Bog, Srbi i potopske crne kiše

Nad Srbijom crna kiša lije,
A ti mene pitaš kako mi je,
M. Gavrilović

IMA LI KORISTI OD PAMETI?

Unapred da kažem: nemam nameru da u zlo doba, kad svi treba da plačemo i tugujemo zbog onoga što nam se dešava, kad je pomoć ugroženima bitnija od svake priče, ispisujem bogoslovske traktate i da se pravim pametan. Nisam pametan, nemam nikakvih „genijalnih misli” gledajući užas koji nas je sa svih strana snašao. Ponavljam: najbolje bi bilo, kad se sve okonča i kad se pomogne potrebitima, stati, zamisliti se, videti svu ličnu i opštu bedu, duhovnu i moralnu, pa, kao na našim grobljima, udarati se u prsa i lelekati da se do neba čuje. Nema tu nikakve pameti. Možda će, jednom, pamet i doći, ali, kako je krenulo, neće naći glavu.

Od „pametnih”, poput Čak Norisa na vlasti, nam je i došlo mnogo nevolja i nesreća koje nas sada snalaze. Naše gorde, praznoglave i praznodušne vođe, čija je parola „Napred, pa u krečanu”, umislili su da su bogovi koji će Srbiju uvesti u „srećno” ropstvo Vašingterni i predati je NATO-u, koji ju je razorio 1999, i da će menjati svest Srba u pravcu oduševljenja gej paradom, pri tom judinski izdajući Kosovo i Metohiju zarad „evroatlantskih” integracija.

Takav „pametnjaković”, koji se Boga seti samo kad shvati da Šabac ne može biti odbranjen praznom pričom i jeftinim TV trikovima, zaista nisam, niti bih ikada želeo da budem. A ne bih bio ni među onima koji nose panagiju, a Čak Norisu se klanjaju do crne zemljice, i ne smeju da mu kažu da će, ako nastavi putem kojim je krenuo, doživeti sudbinu vavilonskog cara Navuhodonosora i njemu sličnih.

Sveto Pismo veli da gordost dolazi pred pad. Ima li strašnijeg pada Srbije od ove propasti koja nas sada snalazi?

Ipak, red je reći neku reč o postavljenom pitanju, pa čitaoce portala Fakti molim za malo strpljenja, koje nije zasnovano na brzom, „internet” mišljenju.

JEDNO UPOZORENJE

Unapred da kažem: neka ovaj tekst ne čitaju oni kojima hrišćanski pogled na svet ne znači ništa, oni koji misle da je oko nas sve slučajnost, ili „zakon prirode”. Ako ga čitaju, neka pamte da je pisan za ljude koji veruju verom naših predaka, za koje je bilo„zemaljsko za malena carstvo, a Nebesko uvek i doveka”, koji su znali da „pravda drži zemlju i gradove”, koji su od majki učeni da je „bolje izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu”, kao i da „Bog ne plaća svake subote”.

Dakle, da li nas Bog voli ako je dopustio ovakvu poplavu?

Kada đaci rade matematički zadatak, neko od njih, ko mnogo zna i ume, brzo dođe do rezultata, pa ga objavi pred celim odeljenjem, ali profesor traži da objasni postupak kojim je do tog rezultata došao, da bi i drugi znali kako se dolazi do rešenja. Potop koji je snašao Srbe u Srbiji i Srbskoj može se nazvati znakom Božjeg staranja o nama, ali se mora objasniti kontekst, da ne bi ispalo da je Bog nekakav sadista Koji davi ljude kao mačiće, i još kaže da ih voli.

HRIŠĆANSKI ANTROPOCENTRIZAM

Da bismo pojmili šta se zbiva, moramo se setiti da je naš planetarni sistem, iz astronomske perspektive, heliocentričan, ali da je kosmos, iz hrišćanske perspektive, geocentričan.

Čovek je stvoren kao kruna svih stvorenja – telom materijalan, srodan mineralima, biljkama i životinjama, dakle mikrokosmos, a dušom bogolik, srodan anđelima, dakle mikroteos, mali bog u blatu, kako ga je zvao Sveti Justin Ćelijski.

Bog je postao Čovek, Gospod Isus Hristos, da bi rod ljudski spasao od greha (promašaja cilja i smisla života koji se sastoji u postajanju usvojenim sinom ili kćerju Božjom kroz Sina Božijeg, Hrista), smrti (posledice udaljavanja od Života, Koji je Bog) i đavola (koga Pismo naziva čovekoubicom od iskoni) i da bi ga sjedinio sa Ocem Nebeskim. Iz hrišćanske perspektive, dakle, čovek nije plesan na obodu galaksije zvane Mlečni put, nego potencijalno čedo Božje, brat i sanaslednik Hristov.

Ovo je ogroman dar, ali i zahtev: jednostavno, čovek je prelazno biće, kome, kako reče patrijarh Pavle, i Bog može da se obraduje, ali i đavo može da ga se postidi. Ili, po rečima pesnika Ljubomira Simovića, ko se iz čoveka ne penje u Boga, silazi u zver.

KAKO ŽIVIMO?

A šta većina od nas radi?

Odriče se svoje bogolikosti, živi u zaboravljanju ljubavi Božje, ponaša se po načelu:”Uzmi sve što ti život pruža, danas si cvet, sutra uvela ruža”. Ako je, iz hrišćanske perspektive, cilj Boga da spase čoveka i sjedini ga sa Sobom, i ako Bog čoveka priziva Svojom ljubavlju i milošću, a čovek se uporno opire, voleći da sebe troši na trku za pukim materijalnim dobrima, uživanjima i strastima, kao i na praznu zabavu (zabava je zaborav ko smo, šta smo i kuda idemo), onda se dešava da Bog popusti stradanja na pojedince i narode, da bi ih prizvao iz teškog sna i da bi oni upravili pogled ka Njemu kroz pokajanje („Pokajanje je najlepši cvet ljudskog poštenja”, kaže narod).

Naši stari su zato stalno gledali „nebeske prilike” da bi shvatili poruku Odozgo: pesma „Početak bune protiv dahija” o tome dovoljno govori. Odatle, iz ovakvog shvatanja, potiče i izreka: „Bez nevolje nema bogomolje”. Jednostavno, čovek koji strada lakše vidi koliko je bez Boga nemoćan i mali, pa se, u pokajanju, seća „svoje prve slave” ( Njegoš ), „nevinih daljina” (Dis), i okreće glavu nebu, a ne zemlji, koja, kako reče Vladika Nikolaj, „čija l nije bila, čija l biti neće”.

ŠTA JE „KAZNA BOŽIJA”?

Božije dopuštenje da ljudi žanju ono što su sa đavolom sejali naziva se „kazna Božja”.

Kad se ljudi odreknu obraćanja Ocu sa „neka bude volja Tvoja”, i počnu da žive po načelu koje je formulisao najpoznatiji satanista 20. veka, Alister Krouli, „čini ono što hoćeš i neka ti to bude jedini zakon”, Gospod se povlači i onda nastaju razne nevolje i nesreće, od prirodnih katastrofa do ratova i revolucija. Jer, iz hrišćanske perspektive, čovek je, kako rekosmo, mikroteos i mikrokosmos, i „veliki” kosmos i prirodne stihije zavise od ljudskog ponašanja.

Naši stari su to znali, pa su srednjovekovni srbski spisi (ali i kasnije, sve do trijumfa scijentističkog „patuljastog uma”, kako ga je zvao Jung) puni svedočenja da su nas nevolje snašle „grehova naših radi”.

O tome peva i „Kolo” u „Gorskom vijencu” Njegoševom. O tome svedoče i naši novi sveci, Nikolaj i Justin.

I Nikolaj i Justin su bili jasni – ako se Srbi odreknu Boga i Kosovskog Zaveta, nestaće ih na balkanskoj vetrometini. Jer, to je narod čije postojanje se nije moglo utemeljiti na „atomskoj tehnici i prašumskoj etici” (izraz oca Justina), nego na borbi za Krst časni i Slobodu zlatnu.

Vladika Nikolaj je govorio da smo u predratnoj Jugoslaviji imali školu bez vere, politiku bez poštenja, vojsku bez rodoljublja i državu bez Božjeg blagoslova, pa nam je, u Drugom ratu, sve to propalo. Propalo, jer je bilo na ništavilu i samoporicanju sagrađeno.

PORUKA BOŽJA

Naravno, nisam ni prorok, ni vrač pogađač, ali znam da je ovaj narod – narod Božji, i da je Hristos s njim, jer je On, kako reče otac Justin, Bog slovenskih očajnika.

Kada je jedan nesrećni otac, posle nemačkih streljanja nevinih u Kragujevcu i Kraljevu, pitao sveštenika – gde je bio Bog dok su mu Nemci sina ubijali, sveštenik ga je odveo do oltara, pokazao mu raspeće na Časnoj trpezi i rekao: „Tu je bio Bog dok su tvog sina streljali”.

I ovaj užas koji nam se desio još je jedna šansa za pokajanje i urazumljenje, odricanje od maštarija i fantazija zvanih „evroatlantske integracije”, u času kad se bliži veliki sukob hrišćanske Rusije i antihristovske Bele Demonije, kako je Vladika Nikolaj zvao Zapad koji se odrekao Boga i poklonio mamonu, zlatnom teletu, Vaalu i svim drugim idolima drevnog paganizma.

Ne da Bog Srbima da idu u svet u kome je „Končita Vurst”, to pljuvanje u lice Hristu, pobednik nekakvog „Eurosonga”, u svet satanista maskiranih u humaniste, koji u ovom času svet zalivaju krvlju posvuda, od Sirije do Ukrajine, i koji su ovaj narod zavili u crno 1914 – 1918, 1941 – 1945, 1995. i 1999. godine.

I ne kažem to ja, nego Sveti Justin Ćelijski, koji je, 1944, u manastiru Kaleniću, ovako poručio nekim bezbožnim građanskim političarima koji su pokušali da od ravnogoraca naprave sledbenike Bele Demonije, a sve u ime „Boginje Razuma”.Evo šta je on tada rekao:„Čime su Srbi – Srbi, ako ne Pravoslavljem i Svetosavljem? A svetosasvko i kosovsko jevanđelje je Bogočovek. Neka nas i nestane, nas, današnjih Srba, ako se ne povratimo na svetosavski put – bolje je da svi izginemo nego da upadnemo u kaljugu evropsku./…/Gospoda koja su na Ravnoj Gori pisala pomenuti projekt žele da tim upljuvcima evropskog Zapada pričeste Srpski narod. /…/Otvoreno i slobodno govorim – nikad se arhimandrit Justin nije bojao da govori slobodno – i, ako mi Bog bude dao da preživim ove strašne vihore ratne koji pustoše našu zemlju, ja ću, sa Terazija u Beogradu, to isto govoriti.”

UMESTO ZAKLJUČKA

Bog nije sadista koji davi ljude da bi pokazao Svoju „ljubav”. Bog zaista voli ljude, i to je dokazao Svojim Raspećem i Vaskrsenjem. Dokaz ljubavi Božje je i ogromna, vrtoglava sloboda koja nam je data – da stvaramo i rušimo, volimo i mrzimo, ushodimo ka Ocu nebeskom ili se spuštamo u pakao. Dakle, ljudi imaju svoju slobodu, i kada tu slobodu zloupotrebe, gazeći sve zavete ljubavi Božje i svoje krstonosne istorije, onda se pokreću i prirodne stihije, da ih opomenu i ukažu im da je dostojanstvo malog boga, mikroteosa, nešto što u isti mah znači i odgovornost.

Naravno, ne pada mi na pamet da ovo svoje tumačenje proglašavam merom i proverom današnjeg stanja našeg naroda. Sada je najbitnije da spasemo što se spasiti može, da obrišemo suze uplakanima, da krenemo da obnavljamo porušenu i upropašćenu Srbiju. Ali, ponavljam: bez duhovne obnove, posle koje ćemo i državotvorno progledati, odričući se vašingtonsko- briselske klovnijade lažnih careva Šćepana Malih i političkih Čak Norisa, i okrećući se ka Istoku, odakle se Sunce rađa, mi ćemo, i sa poplavama i bez poplava, moralno i biološki (tim redom!) propasti tako da nas više ne bude.

Kako reče Vladika Nikolaj: „Vratimo se Bogu i sebi, da nas ne pokrije jeziva tama tuđinska sa lepim imenom i šarenom odećom!”

Izvor: Fakti

Komentari

2 Komentara na Bog, Srbi i potopske crne kiše