Stvarno i moguće – Rusija u Siriji i Ukrajini

Trenutno u fokusu globalnih medija su sukobi na tlu Sirije, Ukrajine, Iraka, Avganistana i Libije. Da li je u pitanju izbeglička kriza, energetska budućnost sveta ili ponovno mešanje karata moći, pozornost sveta najviše privlače dva sukoba – ukrajinski i sirijski. Razmotrićemo ovde različitost tih sukoba iz ruske perspektive.

Bivši američki savetnik za nacionalnu bezbednost Zbignjev Bžežinski doživljavao je svet kao šahovsku tablu. Ne treba zaboraviti poljsko poreklo Bžežinskog, kao i njegov izrazito anti-ruski stav po svakom pitnju. Iako je njegova uloga savetnika za nacionalnu bezbednost okončana pre celih 35 godina (odlaskom predsednika Džimija Kartera), njegov uticaj na formiranje spoljne politike SAD je i danas dominantan. Rusija nije ono što je bila u njegovo doba, niti u doba Hruščova koji je u sred Njujorka lupao cipelom o govornicu Generalne skupštine UN, američka opsednutost opasnošću od Rusije je i dalje blago rečeno predimenzionirana, ako ne i paranoična.

Ako shodno tezi Bžežinskog nastavimo da područja isprepletanih interesa velikih sila sagledavamo kao šahovskih polja, onda u ovom trenutku njihov broj iznosi 45 (izvor: www.globalreaserch.ca) – toliko ratova i vojnih sukoba se trenutno odigrava na planeti. Pri tome, svaki od tih konflikta isprovociran je ili se vodi uz direktno ili indirektno mešanje spoljnih sila.

Nameće se pitanje zašto je Rusija počela vojnu operaciju u Siriji, a nije u Ukrajini? Kako su Rusima Sirijci bliži od Ukrajinaca? To je pitanje koje sebi postavljaju svi nezainteresovani posmatrači. Svaki „rusofob“ (da ne govorimo o javnim lobistima NATO) upravo takvo ponašanje Rusije navodi „krunski argument“ u debati oko dalje evropske budućnosti Srbije.

Poređenje Sirije i Ukrajine je veoma značajno, jer daje odgovor na glavno pitanje za Ukrajinu: Zašto je Rusija postupila tako, a ne drugačije? Obe zemlje su bile žrtve inostrane propagande i agresije, pokušaja da se na vlast dovedu drugi ljudi i drugačiji režimi od postojećih. Međutim, scenario je bio potpuno drugačiji.
Predsednik Janukovič, pučem uklonjeni lider Ukrajine (zašto ne reći i nekrunisani kralj korupcije) podržavao je Moskvu, ali je u ključnom trenutku pobegao. Nije hteo da upotrebi silu protiv demonstranata jer nije verovao u uspeh, a naslutio je izdaju u sopstvenim aparatima sile (vojsci i policiji). Nije se obazirao na činjenicu da je Kijev milionski grad, a da je na ulicama bilo jedva desetak hiljada ljudi. Verovatno ga je „neko“ na vreme podsetio da se njegovi novci nalaze u zapadnim bankama.

Za razliku od Janukoviča, sirijski predsednik Asad nije naseo na „mirne proteste“ i ultimatume koji su dolazili sa Zapada. Kada su teroristi, cinično proglašeni od „civilizovanog sveta“ za pobunjenike, nagrnuli na njega i Siriju – Asad je našao podršku u sirijskoj eliti. Uprkos mnogim izdajama, uspeo je da zadrži kontrolu nad zemljom kroz upravni i vojni aparat. A ukrajinska „elita“ je izdala Janukoviča i podčinila se Zapadu.

Da stvar po Asada bude gora, na ruševinama Iraka Saudijska Arabija i Katar su stvorile novu bandu pod nazivom „Islamska država“ i tim posredno zadale još veći udarac Siriji. Ipak sirijski narod, vaspitavan u sekularizmu, sa prezirom je odbacio „demokratsku“ ponudu. Stanovništvo Ukrajine, nažalost, prihvatilo je sve „servirano“ sa Zapada i ostalo po strani prilikom ilegalnog preuzimanja vlasti od strane pobunjenika u Kijevu. Veliki otpor pružali su samo Krim i Donbas, a nešto manje su se suprotstavljali Odesa, Zaporožje i Harkov.
Tokom četiri godine teških borbi, uprkos ogromnim žrtvama i milionskim migracijama, Sirija se i dalje opire terorističkim bandama i pokazuje volju da se situacija napokon reši. Narod Sirije, zajedno sa elitom i vladom, ostaje na braniku otadžbine.

Sa druge strane, više od 15 godina Ukrajinci tolerišu porast ekstremizma i korupcije. Štaviše, da bi opravdali bedu sopstvenog naroda, svi dosadašnji predsednici nezavisne Ukrajine, uključujući i Janukoviča, sistematski su podsticali ako ne mržnju, ono bar zavist prema Rusiji.

Rusija je u Siriju poslala pomoć tek pošto je videla da je Asad, ali i sirijski narod, spreman da ide do kraja – do ivice poraza. Sirija je pokazala da poseduje kapacitete da pomoć primi, čak i kada je po nekim izveštajima Vašington bio spreman da izvrši kopnenu intervenciju u ovoj državi.

Za ruskog predsednika Vladimira Putina najvažnije je bilo to što je Rusiju u pomoć u ime naroda pozvao Bašar al-Asad, legitimni predsednik države. Sirija je već ranije dala Rusima na korištenje svoje vojne baze, tako da nije postojala prepreka u smislu međunarodnih normi i zakona za pomoć vladi u Damasku.

Što se tiče Ukrajine, odmah po nasilnom preuzimanju vlasti u Kijevu, Moskva obavlja operaciju odbrane Krima i svoje flote. Legitimna država je propala, a na vlast su došli ekstremisti. Ljudi sa krimskog poluostrva su se jasno (na demokratskom referendumu) izjasnili protiv vlasti Kijeva i tražili povratak u sastav Rusije. Krim je stotinama godina bio ruski, sve do pedesetih godina kada je administrativnim aktom sovjetskog lidera Hruščova (po narodnosti Ukrajinca) ušao u sastav Ukrajine, bez sprovođenja bilo kakve demokratske procedure.
Moskva je jasno rekla šta misli o novoj vladi u Kijevu, a čekao se otpor u nekim gradovima. Najveći otpor pružio je Donbas, dok su u Harkovu i Zaporožju ekstremisti brzo ugušili svaku vrstu pobune. Najtragičnije je bilo u Odesi – gde su ljudi živi spaljivani. Bilo je jasno da su na vlast došli oni koji gaje veliku mržnju prema Rusima. Porošenko je dobio mandat od većine stanovništva, zategao je odnose sa Rusijom i počeo da zatvara pro-ruske aktiviste. Moskva je priznala poraz u većem delu Ukrajine.

Preostali zadatak bio je da se zaštiti Donbas bez direktne vojne intervencije, koja bi dovela do velikih gubitaka etnički ruskog stanovništva u ostatku Ukrajine. Kijevske snage su na stanovnike Ukrajine koji se izjašnjavaju kao Rusi gledale kao na životinje u ljudskom obliku (izvor: Edvard Birov).

Proglašenje Donbasa nezavisnim i njegovo pripajanje Rusiji nije imalo zakonskog osnova – jer ta oblast nije imala zasebnu vladu kao Krim. Krim je od vremena SSSR-a imao status autonomne republike. Osim toga, povezivanjem teritorija Donjecka i Luganska, Rusija bi ostala prisutna u Ukrajini. Donbas bi bio kao najbogatija provincija Ukrajine, ostao branik ruskog uticaja u Kijevu.

Pobunjenici u Siriji koji sebe nazivaju „pravim muslimanima“, bore se sa oružjem u rukama, dok u Ukrajini to rade kriminalci koji sebe nazivaju patriotama – „desnim sektorom“ (odnosno fašistoidnim falangama). Za njih važe zakoni ulice.

Ruska vojna pomoć Siriji može biti formalna, pa ček i otvorena – jer Sirija ima legitimnu vladu, elitu i narod koji se nisu prodali. Međutim, Ukrajina nema ništa od navedenog – i ona je ideološki i faktički izgubljena za Rusiju, odnosno u njoj nije moguće sprovesti bilo kakvu vojnu intervenciju ili diplomatsku inicijativu.

Izvor: Vremeje.rs