Džeremi Korbin kao noćna mora za britansku elitu

Izbor tradicionalnog levičara i antiratnog veterana Džeremija Korbina za lidera Laburističke partije i britanske opozicije temeljno je uzdrmao celu političku scenu Kraljevstva. Potres se desio ne zbog toga što je Korbin novootkrivena politička gromada – u Parlamentu je od 1983. godine – nego zato što je njegov izbor simbol neizbežne političke promene u Britaniji. On je simbol situacije u kojoj su temelji političkih promena već stvoreni u dovoljno velikom delu britanskog društva – i to ne samo među laburističkim pristalicama – i da se taj proces zapatio. On se više ne može zaustaviti bez obzira kakva bude dalja politička sudbina novog lidera laburista. Ta činjenica da se proces promena već zapatio i da je nezaustavljiv osnovno je izvorište iznenađenja, šoka i besa cele vladajuće političke klase u Londonu.

Kada je posle poraza laburista na ovogodišnjim majskim parlamentarnim izborima krenuo uobičajeni proces izbora novog lidera te partije, Džeremi Korbin je od svih laburističkih poslanika (lider svake partije se bira među onima koji su poslanici) bio među onima koji su, prema medijima i analitičarima, imali najmanje šansi. U kladiconicama je verovatnoća da će biti novi lider merena odnosom 100:1. Kada je oglasio svoju kandidaturu, dominantni mediji i vodeći komentatori su se podsmevali, da se ne upotrebi neka druga nepristojnija reč, i nazivali ga „usamljenim ludakom“ levičarem. Kako je vreme prolazilo, Korbin je postajao sve popularniji a na njegove predizborne govore širom Britanije dolazilo je sve više ljudi, i to ne samo laburističkih pristalica.

Mediji su onda krenuli u još žešću i bezobzirniju kampanju. Ko sve nije dobio šansu da popljuje Korbina. Nazivali su ga starim levičarem koji je protiv rata, što je sugestija da je protiv Britanije kao svetske sile, da je protiv monarhije i kapitalizma i na kraju i da je prijatelj Vladimira Putina, što bi valjda trebalo da bude najgora kvalifikacija. Ništa nije pomoglo. Korbin je na izborima u Laburističkoj partiji dobio podršku od skoro 60 odsto i postao novi lider sa najvećom podrškom u istoriji te partije. Onda je u vladajućoj političkoj klasi nastala panika pražnjena kroz nove optužbe i laži. Britanski premijer i lider konzervativaca Dejvid Kameron je čak izjavio da je Korbin pretnja za nacionalnu bezbednost Britanije. To je svedočanstvo panike i odnosa aktuelne vlasti prema demokratskim institucijama, a ne politike.

Panika vladajuće elite može se razumeti kroz tri ključna poraza koja sa sobom nosi Korbinova pobeda. Podrška Korbinu, ne samo među laburistima nego i u široj javnosti Britanije, poraz je neoliberalnog modela društva, u kome je Britanija šampion u poslednjih 40 godina a koji je do krajnjih granica usavršio Toni Bler, i takozvane politike štednje, pravdane višegodišnjom krizom. Neoliberalni model je doveo do rušenja socijalnog tkiva Britanije i retko viđenog socijalnog raslojavanja. U tom ideološkom okviru je potom uvedena takozvana politika štednje, koja se pokazala kao istorijska prevara. U poslednjih pet godina, otkako je „štednja“ na sceni, najbogatiji ljudi Britanije su, prema analizi Sandej tajmsa, za 50 odsto uvećali svoje bogatstvo a obični građani su osiromašili do nivoa posle Drugog svetskog rata. Istovremeno, uzimajući od siromašnih ukidanjem i smanjenjem socijalne zaštite britanska vlada svake godine stotinama milijardi funti subvencioniše privatne banke i pokriva njihove gubitke.

O kakvoj štednji je tu reč? Reč je o pljački građana istorijskih razmera. O svemu tome je govorio Korbin i pobedio na partijskim izborima. U tom svetlu je Korbinov izbor i konačni poraz bivšeg lidera i premijera Tonija Blera. Po dolasku na čelo laburista 1994. godine – izabran je pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima posle iznenadne smrti dotadašnjeg lidera Džona Smita – Bler se odrekao svih tradicionalnih laburističkih principa, postao šampion neoliberalnog modela i prijatelj bogatih ljudi, postao je servis internacionalnih kompanija i milijardera, i uveo Britaniju u četiri rata. Čak je promenio i ime partije u Novi laburisti.

Sada je izborom Korbina taj Blerov model definitivno poražen. Blerovi Novi laburisti su prestali da postoje. Iako nema nikakvu funkciju, Bler se javno direktno mešao u predizbornu kampanju i lobirao protiv Korbina. Koliko ljudi veruju Bleru i šta misle o njemu, svedoči ne samo Korbinova pobeda nego i to što je javno deklarisani Blerov kandidat Liz Kendal dobila samo 4,5 odsto glasova.

Treći poraz se odnosi na vodeće medije, koji su nemilosrdno iz dana u dan širili neverovatne priče i laži o Korbinu. Većina laburističkih glasača i šire javnosti ih nije poslušala. Dovoljno veliki broj ljudi u Britaniji više ne veruje vodećim medijima, oni više nemaju nekadašnju moć, poraženi su. Još jednom se pokazalo koliko su vodeći mediji i politička elita – u čijim su rukama – daleko od života, od realnosti i stvarnog raspoloženja i problema većine ljudi u Britaniji.

O svemu tome javno je govorio Džeremi Korbin i ljudi su ga razumeli, podržavaju ga i veruju mu jer vide i osećaju na svojoj koži krizu društva i pogibeljnost neoliberalnog modela i prevaru politike štednje. Izbor Korbina ne može se samo svesti na njegove levičarske stavove i antiratnu kampanju nego pre svega na njegovo zalaganje da društvo bude pravednije. Bez pravednog društva nema ni budućnosti. Zanimljivo je da je većina onih koji podržavaju Korbina i njegove stavove mlađa od 30 i starija od 50 godina. Oni, dakle, koji na svojoj koži najbolnije osećaju tragediju neoliberalizma i politike štednje. Mladim ljudima se kroz neoliberalnu privatizaciju obrazovanja sve više uskraćuje mogućnost školovanja, a time i perspektiva, a onima preko 50 godina je politika štednje bitno smanjila ušteđevinu i visinu penzija, ugrozila mogućnost školovanja dece a ambicija privatizacije zdravstva dovela u pitanje bilo kakvo lečenje. I sve se to događa u ambijentu laži i neiskrenosti političkih lidera. Nije reč o žrtvovanju za svoju državu nego o saznanju da su na delu prevara i laž, nestalo je javnog poverenja. U toj populaciji je, kako izgleda, i zaživeo proces političkih promena u Britaniji. Korbina zato podržavaju i oni koji nisu na njegovoj političkoj strani.

Ugledni konzervativni komentator Piter Hičens kaže da ne deli većinu Korbinovih političkih uverenja, ali ga podržava jer Korbin je posle nekoliko decenija prvi britanski politički lider koji stvarno veruje u ono šta govori. Većini Britnaca je očigledno dosta političkih lidera koji govore neistinu, koji manipulišu i koji ne veruju niti u jednu reč koju izgovore u medijski orkestriranim javnim istupima. Korbin je čovek koji nudi nadu u iskrenost i verovanje, i to mu priznaju i oni koji su u osnovi njegovi politički protivnici.
On je ustvari posle dužeg vremena politički lider koji, iako levičar, liči na pravog Britanca ili tačnije Engleza.

Rođen je 1949. u engleskoj porodici više srednje klase, otac mu je bio elektroinženjer a majka profesor matematike. Školovao se u privatnim i državnim školama i rano je, verovatno u porodici, inficiran levičarskim idejama. Nije završio fakultet, napustio je studije i opredelio se za sindikalni pokret i javne kampanje. Od prvog dana do danas nije se odrekao svojih ideja za koje se borio ceo život. Protiv konvencija se borio i svojim neobaveznim oblačenjem. Kada je izabran za lidera laburista, sinovi su mu kupili sako. Među 650 britanskih poslanika on godinama prijavljuje najniže poslaničke troškove, nema automobil i na posao oduvek dolazi biciklom. Veliki je ljubitelj južnoameričke književnosti, izvrsno govori španski, i ženio se tri puta. Korbin je ustvari za uobičajene standarde možda na neki način i ekscentrik koji veruje u ono što govori i za šta se decenijama zalaže i bori. Ali nekadašnja moć Britanije, i politička i ekonomska, na kojoj ta zemlja još uvek živi, je i stvorena na neobičnim ljudima, pojedincima koji su ličili na ekscentrike, ali koji su čvrsto verovali u ono što govore i rade.

Ovde, međutim, nije više reč o levici ili desnici, u tradicionalnom značenju tih opredeljenja. Ovde je reč o činjenici da aktuelni model neoliberalnog društva u Britaniji ne funkcioniše, doživeo je poraz i postao izuzetno opasan za socijalno tkivo i konačno za državu Britaniju. I to saznanje je sazrelo u većini naroda, koja sada želi promene. Taj proces se više ne može zaustaviti, i zato je izbor Korbina najvažniji politički događaj u Britaniji još od vremena u osnovi nasilne smene Margaret Tačer 1990. godine. Jer ko poznaje Britance, pre svega Engleze, onda mu je jasno da su oni spori u reagovanjima, u započinjanju političkih promena i procesa, ali, kada jednom krenu, kada se akumulira dovoljna energija u društvu, onda oni ne staju, uporni su. I tu je značaj Korbinovog izbora, i toga se uplašila britanska politička klasa, a ne samog Korbina.

Više uopšte nije ni važno šta će Korbin kao lider opozicije i laburista da postigne, vladajuća elita se neće lako odreći svoje politike pošto je reč o započetom procesu promena u političkom ambijentu Britanije, da se zapatio i da ga više gotovo niko ne može zaustaviti. To je važno ne samo sa Britaniju nego i za celu Evropu, u kojoj su očigledna slična pomeranja i promene.

Grčka je sticajem okolnosti najavila i pokušala da instalira te promene i probudila je nadu širom Evrope, ali Siriza, ili tačnije njen lider Cipras, nije uspela, uplašili su se istorije i kapitulirali. Realno, Grčka i nema snagu za istorijske iskorake, mali narodi nemaju kapacitet za istoriju, ali proces promena je počeo. Britanija, iako tradicionalno spora u promenama, jedna je od zemalja gde su se promene počele realizovati. To je izuzetno važno jer samo velike zemlje i veliki narodi imaju kapacitet istorijskih promena.

Izvor: Novi Standard