Besmisao G-20 i nova slika sveta

U Brizbejnu, u Australiji, održan je godišnji samit Grupe 20 (G20), još jednom pokazan sav besmisao te neformalne ambiciozno nazvane „svetske vlade“ i potvrđeno koliko Amerika i njeni evropski saveznici ne shvataju u kakvom svetu žive i kakve su se promene već desile. Još jednom je pokazano da ta neformalna grupa nema nikakvog značaja i da je, uz veoma visoku cenu njenog postojanja, postala samo medijski poligon za sve agresivniju političku propagandu zapadnih zemalja.

Grupu 20, koju čini 19 zemalja i Evropska unija (EU), osnovao je američki predsednik Džordž Buš 2008. godine. Tada je izbila ekonomska kriza koja još traje i namera je bila da se na svetskom nivou unutar najrazvijenijih i zemalja sa narastajućom ekonomskom moći pronalaze i usaglašavaju načini ekonomskog oporavka. Na Zapadu su skloni da tvrde kako je to bio početak neformalne „svetske vlade“. Istovremeno, formiranje G20 je imalo za cilj da zamagli uzaludnost već obesmišljene Grupe 8 ili sada Grupe 7 najrazvijenijih zemalja, koja je, zbog činjenice da je većina njenih članica u dubokoj ekonomskoj krizi sa najvećim dugovima na svetu, postala, najblaže rečeno, smešna. Ali, i G20 je vrlo brzo izgubila bilo kakav značaj ako ga je ikada i imala. Vrlo brzo se pokazalo da je osnovana kako bi Amerika i Zapad zadržali postojeći poredak i dominantnu ulogu u svetu, i to tako što će nastaviti dele diktate čak i onima kojima zapadne zemlje duguju i od čijih para i rada žive.

Aktuelna ekonomska kriza je pre svega kriza -Zapada, pa se G20 pretvorila u pokušaj da se teret krize prebaci i na druge delove sveta, one čije privrede nisu u krizi, pa da tako i te zemlje plate cenu za zapadnu krizu, i to samom Zapadu. Ceo projekat se tako pretvorio u političku propagandu Zapada, a bez ikakvih konkretnih rezultata na ekonomskom planu. Sve odluke G20 su ustvari samo propaganda jer one nikoga ne obavezuju, ništa od dogovorenog se ne sprovodi, a često, kada se desi neki konkretan dogovor, onda parlamenti ključnih zapadnih zemalja i američki Kongres te dogovore odbiju. I onda iduća godina, novi samit i ponovo ti isti dogovori predstavljeni kao „iskorak u rešavanju krize“. G20 nema nikakav stvarni mandat da bi primenila svoje dogovore i, naravno, ko bi joj ga mogao i dati. Ta Grupa je vrlo brzo izgubila smisao mada se pod velikim pritiscima Amerike godišnji samiti i dalje održavaju jer, na kraju, mnogi lideri tu imaju priliku da se sretnu izvan zvaničnih saopštenja i propagande.

PUTIN JE OTIŠAO DA SE NASPAVA

Tako je bilo i u australijskom Brizbejnu. Na kraju izdato zvanično saopštenje da su se zemlje članice G20, na koje otpada 85 odsto celog svetskog društvenog proizvoda, dogovorile da u narednih pet godina sve zajedno povećaju globalni bruto društveni proizvod (BDP) za 2,1 odsto, i tako ožive privredu i otvore milione novih radnih mesta. Ključna stvar se, međutim, ne kaže – kako će se to postići, a i taj dogovor nije obavezujući, niko nije obavezan da ga sprovede i poštuje. Kao jedna od mera se, doduše, navodi da bi se ekonomski oporavak mogao postići zapošljavanjem 100 miliona žena širom sveta (!?).

Svaki dosadašnji godišnji samit G20 završio se takvim saopštenjem, samo što je do sada govoreno o rastu od dva odsto. I, naravno, ništa se nije desilo. Ovogodišnji samit otkriva stvarni položaj G20 i razmimoilaženjem sa zvaničnim dnevnim redom, koji je pripreman godinu dana, a to je bila samo ekonomska situacija u svetu, i onim što je uoči samog skupa nametnuto kao tema. Nekoliko dana pre samita američki predsednik Barak Obama izjavio je kako će u Brizbejnu biti razmotreni i problemi (takozvanih) klimatskih promena i bolesti ebola. To uopšte nije bio plan, ali je australijski domaćin to odmah uvrstio u dnevni red, pa je sve našlo mesta i u zvaničnom saopštenju. Doduše, u saopštenju su te teme samo na nivou „zabrinutosti“ bez ikakvih dogovorenih mera. Ali koliki je stvarni značaj skupa u Brizbejnu verovatno najbolje svedoči to što je na kraju jedina prava i glavna vest bila da je ruski predsednik Vladimir Putin napustio samit pre njegovog zvaničnog kraja, a krajem se smatra objavljivanje saopštenja sa samita. Sam Putin izjavio je da ide ranije, odmah posle završetka radnog dela samita, „da se naspava“. To je bila Putinova poruka o značaju skupa u Brizbejnu.

Pod pritiskom Zapada samit u Australiji je ustvari i protekao u znaku medijsko-političke kampanje protiv Rusije i lično predsednika Putina. Iako to uopšte nije bila tema samita, medijskom kampanjom je u javnosti stvoren utisak da se Grupa 20 bavila time, a nije. Scenario je bio da se nekoliko dana pre samita organizuje agresivna medijska kampanja protiv Rusije i Putina kako bi se onda ceo skup iskoristio za te političke ciljeve Zapada. U Australiju je nekoliko dana ranije poslan glavni glasnogovornik Amerike, britanski premijer Dejvid Kameron, koji je, potpomognut domaćinom, australijskim predsednikom vlade Abotom, svakoga dana držao govore i davao izjave protiv Rusije i predsednika Putina. U jednom govoru je Kameron čak povodom krize u Ukrajini uporedio Rusiju sa nacističkom Nemačkom. To je, najblaže rečeno, neukusno, a suštinski razotkriva do kojih nizina je pao politički Zapad. I onda, na kraju dana, sve to „dosoli“ američki predsednik Obama svojim izjavama i dovrši na marginama samita u Brizbejnu. Australijski premijer Abot je čak govorio kako predsednik Putin neće biti ni pozvan u Brizbejn, a onda su ga podsetili da je Australija samo domaćin skupa i ne odlučuje ko će doći a ko neće. Na samom skupu su se, međutim, ta sve ogoljenija ali i sve agresivnija propaganda i zaoštrena retorika brzo srušile u vodu. Jer, među 19 zemalja članica G20 ogromna većina ne deli takvo mišljenje, naprotiv potpuno je na drugoj strani, što je morao da prizna i britanski Bi-Bi-Si iako udarna pesnica zapadne propagande.

DRUGAČIJA PODELA SVETA

Samit je tako još jednom pokazao koliko ni Evropa ni Amerika ili ne razumeju ili ne žele da prihvate da se svet temeljno promenio i da više ništa nije kao što je bilo niti će u dogledno vreme i biti. Praviti se kao da se ništa nije dogodilo i to maskirati zaoštravanjem retorike ne može pomoći, rečima se mogu uvrediti ljudi a glumom obmanuti, ali se stvarnost ne može promeniti. To je gubljenje vremena. Zapad nastoji da te promene, koje su već dovele do gubitka njegovog uticaja i moći, prikrije zaoštravanjem odnosa sa Rusijom i pričama o obnavljanju hladnog rata. To su sve obmane jer novog hladnog rata nema i ne može ga više ni biti. Promenile su se okolnosti. Ali ima nešto drugo, ima jedna drugačija podela sveta, a ona ne može biti osnova za novi hladni rat.

Ta podela se već desila, mada je još uvek u procesu. To je, kako to primećuju i mnogi američki politikolozi, podela na zapadni i na nezapadni svet. Zapadni svet, uz Ameriku, još čine Evropska unija, Japan i nekolicina drugih manje važnih zemalja a nezapadni sve druge zemlje sveta ili velika većina njih. Taj nezapadni deo je u ovom vremenu nosilac ekonomije sveta i svetskih finansija, sve više postaje i naučni i intelektualni centar, i nema nameru da gubi vreme, čeka i zamajava se sa Zapadom. Taj deo sveta ima i dve najmoćnije i najozbiljnije regionalne organizacije, čija infrastruktura obezbeđuje da se dogovori poštuju kroz efikansu uzajamnu saradnju. To su zemlje okupljene u grupi BRIKS i Azijsko-pacifička zajednica (APEC). Tu je i Šangajska inicijativa, koja ima nešto manji značaj od prve dve, ali svakako veći od Grupe 20. BRIKS i APEC imaju i svoje razvojno-investicione banke, koje su potpuno nezavisne od zapadno-američkih kreatura, Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke. Na neki način temelji novog svetskog poretka su već stvoreni.

Ta nova svetska realnost je suštinski problem Zapada, a ne Rusija i predsednik Putin. Rusija je, zbog utemeljenih predrasuda iz vremena hladnog rata i političke inercije, samo zgodan alibi, korisno sredstvo zamajavanja javnosti i kupovine vremena u prikrivanju pravih problema.

Izvor: Novi Standard