Dočaravanje ili šta nam poručuju izbori u Zemunu

Upravo su okončani izbori za vlast u opštini Zemun. Ako uz najbolju volju i s blagonaklonošću smatramo da nije bilo krađa, da SNSovi osioni batinaši pod zaštititom policije nisu sprečavali druge stranke da lepe plakate po gradu, ako smo čvrsto uvereni da je sve predizborno bilo odvijano u granicama uobičajenih ispada, onda uprkos svemu tome moramo doći do suštinskog uvida u ishod izbora. A ono nam para uši koliko je gromoglasno: na izborima nije najviše glasova dobila stranka koja se skraćeno zove SNS, kako nas sa svih strana uveravaju. Niti je to njen vrhovni žrec, onaj koji se odrekao njenog čela stupivši u vrh hijerarhije vlasti i bestidno nas slagao da je predsednik svih u Srbiji, ali to nije ni onaj koga učtivo oslovljavamo po imenu i prezimenu Aleksandar Vučić. Prosto je nepristojno i sablažnjivo koliko je istinito: izbore su dobili Aleksandar Tijanić (RTS), „Blic“, „Politika“, „Večernje novosti“, „Kurir“, „Danas“, „Informer“, „Alo“, „24 sata“, „Pink“, „TV prva“, „B 92“, „Hepi“, „Studio B“, RTV… itd, širom cele zemlje Srbije. I to je apoteoza današnje demokratije i slobode na način Zapada, tojest Amerike. Biraš ono što ti je podmetnuto – odnosno: biraš mućak – polog koje kokoš treba da namami da na tom mestu nosi jaja.

A što je za nas Srbe važno treba reći: neka se ne zanosi i uznosi saznanjem o procentu dobijenih glasova u Zemunu Aleksandar Vučić, onako kao što se Boris Tadić uznosio činjenicom da je ogromna većina parlamenta Srbije glasala za njegovu rezoluciju o Srebrenici, ili kao što Ivan Vejvoda na svojim opskurnim skupovima satiranja srpske svesti manirom komunističkog komesara u Srbiju uteruje Novi svetski poredak, ili što američki kutak u Domu omladine u Beogradu svojim probranim predavačima dočarava maglu i dim kao viziju budućnosti Srbije… neka se niko od tih delatnika ne opija u svom samoljublju da ma koje njihovo činjenje može dati dugotrajnijeg ploda – kao i genetski modifikovani geni, smućkani u retortama gordog uma, ili kao što mazga i mula ne mogu da se oplode. Uprkos neobično umnoženim kancelarijama za priključivanje NATO paktu, Evropskoj zajednici, organizacijama za ljudska prava, javnim kancelarijama za zaštitu ugroženih manjina, organizacijama za zaštitu pasa i mačaka, mnoštvu nevladinih organizacija sa otvorenim računom za inostrane dolare i evre, Centar za dekontaminaciju kulture, pederskim kioscima za okupljanje… sve je to halucinogeni privid. A privid ne može biti dugog veka, kao ni najočevidnija investicija za deset ili hiljadu novih radnih mesta i proizvod čisto inostranog porekla. I u najdubljem snu i pri najtrezvenijem stanju privid je oduvek bio i ostao samo i jedino dočaravanje nepostojeće stvarnosti. I to je apoteoza današnje demokratije i slobode na način Zapada, tojest Amerike. Važnije je dočaravanje od onog što se dočarava – jer nada uvek poslednja pada.

Taj žonglersko-mađioničarski trik podmetanja privida za zbilju u Drugom svetskom ratu, uz nesebičnu pomoć Velikobritanca i nobelovca Vinstona Čerčila, vrhunskom veštinom sprovodili su komunisti, što je najočevidnije na slučaju Jugoslovenske vojske u otadžbini i njenom odlučnom vođi generalu Draži Mihailoviću. A u pojedinim slučajevima komunisti su se pokazali kao dobri mađioničari kada su se presvlačili u ustaške ili četničke uniforme i upadali u sela, gde su nešto seljana preklali i otišli, da bi za njima uskoro stigli njihovi ratni drugovi sa partizanskim obeležjima, pa je celo selo pristupalo njihovim jedinicama. Neko može reći – pa bio je rat i to se može smatrati delom ratne veštine, zarad krajnjeg cilja. Dobro, možemo se s time složiti ako smo zaboravili na viteštvo, ali onda i ovo što se sprovodilo u Zemunu, takođe imamo obavezu, istine radi, da opišemo kao rat. Samo što je to rat protiv sopstvenog naroda. Što i nije neobično budući da učtivo oslovljen gospodin Aleksandar Vučić ne vlada sobom ni Srbijom, a poštenja i čestitosti nema niti je imao, da bar pred svojom senkom kaže ko to njime vlada. U njegovoj volji nema slobode, jasno je samo po sebi, o čemu svedočanstvo imamo u svakoj njegovoj reči o Srbiji i Srbima.
Glasanje za njega, tako neslobodnog, nije bilo slobodno, pa su se glasači i on našli u istom jatu, a sve to govori nam da će njegova vlast trajati tačno onoliko koliko i korisnici svog glasačkog prava budu u tom stanju zavisnosti od njegovog žongliranja između privida i stvarnosti. I to je apoteoza demokratije i slobode na način Zapada, tojest Amerike.

Za školsko razumevanje tog načina upravljanja narodom najsrdačnije preporučujem pažljivo isčitavanje Brutovog i Antonijevog obraćanja iskupljenim Rimljanima, iz pera maestralnog spletkaroša i veštog tumača velikobritanskog nagona da se ovlada drugim Vilijema Šekspira. Dakle, ne Periklov govor Atinjanima, iz otadžbine demokratije.

Izvor: Novi Standard