.

Drugi problem je što Minsk-2 previše liči na Minsk-1, koji je već propao. Šta je moglo da natera Putina da se saglasi sa nečim takvim? Njegova potreba da se od samog početka Evropi pokaže kao čovek mira verovatno bi ga navela da potpiše i nešto u šta veruje još manje. Uostalom, zašto bi rušio nešto što će pasti i bez njega? Drugo pitanje je zašto se sam nije potrudio da napravi nešto ambicioznije od kopije već propalog sporazuma? Reklo bi se da Putin ne veruje da su se još uvek u nizu poredale sve planete neophodne za mir. Zato njegova pregovaračka strategija staje u rečenicu – miru ne smetati, a za rat se spremati.

Sa druge strane, ni Merkelova i Oland nisu neozbiljan svet – kako su oni mogli da dozvole da im sporazum o prekidu vatre toliko liči na onaj koji je već propao? Odgovor je jednostavan: Minsk-2 je tačna mera delovanja dve suprotstavljene sile – ogromne želje Pariza i Berlina da zaustave rat i njihovog suviše malog uticaja na događaje u Ukrajini.

4.

Da ne bude kako mračim bez razloga, u pomoć zovem samog Mekejna, koji je samo nekoliko sati posle sporazuma rekao da se on neće održati ni nedelju dana. Ko ga zna, taj zna i da se ova antiintelektualna replika Katona Starijeg iz Velikog kanjona ne bavi ni političkim procenama ni analitikom. Kada taj nešto procenjuje, on se tome ne nada, već na tome radi.

Dakle, teško da su Amerikanci još iscrpeli destruktivne potencijale Ukrajine. Uostalom, treba neko da potroši sav onaj barut koji je pre dve godine bio spreman za Siriju, a u Kijevu – slava junacima – budala ne manjka. Kao što ih ne manjka ni u Pribaltiku, ni u Poljskoj i Rumuniji, i, kad se sve sabere, u Evropi ima ih taman svih zajedno toliko da ne vidim kako Nemačka može da zadrži svoju distancu.

5.

Ako dakle propadne Minsk-2, ne bi trebalo da nas čudi da na nekom budućem Minsku-3 sede samo dva pregovarača – Rus i Amerikanac. I to je, naravno, razlog za paniku Merkelove. Jer tada Rusi i Ameri neće deliti Ukrajinu, već Evropu, sve sa ujedinjenom Nemačkom. Samo to može biti cena nesrazmere jednog istinskog ekonomskog džina i političke marionete, koja svoju veličinu može da pokaže samo kad siđe na Balkan, odurno zahtevajući lobotomiju čitavih naroda.

Aktuelna nemačka politička elita sama od sebe teško će se suprotstaviti pogubnoj spirali u koju je gura Vašington. Pitanje je kako Nemačka stoji sa kontraelitama, i to ne na način da čeka njihovo dizanje, neku od tamošnjih suverenističkih Siriza – nema vremena za to – već da li ima desetak moćnih macana iz tih njihovih simensa, univerziteta, službi i ostale gvožđurije, koji mogu da dođu kod Merkelove i kažu da je sad bilo dosta jer stvari idu dođavola.

6.

Sve, pa i ovo pitanje, važi i za Srbiju, čiji položaj je identičan nemačkom, s tom razlikom što mi na vratu imamo još i Nemce, a oni nemaju nas. Naravno, propast Minska-2 Srbiju dovodi u mračnu situaciju bez dobrog rešenja, nalik onoj uoči 27. marta 1941. Petokolonaška infrastruktura postavljena je u niski start, Amerikanci i Britanci vešto su icrtali unutrašnje linije sukoba, podelili uloge akterima i vlast se našla u takvoj panici da, umesto da se tuče sa polugama ovdašnje zapadne moći, ona gleda da ne izazove varnicu koja bi mogla da aktivira taj mehanizam. U takvim okolnostima brutalna i bezobzirna američka diplomatska ofanziva (Bajden, Nuland, Mekejn, Melija, Ji, Kirbi…) prolazi kroz srpsku vladu kao kroz sir – toliko da smo hladno kosovske Srbe prepustili albanskim zakonima, toliko da su uspeli da nas prikače i na svoj nevidljivi gasovod kojim teče nepostojeći gas, samo da bismo rekli da se od Rusa ne nadamo ničemu. Državne ustanove munjevito se pune petom kolonom. Došli smo da su nas naterali da se razoružavamo kad se svi oko nas naoružavaju, i to u momentu kad nad Evropom svakog časa može da bude ugašeno svetlo, taj blistavi trenutak kad svaka prljava podsvest poželi da naplati dugove.

To što se o tim stvarima ne piše u srpskim novinama, ne znači da su one van svesti građana. Vlada bi morala da zna da neizdrživi pritisak stranaca koji trpi i svojim iznuđenim odlukama distribuira nadole stvara jednako neizdrživ pritisak kod građana. Ako ima nekog da o tome misli, te sile danas ne vide se u istraživanjima javnog mnenja.

Izvor: Novi Standard