Бакирове поруке из „Санџака“

Бакир Изетбеговић, члан Председништва БиХ из реда бошњачког народа и син творца Програма и Политичке праксе исламизације муслимана у БиХ Алије Изетбеговића обратио се јавности Србије, Босне и Херцеговине и целе Европе равно из „Санџака“ – што значи да се јавио, равно из 19. века, када је, Другим српским устанком у Србији и аустро-угарском окупацијом тадашње Босне, заувек укинута Османлијска административна, територијална и политичка организација и тиме постојање такве регионалне поделе. У 19. веку санџаци су у Османском царству били само административно-управна подручја. Било је 290 санџака, распоређених у 77 вилајета или покрајина. Ниједан није задржао то турско име, осим овог, из кога се Бакир Изетбеговић огласио, исказујући јасну намјеру, да на тај начин жели створити неки политички индивидуалитет у односу на друге крајеве Србије и Црне Горе, и да има претензије ка тим областима.

Поред тога, као добар ђак и курир неоосманизма, у име Реџепа Таипа Ердогана, Бакир Изетбеговић је послао неколико конфликтних политичких порука које озбиљно забрињавају.

„Не видим ништа спорно у овој посети, јер смо сви сведоци да председник и премијер Србије Томислав Николић и Александар Вучић често посећују Бањалуку и Требиње, па ми то не сматрамо заобилажењем Сарајева. Ово је иста ствар“, казао је између осталог. Рекао је да није раније посјетио Нови Пазар због „чекања да се смире сукоби између Бошњака Санџака“.

Службени део посете је почео председавањем на скупу тзв. Координације сестринских странака СДА из Санџака, Косова, Црне Горе, Македоније и Хрватске. Након те седнице, он је истакао да још има потребе за заједничким радом фракција СДА у региону, јер је и даље неопходно радити на поправљању положаја Бошњака у државама насталим распадом Југославије те да је СДА стасала у најважнију странку Бошњака на Балкану, и да су Бошњаци постали политички фактор без којег нико не може правити никакве калкулације за будућност на Балкану“.

„Бошњаци су за ових четврт века прошли историјски пут вредан једног века. Одбранили смо право на егзистенцију, на равноправност, повратили своје име, језик, а након 450 година смо вратили државност Босне и Херцеговине и основали војску. Но, има још много тога да урадимо и решимо још нека питања која су била разлог због којих смо и основали СДА у земљама бивше Југославије“, рекао је. Истакао је став о личном залагању за мир у читавом региону, за кажњавање злочинаца према Бошњацима и снажну осуду екстремизма и тероризма који појединци чине у име ислама.

Овакве поруке сина највећег фундаменталисте, верског фанатика и ратног злочинца који је рођен и живео на европском континенту, Алије Изетбеговића, изненадиле су само необавештене и лаковерне.

Оно што је погрешно а злокобно у Изетбеговићевим порукама јесте следеће:

– У уставном уређењу Србије, државе у којој је био, не постоји никакав Санџак.

– Није исто Бања Лука и Нови Пазар јер постоји Република Српска као државотворни ентитет који има Уставом БиХ утврђене Специјалне везе са Србијом па је неупоредив његов долазак у Нови Пазар са међународним уговором, Дејтонским споразумом и Анексом 4 тог уговора – Уставом Босне и Херцеговине, дефинисаним односом Србије и Републике Српске.

– Ни СДА а ни Нови Пазар немају специјалне везе са БиХ.

– Бакир Изетбеговић је члан Председништва БиХ из реда бошњачког народа као што Младен Иванић представља у Председништву БиХ српски народ а Драган Човић хрватски. Не може се један члан Председништва поредити са Премијером или Председником било које државе, који у тој држави располажу недељивом власти на територији целе државе и у односу на све становнике и етничке заједнице.

– Изетбеговић не представља Босну и Херцеговину него само „фртаљ“ њене територије, познат по терористичким базама (њих 64), по радикализму и ратницима који свакодневно гину за „Исламску Сирију“, „Исламски Авганистан“, „Исламски Ирак“, „Исламску Палестину“. То је онај део БиХ који изазива највише културне и историјске нелагоде и страха на целом континенту – забрињава и плаши Европу.

– Исто тако и Сулејман Угљанин не представља Бошњаке у тзв. Санџаку. Пуно важнији од њега су без сумње: Расим Љајић (са странком СДП), Муамер Зукорлић (бивши муфтија у муфтијству под контролом верског Сарајева и Исламске заједнице БиХ), Адем еф. Зилкић, Хамдија Јусуфспахић и Реис ул улема Исламске заједнице Србије Сеад Насуфовић (који уопште и није Бошњак).

– Како то Изетбеговић, са својом странком, која има само 20% подршке Бошњака, са Угљанином, који нема ни толико, мисли битно политички уређивати односе на Балкану? Зар је могуће да нису свесни колико су безначајни и они и онај Денис Звиздић, председник Савета министара без извршних овлашћења?

– Остаје питање које то послове треба још завршити и шта то Алија Изетбеговић није стигао да уради што Бакир мора наставити – зар је 100.000 мртвих и заувек подељена земља пуна мржње, заиста, само недовршени посао у коме треба наставити и даље прогонити оне који су чинили наводне злочине према Бошњацима – само према Бошњацима – а злочини кукавичког напада на Тузланску колону тек пунољетних регрута ЈНА који желе кући, што даље од рата, или злочини у Добровољачкој улици, или Васе Мискина, на Маркалама и Казанима, у Средњој Босни и на Озрену, у Цазинској крајини и око Бихаћа – зар неко ко жели уређивати односе на целом Балкану заиста не прихвата размере злочина почињених према Србима и према Хрватима?!

Председник Републике Српске Милорад Додик је у праву кад тврди да Дејтонска Босна и Херцеговина није била никада овако нестабилна, подељена и посвађана, и никада није производила толико нестабилности за регион и континент. Томе највише доприносе СДА и сам Бакир Изетбеговић, под чијим покровитељством се и дан данас чине разне криминалне активности, тајна снимања и подмићивања, организују наручени и рушилачки протести, док његов приватни министар Драган Мектић, лажни Србин хрватског порекла, са сумњивом дипломом школе унутрашњих послова Хрватске, обавештава јавност о незаконитим истрагама у којима и он, наводно, учествује и о којима је обавештен.

Злоупотреба тужилаштва у политичке сврхе, напади на председника Републике Српске Милорада Додика, као и на председника Савеза за бољу будућност Фахрудина Радончића, те хапшења у министарству безбедности, уз овакве политичке турнеје и гомилу ступидних али конфликтних изјава… представљају средство одвраћања пажње јавности у БиХ од стварних извора терористичке претње и тако потребне одлучне акције против терористичких група и организација у БиХ. Додатно, то је и одвраћање пажње од Ердоганове диктатуре у Турској, хапшења службеника, војника, наставника, професора, официра и генерала, новинара и Курда – политичко насиље без преседана које се правда покушајем пуча.

Оживљавање ратоборних и шовинистичких порука из Новог Пазара носи само печат Ердогановог политичког интереса да кроз сукобе Срба и Бошњака добије који дан предаха у коме ће наставити чупати амерички и немачки политички коров у Турској и покушати спасити власт и своју главу. Питање је колико Срба и Бошњака треба да плати главом ову Изетбеговићеву срамну улогу и тежњу ка конфликту два народа. Срамно је у контекст таквих изјава трпати и Изетбеговићеву лажну бригу о „злоупотреби ислама“ и терористичкој претњи, јер његов лични однос према терористичкој претњи, као и однос СДА је део процеса дестабилизације БиХ и целог Балкана.

Иако западне амбасаде (америчка, британска и немачка) толеришу фундаменталисте у Сарајеву, повезане са корупцијом на највишем нивоу, са политичким убиствима и тероризмом, чак и када имају ‘пуна уста’ борбе против тероризма, упорно ће подржавати терористичке организације и њихове радикалне извршиоце, некад отворено – некад прикривено, али само док су у Босни и Херцеговини и док представљају претњу грађанима и народима БиХ а посебно Републици Српској и њеном уставном поретку. Методологија подршке је увек иста, она подразумева спречавање полицијских агенција да раде свој посао, чине их нестабилним, изазивају потресе и кадровске смене у тим агенцијама, хапсе по министарствима, са Судом и Тужилаштвом БиХ креирају политичке афере и „правосудне“ хајке а сталним надзором и гушењем иницијатива у борби против тероризма ометају сваку акцију институција БиХ на том плану.

Наравно земље Европске уније не желе и неће дозволити да тај политички и безбедносни хаос, који у БиХ они подржавају, на било који начин постане део Европске уније и поред неконтролисаног избегличког таласа додатно угрози њихове грађане и њихове институције. Захваљујући Изетбеговићу – безбедносне агенције (посебно „СИПА“ и „ОБА“) све више делују као криминалне банде и „муслиманске милиције“, потпуно су ван ефективне друштвене контроле и чине све да друштво не препозна тежину и озбиљност безбедоносних претњи које долазе од разних екстремиста, вехабијског покрета и тзв. муџахедина а терористичке акције које они непрестано подузимају у јавности представљају као изоловане инциденте.

Управо зато, наредном периоду, у БиХ и на целом Балкану могу се очекивати још спектакуларније терористичке акције – напади на оружане снаге и полицију, институције државе, али и нападе на базе Нато-а, ЕУФОР-а и амбасаде западних земаља са тенденцијом и планом да у њима буде што мање, бошњачких, цивилних жртава како би се сачувала екстремистичка инфраструктура вехабијског покрета и подршка коју он има од стране локалног становништва, параобавјештајних служби и службене политике у Сарајеву.

Међутим, долази и доба у коме се одговорност за укупно стање у БиХ неће моћи неоправдано и без мере приписивати само домаћем политичком фактору – јер могућност промене таквог стања представља тачку на којој је одговорност локалних политичких лидера све мања а одговорност међународне заједнице све већа. У својим земљама све чешће ће дипломате из Сарајева бити питане о томе шта се дешава, зашто је то измакло контроли и које су могуће последице.

Само зато, оваква држава са Бакиром Изетбеговићем, политичким наслеђем његовог оца Алије и криминализованим институцијама које су они створили; са два Главна представника (један „Високи“ а други „Специјални“), са политизованим Уставним судом који разним, привидним, тумачењима Дејтонског устава, кроз одлуке три странца и два висока политичка функционера СДА, немилосрдно руши уставни поредак и могућност опстанка БиХ, са политиком сукобљавања са братским народима и суседним државама, никада неће бити прихваћена у друштво европских нација и држава.

Наравно, и Србија ту има јасне одговорности јер ово више није само случај који се тиче БиХ или неког њеног дела. Прво, Србија мора послати јасну поруку у Сарајево преко својих лидера, Вучића и Николића, а не само преко Вулина или Стефановића. Јадно је прећутати покушај линчовања и убиства председника владе Србије у Сребреници, а затим и забране доласка на годишњицу тог чина. Превише је било разлога и потребе који казују да је Србија морала забранити Изетбеговићу и Звиздићу долазак у Нови Пазар, управо због територијалних и политичких претензија као и због могуће политичке дестабилизације и изазивања међу-етничких сукоба. Штетно је по Србију и по цели слободни и демократски свет да наставља упорно давати легитимитет некажњеном ратном злочинцу, ратнохушкачком политичару и верском фанатику као што је Бакир Изетбеговић. „НИСМО ИСТИ“ и нисмо сви чинили ратне злочине, као што рече Председник Републике Српске Додик а они који су чинили морају одговарати.

Зашто би Изетбеговић и његови сарадници били привилеговани и зашто бисмо их примали у друштво невиних, часних људи окренутих напретку, миру и сарадњи?

Изетбеговићу је место са Ердоганом, са Нусра Фронтом, Завахиријем и Багдадијем, Ал каидом и Исламском државом. Нека га они примају у својим санџацима, овде му није место.

Извор: Фонд Стратешке Културе