Američko koplje u srce Crne gore

Nedavno je, po ko zna koji put, potvrđena informacija da je broj Srba koji su zaposleni u državnim organima Crne Gore pet puta manji od njihovog procentualnog učešća u ukupnoj populaciji.

Ukoliko se uzme u obzir da je srpski jezik, iako ima najširu zastupljenost među stanovništvom Crne Gore (čak i prema falsifikovanim popisnim rezultatima), proteran iz obrazovnog sistema, da se sistematski vrši nasilje nad istorijskim činjenicama i srpskom kulturom, da je Srpska pravoslavna crkva izložena sve brutalnijim napadima od državnih i paradržavnih struktura, onda se stanje u kom žive pripadnici srpske jezičke zajednice i Srpske pravoslavne crkve može opisati jednom rečju – aparthejd. Ako se na ovu, konkretnu političku praksu crnogorskog režima doda još i legislativni okvir po kom je, na primer, srpskom jeziku kao temelju istorijskog identiteta Crne Gore, dodeljen nižerazredni položaj u odnosu na “crnogorski jezik” (zvanično uspostavljen u 21. veku), onda aparthejd u Crnoj Gori dobija punoću i zaokruženost u smislu osnovne definicije tog pojma. Dakle, nije u pitanju samo politički, već i zakonski, odnosno sistemski okvir aparthejda.

Poslednji i vrlo ilustrativni primer prethodno opisane prakse je i brutalno proterivanje sveštenika Srpske pravoslavne crkve iz Crne Gore – protojereja Velibora Džomića. Iako je i ranije bilo nekoliko sličnih slučajeva proterivanja sveštenstva SPC, ovaj se izdvaja, jer je Džomić kao koordinator Pravnog saveta Mitropolije crnogorsko-primorske, u velikoj meri zaslužan za povoljan ishod nekoliko značajnih sudskih postupaka koje je režim vodio protiv SPC, kao i za neka ključna rešenja po pitanju očuvanja imovine SPC u Crnoj Gori. Zvanično objašnjenje Agencije za nacionalnu bezbednost je da je sveštenik Velibor Džomić opasan za “nacionalnu bezbednost”. Sudeći po ovom slučaju koji je uzburkao javnost, može se očekivati pokušaj da se novim zakonskim rešenjem o položaju verskih zajednica (koje je već u pripremi) SPC izbaci izvan pravnog poretka, a da se njena imovina preda na upotrebu instaliranoj, pseudoreligioznoj organizaciji – takozvanoj Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi.

Ako se situacija u Crnoj Gori posmatra iz ugla relativno neobaveštenog ruskog građanina, onda je za njeno puno razumevanje korisno iskoristiti “ukrajinsku analogiju”. Naime, položaj naroda koji baštini srpski identitet Crne Gore se skoro u potpunosti poklapa sa stanjem naroda koji neguje ruski identitet u Ukrajini. Ako su tri osnovna stuba identiteta –  jezik, narodnost i vera, onda se apsolutno ista tehnologija razaranja tih stubova koristi i u Ukrajini i Crnoj Gori. To, naravno, ne može biti i nije slučajnost. Kad na sve ovo dodamo da je crnogorski režim odavno u konkretnim poslovnim aranžmanima sa određenim pi-ar kućama iz SAD koje se bave dubinskim tkanjem “novog identiteta”, onda je situacija u potpunosti jasna. Jedna od omiljenih tehnika kojima se protagonisti stvaranja tog novog svetskog poretka brane od čistih i logičkih zaključaka na račun njihovih opskurnih namera je lepljenje etikete “teorije zavere”. Međutim, čini se da je svet, naročito njegova mlađa, slobodnija populacija uspela da se kroz kanale još uvijek neugušenog internet pluralizma otrgne iz matrice besmislene autocenzure.

Da je Crna Gora, zbog svog geostrateškog položaja i istorijskog položaja u proruskoj orbiti posebno važna za zapadne, pre svega američke interese posebno je istakao i američki senator Kris Marfi pre par dana. On slavodobitno ističe uspehe američke politike na Balkanu, a koja je sadržana u “proterivanju” Rusa iz njihovog tradicionalnog uporišta. Na upriličenom gostovanju u “Maršal” fondu, Marfi naglašava da je Crna Gora odbila “više milijardi” vrednu rusku ponudu za korišćenje obale i lučkih kapaciteta, te da se definitivno opredelila za NATO. Marfi kaže da su SAD zaustavljanjem projekta “Južni tok” uspešno zatvorile ruski prodor ka Srbiji, te da će u budućnosti ova zona zavisti od američkog, a ne ruskog gasa. Iako je jasno da je ova paunovska razmetljivost američkog jastreba čist politički diletantizam, to ne poništava činjenično stanje. Amerikanci su u strahovitoj ofanzivi na Balkanu koji uspešno kontrolišu preko korumpiranih, marionetskih režima. U tom pogledu, ogledni analitički model je režim Mila Đukanovića.

U poslednjih nekoliko mjeseci, primjećuje se da je Đukanović, u svojim javnim nastupima, stavio pitanje evro-integracija u drugi plan. Kompletna medijska i politička struktura koju kontroliše feudalni gospodar Crne Gore je postavljena u funkciju ostvarenja samo jednog cilja – učlanjenja u NATO. U više navrata, Đukanović je od EU vrlo ovoreno tražio konkretnu, finansijsku kompenzaciju za realizaciju nekih evropskih zahteva kao što je, na primer, “vladavina prava”. Kako takve neuobičajene “kompenzacije” izvesno neće biti, ishod je očigledan. To znači da je Đukanović gotovo izvesno napravio separatni dogovor sa Amerikancima koje isključivo zanima pitanje NATO-a. Ovaj zaključak se jasno otkriva u tonu poslednjih izjava Mila Đukanovića nakon susreta sa američkim potpredsednikom Bajednom.

Zašto je Americi toliko važan Balkan? Da li samo i isključivo zbog geostrateškog položaja? Naravno, i zbog toga. Iako se to može opisati u različitim nivoima i reći kroz tipične fraze geostrateške analitike, Amerikanci znaju da ovde, na slovenskom jugu, kuca i deo velikog ruskog srca. Zato im je osobito važno da na baš ovoj zemlji čvrsto pobodu svoje koplje. O konkretnom političkom značaju ovog postupka je gotovo sve rečeno, a simbolički je suvišno naglašavati. Čekamo ruski odgovor.

Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

Jedan komentar na Američko koplje u srce Crne gore