Dubravka 0 – Apis 1

Najava da će mošti Dragutina Dimitrijevića Apisa biti prebačene u Srbiju, temeljno je uznemirila istoričarku Dubravku Stojanović, jednu od drugosrbijanskih perjanica. Ne časeći časa, ova istoričarka je hitro objavila, na sajtu „Peščanika“, poduži osvrt na Apisov lik i delo, ne štedeći reči osude, prezira, pa i mržnje, prema Dimitrijeviću, pogubljenom pre 98 godina u zloglasnom Solunskom procesu.

Između ostalog, krivicu za političke prilike u Srbiji na početku dvadesetog veka, koje predstavlja u izrazito nepovoljnom svetlu, Dubravka Stojanović svaljuje isključivo na Apisa i njegovu „zavereničku grupu“:

„Majski prevrat 1903. njegovo je delo. Oficiri koje je predvodio nisu samo ubili Aleksandra i Dragu Obrenović, već su njihova tela iskasapili i sa prozora dvora u centru Beograda bacili u vrt. Taj događaj doveo je Srbiju u prvu veću međunarodnu izolaciju, jer su sve tada vodeće evropske sile (uključujući i Rusiju) uvele sankcije zbog surovog kraljeubistva i činjenice da se vlade koje su se smenjivale nisu usuđivale da na bilo koji način sankcionišu oficire, što je bio izričit zahtev evropskih monarhija. Tek su 1906, tri godine nakon prevrata, zbog istrajnosti embarga od strane tada najuticajnije sile, Velike Britanije, oficiri penzionisani. Njihova moć se time samo preselila u još neuhvatljivije sfere iz kojih su, oslobođeni svake odgovornosti, upravljali državom. Savremenici su ih zvali `vanustavni činioci`, `neodgovorni faktori`, `nekontrolisani elementi`.“

„Nakon prevrata 1903. godine proklamovana je u Srbiji parlamentarna monarhija zasnovana na demokratskim principima uistinu liberalnog Ustava. Međutim, tokom tih 11 godina `zlatnog doba` u Srbiji je promenjeno 18 vlada i održano je 5 izbora. Najčešći uzrok tim smenama bili su pritisci koje su na državne institucije vršili oficiri-zaverenici, koji su svoje interese ostvarivali naizmeničnim davanjem i oduzimanjem podrške do krvi suprotstavljenim političkim strankama. Takve manipulacije su razorno delovale na krhku, tek uvedenu demokratiju. S vremenom su stranke zaboravile svoja politička uverenja i principe, zanemarile tek postavljene institucije i proklamovane javne interese, a sva politika se svela na pridobijanje podrške `vaninstitucionalnih činilaca` oličenih u Apisu i njegovoj zavereničkoj grupi. Ljuti protivnici, radikali i samostalci, sveli su političku debatu na bespoštednu borbu za Apisovu naklonost. U tako otvoren politički prostor on je ušetao kao apsolutni gospodar, podržavao je čas jednu čas drugu stranku, pomerao političke pione, zavađao pa vladao, podizao emocije, blokirao institucije, rastakao državu.“

Ovde je važno napomenuti da Dubravka Stojanović nije baš stručnjak od poverenja, u čiji bi sud o bilo kojoj istorijskoj ličnosti, a kamoli o nekome ko je poput Apisa opravdano važio za stub najtvrđeg srpskog rodoljublja, čovek mogao da se pouzda. To što ona tvrdi i zaključuje o Dimitrijeviću, ne mora uopšte da bude tačno i razumno.

Ali, to ne znači da se u spisu Dobravke Stojanović ne može primetiti ozbiljno licemerje, koje mnogo toga govori i o njoj i o njenim saborcima/istomišljenicima. Pogledajte, naime, šta Dubravka Stojanović prvenstveno zamera Apisu. U citiranom odeljku, ona ga izravno optužuje da je nezakonitim pritiscima, tj. zamešateljstvima i spletkama izvan propisanih ustanova i tokova, narušavao „krhku, tek uvedenu demokratiju“.

Najpre, ako je demokratija bila „tek uvedena“, kako kaže sama Dubravka Stojanović, to nam onda govori da je tu demokratiju upravo Apis i omogućio Majskim prevratom. Ukoliko je nešto „tek uvedeno“, onda to nešto naprosto nije moglo da postoji sve do nedavno. Pošto je, prema Dubravki Stojanović, demokratija u Srbiji bila „tek uvedena“, to posredno nagoveštava da je demokratiju u Srbiji upravo omogućio Dimitrijević, time što je, istina krvavo, sa vlasti smakao apsolutističku dinastiju Obrenović.

Ne samo, međutim, da Dubravka Stojanović ne priznaje Apisu to u zasluge, nego čak otvoreno odobrava i opravdava „izolaciju“ u kojoj se Srbija našla zbog – uspostavljanja demokratije. Krvavog, ali uspostavljanja. Krhke, ali demokratije.

Tu takođe vidimo i glavni nauk, koji Dubravki Stojanović promiče: ni tada, pre sto godina, stranim silama nije odgovarala Srbija u kojoj konačna odluka pripada narodu (što je osnova demokratije kao poretka, barem u načelu), kao što im ne odgovara ni danas.

Predvođene Velikom Britanijom, strane sile su početkom dvadesetog veka bile besne na Srbiju (Apisa) što se drznula da zbaci dinastiju koja je sprečavala demokratiju. U prevodu: Velikoj Britaniji i njenim saveznicama Srbija odgovara jedino kada je u rukama kakvog diktatora, koji je uz to i usmeren pro-zapadno. Tako ispada na osnovu onoga što piše Dubravka Stojanović.

Tako je, naravno, i danas, ali Dubravki Stojanović se ne mili da to prizna. Kada bi bila poštena, ona bi, naime, stranim ambasadorima u današnjoj Srbiji morala da oštro zameri na svemu onome što, opravdano ili ne, prebacuje i Apisu.

Ako je išta neporeciva činjenica u Srbiji 21. veka, to su onda pritisci kojima je svaka izvršna vlast izložena od strane Zapadnih ambasada. Dokaza tih pritisaka ima sijaset, ali pošto je Dubravka Stojanović dokazano naklonjena Zapadnim izvorima, bolje svedočanstvo od depeša objavljenih na Vikiliksu nije joj potrebno. U tim depešama, nikad demantovanim inače, može da pronađe sve o mešanju Zapadnih ambasadora u strogo unutrašnje političke i društvene prilike u Srbiji, kao i o pritiscima koje vrše na srpske političke činioce.

Po svojoj prirodi, ti pritisci ne mogu da budu zakoniti i propisni, a još manje institucionalni. Takođe, sasvim je jasno da ambasadori, kao izvorište tih pritisaka i polazište dotičnih spletkarenja, ne podležu nikakvoj odgovornosti, barem što se tiče same Srbije (kome odgovaraju u svojim matičnim državama je drugo pitanje).

Ukratko, današnji Zapadni ambasadori ne mogu da budu nimalo bolji od Apisa kakvog ga, verodostojno ili ne, predstavlja Dubravka Stojanović.

Pa zašto onda Dubravka Stojanović nikada nije podigla svoj glas protiv Zapadnih ambasadora? Zar nije to urgentnije i akutnije pitanje, od istorijskog suda o Dragutinu Dimitrijeviću Apisu? Zar ne bi i čast i društvena svest nalagali da se najpre pozabavimo ovima koji nam trenutno narušavaju „krhku i tek uspostavljenu demokratiju“, od nekoga ko je, možda, to radio pre sto godina?

Zar ne bi, pre nego što se obruši na Apisa, Dubravka Stojanović trebalo najpre da u ogledalu pogleda sebe, ali i sve ono za šta se zalaže? Dok to ne uradi, svaki njen pokušaj obračuna sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom završiće se kao i ovaj: njenim potpunim porazom.

Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

Jedan komentar na Dubravka 0 – Apis 1