Bakirove poruke iz „Sandžaka“

Bakir Izetbegović, član Predsedništva BiH iz reda bošnjačkog naroda i sin tvorca Programa i Političke prakse islamizacije muslimana u BiH Alije Izetbegovića obratio se javnosti Srbije, Bosne i Hercegovine i cele Evrope ravno iz „Sandžaka“ – što znači da se javio, ravno iz 19. veka, kada je, Drugim srpskim ustankom u Srbiji i austro-ugarskom okupacijom tadašnje Bosne, zauvek ukinuta Osmanlijska administrativna, teritorijalna i politička organizacija i time postojanje takve regionalne podele. U 19. veku sandžaci su u Osmanskom carstvu bili samo administrativno-upravna područja. Bilo je 290 sandžaka, raspoređenih u 77 vilajeta ili pokrajina. Nijedan nije zadržao to tursko ime, osim ovog, iz koga se Bakir Izetbegović oglasio, iskazujući jasnu namjeru, da na taj način želi stvoriti neki politički individualitet u odnosu na druge krajeve Srbije i Crne Gore, i da ima pretenzije ka tim oblastima.

Pored toga, kao dobar đak i kurir neoosmanizma, u ime Redžepa Taipa Erdogana, Bakir Izetbegović je poslao nekoliko konfliktnih političkih poruka koje ozbiljno zabrinjavaju.

„Ne vidim ništa sporno u ovoj poseti, jer smo svi svedoci da predsednik i premijer Srbije Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić često posećuju Banjaluku i Trebinje, pa mi to ne smatramo zaobilaženjem Sarajeva. Ovo je ista stvar“, kazao je između ostalog. Rekao je da nije ranije posjetio Novi Pazar zbog „čekanja da se smire sukobi između Bošnjaka Sandžaka“.

Službeni deo posete je počeo predsedavanjem na skupu tzv. Koordinacije sestrinskih stranaka SDA iz Sandžaka, Kosova, Crne Gore, Makedonije i Hrvatske. Nakon te sednice, on je istakao da još ima potrebe za zajedničkim radom frakcija SDA u regionu, jer je i dalje neophodno raditi na popravljanju položaja Bošnjaka u državama nastalim raspadom Jugoslavije te da je SDA stasala u najvažniju stranku Bošnjaka na Balkanu, i da su Bošnjaci postali politički faktor bez kojeg niko ne može praviti nikakve kalkulacije za budućnost na Balkanu“.

„Bošnjaci su za ovih četvrt veka prošli istorijski put vredan jednog veka. Odbranili smo pravo na egzistenciju, na ravnopravnost, povratili svoje ime, jezik, a nakon 450 godina smo vratili državnost Bosne i Hercegovine i osnovali vojsku. No, ima još mnogo toga da uradimo i rešimo još neka pitanja koja su bila razlog zbog kojih smo i osnovali SDA u zemljama bivše Jugoslavije“, rekao je. Istakao je stav o ličnom zalaganju za mir u čitavom regionu, za kažnjavanje zločinaca prema Bošnjacima i snažnu osudu ekstremizma i terorizma koji pojedinci čine u ime islama.

Ovakve poruke sina najvećeg fundamentaliste, verskog fanatika i ratnog zločinca koji je rođen i živeo na evropskom kontinentu, Alije Izetbegovića, iznenadile su samo neobaveštene i lakoverne.

Ono što je pogrešno a zlokobno u Izetbegovićevim porukama jeste sledeće:

– U ustavnom uređenju Srbije, države u kojoj je bio, ne postoji nikakav Sandžak.

– Nije isto Banja Luka i Novi Pazar jer postoji Republika Srpska kao državotvorni entitet koji ima Ustavom BiH utvrđene Specijalne veze sa Srbijom pa je neuporediv njegov dolazak u Novi Pazar sa međunarodnim ugovorom, Dejtonskim sporazumom i Aneksom 4 tog ugovora – Ustavom Bosne i Hercegovine, definisanim odnosom Srbije i Republike Srpske.

– Ni SDA a ni Novi Pazar nemaju specijalne veze sa BiH.

– Bakir Izetbegović je član Predsedništva BiH iz reda bošnjačkog naroda kao što Mladen Ivanić predstavlja u Predsedništvu BiH srpski narod a Dragan Čović hrvatski. Ne može se jedan član Predsedništva porediti sa Premijerom ili Predsednikom bilo koje države, koji u toj državi raspolažu nedeljivom vlasti na teritoriji cele države i u odnosu na sve stanovnike i etničke zajednice.

– Izetbegović ne predstavlja Bosnu i Hercegovinu nego samo „frtalj“ njene teritorije, poznat po terorističkim bazama (njih 64), po radikalizmu i ratnicima koji svakodnevno ginu za „Islamsku Siriju“, „Islamski Avganistan“, „Islamski Irak“, „Islamsku Palestinu“. To je onaj deo BiH koji izaziva najviše kulturne i istorijske nelagode i straha na celom kontinentu – zabrinjava i plaši Evropu.

– Isto tako i Sulejman Ugljanin ne predstavlja Bošnjake u tzv. Sandžaku. Puno važniji od njega su bez sumnje: Rasim Ljajić (sa strankom SDP), Muamer Zukorlić (bivši muftija u muftijstvu pod kontrolom verskog Sarajeva i Islamske zajednice BiH), Adem ef. Zilkić, Hamdija Jusufspahić i Reis ul ulema Islamske zajednice Srbije Sead Nasufović (koji uopšte i nije Bošnjak).

– Kako to Izetbegović, sa svojom strankom, koja ima samo 20% podrške Bošnjaka, sa Ugljaninom, koji nema ni toliko, misli bitno politički uređivati odnose na Balkanu? Zar je moguće da nisu svesni koliko su beznačajni i oni i onaj Denis Zvizdić, predsednik Saveta ministara bez izvršnih ovlašćenja?

– Ostaje pitanje koje to poslove treba još završiti i šta to Alija Izetbegović nije stigao da uradi što Bakir mora nastaviti – zar je 100.000 mrtvih i zauvek podeljena zemlja puna mržnje, zaista, samo nedovršeni posao u kome treba nastaviti i dalje progoniti one koji su činili navodne zločine prema Bošnjacima – samo prema Bošnjacima – a zločini kukavičkog napada na Tuzlansku kolonu tek punoljetnih regruta JNA koji žele kući, što dalje od rata, ili zločini u Dobrovoljačkoj ulici, ili Vase Miskina, na Markalama i Kazanima, u Srednjoj Bosni i na Ozrenu, u Cazinskoj krajini i oko Bihaća – zar neko ko želi uređivati odnose na celom Balkanu zaista ne prihvata razmere zločina počinjenih prema Srbima i prema Hrvatima?!

Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik je u pravu kad tvrdi da Dejtonska Bosna i Hercegovina nije bila nikada ovako nestabilna, podeljena i posvađana, i nikada nije proizvodila toliko nestabilnosti za region i kontinent. Tome najviše doprinose SDA i sam Bakir Izetbegović, pod čijim pokroviteljstvom se i dan danas čine razne kriminalne aktivnosti, tajna snimanja i podmićivanja, organizuju naručeni i rušilački protesti, dok njegov privatni ministar Dragan Mektić, lažni Srbin hrvatskog porekla, sa sumnjivom diplomom škole unutrašnjih poslova Hrvatske, obaveštava javnost o nezakonitim istragama u kojima i on, navodno, učestvuje i o kojima je obavešten.

Zloupotreba tužilaštva u političke svrhe, napadi na predsednika Republike Srpske Milorada Dodika, kao i na predsednika Saveza za bolju budućnost Fahrudina Radončića, te hapšenja u ministarstvu bezbednosti, uz ovakve političke turneje i gomilu stupidnih ali konfliktnih izjava… predstavljaju sredstvo odvraćanja pažnje javnosti u BiH od stvarnih izvora terorističke pretnje i tako potrebne odlučne akcije protiv terorističkih grupa i organizacija u BiH. Dodatno, to je i odvraćanje pažnje od Erdoganove diktature u Turskoj, hapšenja službenika, vojnika, nastavnika, profesora, oficira i generala, novinara i Kurda – političko nasilje bez presedana koje se pravda pokušajem puča.

Oživljavanje ratobornih i šovinističkih poruka iz Novog Pazara nosi samo pečat Erdoganovog političkog interesa da kroz sukobe Srba i Bošnjaka dobije koji dan predaha u kome će nastaviti čupati američki i nemački politički korov u Turskoj i pokušati spasiti vlast i svoju glavu. Pitanje je koliko Srba i Bošnjaka treba da plati glavom ovu Izetbegovićevu sramnu ulogu i težnju ka konfliktu dva naroda. Sramno je u kontekst takvih izjava trpati i Izetbegovićevu lažnu brigu o „zloupotrebi islama“ i terorističkoj pretnji, jer njegov lični odnos prema terorističkoj pretnji, kao i odnos SDA je deo procesa destabilizacije BiH i celog Balkana.

Iako zapadne ambasade (američka, britanska i nemačka) tolerišu fundamentaliste u Sarajevu, povezane sa korupcijom na najvišem nivou, sa političkim ubistvima i terorizmom, čak i kada imaju ‘puna usta’ borbe protiv terorizma, uporno će podržavati terorističke organizacije i njihove radikalne izvršioce, nekad otvoreno – nekad prikriveno, ali samo dok su u Bosni i Hercegovini i dok predstavljaju pretnju građanima i narodima BiH a posebno Republici Srpskoj i njenom ustavnom poretku. Metodologija podrške je uvek ista, ona podrazumeva sprečavanje policijskih agencija da rade svoj posao, čine ih nestabilnim, izazivaju potrese i kadrovske smene u tim agencijama, hapse po ministarstvima, sa Sudom i Tužilaštvom BiH kreiraju političke afere i „pravosudne“ hajke a stalnim nadzorom i gušenjem inicijativa u borbi protiv terorizma ometaju svaku akciju institucija BiH na tom planu.

Naravno zemlje Evropske unije ne žele i neće dozvoliti da taj politički i bezbednosni haos, koji u BiH oni podržavaju, na bilo koji način postane deo Evropske unije i pored nekontrolisanog izbegličkog talasa dodatno ugrozi njihove građane i njihove institucije. Zahvaljujući Izetbegoviću – bezbednosne agencije (posebno „SIPA“ i „OBA“) sve više deluju kao kriminalne bande i „muslimanske milicije“, potpuno su van efektivne društvene kontrole i čine sve da društvo ne prepozna težinu i ozbiljnost bezbedonosnih pretnji koje dolaze od raznih ekstremista, vehabijskog pokreta i tzv. mudžahedina a terorističke akcije koje oni neprestano poduzimaju u javnosti predstavljaju kao izolovane incidente.

Upravo zato, narednom periodu, u BiH i na celom Balkanu mogu se očekivati još spektakularnije terorističke akcije – napadi na oružane snage i policiju, institucije države, ali i napade na baze Nato-a, EUFOR-a i ambasade zapadnih zemalja sa tendencijom i planom da u njima bude što manje, bošnjačkih, civilnih žrtava kako bi se sačuvala ekstremistička infrastruktura vehabijskog pokreta i podrška koju on ima od strane lokalnog stanovništva, paraobavještajnih službi i službene politike u Sarajevu.

Međutim, dolazi i doba u kome se odgovornost za ukupno stanje u BiH neće moći neopravdano i bez mere pripisivati samo domaćem političkom faktoru – jer mogućnost promene takvog stanja predstavlja tačku na kojoj je odgovornost lokalnih političkih lidera sve manja a odgovornost međunarodne zajednice sve veća. U svojim zemljama sve češće će diplomate iz Sarajeva biti pitane o tome šta se dešava, zašto je to izmaklo kontroli i koje su moguće posledice.

Samo zato, ovakva država sa Bakirom Izetbegovićem, političkim nasleđem njegovog oca Alije i kriminalizovanim institucijama koje su oni stvorili; sa dva Glavna predstavnika (jedan „Visoki“ a drugi „Specijalni“), sa politizovanim Ustavnim sudom koji raznim, prividnim, tumačenjima Dejtonskog ustava, kroz odluke tri stranca i dva visoka politička funkcionera SDA, nemilosrdno ruši ustavni poredak i mogućnost opstanka BiH, sa politikom sukobljavanja sa bratskim narodima i susednim državama, nikada neće biti prihvaćena u društvo evropskih nacija i država.

Naravno, i Srbija tu ima jasne odgovornosti jer ovo više nije samo slučaj koji se tiče BiH ili nekog njenog dela. Prvo, Srbija mora poslati jasnu poruku u Sarajevo preko svojih lidera, Vučića i Nikolića, a ne samo preko Vulina ili Stefanovića. Jadno je prećutati pokušaj linčovanja i ubistva predsednika vlade Srbije u Srebrenici, a zatim i zabrane dolaska na godišnjicu tog čina. Previše je bilo razloga i potrebe koji kazuju da je Srbija morala zabraniti Izetbegoviću i Zvizdiću dolazak u Novi Pazar, upravo zbog teritorijalnih i političkih pretenzija kao i zbog moguće političke destabilizacije i izazivanja među-etničkih sukoba. Štetno je po Srbiju i po celi slobodni i demokratski svet da nastavlja uporno davati legitimitet nekažnjenom ratnom zločincu, ratnohuškačkom političaru i verskom fanatiku kao što je Bakir Izetbegović. „NISMO ISTI“ i nismo svi činili ratne zločine, kao što reče Predsednik Republike Srpske Dodik a oni koji su činili moraju odgovarati.

Zašto bi Izetbegović i njegovi saradnici bili privilegovani i zašto bismo ih primali u društvo nevinih, časnih ljudi okrenutih napretku, miru i saradnji?

Izetbegoviću je mesto sa Erdoganom, sa Nusra Frontom, Zavahirijem i Bagdadijem, Al kaidom i Islamskom državom. Neka ga oni primaju u svojim sandžacima, ovde mu nije mesto.

Izvor: Fond Strateške Kulture