Шта је било тако скандалозно у питању које је Пахор поставио колегама у Сарајеву, те се бошњачка политичка јавност дигла на ноге? Председник Словеније је рођен у СФРЈ, БиХ је део његове бивше домовине, он и као политичар са познавањем и занимањем прати босанско 25-огодишње „ловљење властитог репа“. Уз то, његова земља ускоро преузима председавање Европском унијом са амбицијом да нешто уради у региону. Шта је природније него да Борут упита Милета, Шефика и Жељка: „Пошто већ четврт века ни уз инострано посредовање не можете ништа да се договорите, можете ли барем да се мирно разиђете?“

Није то била Пахорова провокација, ни неускусна шала, а није било ни у оквиру званичног дела разговора. Чак је претходно домаћине упитао: „Да ли сте сада спремни за мушки разговор?“, у смислу грубо директан, без дипломатског увијања, а онда затражио да се искључи снимање и да изађу новинари.

Али шта је значио Комшићев и Џаферовићев одговор на Пахорево питање: „Мирно раздруживање не би могло проћи без рата“? Ако је у питању садржана реч „мирно“, ваљда се онда подразумева да је реч о таквом раздруживању које не би изазвало никакве немире, поготово не рат. Логички адекватан одговор могао је да буде једино: „Бошњаци и Хрвати нису спремни за такав договор“. Или, прецизније: „Једино Бошњаци не би прихватали такав договор“, јер Комшић нема легитимитет да говори у име Хрвата, а Човић, који га има, сложио би се са Додиком да је, ако нема консензуса, мирно раздруживање право решење.

Једноставан проблем

Али у реду, Пахор је поставио једноставно питање и добио не мање јасан одговор да Бошњаци нису „за“. И ником ништа! Било би тако да два од три домаћина нису неумесно поменула да би мирно раздруживање изазвало рат. Ко би се при томе први латио оружја? Ови који су против мирног раздруживања или они који су за мирни разлаз? Јасно је да би то били Бошњаци на челу са Џаферовићем, а као појединац могао би да им се придружи и Комшић. „Златни љиљан“, који се у минулом грађанском рату није борио на страни Хрвата у постројбама ХВО, него у муслиманској Армији БиХ.

Данас, истина, постоје само Оружане снаге БиХ, али се састоје из три пука који се зову три националне компоненте, па би се у новом грађанском рату између заговорника и противника раздруживања међусобно тукле три компоненте исте војске – Армија БиХ, ХВО и ВРС. Реприза рата 1992-1995. уз једну новину! Република Српска и „Херцег-Босна“ би своје раздруживање заиста могле да реализују мирно, референдумом или скупштинском одлуком и без договора са трећом страном. Да би их у томе спречила бошњачка компонента ОС БиХ морала би да их оружано нападне. Тиме би недвосмислено постала агресор и Бошњаци би изгубили ореол жртве. Штавише, напад на РС и ХБ био би крунски аргумент за међународну заједницу да Босна може да буде мирна само подељена на три државе без конфедералних веза.

Иако односи у Босни изгледају компликовани и готово нерешиви, не постоји никаква „босанска квадратура круга“. Проблем је, напротив, сасвим једноставан. Сведимо га на баналан пример тројице који хоће да граде заједничку кућу. Довољно је да се само један резолутно не слаже са распоредом просторија, или бојом фасаде, па да удружени неимарски подухват падне у воду. Пријатељи би могли да посредују, непријатељи да их и заваде, али једино решење било би да сваки од њих на своме делу земљишта сагради засебну кућу.

Чланови Предсједништва БиХ Милорад Додик, Шефик Џаферовић и Жељко Комшић током 19. редовне седнице, Сарајево, 11. март 2021. – Фото: predsjednistvobih.ba

БиХ је земља са три равноправна народа подељена територијално-етничким ентитетима и кантонима. Успостављена је консензусом представника сва три народа у Дејтону, али не може да опстане уколико било који од њих више не жели да живи у њој. Поготово је немогућа ако то не желе чак два од три. Пошто „босански“ Срби и Хрвати, који врло великом већином живе у РС и ХБ то очигледно не желе, распад заједничке државе представља природан политички процес. Може му се ићи у сусрет или га кочити, али не и зауставити.

Бошњаци, једини боснољубни народ у БиХ, не могу да се помире са том чињеницом па развијају неку метафизичку филозофију државе Босне која је „старија од њених народа“, а на реално политичком плану подупиру је покушајима доминације најбројнијег народа. Будући да немају ни материјалне ни људске ресурсе да наметну хегемонију, остаје им једино да се уздају у протекторат тзв. међународне заједнице оличен у PIK-у и OHR и у глобални исламски умет.

На томе је, њима у прилог, западни протекторат заиста доста и радио и урадио отимањем ентитетских надлежности, наметањем закона и сменом изабраних функционера, али је Додиково вођство РС томе стало украј. Није још успeо да врати узето и врати на ненамeтнуто, али је успeо да блокира иницијативе о „Дејтону 2“, „духу уместо слову споразума“, „функционализацији система“, „уставним реформама“ и сл. И у Херцег-Босни у континуитету од Анте Јелавића до Драгана Човића, ХДЗ је мобилисао Хрвате у отпору бошњачкој доминацији у ФБиХ.

Пробни балон

У међувремену од 25 година међународни контекст се битно променио. САД више нису на врхунцу моћи као раних ‘90-их, него у опадању. ЕУ је онда била у највећем полету стварања јединствене монете и устава, док је данас старе чланице напуштају, а нове није у стању да апсорбује. Русија и Кина се укључују у решавање глобалних проблема, а „јединствене бошњачке Босне“ нема на њиховој политичкој агенди. Лавров одавно понавља да све међународне и локалне актере једино обавезује Дејтонски споразум (читај изворни!) који је гарантован на свечаном потписивању у Паризу. Упркос томе, Бошњаци су и даље веровали да ће негде са Требевића у Сарајево уахати „америчка коњица на арапским коњима“, донети Дејтон 2 и одвести Додика и Човића у лисицама.

Изгледа да су Бернар-Анри Леви и интелектуална интернационала лобиста трајније искривили колективну свест Бошњака. Уписали су им у главу да су „света невина жртва“, „оличење европског сна о братству народа“, „нечиста савест човечанства“. У ратном муслиманском Сарајеву маштало се о пријему БиХ у ЕУ по хитној процедури, о белим пасошима УН-а за све преживеле Босанце, безмало о томе да ће Миљацком потећи нафта. А пошто је то изостало, Бошњаци оптужују све и свакога: „УН су прогласиле ембарго на доставу оружја!“, „ЕУ је све мировне планове заснивала на унутрашњој подели“. „САД су касно интервенисале и скројиле Дејтон који је наградио етничко чишћење и признале геноцидни ентитет“.

Свима намећу комплекс кривице на основу ког би требало да се осећају и криви и дужни. То је доведено до карикатура у односу на комшије. Оптужују их за агресију и злочине, а хоће са њима јединствену Босну. Недоречени су да ли хоће своју само своју „привремено окупирану територију РС и ХБ“ без Срба и Хрвата, или би их задржали да им се свете, да их хапсе и оптужују, суде и гоне као окупаторе и домаће издајнике.

На све то још очекују да људи у РС и ХБ добровољно прихвате јединствену Босну. Бакир Изетбеговић је на посљедњем онлајн конгресу муслиманске СДА отворио врата странке и за српске и хрватске босанске патриоте. Само што им није понудио да се врате на „средњовјековне добробошњанске богумилске корене“, или напросто пређу на ислам. Елем, нема потребе за истином, извињењем и помирењем, договором или разлазом. Као да је тражио инспирацију у говорима бабе Алије из ратне ’92.: „Караџић је завео само шачицу Срба… Ја сам председник свих Боснаца и Херцеговаца …“.

Бакир Изетбеговић у свом кабинету испред слике Алије Изетбеговића у молитвиФото: Снимак екрана/YouTube

Борис Пахор је ономад констернирао Шефика и Жељка јер је разголитио непријатну истину о Босни. Попут клинца из Андерсенове бајке „Царево ново рухо“ који је, док се царевој невидљивој одећи дивила светина, узвикнуо „цар је го“, и он је рекао оно што сви виде, али се праве невешти. „Договор или миран разлаз! Док им је исто говорио Додик у Сарајеву су могли да се љуте или исмeјавају, од Лаврова да се, као неваспитани балавци, сакривају иза завесе. Али када је то дошло од макар и мајушне чланице НАТО и ЕУ, која је још и једина у безвизном режиму са САД и ускоро преузима председавање у Бриселу, онда је то изазвало узбуну“.

Дода ли се томе Јаншин нон пејпер конспиративно достављен у Брисел, и узме у обзир Блинкеново („Нема Дејтона 2“) и Палмерово („Неће дојахати америчка коњица!“) има разлога и за панику. Наравно, уследили су неубедљиви демантији, недоречена објашњења, сумњиве релативизације. „Сви су за целовиту БиХ“, али где има дима има и ватре. Објективно гледајући, иза свега мора да има нешто озбиљно. Да ли је можда у вакууму насталом балансом „злоћудних“ руских, „доброћудних“ америчких и стерилних западноевропских иницијатива све стигло из „midle-europe“ коју окупља вишеградски квартет, а уз дискретан климоглав Макрона?

Јанша каже да његов нон пејпер није словеначки производ. Додик „теши“ комшије да такве хабере све чешће слуша у незваничном делу билатералних европских контаката. Комшић злослути да се „наредних дана може свашта догодити“, алудирајући ваљда на предстојећи европски самит о БиХ. У најмању руку, све је бар пробни балон за нешто што се ваља иза брда. А и крајње је време, после 25 година „више истог“.

Ако заиста нема Дејтона 2, ни америчке коњице иза Требевића, Бакир би морао да стави прст на чело и размисли није ли је крајњи вакат да о будућности БиХ комшијски промухабети са Милорадом и Драганом. Или му се привиђа тутањ арапских коња из „билионског исламског умета“, како је у прошлом веку маштао бабо му Алија.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на БиХ у раљама „нон пејпера“ и шта се иза брда ваља

* Обавезна поља