Бошњачке хаџије између Меке и Брисела

„У посљедњих неколико година одлазак на хаџ поскупио је за читавих 3000 КМ или 1500 еура“, алармирао је ономад сарајевски портал Кlix.ba, јер то у БиХ за верујуће Бошњаке представља озбиљан проблем. Бар један одлазак на хаџ током живота обавеза је сваког муслимана, а шеријат препоручује и више ходочашћа у Меку.

У ситуацији када комплетан аранжман, са повратном картом, смештајем и храном кошта колико су и просечна целогодишња примања запосленог муслимана у БиХ, то постаје не само ствар посвећености исламу него и дубине џепа. Неки ту богоугодну дужност обављају и сваке године, док већина годинама мора да штеди и за тај један обавезни пут у Саудију.

У Босни то зову„одлазак на Ћабу“ по ритуалном обилажењу светог камена Ћабе, што је, у ствари, само део обреда у Меки. Ко би требало да притекне добрим муслиманима да би постали и хаџије? ИВЗ? СДА? Власт на територији пет кантона са бошњачком већином?

Проблем пада у незгодан моменат када Председништво БиХ, наводно, иначе дискриминише муслимане у односу на хришћане. Једино њима ускраћује потпис споразума са ИВЗ-ом којим би „јединствена држава“ БиХ и са муслиманима регулисала права верника на јавно празновање, одевање и исхрану у складу са Кураном и шеријатом. О чему се ради ?

Бошњачка политичка елита сасвим озбиљно рачуна на то да ће БиХ у догледно време подршком САД бити преко реда примљена у НАТО и ЕУ, те преустројена у унитрану државу. Истовремено, свесни су да „исламофобне“ Француску, Немачку, Италију, као и Мађарску, Пољску и Словачку, неће придобити када у јавним институцијама у Сарајеву угледају службенике са ахмедијама и у трофртаљкама, а службенице са заровима. А то је управо оно што је уговором, који је ИВЗ поднела Председништву БиХ, недвосмислено предвиђено као право сваког муслимана.

Неолиберално радно законодавство, које широм ЕУ намеће запосленима све дуже радно време и све дужи стаж до све мање пуне пензије, у колизији је са бројним нерадним данима у исламском календару. Већ и само џума у подне, која сваког петка муслимане ослобађа од пола дневног радног времена, када се помножи са 48 недеља у години даје збир од 24 нерадна дана. Када се томе додају дани Бајрама и хаџа, световни празници, годишњи одмори и повезивање дана пре и после викенда, испада да муслимани у БиХ не раде безмало трећину године. А Бакир је, биће, свестан да се Меркелова и Макрон ужасавају од заразног примера таквих „ударника“ у европској кући, у којој се све више и све дуже ради.

Најзад, сигурно је да ни Иванић и Човић у Председништву БиХ, али из сасвим других разлога, такође нису спремни да потпишу уговор са ИВЗ-ом. Ради се о уговору по коме би православни Срби и Хрвати-католици радили знатно више него њихове колеге муслимани-Бошњаци. Два бајрама се нерадно балансирају са Божићем и Ускрсом, али џума и поготово хаџ уносе верски и национални дисбаланс који граничи са дискриминацијом суграђана, који по Уставу имају једнака индивидуална и групна права и на рад и на нерад.

Међутим, добар муслиман мора и петком у подне на џуму и једном или више пута на хаџ, што уз годишњи одмор и цивилне празнике значи четвртину године плаћеног одсуства и 8000 КМ трошка. На аларм се нису огласили ни ИВЗ, ни СДА, ни кантони а ни нека саудијска, турска или персијска исламска банка која би понудила наменске и по исламу иначе бескаматне кредите.

Колико одлазак на Ћабу доприноси угледу међу џематлијама, сведочи фото-репортажа у сарајевским медијима о својевременом боравку Алије, вишеструког хаџије, у Меки. Председник БиХ, омотан белим чаршафом, у друштву са предратним уредником листа „Комунист“ Муфидом Мемијом, одушевио је Башчаршију.

Али, шта данас да ради просечан муслиман, који је све више окренут џамији, Курану, шеријату, када су се и председник Бакир и реис Хуснија изјаснили да хоће у ЕУ, а екс реис Церић вели да је „данас Бошњацима и Мека и Медина у Бриселу“? Решење проблема изгледа да ће морати да сачека постизборну јесен и долазак Додика у Сарајево.

Вероватни будући председавајући Председништва у име изворног Дејтона у више наврата и варијација је поручио: „Радите у вашем Сарајеву и кантонима са бошњачком већином шта год хоћете, али оставите нас на миру да у Српској организујемо живот по свом.“ Најзад, Додик није наклоњен радном напрезању кадрова у заједничким органима у Сарајеву, посебно не бошњачких, који неуставно форсирају унитарну државу.

Посвећеност Бошњака вери односно хаџу и џуми у бројним нерадним данима срећно би се удружила са његовом жељом да што мање раде на ревизији Дејтонског споразума и централизацији БиХ.

Извор: Политика