Amerika pada, budite na oprezu!

Usponi i padovi supersila i njihovih imperijalnih poseda bili su vekovima u centru istorije. Zato, kada je reč o zemlji koja je do nedavno nazivana „jedinom supersilom“, „poslednjom supersilom“, čak i „hipersilom“, ali koju, ma kako da je to neobično, više tako ne nazivaju, nije čudno što se postavlja pitanje njenog „pada“.

Da li se to dešava sa SAD ili ne? Da li su SAD dospele na nizbrdicu koja sa vrha Olimpa imperijske moći vodi prema dole?

Sedite u spori voz (a drugih u Americi nema), kako sam ja nedavno učinio u severozapadnom delu zemlje, a onda sedite u brzi voz u bilo kojoj drugoj zemlji u svetu kao što sam ja, takođe nedavno uradio, i lako ćete poverovati u njeno slabljenje.

Znači li ovo najveća zemlja u istoriji, „supersila unipolarnog“ sveta ne može da izgradi čak ni kilometar brze železničke pruge? A Kongres se zapleo u diskusije o tome treba li sakupljati novac za održavanje brzih železničkih pruga u manje-više pristojnom stanju.

Ponekad vodim imaginaran razgovor sa mojim davno umrlim roditeljima. Znam kako bi takve stvari pogodile one koji su preživeli Veliku depresiju, Drugi svetski rat i period kada je sve izgledalo mogućim, a neverovano bogatstvo i moć zemlje bili neosporna činjenica. Šta – ako im kažem kako životno važna infrastruktura još uvek bogate zemlje – mostovi, cevovodi, putevi i ostalo – ne dobijaju dovoljno finansiranje, da zato dospevaju u loše stanje i jednostavno propadaju? To će ih potresti.

A šta će misliti o tome da sada, dvadeset pet godina nakon što se Sovjetski Savez našao na smetlištu istorije, SAD, supersila-pobednik nisu u stanju da efikasno iskoristi svoju ogromnu vojnu i ekonomsku moć?

A šta će tek pomisliti ako im kažem da je po završetku Hladnog rata, pored drugih konflikata, jedan bio u Avganistanu (dva rata sa prekidom od deset godina, kao i konflikt sa relativno malim grupama koje mi nazivamo teroristima)? I kako će reagovati pošto saznaju da je rezultat bio: neuspeh u Iraku, neuspeh u Avganistanu, širenje terorista po Velikom Bliskom Istoku (uključujući tvorevinu današnjeg terorističkog kalifata) i u raznim delovima Afrike?

Pretpostavljam da će misliti da se SAD kotrljaju nizbrdo i preživljavaju pad sa kojim se ranije ili kasnije suočava svaka supersila.

A šta ako im kažem da se u novom veku nijedan slučaj primene armije, koju američki predsednici nazivaju „najboljim oružanim snagama svih vremena“,nije završavao ničim drugim sem katastrofalnim neuspehom?

Jesmo li mi stvarno nezamenjivi za čitav svet i ako jesmo, onda u čemu konkretno? Jesu li stvarno ti vojnici – naši heroji? Ako jesu, šta su to oni učinili da se mi njima tako ponosimo?

… Dakle, šta nije u redu u opisanoj slici očiglednih pokazatelja pada: najveća sila u istoriji koja ima stotine garnizona po čitavoj planeti nije u stanju da efikasno primeni silu tamo gde šalje trupe ili da pomoću sankcija i pretnji baci na kolena takve zemlje kao što su Iran ili postsovjetska Rusija, a takođe ni da potisne relativno slabo naoružane terorističke grupacije na Bliskom Istoku?

Ipak, ako se osvrnemo oko sebe – moramo priznati da SAD kao i ranije ostaju jedina supersila. Jer, gde su suparnici?

Od XV i XVI veka kada su prvi drveni brodovi sa topovima izašli iz priobalnih evropskih voda i pohrlili po čitavom svetu, uvek je bilo nekoliko suparničkih supersila – tri, četiri, pet ili čak i više. A sad? Recimo, kandidati za naziv supersile-suparnika mogu da budu Evropska unija, Rusija i Kina.

Sa stanovišta ekonomije, Evropska unija je realno – supersila. Ali, u svemu ostalom to je drugorazredni konglomerat zemalja koje se ropski lepe uz skute SAD i tvorevina koja preti da će se svakog trenutka urušiti.

U Vašingtonu Rusiju shvataju kao nešto veliko, a u stvari, to je samo nestabilna država koja pokušava da povrati nekadašnju veličinu u granicama bivše imperije. Zemlja koja zavisi od energetskog sektora skoro isto kao i Saudijska Arabija – ne može se smatrati za supersilu.

Kina je, naravno, zemlja u usponu i sada zvanično ekonomija broj jedan u svetu. Pa ipak, u mnogo čemu – to je, kao i ranije, siromašna zemlja čiji se lideri plaše mogućeg ekonomskog pada. Kao i Rusija, kao i druge potencijalne velike sile, Kina nastoji da njenu snagu osete u njenom regionu – u ovom trenutku u Istočnom i Južnom Kineskom moru.

Kao i Vladimir Putin, kinesko rukovodstvo modernizuje armiju. Ali, u oba slučaja radi se o regionalnim silama na koje treba računati, samo – ne radi se još o supersilama i realnim suparnicima SAD.

Šta god se dešavalo sa američkom moći, nema nikakvih suparnika koje bi bilo moguće zbog toga optužiti. SAD su se i bez suparnika pokazale začuđujuće nesposobne da u praksi koriste svoju unipolarnu silu i armiju koja je na papiru jača od svih u svetu. To se u prošlosti nije dešavalo normalnim supersilama. Da kažemo drugačije. Nije bitno da li SAD doživljavaju pad ili ne, ali sada, petsto godina kasnije, koncepcija uspona-i-pada izgleda kao da je ušla u ćorsokak budući da je lišena analiza i kritike.

Tragajući za objašnjenjem razmotrićemo pitanje vojne sile.

Zašto u novom veku SAD izgledaju nesposobne da postignu pobedu ili barem da važne regione pretvore u prostor pod svojom kontrolom?

Vojna sila je po definiciji razorna, ali u prošlosti je primena sile često postavljala temelje za izgradnju lokalnih, regionalnih ili čak globalnih institucija, ma kako one bile surove ili ugnjetavajuće. Izgleda da je ona sada sposobna samo da razara. Kako drugačije objasniti to da se u našem veku jedina supersila specijalizovala za razaranje a ne za stvaranje država (pogledajte Irak, Jemen, Libiju, Avganistan i sve ostale).

Tokom 500 godina, imperije su napredovale i padale, ali sve vreme oružje je postajalo sve moćnije. Tokom vekova, dok su suparničke zemlje uzajamno delovale, izgrađivale svoje imperije, ratovale, ranije ili kasnije padale, efikasnost oružja rasla je eksponencijalno. Od samostrela do puške, topa, revolvera Kolta, puške sa okvirom-repetirke, Getling mitraljeza, drednota, savremene artiljerije, tenkova, otrovnih gasova, dirižabla, aviona, bombi, nosača aviona, raketa i na kraju tog niza – „oružja pobede“ Drugog svetskog rata – nuklearnog oružja, koje je velike sile, a kasnije i manje, učinio jednakim bogovima.

Ljudi su prvi put u svoje ruke dobili oružje sposobno da uništi sve živo na planeti na način koji su ranije posedovala samo božanstva. Sada možemo sami da organizujemo smak sveta. A evo šta je čudno: oružje koje je na Zemlju donelo moć bogova – pokazalo se da nema nikakvog praktičnog smisla za državne lidere.

U svetu posle Hirošime i Nagasakija više se ne može primeniti nuklearno oružje. Nakon što se to oružje rasprostrlo po planeti – više neće biti uspona i padova (znamo da danas čak i ogranečeni obim razmene nukleranih udara između manjih država zbog efekta nuklearne zime može da uništi čitavu planetu).

Drugi svetski rat postao je na neki način vrhunac imperija i vojne moći. On se može pokazati kao poslednji „veliki“ rat u kojem su sile iskoristile svo svoje oružje da bi ostvarile potpunu pobedu i potpuno promenile svet. Rat je doveo do razaranja na znatnom delu planete, do stradanja desetina miliona ljudi, do pretvaranja velikih gradova u ruševine i bezbroj ljudi u izbeglice, do stvaranja industrijske infrastrukture za genocid, i na kraju, do proizvodnje super oružja i pojavljivanja raketa koje će kasnije postati sredstvo za dostavljanje tog oružja. Posle rata oblikovala su se dva poslednja protivnika savremenog doba, dve supersile.

Sama reč „supersila“ delimično potvrđuje završetak istorije. Zamislite da je to oznaka novog doba, budući da je svet „supersila“ praktično ostao neopisan. Svi su to osećali. Mi živimo u vremenu u kojem se „veliki“ učetvorostručio ili se eksponencijalno povećao i postao „naddržava“ (kao „nadčovek“). Potpuno je jasno zašto su te sile bile toliko moćne.

Nuklearni arsenal i njegova potencijalna i bez presedana razorna moć na koju odgovor, verovatno, neće uspeti, činio je SAD i SSSR „naddržavama“. Naučnici koji su stvorili hidrogensku bombu nisu je slučajno nazvali „superbombom“ ili samo „super“. Desilo se neverovatno. Pokazalo se da se dešavaju takve stvari kao što je višak snaga.

Ono što se u vreme Drugog svetskog rata nazivalo „totalni rat“, odnosno, korišćenje apsolutno svih resursa države za uništenje protivnika, više se ne može zamisliti. Nije tek tako Hladni rat dobio takav naziv.

„Vrući rat“ između SAD i SSSR-a, globalni rat, postao je nemoguć, kao što je i pokazala Kubanska raketna kriza. Bilo je moguće samo u „senci“ pokazati silu, u lokalnim konfliktima i na periferiji. Pokazalo se da su sili vezane i ruke i noge.

To je brzo našlo svoj odraz u američkoj vojnoj terminoligiji. Uzimajući u obzir iritirajuću stagnaciju Korejskog rata, kada se pokazalo da SAD nisu u stanju da primene svoje moćno oružje, Vašington je izmislio novi termin za Vijetnam. Taj konflikt dobio je naziv „ograničeni rat“, a to je značilo da je nuklearno oružje skinuto sa dnevnog reda.

U 21. veku ratovi i konflikti daleko su od nestajanja, ali je rat na neki način izgubio normalnu efikasnost. Takođe nije prekinut razvoj naoružanja, ali se novo oružje sa najnovijim tehnologijama zbog nečeg pokazalo začuđujuće neefikasnim.

Danas nastojimo da proizvodimo „precizno oružje“. Umesto tepih bombardovanja pomoću V-52 – hirurški precizni udari pomoću „vođenih bombi“. Ovo potvrđuje da je pojam „ograničenog rata“ stigao u oblast proizvodnje naoružanja.

Odličan primer za to jeste bespilotna letelica kao karakteristično precizno oružje. Bez obzira što operacije bespilotnih letelica prate gubici, to se uopšte ne može uporediti sa oružjem Drugog svetskog rata koje je ubijalo svakoga, bez razlike. Bespilotne letelice pokazale su se kao efikasno sredstvo u beskrajnoj igri sa vođama terorističkih grupacija u uništavanju jednog po jednog od njihovih vođa ili pomoćnika. Ipak, svi pokreti protiv kojih je to oružje primenjivano tokom poslednjih godina, samo su se razrasli, postali jači i čvršći.

To je efikasno oružje za osvetu i obračun, ali ne i za sprovođenje politike.

Međutim, kako je rekao Karl fon Klauzevic, rat je – nastavak politike drugim sredstvima, a ne osveta. Zato se ne treba čuditi što su bespilotne letelice umesto uništenja terora izgleda postale uzrok njegovog širenja.

Treba dodati još jednu činjenicu: globalno prezasićenje silom primetno je u drugim granama.

Razorna snaga bogova ponovo se spustila na Zemlju, ali ovoga puta u obliku sagorevanja ugljovodoničnog goriva. Promena klime izgleda kao spora verzija nuklearnog Armagedona. Ona pojačava pritisak i fragmentaciju društva i u naše živote donosi nove oblike razaranja.

Mogu li ja da to nekako objasnim? Teško. Ja samo iz sve snage nastojim da pokažem da vojna sila na planeti Zemlji ne deluje kao ranije. Pod potpuno apokaliptičnim pritiskom nešto se lomi, nešto cepa na delove i na kraju tradicionalna istorija i koncepcija gube smisao u odnosu na to kako je uređen naš svet.

Možda Ameriku čeka pad. Ali, imajući u vidu planetu koju razdiru protivrečnosti, ne treba se nadati u standardni način uspona i kasnijeg pada supersile ili čak naddržave. Na Zemlji se još nešto dešava. Budite na oprezu.

Izvor: Fakti

Komentari

Jedan komentar na Amerika pada, budite na oprezu!