Ruski ples u srednjoj Aziji

Velike sile, Rusija, Sjedinjene Američke Države ili Kina, ili pak regionalne sile poput Turske i Irana, maštaju o kontroli nad nalazištima nafte i gasa u Kazahstanu, Turkmeniji I Uzbekistanu. Kada bi srednjoazijski region dospeo pod kontrolu Kine ili SAD, sa političkim uticajem koji uz to ide, Kina bi postala energetski nezavisna super sila, a SAD bi komotno mogle da nastave ulogu svetskog hegemona.

Nafta donosi novac, a naftovodi ne samo ekonomsku korist, već i politički značaj. Sigurno je da će region Srednje Azije imati prvorazredni značaj u vreme kada će proizvodnja gasa i nafte u njemu biti na vrhuncu (2020–2040), kao što je to danas slučaj sa Bliskim Istokom.

Šta velike sile žele da postignu u Srednjoj Aziji, na prostoru pod kojim se podrazumevaju Kazahstan, Uzbekistan, Kirgizija, Turkmenija i Tadžikistan? Odgovor je vrlo jednostavan – velike sile žele da tamo osiguraju svoj preovlađujući politički i vojni uticaj, ključnu ulogu u eksploataciji i transportu nafte i gasa, sa dodatkom da Rusija želi da dugoročno obezbedi položaj tamošnje ruske manjine. Međutim, na trusnom području na kome se prepliću I suočavaju brojni interesi, sve to nije lako ostvariti.

O značaju velikih srednjoazijskih zaliha nafte i gasa, uglavnom u krajevima oko Kaspijskog mora, u doba kada su nalazišta fosilnih goriva pri kraju u mnogim regionima odakle se snabdevaju veliki svetski potrošači, ne treba ni govoriti. Koliko god se pričalo o novim, bezbednim i mnogo produktivnijim tehnologijama za proizvodnju nuklearne energije i drugim alternativama za fosilna goriva, nema ni nagoveštaja da će ona brzo izgubiti sadašnji značaj.

Velike sile (Rusija, Sjedinjene Američke Države ili Kina), ili pak regionalne sile poput Turske i Irana, sanjaju o kontroli nad nalazištima nafte i gasa u Kazahstanu (raspolaže sa oko 3–4% svetskih zaliha nafte, a smatra se da su one i veće), Turkmeniji (peta zemlja u svetu po zalihama gasa) i Uzbekistanu (spada među prvih 10 zemalja sveta po rezervama prirodnog gasa). Obezbeđivanjem kanala za masovnu dostavu tih energenata na svetsko tržište bi značilo da Rusija, koja sada direktno ili indirektno kontroliše tek nešto manje od 10 odsto poznatih svetskih rezervi nafte i oko 30 odsto zaliha prirodnog gasa, više ne bi bila garant (bez alternative) energetske bezbednosti Evrope. Kada bi srednjo-aziski region dospeo pod kontrolu Kine ili SAD, sa političkim uticajem koji uz to ide, Kina bi postala energetski nezavisna super sila, a SAD bi komotno mogle da nastave ulogu svetskog hegemona. Naravno Turska i Iran iz prikrajka vrebaju svoje šanse i sanjaju o obnovi svojih drevnih imperija.

O geopolitičkom značaju Srednje Azije za Rusiju i Kinu lako je zaključiti i na osnovu letimičnog pogleda na mapu Evroazije. Granica Rusije sa Kazahstanom duga je skoro 7,000 kilometara, a u mnogim zonama je bez ikakvih većih prirodnih barijera. Slična je situacija i sa kineskom granicom. Neprijateljski režimi u Srednjoj Aziji, skloni islamističkim idejama, ugrozili bi rusku manjinu u regionu i stvorili dodatni prostor za delovanje čečenskih i drugih terorista protiv Rusije. Primera radi, Ujgurska zajednica tada bi mogla da ospori državnost Kine – a takvi režimi predstavljaju i mnogo veću opasnost za ove dve velike države. Da i ne govorimo o drugoj vrsti opasnosti, odnosno šta bi za Rusiju, odnosno Kinu značilo kada bi se na njenim granicama (sa južne/zapadne strane) pojavio NATO.

Ne treba zanemariti ni pitanje kriminala. Preko Srednje Azije ide „put droge“, iz Avganistana i drugih regiona koji su značajni proizvođači i „izvoznici“. Tu prolaze i značajne magistrale trgovine ljudima, nelegalne migracije, šverc oružja, i tako dalje.

Očekuje se da će se širom naše planete do sredine 21. veka pojaviti nemali broj (često velikih) oblasti u koje neće biti pametno zalaziti, niti će biti dobro imati ih blizu svojih granica. Za Rusiju pre svega, ali i za Kinu, zbog svega rečenog je od velikog značaja da to ne bude slučaj sa Srednjom Azijom – odnosno njenim delovima, a pogotovo ne kada je reč o Kazahstanu. Tim pre što u Srednjoj Aziji živi (i bez obzira na loše demografske prognoze zbog niskog nataliteta a ne toliko zbog iseljavanja) i u naredim decenijama će u njoj živeti dosta Rusa.

U Centralnoj Aziji sada ima gotovo sedam miliona Rusa (bilo ih je do pre 25 godina preko devet miliona), odnosno u njoj živi rusofonska populacija od preko 20 miliona ljudi – uz Ruse tu spadaju i Ukrajinci, Belorusi, Nemci, Grci, Tatari i mnogi urbani Kazasi i Kirgizi. Tu spadaju delimično i Uzbeci i Tadžici, pogotovo kada žive van matičnih republika. Rusi i dalje predstavljaju značajan deo stanovnika većih gradova Srednje Azije, ali i preovlađujuće, kako gradsko, tako i seosko stanovništvo severnog i istočnog Kazahstana, odnosno veliku manjinu u centralnom Kazahstanu i na severu Kirgizije.

Bez obzira na sve teškoće sa kojima se suočavala Rusija, u onim zemljama koje su ulagale napore da se svestrano emancipuju od Moskve, mnogo faktora je iznutra radilo u prilog Rusije. Ipak su nekadašnji ruski susedi u Srednjoj Aziji ekonomski, kulturno, politički, ali i u svakom drugom pogledu ostali upućeni na Rusiju. Vekovne veze se ne kidaju lako i bez strahovitih posledica – a pitanje je koliko je i pametno kidati ih sa naprednijima od sebe.

Toga su bili svesni u Alma-Ati, Taškentu, Ašhabadu. Otuda, tamošnje vlasti su prihvatale razne ruske inicijative za povezivanje bivših sovjetskih republika, doduše asimetrično. Pogotovo što je Moskva postupala vrlo obazrivo, uz puno uvažavanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta novonastalih država. A svoj politički uticaj nastojala je da učvrsti i zaključivanjem ekonomskih aranžmana koji nisu uvek bili povoljni za Rusiju, a bili su od velikog značaja za srednjoazijske zemlje u fazi bolne tranzicije.

Blaga politika Rusije, sudeći po rezultatima, pokazala se potpuno opravdana. Rasturanje SSSR-a nije bilo razumno, ali kada se to već desilo – izgleda da bi bilo kontraproduktivno da je onemoćala Rusija postupala tako da plaši i od sebe tera zemlje Srednje Azije. Ovako, pokazala im je da ih uvažava i prihvata kao nezavisne države, a da one mogu, u skladu sa svojim potrebama I civilizacijskom upućenošću, da joj se bez straha okrenu. Tako je čak i položaj ruskog stanovništva, zavisno od države do države, postepeno postao dobar, ili bar solidan.

Da je kojim slučajem, umesto da insistira na punopravnosti Rusa u Kazahstanu i Kirgiziji (gde ih najviše ima), Moskva odvojila severni i istočni Kazahstan, ugrozila bi položaj polovine ruskog naroda u Srednjoj Aziji, koji tu živi. Zbog toga nikada ni formalno, ni neformalno Rusija to nije ni nagovestila. Ruska Federacija bi nepovratno pokvarila svoje odnose sa državama regiona, odnosno učinila svoj geopolitički položaj mnogo nepovoljnijim – imala bi, samo nešto južnije, dugu, otvorenu granicu, ali tada već sa neprijateljski nastrojenim susedom. Uz to, srednjoazijska nafta i gas, od koje bitno zavisi dominantna ruska uloga kao energetskog snabdevača zemalja EU, ne nalaze se na područjima sa ruskom većinom, a rusko učešće u njegovoj eksploataciji i kontrola nad njegovim izvozom dugoročno bi bili na klimavim nogama.

Umeće strateškog pozicioniranja

Ima mišljenja da će u budućnosti na prostoru Srednje Azije doći do rivalstva između Kine i Rusije. Nema sumnje, velike sile ne znaju ni za šta drugo osim za interese, i smešno je i govoriti o nekakvom iskonskom prijateljstvu Rusa i Kineza, odnosno prirodnoj međusobnoj evroazijskoj upućenosti.

U prvom delu ovog teksta videli smo da su se države Srednje Azije ponovo, na ovaj ili onaj način okrenule Moskvi. U njima je već dostiglo ozbiljne razmere, i nastavlja da raste, ekonomsko (i to u strateškim sektorima), političko, vojno, prisustvo Rusije. Tome je pogodovalo i to što dok se Rusija prema njima odnosila kao prema sebi ravnima, SAD su nastojale da nad njima uspostave svoju hegemoniju. I oni režimi koji su sa Vašingtonom koketirali bili su za njega tek privremeno dobri, dok uz pomoć narandžastog prevratničkog talasa ne budu instalirane još pogodnije vladajuće garniture.

Kako bi očuvala svoj uticaj na postsovjetskom prostoru, Rusija je uložila velike napore kako bi bile stvorene, i uistinu zaživele, razne međunarodne organizacije na prostoru bivšeg SSSR-a. Organizacije na koje ćemo se osvrnuti su Zajednica nezavisnih država, Organizacija Dogovora o kolektivnoj bezbednosti, Evroazijska ekonomska zajednica i Šangajska organizacija za saradnju.

Zajednica nezavisnih država (ZND)

Sve države Srednje Azije pohitale su da krajem decembra 1991. pristupe Zajednici nezavisnih država, čije su stvaranje inicirale Rusija, Ukrajina i Belorusija, sa ciljem da nekadašnjim sovjetskim republikama pomogne da sarađuju na svim poljima gde smatraju da je to za njih korisno, ipak projekat se pokazao neuspešnim. Danas postoje samo konture te organizacije, pre svega zbog istupanja Kijeva!

Organizacija Dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB)

Posle raspada SSSR-a pojedine njegove članice – uključujući i sve republike Srednje Azije izuzev Turkmenije ,sklopile su Dogovor o kolektivnoj bezbednosti. U pitanju je bio odbrambeni aranžman, u skladu sa kojim se napad na jednu od članica smatra napadom i na druge članice. Njene članice su Rusija, Belorusija, Kazahstan, Uzbekistan, Tadžikistan, Kirgizija i Jermenija.

Evroazijska ekonomska zajednica (EAEZ)/ Evroazijska ekonomska unija

Po uzoru na nekadašnju Evropsku ekonomsku zajednicu, niz članica Zajednice nezavisnih država započeo je rad na stvaranju celovitog carinskog sistema, jedinstvene ekonomske politike i uistinu zajedničkog tržišta. Belorusija, Kazahstan, Kirgizija, Rusija i Tadžikistan krajem 2000. godine osnovale su Evroazijsku ekonomsku zajednicu, a 2006. godine, u svojstvu punopravnog člana, njoj se priključio i Uzbekistan. Pošto se ekonomske integracije, više zbog različitog stepena ekonomskog razvoja nego političke volje, nisu u punoj meri odvijale onako kako se to očekivalo, 2006. godine stvoren je carinski savez između Rusije, Belorusije i Kazahstana, a odlučeno je da mu se druge članice Zajednice sukcesivno priključuju kada za to budu spremne. Ipak, vrhunac integracije, postignut je 1. Januara 2015. Kada je formirana Evroazijska ekonomska unija, zajednica država sa političkom, ekonomskom, vojnom, carinskom i humanitarnom saradnjom.Trenutni članovi su : Rusija, Kazakstan, Belorusija, Kirgistan i Jermenija. Tadžikistan ima status kandidata.

Šangajska organizacija za saradnju (ŠOS)

Rusija, Kina, Kazahstan, Tadžikistan i Kirgizija tokom 1996–1997. godine međusobno su zaključile sporazume u cilju podizanja nivoa poverenja u odbrambenoj sferi i smanjenja prisustva vojnih snaga u pograničnim rejonima. Tako je, mada još na neformalnim osnovama, stvorena Šangajska grupa. Ona je 2001. godine prerasla i u formalnu regionalnu međunarodnu organizaciju. Njen osnivač je bio i Uzbekistan, koji u to vreme Rusiji nije bio naročito naklonjen.
Jačanje vojno-bezbednosne saradnje zemalja Srednje Azije, Rusije i Kine inicijalno je povezano sa građanskim ratom u Avganistanu i islamističkom opasnošću koja je pretila regionu. U strahu od nje, vlade zemalja Srednje Azije su intenzivirale saradnju sa svojim moćnim susedima, od kojih su, bez obzira na izraze prijateljstva, donekle i zazirale. Štaviše, pošto su se odlučile za vojnu operaciju protiv Talibana, a precenjujući svoju moć i perspektive jačanja svog prisustva u Srednjoj Aziji, tzv. šangajske integracije nisu mnogo zabrinule ni Vašington. Otuda im se priključio i Uzbekistan, dok je još vodio računa o volji SAD.

U oktobru 2007. godine članice ŠOS-a potpisale su Memorandum o saradnji sa Organizacijom o kolektivnoj bezbednosti, koja predstavlja klasični vojni savez. Tako je, makar na nekim poljima, i u nekoj meri, sa njim povezana i Kina. Cilj ŠOS-a i ODKB-a, kako izjavljuju ruski i kineski zvaničnici, i dalje nije da konkuriše NATO, već se unutar ŠOS-a vojna saradnja uspostavlja u domenu borbe protiv terorizma i separatizma, a u okviru ODKB-a radi generalnog osiguravanja vojno-političke bezbednosti država članica, ali svima je očito da obe regionalne organizacije, odnosno njihovo umrežavanje, ima za cilj da Severnoatlantsku alijansu drži podalje od regiona Srednje Azije.

Naravno, daleko je od toga da je ŠOS onoliko homogena organizacija kao što su one u kojima Rusija nema istinsku konkurenciju. Štaviše, dok Rusija ŠOS posmatra pre svega u vojno-političkom ključu, Kina želi da ona poprimi i ekonomsku dimenziju. Drugim rečima, da postane zametak jedinstvenog tržišta koje bi obuhvatilo i Kinu, a postoje nagoveštaji da Peking priželjkuje i slobodno kretanje radne snage kao što je slučaj u EU. To ne nailazi na simpatije Rusije, pa i zemalja Srednje Azije, uplašenih od potencijalne kineske demografske ekspanzije i uspostavljanja njene ekonomske premoći.

Uzbekistan i Kazahstan, nastoje , izbegavajući ono što smo pomenuli da bi moglo da ih ugrozi , da sa Kinom razvijaju što bliže odnose. Time te zemlje žele, od kada su se distancirale od Vašingtona, da stvore novu protivtežu ruskom uticaju. Što se tiče Kirgizije i Tadžikistana, oni dosledno slede politiku Moskve. Još treba napomenuti i to da i ona ima svoj plan za obuzdavanje uticaja Kine unutar ŠOS-a. To je protežiranje Indije, tj. zagovaranje ideje da bi i ona trebalo da postane punopravna članica Šangajske organizacije. Inače, države posmatrači, od kojih neke i žele da postanu njeni punopravni članovi, uz Indiju su i Pakistan, Mongolija i Iran.

Budućnost Srednje Azije

Rusija je do danas uspela da u svim zemljama Srednje Azije uspostavi preovlađujući politički i ekonomski uticaj, a u većini njih osigurala je i ozbiljno vojno prisustvo.

Eksploatacija, transport i prodaja glavnih resursa regiona, tj. nafte i gasa, direktno ili indirektno, uglavnom su u rukama ruskog biznisa (i posredno države). Štaviše, veliki deo spoljnotrgovinske razmene država Srednje Azije, i kada se ne radi o energentima, obavlja se sa Rusijom, odnosno odvija se unutar prostora EEAZ-a ili ZND-a, pa su one i na taj način zavisne od Moskve.

Rusija u regionu ima ključnu vojnu ulogu. Izuzev Turkmenije, druge njegove zemlje su sa Moskvom povezane odbrambenim savezom, i u njima je ruska vojska uspostavila stalne baze ili druge vidove svog prisustva. Na posredan način i Kina je deo vojno-političkog aranžmana koji ima za cilj da evroatlantske sile drži daleko od Srednje Azije.

Ruski jezik i kultura preživeli su buru nacionalnih strasti koja je izbila pošto su republike Centralne Azije stekle nezavisnost. Ruski je, uz jezike većinskih naroda, zvanični jezik u Kirgiziji i Kazahstanu. Viši i srednji staleži kazahstanskog i kirgistanskog društva uglavnom su ostali deo ruskog jezičko-kulturnog korpusa, a na Rusiju su u civilizacijskom pogledu upućeni i pripadnici gradskog stanovništva drugih republika Srednje Azije. Elitne škole, univerziteti, sredstva masovnog informisanja u Kazahstanu i Kirgiziji uglavnom funkcionišu na ruskom jeziku, a on je širom Srednje Azije ostao jezik poslovnog sveta, nauke i međunacionalne komunikacije.

Ima mišljenja da će u budućnosti na prostoru Srednje Azije doći do rivalstva između Kine i Rusije. Nema sumnje, velike sile ne znaju ni za šta drugo osim za interese, i smešno je i govoriti o nekakvom iskonskom prijateljstvu Rusa i Kineza, odnosno prirodnoj međusobnoj evroazijskoj upućenosti. No, baš zbog golih interesa, nadmetanje Moskve i Pekinga na prostoru Centralne Azije neće uzeti ozbiljnije razmere. Bez obzira na to što nadmetanja među njima već ima, i što će ga biti i nadalje.

Iako energentima bogate zemlje Srednje Azije nastoje da produbljivanjem bliskih veza sa Kinom uspostave balans ruskom uticaju, on je suštinski neprikosnoven. Zemlje regiona se mnogo više plaše Kine, koja je i dalje u fazi demografske ekspanzije, i sve više pokazuje glad za resursima, nego Rusije. Koketiranje sa Kinom je površno, tek da se centralnoazijske zemlje ne bi osećale neprijatno zbog bezrezervne upućenosti na Rusiju.

Uostalom, energetska infrastruktura koju zemlje Srednje Azije, ali i Rusija nameravaju da grade kako bi srednjoazijska nafta i gas mogli u većim količinama da „poteku“ ka Kini – odnosno kako Moskva ne bi zavisila jedino od evropskog tržišta, a zemlje Srednje Azije od Moskve – ide u susret kineskim narastajućim energetskim potrebama. Između ostalog i zato, Peking je sigurno svestan da bi pokušaj ugrožavanja ruskog prvenstva u Srednjoj Aziji doveo do toga da šteta bude veća od koristi, i u doglednoj budućnosti nastojaće da izbegava ozbiljnije konfrontacije sa Moskvom.

Na kraju, u vezi sa pričom o Srednjoj Aziji, pre deset godina 80 odsto svetskih rezervi nafte i gasa bilo pod kontrolom Zapada i njegovih saveznika, danas je 90 odsto svetskih resursa, ne računajući američke, izvan njegove kontrole. Nafta donosi novac, a naftovod politički uticaj, a možemo da budemo sigurni da će u vreme kada će proizvodnja gasa i nafte u Centralnoj Aziji biti na vrhuncu , što je period od 2020–2040. godine , a kada će fosilna goriva još zasigurno imati prvorazredan značaj, region Srednje Azije imati uticaj koji danas ima Bliski istok .

Izvor: Vremeje.rs