Arktik kao region ruskog strateškog interesa

Zbog promene geopolitičkih okolnosti, širenja NATO na istok, formiranja jednopolarnog sveta sa novim sistemom međunarodnih odnosa, vodeće svetske države, a pre svega SAD, primetno su aktivirale napore radi povećanja svog političkog, vojnog i ekonomskog prisustva u ruskom sektoru Arktika. Naglasak se stavlja kako na povećanje punomoćja već postojećih međunarodnih arktičkih organizacija i komiteta, tako i na stvaranje novih, kao i na sprovođenje temeljnih i vojno-primenjivih istraživanja širokih razmera na Arktiku. Pritom je u istraživane oblasti uključena i teritorija isključive ekonomske zone Rusije.

Prema mišljenju stručnjaka, dominacija na Arktiku predstavlja neophodan uslov za obezbeđenje globalnih strateških inetresa Zapada u celom svetu. Upravo zbog toga se uporno preduzimaju pokušaji da se Rusija istisne iz sektora koji joj istorijski pripada. Međutim, problem Arktika nije samo teritorijalni. Tu su prisutni i vojno-politički, ekonomski i pravni aspekti, koji su u celosti povezani sa obezbeđenjem državne i nacionalne bezbednosti Ruske Federacije.

Što se tiče vojno-političkog aspekta, tu je situacija kristalno jasna. U slučaju sukoba Zapada sa Rusijom, Arktička zona može postati jedna od glavnih poprišta vojnih dejstava. U slučaju američke dominacije Arktikom i njihovog raspoređivanja elemenata protivraketnog sistema, oni će u značajnom stepenu uspeti da neutrališu strateške nuklearne snage Rusije, pre svega njene morske komponente (više od 50% ofanzivnih strateških bojevih glava RF nalazi se na podmornicama). Vojno-političko rukovodstvo SAD odlično shvata značaj Arktika i zbog toga u poslednje vreme ovde sprovodi fundamentalna vojno-primenjiva istraživanja širokih razmera, čiji će rezultati nesumnjivo biti iskorišćeni u vojne svrhe.

Međutim, Arktik je neophodan Zapadu ne samo zbog vojnih, nego i zbog ekonomskih ciljeva (iako su ovi aspekti međusobno tesno povezani). Zadatak svetskih industrijskih transnacionalnih korporacija jeste uspostavljanje kontrole nad prirodnim resursima Rusije u arktičkim zonama. Usled toga, Rusija je primorana da preduzima mere za zaštitu svojih interesa u ovom regionu. A ima se šta i štititi. Prema podacima UN, rezerve nafte na Arktiku iznose 90 – 100 milijardi tona. Ta brojka prevazilazi rezerve Rusije i Saudijske Arabije zajedno. Vrednost svih rezervi esencijalnih mineralnih sirovina Rusije iznosi 28 triliona dolara ( u SAD na primer, samo 8 triliona), od njih na sever otpada 80%, a takođe i skoro 100% dokazanih u RF rezervi nikla, kobalta, olova i metala retkih elemenata. Na teritoriji evropskog severa Rusije nalaze se najveće u Evropi rezerve almaza, boksita, ozbiljne rezerve zlata, bakro-niklovih ruda i drugih minerala. Prema ocenama stručnjaka, pri obimu investicija od 5 milijardi dolara, za 5 godina bi se u ovom regionu moglo proizvoditi do 35 miliona tona nafte za godinu dana. Geografski položaj stvara povoljne uslove za transport sirovina u druge zemlje Evrope, SAD, Kanadu, a preko Severenog morskog puta – u Japan i zemlje Azijsko-tihookeanskog regiona (za njih je to suštinski bliže, nego transport sirovina iz Persijskog zaliva, zapadne Afrike i Južne Amerike).

Pored toga, Arktik nije bogat samo nalazištima energenata. Taj region proizvodi skoro polovinu svetske proizvodnje ribe. Pojavljuje se ogroman ekonomski potencijal u vezi sa topljenjem leda zbog razvoja trgovačke mornarice po Severnom morskom putu, koji sjedinjuje Atlanski i Tihi okean.

Kandidat vojnih nauka, pukovnik Aleksandar Ciganjok, rukovodilac Centra vojnog istraživanja, sa svoje strane smatra da se glavna prednost prolaska Severnog morskog puta kroz ruske teritorijalne vode ogleda u mogućnosti da se sprovode ratni brodovi sa zapadnog kontinenta na istok i obrnuto”. Sposobnost Severne flote da patrolira teritorijom istočnog Barencovog mora, znatno jača potencijal tog operativno-strateškog ujedinjenja Vojno Morske Flote Rusije (VMF).

Sve ovo objašnjava zbog čega, usled klimatskih promena, Arktik postaje zona sukoba interesa svetskih država. Inetresi Rusije i njenih saveznika na Arktiku mogu biti efikasno obezbeđeni samo uz postojanje dosta moćne grupacije Oružanih Cnaga Ruske Federacije na severu zemlje. Na međunarodnom forumu “Arktik – teritorija dijaloga” u Salehardu, V. Putin je izjavio da Rusija namerava da duplo poveća svoju mrežu posebno zaštićenih prirodnih teritorija u zoni Arktika, a takođe i da tamo osigura svoju bezbednost. U tu svrhu će se, za ovu teritoriju predviđena vojska, držati u stanju visoke borbene gotovosti.

Tako se 3. septembra 2013. godine, odred brodova Severne flote pod pratnjom teške nuklearne raketne krstarice “Petar Veliki” i uz pratnju atomskih ledolomaca “Jamal”, “Vajgač”, “50 godina pobede” i “Tajmir” uputio u pohod po arktičkoj maršruti. Napustivši Severomorsk, brodovi su se uputili ka Novosibirskim ostrvima koji dele Laptevsko i Istočno-Sibirsko more. Posadama brodova je bila naložena odgovorna misija za zaštitu Rusije kao vodeće Arktičke države.

U skladu sa naređenjima komandanta Sevrne Flote, admirala Vladimira Koroljeva, 11. septembra je završena unikalna operacija (po ledolomnoj stazi), više od 10 borbenih brodova i čamaca pomoćne flote kroz rejone sa složenim lednim okolnostima, koji se nalaze pored ostrva Tajmir i arhipelaga Severna zemlja (pred polazak kroz složene sekcije, brodski piloti na helikopterima Ka-27 koji su bazirani na nosaču aviona “Petar Veliki” sprovodili su izviđanje leda iz vazduha). Posle toga brodovi su nastavili plovidbu ka istočnom pravcu Laptevskog mora.

U oktobru 2013. godine posade su stigle na Novosibirska ostrva u rejonu delte reke Lene, donoseći na ostrvo Koteljnij više od 40 jedinica tehnike, krupno-gabaritne stambene kontejnere i više od 1 000 tona materijalnih sredstava, opreme i energetsko-mazivnih sredstava. Plan pohoda je predviđao i iskrcavanje na najsevernijoj tački ostrva Rudolfovog arhipelaga, na zemlji Franca Jozefa.

Prema rečima zamenika ministra odbrane RF Arkadija Bakhina, „operacija je predstavljala deo šire misije po pitanju razvoja Severnog morskog puta i osvajanja arktičke zone“.[1]Prema rečima komandanta VMF RF Viktora Čirkova, „ekspedicija je obavila zadatak prikupljanja informacija o promeni navigacionih i hidrografskih uslova, izvršila korekture karti i pravca jedrenja, izvršila meteorološka osmatranja, istraživanja geodetskih tačaka u arhipelagu, istražujući i mogućnosti plovidbe neledolomnih brodova u visokim širinama”.[2]

Ova operacija je bila jedinstvena po mnogim parametrima: po broju jedinica borbene opreme koji su uključeni, povezivanju prolaza kroz složene maršrute – praktično nedostižne za ostale zemlje, po dopremi tehničke opreme i potrošnog materijala na udaljenu bazu. Karakteristično je bilo i to što su se inostrani stručni krugovi uzdržali od kritičkih primedbi i ograničili se faktičkim stanjem stvari.

Pored redovnih morskih pohoda u regionu Arktika, Rusija je počela obnavljanje baze Vazduhoplovnih snaga “Tempo” na ostrvu Koteljnij. Ta baza će biti modernizovana primenom savremenih tehnologija, što će omogućiti da se transportni avioni An-26, An-72, An-74, a u perspektivi i Il-76, koriste tokom cele godine i u svim vremenskim uslovima.

Završena je modernizacija uzletno-poletne piste na aerodromu dvojnog baziranja «Rogačevo» («Amderma-2»), koji se nalaze na poluostrvu Guščija zemlja. Tu će veroavtno biti dislocirano nekoliko eskadrila lovaca-presretača MiG-31. Ti presretači će ući u sastav sistema protivraketne odbrane i obezbeđivaće zaštitu granica Rusije od vazdušnog napada sa severa, a takođe će obezbeđivati i prikrivanje na Novom Zelandu dislociranog nuklearnog poligona.

Nije isključeno da će u narednim godinama biti obnovljen naseverniji u svetu ledni aerodrom na ostrvu Grem-Bel (arhipelag Zemlje Franca Josifa).[3]Za vreme sovjetskog perioda bio je to odskočni aerodrom za strateške bombardere, rastojanje do severnog pola je iznosilo 896 kilometara. Krajem 80-ih godina tamo su održavane vežbe povezane sa baziranjem MiG-31, koji su mogli da presretnu avijaciju SAD mnogo pre njenog pristupa centralnim regionima RF.

Pored toga, u oktobru 2013. godine su specijalni odredi Vazduhoplovnih snaga RF izvršili niz operacija na Kolskom poluostrvu. Prema rečima pukovnika Olega Kočetkova, “posebna pažnja je dodeljena vođenju borbenih dejstava u arktičkim uslovima, uključujući i planinske predele”.[4]Vojnici su praktikovali veštinu preživljavanja u ekstremnim uslovima, kamufliranje i snajpersko ratovanje. Verovatno će u narednim godinama u arktičkoj zoni doći do raspoređivanja dve brigade za odbranu vojnih objekata i infrastrukture Severnog morskog puta. Konkretno, do 2016. godine u Pečengu se planira razmeštanje 200-te posebne motorizovane brigade, čiji vojnici prolaze kroz program specijalne “severne” obuke. Ta brigada će biti opremljena i snabdevena opremom za borbu u arktičkim uslovima.[5]

Osim toga, u martu 2014. godine je sprovedena eksperimentalna divizijska vežba sa Ivanovskim jedinicama Vazdušno-desantnih snaga tokom kojih je uvežbavana primena taktičkog i padobranskog desanta u rejonima Krajnjeg Severa. Vežbe su uključivale i vazdušna izviđanja, vežbe padobransko-desantnih, inženjerskih, zenitno-raketnih, artiljerijskih i drugih jedinica Vazdušno-desantnih snaga ruske armije.

U rejonu aerodroma «Tiksi» (Zapoljarje) gde se nalazio terenski logor, ostvareno je prebacivanje desantnih motorizovanih borbenih jedinica, oklopnih transportera, samohodne artiljerije, teških terenskih vozila pojačane prohodnosti, motornih sanki i kvadrocikla. Posle pripreme došlo je do sletanja desanta u logor na Novosibirska ostrva. Slične vežbe tako daleko na severu i u tako velikim razmerama, nikada u svetu ranije nisu sprovedene. Ranije se na Arktiku ostvarivao samo pojedinačni desant malih grupa vojnika.

U vežbama je učestvovalo ukupno 4 000 padobranaca, 36 aviona vazdušnog vojnog saobraćaja i armijske avijacije. Vežbama je rukovodio komandant Vazdušno-desantnih snaga, general-pukovnik Vladimir Šamanov.

Dakle, vojno-političko rukovodstvo Rusije preduzima korake po pitanju zaštite nacionalnih interesa, u uslovima kad se ruski Arktik nalazi pod budnom inostranom pažnjom – avijacije, brodova i podmornica NATO pakta, a takođe i predstavnika različitih naučnih i nevladinih organizacija koje aktivno izučavaju arktička prostranstva. U meri jačanja ruskog prisustva u regionu, slična aktivnost će samo rasti, zbog čega će jačati mogućnosti RF na sprečavanju spornih situacija i otklanjanje mogućih pretnji na severnim teritorijama. Ruski program za modernizaciju oružanih snaga i povećanju vojnog prisustva na Arktiku nisu upereni ni protiv jedne zemlje u regionu, iako slična bojazan postoji kod ruskih inostranih partnera.

______________________________________


[1] http://www.csmonitor.com/World/2013/0916/Russian-Navy-returns-to-Arctic.-Permanently

[2] http://www.rg.ru/2013/09/17/flot.html 

[3] http://www.ng.ru/armies/2013-10-17/1_arctica.html

[4] http://defence.pk/threads/first-training-sessions-in-arctic-warfare-for-russian-army-special-forces.283474/

[5] http://valdaiclub.com/defense/63263.html

Izvor: Fond Strateške Kulture