Apelacija Vojislava Šešelja

U ovom trenutku u Haškim tribunalima[1] se nalaze na razmatranju apelacije po tri krupna predmeta: delu Radovana Karadžića, delu Vojislava Šešelja i delu bivših rukovodilaca Republike Herceg-Bosne u Hrvatskoj, Prlića i drugih. Ranije smo mi podrobno razmotrili stanje sa apelacijama doktora R. Karadžića.[2] U ovom tekstu mi ćemo razmotriti stanje apelacionog procesa u predmetu profesora V. Šešelja.

Pretresno veće MTBJ je 31. marta 2016. godine donelo presudu po pitanju predmeta Vojislava Šešelja, opravdavši ga po svim tačkama optužnice. Tužilaštvo je predalo apelaciju na tu odluku i predstavilo svoje zaključke 29. avgusta te iste godine. Tužilaštvo tvrdi da je sudsko veće nije dokazalo svoj zaključak o nevinosti optuženog i zatražili od Apelacionog veća da ukine presudu i proglasi Šešelja krivim – ili alternativno – da odredi novi sudski proces. U decembru 2016. godine V. Šešelj je predao svoj odgovor na apelaciju tužilaštva. Proces pripreme za apelacioni pretres završen je 22. februara 2017. godine, kada je odgovor Vojislava Šešelja bio preveden na engleski jezik i tužilaštvo odgovorilo na navode Šešelja.

U svom poslednjem izveštaju SB OUN u junu tekuće godine, predsednik Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične tribunale (MRMKT) T. Meron je saopštio članovima SB o stanju stvari u predmetu V. Šešelja, sledeće: Odluka Apelacionog veća očekuje se do kraja 2017. godine ili početkom 2018. godine. To je otprilike na godinu ranije nego što je pre bilo planirano. Takvo prestizanje rokova sa bržim nego što se očekivalo prevodom sudskih dokumenata. U ovom trenutku sve sudije izvršavaju svoje obaveze na neviđeno, osim predsednika MRMKT koji predsedava po predmetu“.

Razmotrimo podrobnije kakvi su argumenti strana. Imajući u vidu da je apelaciju na presudu Pretresnog veća predalo samo tužilaštvo, a V. Šešelj samo predočio svoj „odgovor“ na papire tužilaštva, razmotrimo prvo poziciju tužilaštva.

Bez obzira na veliki propagandni šum, koji je podiglo samo tužilaštvo, izučavanje njegove apelacije pokazuje da su argumenti tužilaštva još manji nego što su bili u vreme trajanja samog sudskog procesa.

Ispostavilo se da je tužilaštvo sve u svemu uspelo da istakne samo jedan osnov za apelaciju, a to je: „sudsko već je donelo presudu koja ne odgovara kriterijumima zasnovanosti“. Postoji i druga osnova, no, ona je toliko smešna, da se zaista ne može nazvati „osnovom“ ili „argumentom“. Evo šta je smislilo tužilaštvo: „Pretresno veće je pogrešilo opravdavši optuženog“.

Tužilaštvo je zahtevalo od Apelacionog veća da Šešelja proglasi krivim i da mu odredi kaznu u vidu lišavanja slobode na 28 godina.

Razmatrajući apelaciju tužilaštva, postaje jasno da na strani tužilaštva postoje samo neopravdane ambicije, no, nema argumenata.

Tako tužilaštvo tvrdi da je sud izrekao neosnovanu presudu, što predstavlja kršenje materijalnog i procesnog prava. Međutim, tužilaštvo ne ukazuje kakve su konkretne pravne norme bile prekršene. Pri bližem razmatranju normi kako MTBJ, tako i MRMKT, očigledno je da ni jedna norma nije narušena: ni materijalna, ni procesna! To jest, tvrdnja tužilaštva je falsifikat. Tužilaštvo je nezadovoljno presudom i prosto je „proglasilo“ kršenje prava!

Tužilaštvo dalje tvrdi da sud nije razmatrao niz svedočenja koja su predočena u predmetu. Međutim, pri bližem razmatranju ispostavlja se da tužilaštvo ne može ukazati kakva konkretna svedočenja nisu uzeta u obzir od strane suda. Ta svedočanstva, koja navodno nisu razmatrana od strane suda, nazivaju se kao „niz javnih nastupa Šešelja“, međutim, ne ukazuje se na njihov tačan sadržaj. Štaviše, citiraju se svedočanstva koja su u stvari bila razmotrena od strane suda.

Apelacija tužilaštva izgleda kao pismo samovoljne dame koja naziva neprijateljima sve one koji nisu saglasni sa ispunjavanjem njenih želja. Tako tužioci neprekidno pokušavaju da diskredituju svedočenja svojih sopstvenih svedoka, koji su, navodno, neprekidno menjali svoje iskaze i govorili u sali suda nešto drugo od onoga što su potpisivali haškim inkvizitorima. Još se tvrdi – i to bez ikakvih dokaza – da je promena iskaza svedoka tužilaštva nastala kao rezultat pritiska i pretnji od strane Šešelja. Međutim, u stvarnosti, u materijalima sudskog procesa postoje apsolutno drugačija svedočenja, upravo iskazi svedoka o tome da je pritisak i pretnje na svedoke vršilo tužilaštvo! Postoje i druga svedočenja – o tome kako tribunal pokušava da prikrije ta svedočenja, da ih ne obznanjuje. Setimo se, na primer, odluke tadašnjeg predsednika MTBJ P. Robinsona koji je naredio da se „odloži odluka ovog pitanja do okončanja procesa“!

Tužilaštvo dalje tvrdi da sud nije priznao postojanje zločina po nizu činjenica. Međutim, prilikom bližeg razmatranja pokazuje se da je „krivica“ suda ne samo nepriznavanje zločina kao takvih, nego njihova veza sa profesorom Šešeljem. Tako, na primer, ako je ovo ili ono sudsko veće priznalo u prethodnim sudskim procesima činjenicu vršenja zločina, na primer u Vukovaru, to ukazivanje na učešće „šešeljevaca“ u njihovom vršenju (tužno znamenita fraza tužilaštva MTBJ – Seselj’s men), već mora automatski da dokazuje krivicu Šešelja!

Tužilaštvo tvrdi da sud nije zasnovao svoje odbijanje da Šešelja proglasi krivim kao učesnika u „udruženom zločinačkom poduhvatu“ (UZP – drugi, tužno poznati pronalazak tužilaštva MTBJ – Joint criminal enterprise). Naravno, glavni problem predstavlja sama koncepcija UZP koja nema pravnih osnova za primenu u MTBJ ili MRMKT. No, čak i kad bi „zaboravili“ tu neprijatnu činjenicu, ispostavlja se da se u samoj apelaciji tužilaštva učešće u UZP svodi na proglašavanje bilo kog lica kao učesnika tog zločina! U nizu presuda MTBJ mi vidimo da su kao učesnici ovih ili onih UZP proglašena lica koja ne samo da nikad nisu bila pred sudom, nego se prema njima nikad nije podizala optužnica! Apelacija tužilaštva po pitanju UZP osnovana je na pretpostavci „ako je tužilaštvo proglasilo Šešelja za učesnika UZP – on to onda i jeste“. U stvari je apelacija tužilaštva – praktično samoinkriminacija, priznanje toga da se pozivanje na krivičnu odgovornost u Haškom tribunalu vrši na nezakonitim osnovama.

Na taj način, ocenjujući žalbu, tužilaštva u celini, može se doneti nesumnjiv zaključak – to nije apelacija, nego imitacija apelacije. Manipulacija sa pozivanjem na dokumente (citirajući same sebe); pozivanje na članove i dokumente koji nemaju veze sa predmetom; tvrdnja koja nije potkrepljena nikakvim dokazima; na kraju, direktna laž… Naravno, tu nema ništa čudno. Na kraju krajeva, optužba nevinog – to je mission impossible, kako se izrazio u svom odgovoru na apelaciju profesor Šešelj. Analiza pozicije V. Šešelja biće predstavljena u sledećem tekstu.

ODGOVOR VOJISLAVA ŠEŠELJA

Vojislav Šešelj je opovrgao sve tvrdnje koje su haški tužioci predočili u svojstvu „zasnovanosti“ svojih zahteva. Podsećamo da je glavno obrazloženje apelacije tužilaštva bila tvrdnja o odsustvu pravne zasnovanosti presude (ili neadekvatne zasnovanosti). Kao odgovor na to, Šešelj je podsetio koliko je isprazna bila optužnica protiv njega koju je napisao tužilac i da u njoj nije bio nikakvih dokaza. I čak, bez obzira na dopuštenje od strane sudija, tužilaštvo je menjalo optužnicu nekoliko puta, pa tako i za vreme sudskog procesa! V. Šešelj je takođe pokazalo da se za 14 godina u tužilaštvu ništa nije promenilo, pa da je čak i apelacija sastavljena bez ikakvih realnih osnova. Tako je Šešelj pokazao da tvrdnja tužilaštva da su sudije počinile pravnu grešku, nije potvrđena nikakvim navođenjem kakvo je konkretno pravo bilo prekršeno! To jest, nama je predočen dokument koji ima isključivo propagandni efekat i nema nikakvog pravnog smisla!

U svojoj apelaciji tužilaštvo naziva (samo naziva) sto dvadeset šest paragrafa presude, koji su, po njihovim tvrdnjama sadržali odsustvo argumentacije ili nedovoljnu argumentaciju. Ali već utvrditi šta se konkretno ima u vidu u svakom pojedinačnom slučaju – tužilaštvo prepušta samom Apelacionom veću da to uradi! Poziciju tužilaštva u odnosu… ne, već ne Šešelja, nego samog Apelacionog veća, profesor V. Šešelj je uporedio sa nepodnošljivim mužem koji traži od suda da donese presudu o tome da njegova žena mora da ga voli (vidi paragraf 78 „Odgovor V. Šešelja na apelaciju tužilaštva MRMKT“). Poređenje je potpuno tačno i ono zaista odražava potpuno neshvatanje od strane tužilaštva i onoga što oni pišu, i onoga što zahtevaju od suda.

Posebno komično izgleda zahtev tužilaštva da se prizna kako je ono dokazalo učešće Šešelja u vršenju zločina u Malom Zvorniku, dok je sa druge strane samo tužilaštvo još pre nekoliko godina u svom „Završnom dokumentu po predmetu V. Šešelja“ (Prosecution Closing Brief), odustalo od pokušaja da dokaže vršenje zločina u Malom Zvorniku. Ako su haški tužioci zaboravili na to, onda ih samo sudsko veće na to podseća! No, kao što vidimo, tužilaštvo nije do kraja pročitalo tu samu presudu na koju ulažu tako oštru žalbu!…

Profesor Šešelj posebno odgovara tužilaštvu na njegovoj žalbi u odnosu na rešenje suda po odgovornosti (tačnije – odsustvu odgovornosti) optuženog, kao navodnog člana „udruženih zločinačkih poduhvata“. Na žalost, u svom odgovoru profesor Šešelj se ne dotiče same suštine teorije „udruženog zločinačkog poduhvata“ (UZP) koja se primenjuje u MTBJ i MRMKT prosto tako, bez ikakve pravne zasnovanosti. Međutim, ta pozicija je verovatno povezana sa tim što V. Šešelj sam lično ništa ne traži od Apelacionog veća i zbog toga jednostavno odgovara na žalbu tužilaštva, ukazujući na to da tužilaštvo nikako nije dokazalo njegovo učešće u UZP. Istovremeno, treba reći da sama činjenica pozivanja na odgovornost na osnovu UZP – jeste kršenje prava i mora se razmatrati upravo u takvom kontekstu. Između ostalog, mnoge sudije MTBJ su ranije direktno  izjavljivale da ne priznaju teoriju UZP kao pravno primenjivu. Međutim, njihovi glasovi su bili ugušeni odlukom sudija Apelacionog veća po predmetu D. Tadića, koji su „posvetili“ pa čak i „propisali“ primenu te teorije sudskim većima tribunala. (No, čak i posle toga, niz sudija je nastavilo da protestvuje protiv primene te teorije u svojstvu prava – na primer, sudija Lindholm u predmetu „Tužilac protiv Simića i drugih“).

Treba istaći dopunu №2 apelaciji, koja s jedne strane nosi samostalan karakter, a s druge strane predstavlja odgovor na apelaciju tužilaštva u celini. U toj dopuni profesor Šešelj sistematizuje kršenja njegovih prava za vreme sudskog procesa. Prosto nabrajanje tih kršenja čini proces u predmetu V. Šešelja nevažećim od početka do kraja i predstavlja posebno upečatljiv primer na fonu tvrdnji tužilaštva o tome da se ispostavlja kako su sudije bile nepravedne prema njima – haškim tužiocima.

Istaknimo takođe da i MTBJ i Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične tribunale, pokušavaju da iskoriste predmet profesora Šešelja za produžetak svojih jadnih života. Ako MRMKT sada razmatra predmet Šešelja, to MTBJ pokušava da hapsi saradnike tima njegove odbrane. Bez obzira na više uveravanja od strane Rusije u SB OUN, predsednik MTBJ K. Agijus s manijačkom upornošću nastavlja da tvrdi kako do svog zatvaranja u decembru tekuće godine MTBJ mora da razmotri delo protiv članova SRS koje optužuju za zastrašivanje svedoka. Predsedniku MTBJ je ne jednom bilo rečeno da se bavi istinskim zločincima a ne predmetima koja se tiču „neuvažavanja“. No, ova upornost ima svoj uzrok – predmet protiv članova SRS i tima za odbranu V. Šešelja pokrenut je u cilju odmazde. Jer upravo su V. Radeta i P. Jojiđ bili ti članovi tima za odbranu Šešelja, koji su dobili osnovna svedočenja o zločinima tužilaštva MTBJ, a J. Ostojić se sam podvrgao pretnjama tužioca i mučenjima. Upravo zbog toga je predmet protiv ta tri lica i nastao iz želje za osvetom.

Na kraju svog odgovora na apelaciju tužilaštva, V. Šešelj saopštava tribunalu da je ovaj dokument poslednji u njegovom opštenju sa tribunalom i on više ne namerava da odgovara na njihova pisma. On je takođe uverio tribunal da ne namerava da se vrati u Hag, jer je on tamo već proveo 12 godina, dokazao svoju nevinost i to je više nego dovoljno vreme kada je on bio dostupan tribunalu.

Da podsetimo da su predsednici MTBJ K. Agijus i MRMKT T. Meron izjavili u SB OUN o tome da se odluka o poslednjim apelacijama, koja se nalazi na razmatranju MTBJ i MRMKT, očekuje krajem 2017. godine. Tako se apelaciono rešenje po predmetu „Tužilac protiv Prlića i drugih“ u MTBJ očekuje u novembru 2017. godine. Možda će tako i biti – apelacioni pretres po predmetu održan je još u martu. Međutim, tvrdnja da će rešenje o apelaciji Šešelja u MRMKT takođe biti proglašena do kraja 2017. godine izgleda malo verovatnom, jer apelacioni pretres po tom predmetu još uvek nije sproveden i čak nije ni objavljeno kad će se održati! To znači da se Apelacionom veću po predmetu Šešelja predlaže da razmotri apelaciju tužilaštva u roku od 2-3 meseca. (To je uz uslov da takav pretres bude održan u septembru tekuće godine). U vezi s tim, rok koji je naveo Meron najverovatnije je naduvan, i namenjen samo članovima SB OUN. Imajući u vidu činjenicu da veća MTBJ (kako pretresna, tako i apelaciona) nisu vezana nikakvim rokovima, najverovatnije će presuda po apelaciji u predmetu V. Šešelja biti izrečena sredinom sledeće godine…

_____________________________________

[1] Međunarodni tribunal za bыvšu Jugoslaviju i Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične tribunale.

[2] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/apelacija-radovana-karadzica-deo-1-sudski-proces-je-bio-nepravedan/; www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/apelacija-radovana-karadzica-deo-2/; www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/apelacija-radovana-karadzica-deo-3/

Izvor: Fond Strateške Kulture