Delegitimisanje zla

Da li će „zlo“, odnosno vlast marionetskih političkih snaga preko kojih zapadne sile kontrolišu zvanični politički život u Srbiji, biti legitimisano posle izbora od 16. marta? To je pitanje koje je postalo aktuelno još prošle godine, kada su se pojavile prve ozbiljnije naznake da najjača vladajuća stranka, Srpska napredna stranka, ima ambiciju da izazove prevremene izbore kako bi i formalizovala svoju poziciju i preuzela glavne poluge vlasti u zemlji.

Kako je već ranije ukazano,[1] a kako se sasvim smisleno argumentuje i u novoj kolumni glavnog i odgovornog urednika Nove srpske političke misli,[2] glavna opasnost leži u tome da će dosadašnja politika naprednjačko-socijalističke koalicije, ubedljivom izbornom pobedom, biti naknadno legitimisana. Ako se i moglo dosad govoriti o izneverenim i/ili pogaženim predizbornim obećanjima, to posle 16. marta, ako sledimo ovu liniju argumentacije, neće više biti moguće, jer će deklarisani izborni pobednici moći da tvrde da je narod ovog puta znao zašta glasa (ma koliko to bilo objektivno (ne)tačno, s obzirom na masmedijsku dezorijentaciju koja se sprovodi). I onda će put ka promeni Ustava biti otvoren, sa pečatom „narodnog mandata“.

Institucionalni odgovor ovoj mogućnosti koji se najčešće dosad nudio bilo je udruživanje u tzv. patriotski blok, koji bi objedinio sve političke snage koje se protive promeni Ustava, odnosno onog njegovog dela koji se odnosi na Kosovo i Metohiju. Kao što se zna, do takvog udruživanja nije došlo, mada Đorđe Vukadinović smatra da vredi još jednom pokušati, i da još uvek za to nije kasno, ako postoji i malo dobre – a i iskrene – volje, prvenstveno u redovima tri stranke koje su već najavile manje-više samostalan izlazak na predstojeće izbore, DSS-a, SRS-a i Dveri.

Nije preterano plodno ovde se upuštati u to da li je takva mogućnost realna, mada se čini da bi tu odgovor bio negativan s obzirom da je DSS već (pre)daleko odmakao u isticanju razloga svog samostalnog izlaska na izbore i „bezalternativnosti“ svoje politike neutralnosti, odnosno nemogućnosti stvaranja koalicija sa bilo kojom strankom koja tu politiku ne prihvata.[3]

Međutim, čak i da je postojala realna mogućnost pravljenja bloka čiju bi okosnicu činile tri pomenute stranke, to još uvek ne bi rešilo osnovni problem već pomenute „legitimizacije zla“. Naime, potpuno neregularni političko-medijski uslovi praktično garantuju ubedljivu pobedu nosilaca vladajuće političke paradigme i njenih glavnih nosilaca, Naprednjaka. Dakle, u najmanju ruku, čak i da „proevropske“ (odnosno marionetske) snage ne osvoje dvotrećinsku većinu neophodnu za promenu Ustava, one bi još uvek skoro sigurno dobile većinski mandat za nastavak vođenja dosadašnje politike, oličene u potpisivanju i sprovođenju tzv. briselskog sporazuma, kojim zvanični Beograd prihvata širenje vlasti secesionističkih struktura iz Prištine na celo područje AP KiM, kao i daljeg vazalnog, „bezalternativnog“ vezivanja srpske budućnosti za zapadne interese.

No, s ozbirom na rezultate postignute na prethodnim izborima, hronični nedostatak medijskog prostora (mada se, od raspisivanja izbora, situacija znatno popravila kada je reč o DSS-u) i finansija, i razne druge objektivne i subjektivne faktore, čini se da čak ni udruženi tzv. patriotski blok, sa pomenute tri stranke kao okosnicama, ne bi uspeo da dobaci čak ni do one trećine poslaničkih mesta koja bi garantovala da Ustav ne bi bio promenjen u mandatu naredne Vlade, kakva god ona bila.

Šta bi se onda zapravo dobilo takvim udruživanjem, i da li bi ono uopšte imalo smisla? Ne bi li i ono samo dodatno legitimisalo sadašnje i nastupajuće zlo? Kratak odgovor na to je – sve zavisi od toga kako bi se pristupilo političkoj borbi. Moralo bi da se pristupi sa jednog već oprobanog stanovišta, koje su nosioci zapadnih projekata promena režima u post-hladnoratovskom periodu odavno apsolvirali: izlaziš na izbore, ali stalno ističeš da su neregularni a svaka nova vlast (osim u slučaju tvoje pobede) nelegitimna. (Ovde treba istaći da su dosta puta takve tvrdnje bile objektivno ispravne, ali da su oni koji su ih isticali praktično uvek imali ambiciju da, po dolasku na vlastu, buduće uslove naprave još neregularnijim.) Drugim rečima, princip iza patriotskog (sa ili bez navodnica) udruživanja bi nužno morao da bude proaktivan i ofanzivan, a svaka politička akcija usmerena ka krunjenju jednog suštinski nelegitimnog režima, kojem se ne bi priznala nijedna pobeda – sve do njegovog konačnog poraza. Samo pod tim uslovima bi vredelo udruživati se čak i u uslovima u kojim je pobeda vladajućih stranaka praktično garantovana. S tim što se mora napomenuti i sledeće: u tom slučaju, čak ne bi bilo neophodno ni puno ujedinjenje stranaka za koje se smatra da čine deo tzv. patriotskog bloka. Dovoljno bi bilo imati jednu iole respektabilnu političku snagu, kombinovanu ili samostalnu, spremnu na beskompromisnu borbu, koja je sposobna da pređe cenzus i da sebe projektuje kao snagu koja je perspektivna i čije vreme tek dolazi. Naravno, pitanje je da li bi sadašnje medijske prilike u Srbiji, kao i nedostatak konkretne spoljne podrške (koja bi nužno morala da dođe iz pravca istoka) dozvolile da se takva politička opcija razmahne u dovoljnoj meri da bude u stanju da prvo uopšte pređe cenzus, a zatim onemogući ili bar uspori sprovođenje onog dela režimske agende koja je najopasnija po državne interese Srbije. No, takve neizvesnosti i neravnopravni uslovi idu u rok službe jednom kad se iskreno opredelite za takvu vrstu delovanja.

Postoji i druga opcija, o kojoj je i ranije bilo reči, opcija neizlaska na izbore, odnosno neučestvovanja u „legitimizaciji zla“. Mnogi će reći, ili su već rekli, da je takav pristup pogotovo besplodan. Imperija i njeni službenici će ionako izbore proglasiti regularnim i legitimnim ma koliko birača glasalo na njima. Poslednji primer toga su nedavni Jahjagini „ lokalni izbori“ na severu Kosova i Metohije. No, bezuslovno prihvatanje takvog argumenta znači potpuno prihvatanje nametnute paradigme i nužnosti igranja po njenim pravilima, negiranje etičkog i moralnog momenta u politici koji može da se uzdigne iznad naizgled neizbežnog i neminovnog. Ako se u potpunosti prihvati takvo rezonovanje, onda reči verovatno utemeljivača moderne konzervativne misli, Edmunda Berka, da jedan čovek sa uverenjem čini većinu – nemaju nikakvog smisla. Međutim, oni koji prihvataju i duhovnu sferu kao deo „realnosti“ vrlo dobro znaju da tamo negde, s one strane vidljivog i opipljivog, individualni postupci i motivi imaju svoju specifičnu težinu, koja se obično izrazi i ispolji onda kada se tzv. realisti, fascinirani kraljevstvom brojki i interesnih računica, najmanje nadaju. Drugim rečima, argumenti za neprihvatanje ulaska u trenutno nametnutu kaljugu i te kako imaju svoju vrednost, za one koji imaju oči da vide i uši da čuju. Drugima ne vredi ni objašnjavati.

Ostavljajući najvažnije za kraj, treba iznova pomenuti momenat koji su zanemarile, odnosno nisu dosad delatno u punoj meri uvažile pomenute tri uzdanice nesuđenog patriotskog bloka. Očigledno je, toliko očigledno da je skoro nevidljivo, da je u zemlji Srbiji, praktično od Dačićevog briselskog parafa 19.4.2013 – suspedovan ustavni poredak. Ustavni sud ne radi svoj posao, svi su rokovi za ocenjivanje tzv. Borkovih sporazuma probijeni, uključujući i rokove koji su produženi na zahtev Vlade. Uspostavljanjem carine na Jarinju i Brnjaku i priznavanjem Jahjaginih „izbora“ narušen je teritorijalni integritet zemlje i prihvaćena suspenzija ustavom zagarantovanih prava građana Srbije na jednom njenom delu. I Vlada i Predsednik i Ustavni sud su jednostrano suspendovali vladavinu prava, i otvoreno gaze najviši pravni akt države Srbije. Zemlja je u potpuno neregularnom, praktično nedeklarisanom vanrednom stanju, koje nikakvi novi izbori sami po sebi ne mogu da vrate u stanje legalnosti, pa tako ni suštinske legitimnosti. Zapanjujuće je – mada za mnoge i nije – da pomenute tzv. patriotske uzdanice ne insistiraju na toj činjenici – osim kroz čisto verbalne instrumente artikulisanja stranačke borbe. Ako je ikada od sredine 19. veka postojalo odgovarajuće vreme u Srbiji za jedan ustavobraniteljski pokret, onda je to sad. Jer, teško da se može pronaći smisleniji način da se utemelji jedna istinski načelna, beskompromisna borba za odbranu sadašnjeg Ustava – kao i borba protiv posledica njegovog kršenja, sve dok neposredna opasnost po sadašnji ustav ne bude uklonjena.

Problem je, međutim, sve vreme očigledno ležao u činjenici da to nije borba u kojoj je lako promovisati dosadašnje stranačke „brendove“. Jer, da bi uspela, takva vrsta borbe ne može i ne sme da u svojoj suštini bude stranačka, kao uostalom ni borba za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije. No, još od uspostavljanja režima „integrisanog upravljanja granicom“ na Jarinju 10.12.2012, ni jedna od stranaka koje se javno protive takvoj politici nije bila spremna da se podredi borbi za očuvanje Ustava kao takvoj, za okupljanje vođeno načelom, a ne stranačkim barjacima i interesima. I to je, da ne bude zabune, jedan od razloga zašto smo dovde dogurali, i zašto se u zemlji koja tako bedno stoji, tzv. patriotska opozicija preznojava da bi izbrojala do 15-20% ukupne podrške u glasačkom telu.

Da, možda – čak i izvesno – u ovom trenutku, govoriti o ustavobraniteljskoj, nadstranačkoj borbi može delovati nekako neizgledno, kao „glas vapijućeg u pustinji“, „nerealno“, itd. Pa i ta Skupština AP KiM, ostatak ostataka srpske ustavnosti ne samo na Kosovu i Metohiji već i u celoj Srbiji, pogotovo može da odaje utisak krhkosti, mladice koju orkan s lakoćom povija do zemlje. Deluje nekako slabašno, u doba poštovalaca brutalnih „realnosti“, kao što i borba za odbranu Ustava nekako deluje kao borba za vetrenjačama čak i mnogima koji bi da se bore za državu, ali ne na način koji u početku privlači premalo ljudi. No, ko veruje da su Sodom i Gomora mogli da se spasu da se u njima moglo naći samo deset pravednika, pa i ko jednostavno veruje da se vredi žrtvovati za neki viši cilj bez obećanja večnog života – verovaće da se i Srbija može spasti ako se u njoj može naći bar toliko onih koji veruju u neku višu pravdu, ne obazirući se na brojke ni na suprotnoj ni na svojoj strani. I ti koji su pravedni će zasigurno, bez obzira da li čitaju ili ne čitaju Otkrivenje, nastaviti da čine pravdu, saglasno svom poimanju određenih apsoluta, baš kao što će oni koji čine nepravdu zasigurno još malo činiti nepravdu. A iza 16. marta pomalja se vreme u kojem će svako žnjeti onako kako je i sejao. I u kojem će, na njihovu nesreću, mnogi dobiti upravo ono što su i želeli.

Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

Jedan komentar na Delegitimisanje zla