Dugin intervju – Putin je „lunaran“ i „solaran“

Teško da bi se za razgovor s Duginom od ovoga mogao naći – da se izrazim njegovim jezikom – bolji geopolitički trenutak. Intelektualno izazovan, kontroverzan, izuzetno smeo u svojim analizama i teoretskim postavkama, otac – ili barem savremeni reanimator – ruske geopolitičke misli, Aleksandar Dugin je iznad svega raskošno simpatična ličnost, slagali se s njim ili ne.

Moram da priznam da, dok sam se približavao zgradi Telegrafa u Moskvi, gde su razmeštene prostorije Duginovog Evroazijskog saveza, nisam bio baš „najsunčanijeg“ raspoloženja u odnosu na njega i njegove saradnike. Prevideo sam da ponesem magnetofon kako bih snimio naš razgovor (moja krivica, bez ikakve sumnje), ali sam računao na kolegijalnu spremnost mojih domaćina da mi pomognu ustupanjem jedne od brojnih sprava takve vrste koje su im u kancelariji bile na dohvatu ruke. Umesto toga, njegovi saradnici su mi ranije toga dana ledeno preko telefona odbrusili da je to moj, a ne njihov problem. Point taken, reklo bi se na engleskom, i na kraju sam se očigledno snašao, ali to je jedva doprinosilo uspostavljanju atmosfere pogodne za opušten razgovor.

Međutim, atmosfera se osetno popravila pojavom čuvenog geopolitičkog gurua, s impozantnom tradicionalnom ruskom bradom i pramenovima razbarušene kose, što je poslednji prizor koji biste očekivali nadomak Kremlja, u srcu hipermoderne i vibrantno savremene Moskve. Uverio sam se u bukvalnost tog „nadomak“, zato što se za vreme rata u sadašnjoj zgradi Telegrafa nalazio glavni štab sovjetske propagande, dok je pak zgrada neposredno povezana s obližnjim Kremljom podzemnim tunelom dovoljno širokim da kroz njega komotno prolaze automobili. Nisam se raspitivao o gustini saobraćaja u tom tunelu danas, ali taj podatak mi je pomogao da shvatim iritantnu proveru pri ulasku u zgradu odakle (sa sprata koji iz bezbednosnih razloga neću navesti) Aleksandar Dugin kroji geopolitičku kapu svetu.

O mnogim Duginovim slovenski romantičnim procenama u odnosu na Srbe, a posebno o potencijalnoj ljudskosti naše samozvane „elite“, moglo bi se živo sporiti. O suštinskoj neoperativnosti njegove organizacije na planu rovovske političke borbe – tu spora čak i nema. Ali sve te minorne nedostatke ipak obilno iskupljuje druženje s harizmatičnim akademikom vrhunskog dometa Aleksandrom Geljevičem Duginom.

Aleksandre Geljeviču, kada kažem Srbija, šta vam dolazi na um, a šta u srce?

— Pre svega, na um mi dolazi važnost strateškog regiona koji se zove Balkan, zatim naš pouzdani ruski saveznik koji se tamo nalazi, kao i značaj tog područja u Evropi za izgradnju sistema bezbednosti koji bi poštovao i interese Rusije.

A u srce mi dolazi nešto drugo, zato što su srpski narod, srpska kultura, srpska tradicija, srpski jezik – za mene nešto apsolutno posebno. Prvi boravak u Srbiji, 1992. godine, bio je jedan od najdubljih doživljaja u mom životu. Podrazumeva se da ima i drugih, možda sposobnijih ili zanimljivijih naroda, ali bez obzira na to, zaljubljen sam u Srbiju i nju biram.

Pretpostavljam da bi neko mogao da misli drugačije, ali u ovom slučaju moje srce nadjačava razum. Volim srpski narod, srpsku istoriju, srpsku kulturu, srpske pesme i igre, i Srbe kao ljude. I – pošteno govoreći – kada sam u kontaktu s njima, doživljavam ih kao svoje. Ali ne samo u smislu stvari koje nas spajaju, poput slovenstva i pravoslavlja, nego na način koji podrazumeva nešto više od ljubavi prema nečemu svome. Kada bi se ljubav ograničila na ono što nam je blisko i slično, našli bismo se u egoističkom kavezu, okruženi stvarima koje nas podsećaju na nas same. Viši smisao ljubavi nalazi se u tome da volimo ono što se od nas razlikuje. Srbija nam jeste slična, ali u mnogo čemu i nije. Dakle, u najdubljem smislu me privlači samobitnost srpskog identiteta – od toga mi zastaje dah. Srbi su kao mi, a istovremeno se na određeni način i razlikuju od nas, a meni se obe vaše strane veoma sviđaju. Ima, na primer, i drugih naroda koji privlače pažnju, ali nećete naći nijedan toliko talentovan i prijatan našoj ruskoj duši i ruskom srcu kao što su Srbi.

U ime srpskog naroda, mogu vam reći da je takav utisak obostran. Idemo dalje. Kako bi trebalo shvatiti vaše reči da je Putin „i lunaran i solaran“, da ima mesečevu i sunčevu stranu? Da li i dalje na njega gledate takvim očima? Kakav je on u sadašnjem trenutku – lunaran ili solaran?

— Da, šta sam time želeo da kažem? Putin je dvojstven, to je veoma važno istaći i realno jeste tako. Počeo je da se pojavljuje devedesetih godina i tada nije izašao iz „naroda“ nego iz struktura liberalno-oligarhijskog režima. Postavio ga je Jeljcin, kojeg narod odbacuje. Devedesetih je došao iz tabora Sobčaka i takozvanih „demokrata“, koje narod takođe odbacuje. Stupio je na scenu iz miljea koji je preovladavao tih godina, a koji narod isto tako odbacuje. Taj deo predstavlja njegov „lunarni kod“, zato što su ga progurali oligarsi. Ali, od kada je stupio na dužnost 1999. godine, počeo je da vodi solarnu, sunčevu politiku. Postao je zaštitnik naše zemlje i zaustavio je raspad naše države, izvršio je mnoštvo podviga svojstvenih „sunčanim“ herojima. Od 2000. menja kurs, usmeren nasuprot politici sprovođenoj devedesetih, jača položaj Rusije u međunarodnoj areni, praktično udaljava liberale iz vlasti, počinje da vodi upravo politiku koja je tih godina trebalo da bude vođena. Ta politika je u skladu s interesima našeg naroda i u duhu istorijskih izazova koji se nalaze pred Rusijom. Putin vodi politiku koja u potpunosti odražava dubinske i konzervativne vrednosti našega naroda.

Lunarna, liberalna, prozapadna, proamerička strana nije u celosti prevaziđena. Pošto je on došao odatle, može se pretpostaviti da i dalje na toj strani ima određene veze i obaveze. Otuda Kudrin, otuda, na primer, tolerisanje nekih liberalnih elemenata u našoj vlasti, otuda izvesna neodređenost u odnosu na pitanje globalizma, ali opšti vektor njegovog delovanja definisan je „sunčanim“ potezima – na primer, uspešna čečenska kampanja, odbrana Abhazije i, naravno, kao vrhunac solarne delatnosti, povratak Krima u Rusiju.

Međutim, pri svem tom na momente se sunčeva politika prekida i nastupaju periodi „mesečarske“ kolebljivosti. Kao primer mogao bih navesti sporazume u vezi sa Sirijom, koje Amerikanci apsolutno nikada nisu nameravali da poštuju, ali ih je Rusija ipak potpisala. Zato je svaki dogovor s Amerikancima objektivno – minus. Moramo se pomiriti sa činjenicom da su lunarni trenuci podjednako neotuđivi od Putinove ličnosti kao i solarni.

Kako bi se, dakle, mogla oceniti njegova uloga? Ako Putina posmatrate sa stanovišta nekoga ko nije na strani Putina nego na strani Sunca, ne na strani vlasti nego na strani istine – ruske istine, ne na strani vladajućih struktura već na strani ruskog naroda, nastaje dilema: kako gledati na njega? Nema uopšte sumnje da kod njega sunčani elementi preovlađuju, da određuju više od pedeset odsto njegove ukupne delatnosti. Kada to posmatrate iz ugla devedesetih, kada je sve bez ostatka bilo loše, Putinova pojava predstavlja ogroman napredak u sunčanom smeru, bez obzira na sve nedoslednosti i kolebanja koja lično veoma teško podnosim i s bolom preživljavam. Uprkos svim nedostacima, mi zato imamo dužnost da sunčanog Putina bez zadrške podržimo.

Po vašem mišljenju, da li će se treći svetski rat – koji ste prorekli – završiti konačnom katastrofom za čovečanstvo, ili bi to moglo biti temelj za uspostavljanje novih odnosa u svetu, možda na nekom boljem osnovu?

— Najpre smatram da je treći svetski rat – moguć. Ne prizivam ga i ne predviđam, samo skrećem pažnju na to da se takav ishod u potpunosti nalazi u okvirima realno mogućeg. Drugo, takav rat bi se mogao dogoditi isključivo između Zapada i Rusije, i država koje se nalaze u savezu s njom. Američka hegemonija je pojava svetskih razmera i zato je nemoguće suprotstavljati joj se na lokalnom planu. Samo ukoliko bi se Amerika odrekla svojih hegemonističkih pretenzija u svetu, sa sigurnošću bi se moglo reći da svetskog rata neće biti.

U slučaju da pobedi Tramp, postoji mogućnost da bi se stanje u ovom pogledu bitno izmenilo. Lokalni ratovi bi se sigurno vodili i dalje. Međutim, svetski rat bi izgubio smisao zato što bi izbor Trampa značio da se Amerika odriče svojih imperijalističkih neokolonijalnih ambicija. A, ukoliko on ne bude izabran, izbijanje rata će biti verovatnije nego danas.

Kako bi se takav rat odvijao? Niko ne želi da bude uništen, i oni su svesni da bi bacanjem nuklearne bombe na Rusiju dobili isto zauzvrat. Rusija je spremna da svojim nuklearnim udarom odgovori Amerikancima. Zabluda je pomišljati da bi oni nuklearnim oružjem mogli da tuku nas, a da im mi ne vratimo ravnom merom.

Ali dodao bih i to da će se takav rat, ukoliko počne, najverovatnije odvijati ne na teritoriji Rusije ili SAD nego trećih zemalja, i u tom smislu događanja u Siriji mogla bi se razmatrati kao jedna faza trećeg svetskog rata. Glavni suparnici će se sučeljavati na tuđoj teritoriji. Sumnjam da ćemo koristiti nuklearno oružje zato što bi to neposredno odvelo svetskom sukobu, ali biće korišćene sve druge vrste naoružanja.

Ko će iz toga izaći kao pobednik nisam u stanju da kažem. Ali jedno je sigurno: Amerika veruje da bi u takvom ratu odnela pobedu, što je vrlo opasna pretpostavka. Ne zaboravimo da su i Napoleon i Hitler napali Rusiju s takvim ubeđenjem, a videli smo kako su prošli. Po našoj proceni, Amerika je u sveobuhvatnom opadanju i ona ne raspolaže realnim sredstvima da u sukobu protiv nas prevagne. Ali dovoljno je da oni misle da nije tako, pa da pokušaju.

U tom slučaju, za potvrdu naše teze o stvarnoj moći i sposobnostima Amerike, čovečanstvo će platiti previsoku cenu. Poginuće milioni ljudi, žena i dece. Da bi se to izbeglo, a sve dok se Amerika ne odrekne svojih hegemonističkih zahteva, neophodno je jačati ravnotežu moći u svetu zato što je to najvažniji odvraćajući činilac.

Kako prednosti evroazijskog izbora objasniti i učiniti privlačnim običnom srpskom čoveku?

— Znate, stvar i jeste u tome što nema potrebe to objašnjavati običnom srpskom čoveku. Srbe je nemoguće potkupiti ili sablazniti. Srbi imaju jasno određeni istorijski identitet, to je pravoslavni slovenski narod, koji u principu ne naseda ni na čije mamce. Ako Srbi shvataju šta znači biti Srbin, šta znači biti Sloven, šta znači biti pravoslavac, i da je Kosovo Srbija, mora im biti jasno da je jedina budućnost koju imaju isključivo u okvirima Evroazijskog saveza i zajedno s Rusijom.

Ali, po mom mišljenju, Srbi sve ovo već znaju i nema potrebe da ih iko u to ubeđuje. Pri tome, jasno je da smo mi u Rusiji, sa svoje strane, živo zainteresovani za očuvanje srpskog nacionalnog i pravoslavnog identiteta i da na Srbiju gledamo kao na najbližeg druga i saveznika, čiji uticaj želimo da obnovimo širom Balkana. Time je sve rečeno i „običan“ Srbin to savršeno razume. Zato u srpskom društvu nije potrebno voditi bilo kakvu propagandu da bi se ove stvari razjasnile.

Međutim, stanje je potpuno različito u redovima srpske elite. Kao što je slučaj praktično u većini savremenih društava, tako i u Srbiji elita uopšte ne predstavlja svoj narod. I u Evropi, i u Americi, pa čak u značajnoj meri i u Rusiji – gde nailaze na delimičnu prepreku u vidu Putinove „sunčane“ politike – elite deluju po matrici koja nema veze sa životnim interesima naroda. Isto važi i za srpsku elitu, koja pokušava da se ponaša „racionalno“, da tradicionalne vrednosti stavlja pod upitnik i da „rešenja“ traži po raznim zapadnim modelima, što uključuje odricanje od sopstvenog nacionalnog dostojanstva. Podrazumeva se da će biti daleko teže takvu elitu ubediti u prednosti Evroazijskog saveza.

Ipak, pozivam vas da ipak obratite pažnju na sledeću činjenicu. Kada se uzme u obzir sva njihova nepostojanost – to su ipak Srbi, oni su ipak naši ljudi. Oni mogu da budu korumpirani, mogu da budu kriminalci, mogu biti u raljama Zapada, pa čak bi i svoju dušu mogli prodati, ali u dubini srca oni ipak ostaju – Srbi. Zato u njima ne vidim skupinu koja se izmetnula u antisrbe. U njima vidim Srbe koji su se do krajnosti udaljili od svoje srpskosti, koji su postali „liberali“, „zapadnjaci“, izdajnici, koji su čak spremni da žrtvuju Kosovo – uverio sam se da i takvi postoje. Ali u njima ne vidim ljude koji su prestali da budu Srbi. Verujem da bi se u kritičnom trenutku u njima probudilo srpsko načelo, da bi se kresnula iskra vernosti pravoslavlju i sopstvenoj tradiciji, i to izuzetno važno.

Zato smatram da će u kritičnoj situaciji srpska elita, ma koliko bila loša, napraviti pravilan izbor. Isto što važi, naravno, i za rusku elitu zato što je odlika Slovena da zbijaju redove tek kada su suočeni s opštom opasnošću. Tada svi razumeju značenje zajedničkih vrednosti i interesa. Ali sve dok se stvari odvijaju manje-više dobro, oni često prave nepravilne izbore.

Za kraj, pre dve godine učestvovali ste na konferenciji Istorijskog projekta Srebrenica, posvećenoj dvadesetoj godišnjici srebreničkih događaja, i vaša izvanredna beseda privukla je veliku pažnju. Kako će srpski narod uspeti da se oslobodi od klevete za lažni genocid?

— Znate, to je dobro pitanje. U svetu postoji pravilo: pobednici izvode na sud, a pobeđenom se uvek sudi. Pri tome, pobeđenom se sudi ne za počinjene zločine nego za zločine koje nije izvršio.

Za sada nema nikakve mogućnosti da se dokaže da su Srbi bili žrtve, a ne prestupnici. Nikakve – osim pobede. Pobeda se postiže samo snagom, shvaćenom u najširem smislu tog pojma, a ne samo vojnom. To znači snagom duha, snagom uma, snagom informacije, snagom duše, ekonomskom snagom, snagom misli – na sve te načine mi osvajamo i potvrđujemo naše pravo na istorijsku istinu. Time se ne rešavaju samo posebna pitanja, kao što je Srebrenica, ili sudbina Miloševića, Karadžića ili Mladića, zato što oni ne sude isključivo našim herojima, oni sude našim idejama i time osuđuju načelo srpske ili ruske samobitnosti. Nikada nećemo uspeti da dokažemo svoju nevinost, sve dok se, kao sada, budemo zadovoljavali podređenim položajem u odnosu na njih.

Moramo insistirati na istorijskom revanšu. To, pre svega, znači da moramo utvrditi sopstvenu vlast – srpsku u Srbiji, rusku u Rusiji – jer samo takva vlast biće u stanju da održi pobedu nad našim antisrpskim i antiruskim neprijateljima. Tada – i samo nakon što se to dogodi – naša istina, i o Srebrenici, i o genocidu nad Srbima za vreme Drugog svetskog rata, i o drugim događajima vezanim za bivšu Jugoslaviju, o zločinima SAD i Zapada, izaći će na videlo. Samo kada ih budemo pobedili – sudićemo o njima. Sve dok budemo uzmicali, a to se odnosi na Srbe, nećemo uspevati da dokažemo našu istinu zato što je sud u rukama suprotne strane: i sudije, i tužioci, pa čak i advokati – to su sve njihovi ljudi.

Pobeđenima uvek sude za sve zato što su bili žrtve, zato što su stradali i što su silovani, zato što su ubijani – ako su pobeđeni, sve to im se stavlja u krivicu. Zato moramo biti svesni činjenice da od žalbi i gunđanja na nepravdu nema mnogo vajde, to je prosto zakon istorije u koji je ugrađen i zakon borbe. Protivnik se mora pobediti i razoružati. Kada protivnik izgubi sposobnost da nas napada ili da nam pruža otpor, tada ćemo ga poštedeti i ako bude zatražio oproštaj, mi ćemo mu ga dati. Ali mi ćemo sve vreme tvrdo stajati na našoj istini i nećemo je izdati, radilo se o Srebrenici ili o nečemu drugom, zato što je to naša istina.

Međutim, da bismo istinu uspešno odbranili, moramo prvo pobediti.

Razgovor vodio – Stefan Karganović

Izvor: Pečat, Novi Standard