Evropa na raskrsnici

Predstojeći izbori koji će se održati u Španiji 20. decembra ne samo da će podvući određene političke rezultate odlazeće godine, nego će, bez preterivanja, zadati ključne evropske vektore za 2016. godinu. I već sada se može utvrditi da će jedan od takvih vektora postati aktivizacija separatističkih raspoloženja na prostoru Evropske Unije.

Uspon separatizma tradicionalno prate kako unutrašnji, tako i spoljašnji faktori. Međutim, u današnjoj Evropi ovi faktori su toliko tesno isprepleteni da se ponekad među njima ne može povući granica. Nestabilnost na Bliskom Istoku i u zemljama Severne Afrike koja je isprovocirana politikom SAD i rukovodstva te iste EU, zakonomerno izmicanje kontroli zapadnih arhitekti “Novog svetskog poretka” međunarodnih terorističkih organizacija i pokreta, talas izbeglica u srce Evrope i odgovarajući rast nacionalističkih i izolacionističkih raspoloženja u zemljama EU, i na kraju, uporno odbijanje Vašingtona i Brisela da sarađuju sa Rusijom po pitanju aktuelnih problema međunarodnog dnevnog reda – sve to cepa evropski politički sistem do tog stepena da se danas ne može dati pouzdana prognoza za to u kom obliku ćemo dočekati EU u 2017.godini.

A ova godina prolazi između ostalog i uz pratnju izjava i delovanja pristalica otcepljenja Katalonije od Španije. Katalonski parlament je 9. novembra izglasao rezoluciju koja proglašava početak otcepljenja od Španije i stvaranje republike, što predstavlja fitilj na još jednom evropskom “buretu baruta”. Premijer Marijano Rahoj je požurio da aktivira Ustavni sud Španije kako bi se suprotstavio ovoj rezoluciji. Međutim, pitanje je da li pravne mere mogu da preokrenu situaciju. “Broj onih koji zahtevaju da Katalonija postane država, i dalje raste” – ističu u katalonskoj partiji Junts pel Si (Zajedno za “da”), koja je postigla uspeh na lokalnim izborima krajem septembra: “Izbori od 27. septembra bili su izuzetni i ma kako gledali na njihove rezultate, oni demonstriraju jasnu želju katalonskog naroda. Mi nikoga ne isključujemo, to je mogućnost da se počne sa stvaranjem savremene i pravedne države” [http://www.vestifinance.ru/articles/64173].

Poziciju centralnih vlasti Španije možemo shvatiti pre svega prema ekonomskim parametrima. Lokalni ekonomisti predviđaju da će – ukoliko se Katalonija ipak otcepi od Španije – domaći bruto proizvod opasti za oko 20%, dok će se odnos duga prema bruto-nacionalnom dohotku odmah popeti na 25% [http://www.vestifinance.ru/articles/64751]. Sasvim mogući su i politički troškovi za vladajuću Narodnu partiju koja rizikuje da se na predstojećim izborima nađe “između dve vatre” – onih koji simpatišu Katalonce  u njihovoj borbi za samoopredeljenje i onih koji se zalažu za žešće mere centralnih vlasti.

A ono što je najvažnije – razvoj situacije oko Katalonije neizbežno se projektuje na analogne kolizije u drugim evropskim regionima sa sličnim problemima – od Škotske i Belgije, do Ukrajine i Balkana. U poslednjem slučaju moguća je novost – ovaj put odlučujuća – zaoštravanje problema očuvanja jedinstvene Bosne i Hercegovine. Nije slučajno da se i pristalice i protivnici otcepljenja Katalonije tako aktivno oslanjaju na Balkansko, a pre svega kosovsko iskustvo. I dok pristalice katalonskih separaista podsećaju na kosovski presedan, onda njihovi oponenti ističu te probleme sa kojima se sreće Evropa usled povlastica albanskim separatistima na Kosovu.

U tom pogledu je karakteristična argumentacija sadržana u tekstu vodećeg španskog časopisa El Pais. Sličan pristup se ne probija baš često na naslovne strane evropskih informativnih agencija – i zato je ta činjenica još karakterističnija.  “Kosovo predstavlja ogroman neuspeh, i to trostruki – ukazuje autoritativno izdanje i nastavlja. – Neuspeh međunarodne zajednice, koja se, pre nego što se dogovorila o glavnom pitanju – to jest, o budućnosti stanovništva Kosova – isuviše bavila igrama sa geopolitikom i suverenitetom. Neuspeh Srba, koji su zaboravivši na prošlost, koja je obeležena građanskim ratovima i međunacionalnim sukobima, poverovali avanturistima i zločincima koji su im obećali Veliku Srbiju, ali su im umesto toga ostavili zemlju na marginama Evrope i pride lišenu dela svoje teritorije. Neuspeh rukovodilaca kosovskih Albanaca koji su koristeći se nezavisnošću uspostavili sistem vladanja zasnovan na klanovima, korupciji i organizovanom kriminalu i potrošili milijardske iznose koje im je u vidu pomoći izdvojila međunarodna zajednica”.

Među ovim tezama nesumnjivo je sporna jednostrana ocena nedavnog rukovodstva Srbije kao “avanturista i zločinaca”, što je u potpunosti u duhu zapadnoevropskog i američkog mejnstrima. Međutim, ostatak rasuđivanja španskih novina veoma je ispravan. Pažnji El Pais – a nisu promakli ni socijalno-ekonomski problemi sadašnjeg Kosova – u kome do 40% stanovništva namerava da što pre napusti pokrajinu. Ozbiljne pretenzije pokazuju i prema međunarodnoj zajednici: “Ako nas iskustvo Kosova nečemu uči, onda je to da se jednostrani izlazak iz državne zajednice loše završava. Pošto će u odsustvu jasne međunarodno-pravne baze i bez jasno izražene podrške međunarodne zajednice, mnogi biti zainteresovani da sticanje nezavisnosti pretrpi neuspeh. Upravo to se desilo na Kosovu koje nisu priznale tako različite zemlje kao što su Španija, Kina, Rusija, Slovačka, Grčka. Sve one smatraju kosovsko pitanje kao pitanje koje ima principijelni značaj za njihove zemlje. Tokom 2008. godine, posle deset godina od početka rata u Jugoslaviji, Kosovo je proglasilo nezavisnost. U ovom trenutku, bez obzira na to što ga je priznalo 111 zemalja, ono ne samo da nije član OUN-a, nego čak nije uspelo da uđe ni u UNESKO, koje takođe predstavlja jedno od važnih centara svetske vlasti. Dobro bi bilo da to neko objasni kosovskim vlastima”… [http://elpais.com/elpais/2015/11/10/opinion/1447169107_444785.html]

Dramatična situacija koja je danas nastala u Evropi i unutrašnje protivurečnosti, zahtevaju od svih država kontinenta donošenje balansiranih i dalekovidih odluka. To se u tom smislu direktno odnosi i na Srbiju i druge zemlje Balkanskog regiona, koje su navikle da balansiraju između Istoka i Zapada, Brisela i Moskve, “desnih” i “levih”. Nesumnjivo će konfiguracija Evrope već u najskorije vreme pretpeti ozbiljne promene. Da li su za njih spremne vlasti Srbije – koje poslednjih godina pokušavaju tako aktivno da slede Briselski trajektorij, pa tako i po pitanju Kosova?

Izvor: Fond Strateške Kulture