Makedonija i mi

1.

Tačno je da je jednodnevni rat u Kumanovu deo američkog napora da Centralni Balkan svede na vojno-obaveštajnu komponentu, koja jeste prečica njihovog povratka na mesto zločina. Tačno je, i o tome sad svi pričaju, ali to nije dovoljno za iole celovitiju sliku.

Jednostrano slikanje samo tog aspekta – kome su, ne slučajno, skloni ovdašnji prozapadni mediji – svodi se, kad je o Srbiji reč, na podrgrevanje straha iz 1999. godine. I, dok u pisanju Blica teroristi iz Gnjilana nisu više pitomi patrijarhalni Albanci, već troglav i zao svet; ukratko, tipovi sa kojima se ne trebamo kačiti – ostaje nam samo da budemo presrećni što takvih još nema u Knez Mihailovoj, da ćutimo i slažemo se sa svim što se događa Inače, biće mnogo gore. Jasno!?

Kompletne slike radi, reč je o tome da smo, pored tog aspekta, koji je tu da nas upozori na opasnost, svedoci još jednog, ne manje važnog. On, naime, govori o našim probuđenim šansama.

2.

U Kumanovu se nisu tukli samo Albanci nego i Makedonci, i to veoma dobro za jedan svet apsolutnih sluhista. Uostalom, Gruevski je u Kumanovu prvi udario, i to muški; i to ne na nekakav bašibozuk, koji je bio otpisan čim je ušao u Makedoniju, već na elitu albanskih terorista, među kojima su bila i četiri ratna komandanta OVK, tipove koji tamo imaju status hodajućih spomenika. Ako se taj njihov status pomnoži sa brojem sati koji je svaki od njih za poslednje dve decenije proveo po kampovima za obuku NATO, dolazimo na adresu još jedne jake firme na koju je Gruevski udario i desetkovao joj pitomce.

E sad, to je uradio čovek daleko od cvećke, koji je na vlast došao i na njoj se godinama održavao kao američki klijent, tip koji bi, da je pre pet godina pomislio na ono što sad radi, verovatno uhapsio sam sebe. Zašto to radi? Jednostavno: neće ga u NATO, neće ga u EU, razbijaju mu iznutra zemlju koja je za protekle dve i po decenije, zarad prijateljstva sa Zapadom, povukla poteza protiv svojih interesa kao malo koja. Naravno, u američkim medijima krivica za rekaciju iz Skoplja svaljuje se na EU, koja je, kažu, zanemarila Makedoniju. To je tačno, ali ni to nije cela istina: za Makedoniju kao državu nema mesta u zapadnoj balkanskoj geopolitici, čak ni koliko za ojađenu Bugarsku. A osećaj da za tebe u svakoj varijanti nema mesta ne oslobađa ti novu inteligenciju, već nešto mnogo važnije – oslobađa te straha.

3.

Makedonija u tome nije usamljena. Nema mesta ni za Republiku Srpsku (pa ni za Bosnu uopšte), gde nije slučajno da se Mile Dodik, još jedan američki klijent koji se skinuo sa tih gljiva, ponaša najsličnije Gruevskom; nema ga ni za Crnu Goru, gde Milo Đukanović, koji je odavno spalio sve geopolitičke mostove za nazad, panično pokušava da se domogne NATO, uveren da bi ga to moglo spasiti i uvrstiti u red onih sa kojima se računa. Treba li uopšte podsećati koliko tu nema mesta za Srbiju, koja poverenje Zapada već deceniju i po stiče samo sopstvenom dezintegracijom i ničim više na belom svetu.

Rečju i uz malo preterivanja: na Centralnom Balkanu kuva se neka vrsta pobune, političkog procesa koji, ako ne bude ugušen, može da promeni mnogo toga. Svoditi tu pobunu samo na izneverena očekivanja pojedinih zemalja nije dovoljno. Njen drugi aspekt jeste sve očiglednija slabost Zapada, i EU i Amerike, koji se celu godinu muče sa Orbanom, a njemu za to vreme ne fali ni dlaka sa glave; koji nije uspeo da ukroti Erdogana; koji je dozvolio da mu se pojavi Siriza; i koji bi samo koju godinu ranije utepao Gruevskog pre nego što bi i sam shvatio da se on protiv nečeg buni. Postepena artikulacija alternative treći je aspekt te pobune, nastao verovatno između onog trenutka kad su najveći evropski lideri na kolenima molili Putina za malo mira u Donbasu i onog od pre nekoliko dana kad je Džon Keri pred Putinom i Lavrovom preo kao mače i kad je otišao od njih u Kijev sa zahtevom Porošenku da prekine sa ratnim glupostima, od kojih ovaj nesrećnik ne bu uradio nijednu da mu ih Amerikanci nisu naložili.

4.

Da je to proces, a ne tek izbor odlučnih i slučajnih pojedinaca, svedoči i to što je Gruevski očigledno rešen da preživi i što mu zato šanse ne daju ni naš pogled na kartu Makedonije kao ni najpovršnije znanje o tome koliko su Amerikanci infiltrirani u najskrivenije delove makedonskog državnog i bezbednosnog aparata. Njegova šansa, osim u sopstvenoj sposobnosti i broju i kvalitetu saradnika koji mu ostanu lojalni, jeste u tom procesu, koji mu nalaže da svakog dana može da politički pogine, ali će mu i svaki koji preživi za malo olakšati sledeći.

Na kraju, svaki metak koji sa Kosova i Metohije odleti u okolne zemlje biće i novi dokaz da tamo nije napravljena nikakva civilizovana država, već opasna teroristička baza, što će uvećavati i strah i podozrenje okolnih zemalja, samim tim povećavajući njihovo međusobno razumevanje i solidarnost, često i nezavisno od režima koji njima vladaju. Rečju, rastopljena u obilju arogancije i širenja straha, američka meka moć na Balkanu izgubila je bitku, i nema više tog zla koje ovde može da se dogodi, a da ceo region ne upre prst u Amere i Albance. To jeste novo poglavlje balkanske krize.

5.

Kakav je refleks tih događaja u Srbiji? Prvo, ovde se prvi put u prozapadnim medijima govori o umešanosti Amerikanaca u stvaranje kosovske terorističke baze, čak je o tome javno govorio šef vojnih obaveštajaca. Drugo, ovde u samom političkom vrhu sazreva ideja da za Srbiju nema iole pristojnog mesta na geopolitičkoj mapi zapadnog sveta. To se za sada ne očituje toliko u srpskom odnosu prema Zapadu koliko u preovladavanju svesti da bi presecanje veza sa Rusijom u ovoj situacoji bilo drugo ime za kraj. To je dominiralo u petak sa Sergejom Lavrovom u Beogradu, kad su srpski prvaci horski ponovili da prekid sa Rusima ne dolazi u obzir. Lavrov je, čini se, bio zadovoljan što je to čuo, bez obzira što su svi govorli i o članstvu Srbije u EU, jer i on kao i oni zna da će ona, pre nego što to pitanje zaista dođe na dnevni red, već zauzeti svoje mesto u sutrašnjem svetu.

Istina, nijedan rđav proces u Srbiji nije prekinut – od razornih ekonomskih mera do najava o pisanju novog ustava, za koji se onaj mezotretirani Babić pohvalio da će mu ga pisati stranci. Istina je i to da su svi ti procesi, koliko god bili opasni, sada na margini događaja. U zavisnosti od toga kako će se stvari odvijati u naredna tri meseca u spoljnopolitičkoj i unutrašnjoj borbi, većina tih procesa dogodiće se kao rezultat toga ili će jedan po jedan biti prekinuti, opet kao rezultat toga. Zato hajde da vidimo šta je taj glavni politički tok.

6.

Taj tok odrediće pre svega Vučićev odlazak 1. juna kod Bajdena, tipa koga u američkom vođstvu pamtimo kao zagovornika teze o Srbiji kao „nedovršenom poslu“. Neobično oko tog sastanka jeste i to što je on najpre bio planiran za kasnije, ali je zbog događaja na Balkanu ubrzan, što samo govori o tome da SAD više nemaju mnogo vremena, pa ga neće dati ni Vučiću.

Iako je zvanična politička scena u Srbiji već više od godinu dana bez evroskeptika i stranaka koje imaju nacionalnu politiku, iako je povučen ceo niz razornih poteza, američka procena je da Srbija nije na zapadnom putu bez povratka. Ona će to postati ako Vučić dovede do kraja srpsko povlačenje sa Kosova, sa kojim, prema američkoj štoperici, uveliko kasni; ako pomogne u poličkoj elimininaciji Dodika i ako potpuno zaustavi svaku saradnju sa Rusima. Novo bi među zahtevima moglo da bude to da Srbija pomogne svrgavanju Gruevskog, onako kako je iz Makedonije onomad pomognuto rušenje Miloševića. Zauzvrat, mogao bi da dobije otvaranje pregovaračkih poglavlja za EU, što se u medijima neprestano prikazuje kao veliki dobitak za Srbiju, što realno ne bi usrećilo nikog sem Jadranke Joksimović. Ako se tome još doda i to da bi Bajden mogao da se obaveže da u Srbiju pošalju nekog svežijeg Arapina koji bi ovde neko vreme mahao parama i investicijama, pošto Ameri su toliko oholi da u zemljama poput Srbije takve stvari odavno ne rade – zaključak koji nije bez značaja je da Vašington Beogradu nikad nije imao manje da ponudi.

7.

Istovremeno, ispunjavanje Bajdenovih zahteva za Vučića neće biti lako kao kad je pristao na Brisleski sporazum, utoliko pre što je i sam svestan svih novih procesa koji se odvijaju oko njega. Šta god da uradi, uključujući i to da pokuša da zadrži srednju poziciju (taj čudni balans odvijao se na fonu minimalnih ruskih zahteva i maksimalnih američkih), Bajdenov posao bičće da mu objasni kako je vreme za to isteklo. I sa čim može da računa posle Vašingtona sem sa okupljanjem svojih protivnika, motivisanijim nego ikad. Kako god da se završi – a računam da je smisao i potencijal tog sastanka da se ne može završiti nerešeno – Srbija će ući u novi ciklus zaoštravanja.

Oni koji su sigurni da znaju šta će biti Vučićev odgovor zaboravljaju na opisane procese – Srbija je prvi put od Petog oktobra zemlja u kojoj izjašnjavanje u korist stranaca ne nosi manje rizike nego izjašnjavanje u korist nacionalnih interesa. Za Srbiju je zato veoma važno da Gruevski preživi do 1. juna. Problem za njega (i nas) je što to isto misli i Bajden.

Izvor: Novi Standard