Poligraf, pinkove zvezde i državni udar

Ako neko zagovara i brani tezu da nam zapadne sile putem raznoraznih kriznih tela instaliranih usred zemlje Srbije i posebno preko svojih obaveštajno-subverzivnih službi, ozbiljno drže zemlju u pokornosti, u svojevrsnom neokolonijalnom statusu, tačnije, u statusu istinske meke okupacije, onda je to autor ovog teksta.

Međutim, u slučaju takozvanog državnog udara – prave, male (i histerične) tragikomedije (a videćemo i zašto), koja se odvijala u dva „vikend izdanja“ (i u pratećem međuperiodu) u studijima ružičasto-naprednjačkog agitprop TV servisa sa nacionalnom frekvencijom, po prvi put sam siguran da u svu tu bruku i eklatantno kršenje makar dva zakona, nije umešan niti NATO, niti EU kominterna, a ni drugi severnoatlantski „prijatelji“. Oni takve stvari izvode mnogo bolje i konspirativnije.

Šta se zaista dešavalo?

U sudaru dve interesne struje (ne ulazeći u to ko je kakav na polju finansijskih i ostalih malverzacija, ko je kriv a ko nevin i da li takvih uopšte ima u ovom slučaju), kao i zahvaljujući razotkrivanju istine o gušenju medijskih sloboda (poznato Rodićevo „Izvini Srbijo“ pa nadalje, i to je ono najvažnije što je zasmetalo glavnokomandujućem!), vojnički rečeno – premijer je sa pratećim personalom, uleteo u „minsko polje“ iz koga se samo privremeno i na jedvite jade izvukao.

I to zahvaljujući famoznom poligrafu, zatim, uz snažnu medijsku „artiljeriju“, uz „udare sa krila i bokova“ ministara-branitelja iz „prvog borbenog ešelona“ i, podrazumeva se, „uz sadejstvo“ dežurnih analitičara i vojno-bezbednosnih komentatora i „eksperata“, i zakasnelo uvođenje „u borbu“ pospanog tužilaštva. A na sveopšte zaprepašćenje, u posao odbrane i razotkrivanja „strašne“ zavere uključile su se i dve ozbiljne dame – jedna nedvosmisleno rodoljubivi novinar i voditelj kultne emisije i ona druga, pronicljivi kolumnista i analitičar istovetne provenijencije.

Skoro je neverovatno kako su se postrojile suve činjenice u lažiranom državnom udaru i takozvanoj destabilizaciji zemlje, to jest Vlade (a vlade svugde u svetu i služe da se ruše ukoliko rastaču zemlju!), a da je to malo ko uočio i valjano prokomentarisao. Osim uredništva „Kurira“, koje je retko ko tog dana želeo da čuje. Pritom, ne želim da ih opravdavam što su preduzeli mere i radnje iz arsenala tajnih službi, iako ih potpuno razumem. Srbija je ovo. Pod  presvučenim radikalima. A to znači – dogorelo je do nokata.

Onaj „mučenik“, Aleksandar Kornic, bivši direktor u toj kompaniji je (on ili njegovi advokati) završio pisanje Krivične prijave 22. novembra i već sledećeg dana je uručio Višem javnom tužilaštvu u Beogradu, koje je istu uredno protokolisalo i zavelo u svom delovodniku [1]. I, još urednije, ništa po tome nije uradilo (videli smo to po saopštenju Zagorke Dolovac u večernjim satima). A i kako bi, i protiv koga? Protiv premijera i njegove što privatne, što partijske družine?

Najverovatnije je Dragan J. Vučićević, prvi čovek „Informera“ i glavni uzbunjivač u slučaju „državnog udara“, doznao blagovremeno šta se sprema i u jutarnjem programu Pink televizije baš tog (onog prošlog) vikenda krenuo u pravu pravcatu histeriju i uznemiravanje nacije. Tada je i izgovorio istorijsku – „Vučiću, ako odeš u Kinu, ti si budala!“ Odlično je znao, to jest, bio informisan šta će se dešavati narednih dana.

Sledećeg (minulog) vikenda, jer su ovi iz „Kurira“ bili džentlmeni i sačekali glavnog igrača da se vrati sa putešestvija, kreće tok-šou i rijaliti predstava, u kojoj je Aleksandar Rodić, najprostije rečeno, našamario kompletan državni aparat, nateravši ih da se vade iz nebranog grožđa angažujući sve moguće, napred navedene (ali i one do zuba naoružane) efektive. Sve do „blagotvornog“ RTS-ovog „Upitnika“, nakon koga je tenzija bar za neko vreme splasnula.

Rodić je, dakle, ovog vikenda, prvo štampao naslovnicu svog lista sa inkriminisanim likovima i obelodanio Kornicovu krivičnu prijavu, nakon čega kreće do sada neviđena uzbuna na ružičasto-naprednjačkim TV talasnim dužinama i ispaljivanje više „rafala i plotuna“ iz teškog „naoružanja“.

Kada je, naizgled, napadnuta strana preuzela inicijativu, sledi novi šok – prvi video-klip[2] na sajtu Kurira negde iza podneva, na kojem se pojavljuje Aleksandar Kornic i u kameru prepričava šta se dešavalo tokom jeseni ove godine i, posebno, u podrumskim (ali vrlo urednim) prostorijama jedne poznate zemunske kafane čiji je vlasnik „slučajno“ član SNS blizak njihovom vrhu.

I tada doznajemo, doduše neuverljivo (jer, ipak čujemo samo jednu stranu), da je ekipa koja „spašava“ Srbiju od „državnog udara i destabilizacije“, a koju predvodi vlasnik „Informera“ lično, šarolika, interesantna i iznad svega maštovita. Izgarnirana, najverovatnije i premijerom Srbije.

E, sada, to je već ambijent kada se u „odbranu“ nacije, hteli ili ne, mora u borbu uvesti brojna „pešadija“ – gore narečeni analitičari, kriminolozi, novinari i jedno četiri-pet ministara. Mini „komanda“ koja je uvek u „stend baj“ režimu i u „gotovosti“ da rešava raznorazne afere i da vadi fleke partijskih i ostalih prvoboraca. Mnogo je takvih situacija bilo, no da se podsetimo jedne, recimo, slučaja helikopter.

I, naravno, sledi ispaljivanje poznatih fraza i napamet naučenih rečenica i dobro poznatih zaključaka. Problem je samo u tome što uglavnom primenjuju poznatu „naučnu“ tzv. odokativnu metodu, i kao po pravilu teško će se od njih čuti da citiraju ponešto iz zakonske regulative, propisa, pravila, procedura i tome slično. Ali, jedino bitno i jedino opredeljujuće, na njihovu žalost (i sramotu).

Tu se optužuje, tu se vodi istraga, tu se baca drvlje i kamenje na onoga ko im se našao u zahvatu „nišanske linije“, tu se presuđuje, daju „državna rešenja“, saopštavaju „direktive“ i „zapovesti“. I sve to iskombinovano „niotkuda“ pribavljenom lekarskom dokumentacijom sa „F odeljenja“, koju, valjda na vrhuncu istraživačke histerije (teško da se to može na prizemniji način prezentovati), iznosi urednik „Informera“.

Dakle, problem je, „ničim izazvan“, u sveopštem „ludilu“, pa još uz malo „opijata“ i pride ko zna koliko (i u kontinuitetu) promila „vatrene vode“, izmislio, a zatim, verovatno se dosađujući i trošeći besposličarsko vreme, plasirao u javnost Aleksandar Kornic. Zvanično – lice kojem je potrebna pomoć, kako nam je priopćio neponovljivi ministar zdravlja. „Braneći“ ga i dajući mu, svesno ili nesvesno, ukoliko ga krivično gone, neviđeni alibi i odbranu po onoj narodnoj – pa ja sam, ljudi, zvanično lud, imam papir i garancije ministra, šta hoćete od mene?

I taman, kada je jedno par miliona urednih gledalaca odahnulo i hvatalo zalet za „Farmu“, sledi novi šok – uredništvo „Kurira“ povlači šah-mat potez i objavljuje na svom sajtu drugi video-klip[3], koji, za onoga ko „ima oči da vidi i uši da čuje“, razotkriva ko je lažov a ko govori istinu. I ko je bio stvarno zaludan, a ko vitlao „državnim udarom“ i odbranom „lika i dela“ nesalomivog vođe i zbog čega.

I da li nam je vođa zaista iskren ili je ipak (u to sam lično ubeđen) pohodio zemunski podrum i gasio žeđ tamošnjim rujnim vinima?

Rešenje se krije u nekoliko dijaloga koje onaj, proglašen ludim, Aleksandar Kornic, vodi sa „nepostojećim“ (no ipak postojećim) izvesnim „Brankom“, i osobito sa Vučkom, čelnikom Informera. Ili ima koga da zaista nije prepoznao u tom video klipu glas „omiljenog“ srpskog uzbunjivača i „isterivača đavola“? Teoretski, naravno da je moguće namontirati prostoproširene rečenice narečenom uredniku, pogotovu ako je neko zaludan i nema šta pametnije da radi. Ipak, nismo mi ni blizu Pentagona ili Lenglija.

Pa da vidimo deo toga, isečke iz transkripta, koje su osim „Kurira“ objavili samo po neki sajtovi. Glavni mediji, naravno, od toga beže kao „đavo od krsta“.

U tom štivu doznajemo da se „Branko“ interesuje da li je Kornic „…poslao šta…“, dobija obaveštenje da je poslato Vučićeviću, a zatim sledi kritika koju upućuje: „…brate, ni ti ništa, napisao si jedan članak brate mili. Ja  očekujem od tebe da filuješ nešto…“, nakon čega naglašava „…’ajde konkretno nešto, što boli…“

A onda, ide krem na tortu, telefonski razgovori sa „Vučkom“ (D. Vučićevićem), u kojima se pre svega doznaje da su Kornic i glavni urednik Informera, evidentno –  na „ti“, da ga ovaj od milošte naziva „Vrco“ i „Sale“, da će mu „rešiti (novčani) problem“, da zna za (nepostojećeg) „Branka“ i ustanovljenu vezu i akciju, da ga „obavezno zove kad god ima problem“ i kada mu „šta treba“, i naglašava da je sve to samo „problem u komunikaciji“.

I onda sledi ključna rečenica, kada Kornic podseća sagovornika „…kad smo sedeli sa Andrejem (Vučićevim bratom), Damirom (Dragićem) i ostalima… (koji li su to ostali?!), na šta Vučićević, ne okolišajući i jasno stavljajući do znanja da je sasvim u toku i na istoj frekvenciji, saopštava „…rešeno sve, ne brini, sve rešeno…. javljam ti za sat vremena detalje…“

I, nakon ovoga, ko je lud, odnosno, ko se pravi lud? Naravno, najlakše je ovako nešto ignorisati. Ćutanje je majka mudrosti.

Usput, a to je pažljivim gledaocima višesatnog „nedeljnog popodneva“ zapalo za oko, verovatno nakon što  je informisan o drugom video klipu, Dragan Vučićević je, slučajno ili ne, ispario iz studija te televizije i ostavio ministre da se sami bore na „braniku otadžbine i ustavnog poretka“, sprečavajući „državni udar“ i obaranje premijera (a time, podrazumeva se, i vlade i skupštine i države i naroda… i reformi i fiskalne konsolidacije i stranih investicija… i prodaje Telekoma…).

I da utisak bude kompletan, nije bilo te večeri njegove uobičajene „Teške reči“. Ili mi je to promaklo? Ako sam pogrešio i omanuo, odmah se ograđujem, jer sada imamo i državnu matricu – „majke mi, ja sam lud i zato mi ne možete ništa“.

Premijer je išao dobrovoljno na poligraf, na čudnu spravu koja prolazi još samo u zemlji Srbiji i verovatno po raznoraznim dominionima južno od 40-te paralele. I nigde više. Sprava koja nema apsolutno nikakvog značaja u krivično-procesnim radnjama kada dođe do podizanja optužnice i krene suđenje. Uređaj koji može da posluži isključivo operativcima policije i bezbednosnih službi u predistražnim radnjama, i to najčešće onda kada nemaju dokaze ili su daleko od bilo kakvog rasvetljavanja slučaja.

U važećem „Zakonu o policiji“[4] (novi je već pripremljen od strane Britanca Amadea Votkinsa, specijalnog savetnika ministra unutrašnjih dela koji sedi u vrhu države, kao i brojni drugi stranci… ne znam zašto sam ovo pomenuo kad je tema „državni udar“ koji je pokušao da izvede pacijent „Laze Lazarevića“!?), dakle, u vezi upotrebe poligrafa, imamo sledeća tumačenja.

U poglavlju IV „policijska ovlašćenja“, u članu 30., tačka 15) stoji „poligrafsko testiranje“.

U članu 70.  u stavu prvom, koji razrađuje „poligrafsko testiranje“ i „postupak ograničenja pri testiranju“, navedeno je doslovno sledeće:

„Ovlašćeno službeno lice može na zahtev ili uz pristanak lica od kojeg traži obaveštenja da primeni nad njim poligrafsko ispitivanje pošto ga upozna sa radom uređaja i lice za to da pisanu saglasnost.“

Šta mi nismo doznali u vezi premijerovog dobrovoljnog odlaska u policiju?

Kada je to pozvan od strane ovalašćenih službenih lica da daje izjavu, odnosno, pruži obaveštenja (jer to je minimalni i obavezni uslov za poligraf!) u vezi sa slučajem koji je tek u povoju i uživo se odigrava samo na „Pinku“ i u „Kuriru“? I, zašto bi njega pozivali tako brzo, kada on nije od strane Kornica krivično optužen, bar ne direktno?

I otkada i gde to još predsednici vlada naređuju operativnoj policiji, a nemaju nikakvo pravo, odnosno, zahtevaju da se stavljaju na mere poligrafskog ispitivanja kada se njima prohte, a ne kako je regulisano Krivičnim zakononikom i Zakonom o policiji?

Da li će, sledstveno napred navedenom, recimo, ukoliko se uskoro pojavi neka srpska (ili druga) „snajka“ i optuži premijera (ne daj Bože) da je nad njom izvršio silovanje, ili da je otac njenog deteta, taj isti premijer trčati do prve ambulante da daje krv i ostale rezultate ili da u ranim vikend časovima vrši DNK analize i time dokazuje svoju nevinost? Dok za to vreme, uživo na televiziji, čekaju kao zapete puške  dežurni ministri i oni ostali članovi „štaba“, u spremnosti da stručno tumače, je l’ te, još jedan „udar na državu“?

Kad već pomenuh poligraf, da završimo sa članom 70, stavom trećim, makar obuke radi. „Ne znam“ zašto to potenciram (iako se ministar unutarnjih dela kune u tu magičnu spravu i prosto nas mami a nekima i zapoveda, da se makar periodično podvrgavamo njenim moćima), ali mislim da su pojedine tačke vrlo interesantne za ovaj naš slučaj. Kako za one koji su napadnuti, tako i za one druge, koje krstiše ludacima, pa evo:

„Poligrafskom testiranju ne može da se podvrgne:

1) lice koje je pod uticajem alkohola ili pod uticajem opojnih droga ili drugih psihoaktivnih supstanci;

2) lice koje ima ozbiljna srčana oboljenja ili respiratorne smetnje;

3) lice u stresnom stanju;

4) lice koje uzima lekove za smirenje;

5) lice koje pokazuje vidljive znakove psihičke poremećenosti ili bolesti;

6) lice koje oseća intenzivan fizički bol;

7) trudnica i porodilja.“

No, kada se već uhvatih svemogućeg ministra unutrašnjih poslova (koga „specijalno“ savetuje, da ne zaboravimo, britanski državljanin, inače, profesor na Odbrambenom Koledžu NJ.K.V. Elizabete Druge, i stručni saradnik NATO-a u Briselu), da vidimo šta još uvek važeći Zakon o policiji govori o njegovim ovlašćenjima.

U članu 8. navedenog zakona imamo dva stava. U prvom stoji: „Ministar može da zahteva izveštaje, podatke i druga dokumenta u vezi sa radom policije. Predstavnik policije ministru, redovno i na njegov poseban zahtev, podnosi izveštaje o radu policije i o svim pojedinačnim pitanjima iz delokruga policije.“

I tu je sve uglavnom jasno. Ali, u drugom stavu istog člana nedvosmisleno se ograničavaju ministrova ovlašćenja iz prethodnog, i naglašava „puno poštovanje operativne nezavisnosti policije“. To u prevodu znači da ministar ne može da se mimo Krivičnog zakonika R. Srbije meša u operativni rad policajaca koji su skoro po pravilu u funkciji tužilaštva i izvršavaju naloge koje dobijaju od tog (navodno) nezavisnog državnog organa.

A još manje sme da preuzme ulogu nadležnog tužioca ili postupajućeg sudije u nekom konkretnom slučaju, da o dostignutom nivou istrage teatralno obaveštava javnost pa još u alarmantnoj formi i krajnje neprimereno (i brutalno), da donosi zaključke, saopštava odluke, iznosi procesna dešavanja i presuđuje o nečijoj nevinosti ili krivici.

Apsolutno kršenje najmanje dva zakona. Pa tako i Ustava.

Šta u stvari bez prestanka i krajnje neodmereno radi Stefanović od kada je postavljen na tu državnu funkciju? (Pored toga što je uhvatio krajnje sumnjivog i opasnog bivšeg „specijalca“ sa sve audijem, bliskog mafijaškim krugovima, pa ga pustio nakon dva dana da bude slobodan k’o ptica).

Upravo ono što ništa manje „kvalitetno“ izvodi Bratislav Gašić na funkciji ministra odbrane, koji se i na ovom slučaju proslavio, obznanjujući sluđenom narodu da Vojska čuva svog premijera i da je u tu svrhu formiran čak i poseban Štab. Sa sve ono malo preostalih tenkova i haubica, pretpostavljam.

Dakle, ministar odbrane koji bez prestanka zamenjuje i vrhovnog komandanta i načelnika Generalštaba (a po potrebi i komandante vidova i komandante brigada). Što bi se reklo, najmanje „tri u jednom“. Sjajno i bez komplikovanja i u skladu sa proklamovanom štednjom. I mimo Ustava.

Zemljo Srbijo, otvori se… Sa ovakvima na čelu države, zaista nam nisu potrebni neprijatelji.

Ali, stvarno.

___________________________________________

UPUTNICE

[1] http://www.kurir.rs/vesti/politika/krivcna-prijava-zbog-iznude-i-podstrekavanja-vucicevic-i-vucic-me-terali-da-lazno-optuzim-aleksandra-rodica-clanak-2037367

[2] http://www.kurir.rs/vesti/politika/video-montiranje-protiv-rodica-evo-kako-su-vucic-i-vucicevic-isledivali-bivseg-direktora-kurira-clanak-2037775

[3] http://www.kurir.rs/vesti/politika/video-kljucni-dokaz-pogledajte-kako-vucicevic-iznuduje-lazne-dokaze-protiv-aleksandra-rodica-clanak-2037855

[4] http://www.mup.gov.rs/cms_cir/sadrzaj.nsf/zakoni.h

Izvor: Fond Strateške Kulture