Crna Gora na izbornom raskršću

Kada je donosio Zakon o slobodi veroispovesti, Milo Đukanović je nameravao da njime marginalizuje i zatre SPC. Umesto toga, pojačao je opozicione sentimente u Crnoj Gori, doveo do konsolidacije Srba u celom regionu i izazvao revoluciju u izbornoj tradiciji Montenegra u kome neće biti održani još jedni izbori “protiv” Mila već prvi put –glasanje “za”.

Zato, Crna Gora u nedelju bira između sebe i prohrvatskog i proalbanskog Montenegra.

Između mira i agresivnog NATO pakta, između svoje Crkve i antisrpskog otpadništva.

Milo Đukanović je sam napravio ovakvu podelu. Kao što se i sam (p)odelio od sebe, pre deceniju i po.

O podmetačini – da će svako ko glasa za srpsku opoziciju biti izdajnik – ali i o prognozama da li će u Milovom slučaju izdaja doći sa Zapada, govore srpski intelektualci

Aleksandar Raković, istoričar

CRNA Gora je istorija Srpstva.

Ona je država srpskog naroda i isto je toliko srpska kao što je i Srbija. Reč je o dve srpske državnosti: Crne Gore i Srbije. S tim da je Đukanović od 2006. održavao antidržavnost državnosti Kraljevine Crne Gore.

To je nova tvorevina koja se zove kao i Crna Gora, ali sa njom nema nikakve veze. S tim u vezi, ovo u nedelju je povratak Crne Gore sebi. A sebi znači – povratak Srpstvu i slobodarskoj tradiciji Crne Gore. Jer, Đukanovićev režim je ugušio svaku slobodarsku tradiciju.

To je represivni, diktatorski i proustaški režim koji je Crnu Goru zarobio svojom nakaradnom i nazadnom ideologijom.

U Đukanovićevom crnogorstvu nema ničega časnog, pa ni kod njegovih sledbenika. Ono što je časno se nalazi kod Srba, a nečasno kod njegovih “Crnogoraca”: pljačka kao privredna grana, podvorički mentalitet, konvertitstvo i druge negativne pojave.

Njegovi glasači su ljudi veoma nesolidnog moralnog karaktera i oni koji su dozvolili da budu ucenjeni (zašto su to dozvolili je drugo pitanje).

S tim u vezi, Đukanović ne može ni da se obraća dostojanstvenom stanovništvu.

Dostojanstveni ljudi ne glasaju za njega, oni pate i trpe njegovu diktaturu.

On se obraća onima koji su prečicom dolazili do svih ciljeva u životu, kao i on sam – loši đaci, primitivci, kulturološki inferiorni, intelektualno vrlo slabi itd.

Otac Gojko Perović je rekao da mu se obraćaju ljudi koji su glasali za vlast, ali sada ne žele.

U samom DPS postoji struktura ljudi koja smatra da su Srbi. Njih 30 odsto. To su oni ljudi koji su u većoj meri zadržali moralne osobine koje drugi DPS-ovci nemaju.

Sigurno je da će 6-10 odsto DPS-ovaca ili apstinirati ili glasati za druge stranke, a to će biti veliki gubitak za DPS.

Đukanović se toga plaši i  zato će izvršiti puzeći državni udar.

On neće dozvoliti da opozicija formira Vladu kada pobedi na izborima. On to može tako što neće poveriti mandat pobedničkoj opoziciji.

Čak i ako prizna izborne rezultate – može da ne poveri mandat sadašnjoj opoziciji. To ustav ne dozvoljava, ali on je diktator i uzurpator.

On će pribeći birokratskim mehanizmima da što više odugovlači tu situaciju i da na kraju, eventualno, ponovi izbore. Ali, postoje demokratski mehanizmi koji ga u tome mogu sputati, a to su oni koje je Zapad već prihvatio na nekim teritorijama gde se događa da predsednik pokušava da osujeti volju naroda – onda se pribegava drugim parlamentarnim metodama za formiranje vlasti koji su vrlo demokratskog tipa.

Takvi primeri postoje i Zapad ih je podržao i očekujem da se to dogodi u Crnoj Gori.

Litije su stvorile pobunu narodnog karaktera koji je i srpski i pravoslavni, ali je i – građanski.

U litijama ne učestvuju samo Srbi i pravoslavci već i ljudi druge veroispovesti koji se ne slažu sa diktaturom Mila Đukanovića.

Postoje bar dva ako ne 3-4 nivoa uspeha litija kao narodnog protesta protiv Đukanovićevog režima.

To je: 1) hrišćanska pobuna, i to je veoma važno jer je u savremenom svetu nezabeleženo da se dešava hrišćanska pobuna 2) srpska integracija i stvaranje svesti kod mladih u Crnoj Gori koju oni neguju više od deceniju – da su oni samo Srbi.

Stvorili su neverovatnu urbanu i kontrakulturu režimu, koju ova druga strana ne poseduje zbog svojih slabih intelektualnih dometa. Ta omladina nema nikakvu dilemu šta je. Njoj nije jasan pojam SR Jugoslavije, oni ne znaju šta je biti istorvemeno i Srbin i “Crnogorac” već su po nacionalnosti samo Srbi.

Nemaju dvostruke identitete. Pevaju „Bože pravde” i “Onamo, namo”, a isključivo mašu srpskim trobojkama. Više nisu istovremeno i Srbi i “Crnogorci”, s tim da ovo “Crnogorci” ide pod navodnike jer to nije nacija.

Ti mladi ljudi su odrasli kao samo Srbi i to pod vladavinom Mila Đukanovića.

Dakle, čitav koncept i sistem koji je smislio da rasrbi Crnu Goru se pokazao kao potpuno neuspešan. Omladina glasa za Srbe a penzioneri za Đukanovićev režim.

Na ovim izborima bi bilo najbolje da penzioneri poslušaju svoje unuke. Ili da glasaju kao unuci ili da ostanu kod kuće i gledaju neke serije.

Đukanoviću niko neće pomoći ako bude izgubio izbore i ako bude uzurpirao vlast. To je sigurno.

Režim je represivan i spreman na sve da bi sačuvao vlast, jer ona donosi i sigurnost da neće završiti iza rešetaka. Ne postoji opcija da se dogovori o mirnom odlasku sa vlasti u zamenu da ne završi iza rešetaka.

On ostaje predsednik još tri godine. Bilo bi moralno da podnese ostavku u slučaju da na parlamentarnim izborima njegova opcija izgubi, ali to ne možemo da očekujemo od takvog čoveka.

Njemu treba to mesto da bi imao imunitet. Treba mu i za dogovor da negde pobegne – a govori se o kriminalu na međunarodnim adresama – ne bi bilo dobro da umakne pravdi.

Ne znam šta može da uradi najviša globalna politika – jer je Pavelić izvlačen “pacovskim kanalima”, ali da on izmakne pravdi, to – ne! To je apsolutno neprihvatljivo.

Crna Gora, kad se promeni vlast, kao demokratska država mora da insistira na tome da se pitanje Mila Đukanovića i njegove vladavine i svih njenih spornih detalja razreši na sudu ili na sudovima.

Časlav Koprivica, profesor Fakulteta političkih nauka BU

Đukanović je u pravu da su ovi izbori dramatični i odlučujući. Zato mu je i zasmetalo srpsko određenje Mandića i ostalih i sada zvoni na uzbunu – da bi preko antisrpstva mobilisao one koji ga inače ne bi podržali zbog njegovih kriminalnih radnji.

Međutim, litije su pokazale da je većina naroda potvrdila da ima srpski identitet. Zato su Milovi pokušaji uzaludni.

Umesto da smiruje retoriku on zaoštrava i diže ulog ne bi li dobio izbore ili napravio dimnu zavesu – logističku operaciju dovođenja glasača koji nemaju pravo glasa, ali im je kriminlizovana Crna Gora dala dokumente ne bi li održali njega i njegovu huntu na vlasti još neko vreme.

Biti Crnogorac – to je lokalni modus operandi za bivanje Srbinom. To je lokalni naziv za širi nacionalni identitet. Na primeru omladine koja je stasala u takozvanoj nezavisnoj Crnoj Gori, pokazalo se da taj identitetski eksperiment pravljenja antisrpskih Crnogoraca nije uspeo i da budućnost neće biti na strani antisrpskoga crnogorstva već na strani koja pokazuje da su lokalni crnogorski identitet i nacionalni srpski identitet međusobno neodvojivi.

Posle Milovog pada sa vlasti, EU neće se mnogo potresati ako nađe drugi način da osigura svoje interese, tim pre jer je bila u neprijatnoj situaciji da mora da podržava nekoga čije su veze sa kriminalom očigledne.

Nemačka u ovom pitanju ima specifičnu poziciju jer su Nemačka i Amerika u jugo-istočnoj i istočnoj Evropi već dugo u geopolitičkom klinču. Nemci su slabija strana ali pokušavaju da odigraju igru, a Milo Đukanović im nije omiljeni lik jugoistočne Evrope.

Nije slučajno što su nemačke snage reda uhvatile onaj brod kojim je švercovana droga. Da su bolji odnosi između Nemačke i Crne Gore, siguran sam da to tako ne bi bilo.

Inače, rejting koji su objavili nemački mediji da Mila podržava 35 odsto jeste najmanji dosad, ali mi i to zvuči kao mnogo kad znamo do koje mere je okrenuo narod protiv sebe.

U Crnoj Gori je zaista moguće svašta, naročito ako opozicija ne bude dorasla da spreči ili bar smanji izbornu krađu, a krađa je način kako je Milo pribavio i nezavisnost Crne Gore. 

Čedomir Antić, istoričar

Izvesno je da velika većina građana Crne Gore oseća svoj srpski identitet, ali su odnosi snaga u Crnoj Gori zacementirani odavno, jer je to nedemokratsko zatvoreno društvo koje je kriminalizovano.

Velike sile su to tolerisale iz svojih geopolitičkih interesa.

Zapad do sada nije dovoljno pomogao demokratiji i opoziciji kroz, na primer, podizanje optužnica protiv Đukanovića za kriminal – ipak vidimo određene signale iz SAD i EU da više nema njihovu podršku. A više nema podršku ni Ruske Federacije koja je 2006. imala drugačije političke kombinacije.

Kada je reč o identitetu, čak i pojedini crnogorski birači, koji ne bi glasali za srpsku stranku, koji ne misle da su Srbi i ne žele da žive sa Srbijom – shvataju svoje srpsko poreklo. Više od 50 odsto ukupnog stanovništva Crne Gore tako smatra.

Đukanović je posle litija i protesta već doživeo veliki poraz.

Videćemo kako će se odraziti na izbore, ali oni koji se bave tim analizama tvrde da je jako važno ujedinjenje građana oko nečega za šta su – jedinstvo oko nekog zahteva. U ovom slučaju je to zahtev da se ne diraju crkve.

Dok se Đukanović nije konfrontirao sa Crkvom, bilo je veoma teško da se napravi srpski blok protiv njega.

Crna Gora je među svim Srbima probudila osećaj – ne da smo taoci devedesetih ili da sad hoćemo da promenimo “ovo-ono” – već da imamo posla sa jednim kriminalcem koji je bio Jugosloven, komunista, ustaša, saveznik Srbije i sve drugo što mu se i kada mu se isplatilo.

To smo shvatili svi i zato smo imali masovne litije i u Vukovaru i u Kumanovu i širom Republike Srpske i Srbije. Ta masovnost pokazuje da nisu više važne državne granice nego ustanove.

Zašto bi nama neko branio da vodimo politiku kao Mađarska prema svom narodu? Dokle ćemo da trpimo ovde ponižavanje crnogorskih agentura u Beogradu? I da li Srbija treba da dozvoli da bude žrtva agencije za bezbednost jedne mini–države?

Vreme je da kažemo da Srbija priznaje državne granice suverenih država, ali da smo mi jedna nacija koja nije deljiva. Neće nama Bakir Izetbegović da određuje kako će da izgleda Srbin u Republici Srpskoj!

Dakle: Đukanović zbog unutrašnjih i spoljnih problema ne može da prihvati ponuđeni kompromis i njegova pozicija liči na Miloševićevu kad je pao sa vlasti – govori se i da će čak 6 odsto njegovih birača apstinirati.

Istina, njegov režim još nije ušao u terminalnu fazu da se između sebe ubijaju njegovi baroni…

Aleksandar Mitić, direktor Centra za strateške alternative

Iz Evropske unije se čuju česte kritike na račun Đukanovićevog režima zbog korupcije, organizovanog kriminala i opšteg problema sa vladavinom prava.

Kritika zbog nakaradnog Zakona o slobodi veroispovesti je bila izuzetno mlaka pre svega iz geopolitičkih razloga.

U Vašingtonu i Briselu se SPC smatra jakim uporištem srpske nacionalne ideje ali i ruskog uticaja. Upravo zato, i pored činjenice da je svima odavno jasno da je Đukanovićev režim autokratski i diskriminatorski, on preživljava na antisrpskoj i antiruskoj karti.

S druge strane, neće ni NATO ni EU odlučiti pobednika na izborima, već svest građana Crne Gore da je ovako vođena i podeljena država neodrživa.

Opozicioni lideri u Crnoj Gori ne bi morali da se izjašnjavaju kao srpski političari da njihov identitet nije toliko dramatično i sistematski ugrožavan od strane Đukanovićevog režima. Slično je i u Bosni i Hercegovini gde odgovor na stalne pokušaje gušenja osnova Republike Srpske ne može da bude drugačiji nego nacionalni.

Identitetske nacionalne politike imaju mnoge partije širom Evrope, unutar i van EU, tako da ovakav nastup dela opozicije u Crnoj Gori svakako nije antievropski.

S druge strane, za promenu vlasti u Podgorici, prema svim istraživanjima i očekivanjima, takođe su važni i otvaranje i iskrena saradnja sa onima koji nastupaju opoziciono, ali sa građanske perspektive.

Kakva se reakcija EU može očekivati u slučaju pokušaja krađe izbora?

Poslednji put se u Crnoj Gori glasalo “neizvesno” na referendumu 2006. godine.

Tadašnji srpski premijer Vojislav Koštunica je upozoravao evropske zvaničnike mesecima unapred da se sprema krađa, a nakon izbora je izneo neoborive dokaze. EU je, međutim, bez mnogo dvoumljenja zažmurila na njih.

Geopolitički poriv, to jest borba protiv srpsko-ruskog uticaja u Crnoj Gori toliko je snažan da bi, ako EU i NATO posmatraju situaciju iz te perspektive, težnja za odbranom Đukanovićevog režima trebalo da odnese prevagu nad demokratskim procesom i fer izborima.

Izvor: Sve o Srpskoj