Đeneral Draža i savremeni nacizam

Mnogo toga što se poslednjih dana dešavalo u Srbiji povodom „rehabilitacije“ Draže Mihailovića potvrdilo je ne samo bezumnu dubinu podela u srpskoj nacionalnoj svesti već i činjenicu da lažna komunistička slika o „ravnoteži zločina“ svih protiv svih, na kojoj se zasnivala Titova Jugoslavija, i danas bitno utiče na stabilnost regiona. Porediti zverstva zločinačke ustaške države sa sporadičnim slučajevima odmazde, koje su vršile pojedine četničke jedinice (a što je odlika svakog građanskog rata), nije samo neodmereno već uvredljivo i ponižavajuće za srpski narod i njegova stradanja pod nacističkom čizmom, baš kao i bilo kakvo stavljanje Ante Pavelića i Draže Mihailovića u isti kontekst. Pa, ipak, na primeru Dražine rehabilitacije i reakcija na nju videli smo da taj titoistički modalitet još uvek funkcioniše kao politički instrument pritiska na srpski narod. I spolja i iznutra.

Ali, tokom ovog neopravdano dugog procesa videli smo i nešto mnogo bitnije, duboku vezu stradanja srpskog generala kraljevske vojske sa posleratnom nacionalnom tragedijom Srba i njihovim današnjim vazalskim položajem u projektu amerikanizovane EU, koji i teritorijalno i politički sve više podseća na nedosanjani Hitlerov san.

Prateći reakcije na odluku Višeg suda u Beogradu mogli smo jasnije nego ikada do sada sagledati da zverska likvidacija Draže Mihailovića nije bilo samo plod Titove odmazde zakletom neprijatelju i spremnosti „saveznika“ da žrtvuju lošije pozicioniranu figuru u tom momentu, već deo mnogo šireg plana disciplinovanja (čak i potiranja) srpskog faktora na Balkanu. Taj plan, mnogo stariji od Tita i Čerčila ili Srebrnice i Haga, ima svoj dugi tok i istorijski smisao u vekovnom sukobu civilizacija, a u vremenu i prostoru povezuje mnogo toga naizgled nespojivog. Stvaranje Jugoslavije na srpskoj krvi i njen nestanak u srpskoj krvi, na primer. Ili, Dražinu smrt bez rodbinske suze i poznatog groba i podmuklo ubistvo Slobodana Miloševića u haškom kazamatu. Atentat u Marseju i tajanstveni treći metak u Beogradu. (1) I mnogo toga još…

Ali, sve je to bliža i dalja prošlost. Vratimo se Srbiji danas i pomenutoj odluci Višeg suda koja je na volšeban način pod jednu zastavu sabrala „Žene u crnom“, SUBNOR, Sonju Biserko, Nenada Čanka, Ivicu Dačića i ostale krvopije na telu srpskog nacionalnog bića. I krenimo redom.

REHABILITACIJA GENERALA MIHAILOVIĆA – PROCES I PORUKE

Zahtev za pokretanje postupka rehabilitacije Draže Mihailovića podneo je njegov unuk Vojislav Mihailović 2006. godine, neposredno po stupanju na snagu Zakona o rehabilitaciji koji je te godine izglasan u Skpštini Srbije. Zahtev su, 26. februara 2009. godine, podržali Srpska liberalna stranka (predvođena akademikom Kostom Čavoškim), Udruženje pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, i profesorka međunarodnog prava dr Smilja Avramov.

Iako je, prema pomenutom Zakonu, postupak rehabilitacije Slobodona Jovanovića, osuđenom u istom sudskom procesu u kome i general Draža (2), završen još 2007, prvo ročište u predmetu Mihailović održano je tek 2010. godine, što pokazuje da je proces Dražine rehabilitacije od početka bio opstruisan od strane Tadićevog režima i njemu potčinjenog pravosuđa. A za koga je i kako radio evro-atlantski namesnik Boris Tadić već dugo nije nikakva tajna.

U međuvremenu je, tokom 2011., prvobitni Zakon o rehabilitaciji zamenjen novim istog naziva (Službeni glasnik RS 92/11) koji je pravni okvir za postupke ovog tipa dodatno proširio i precizirao. Zakonodavac je u njemu dao autentično tumačenje pojma rehabilitacije, odredivši ga kao postupak utvrđivanja ništavosti, odnosno nepunovažnosti akata i radnji kojima su građani lišeni života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga.

Shodno ovoj formulaciji, kao i obrazloženjima već donete odluke u predmetu „Slobodana Jovanovića“ nije bilo mesta sumnji da zahtev predlagača, u predmetu „Mihailović“, mora biti pozitivno rešen, ali ponovo su usledila besmislena proceduralna odlaganja, kojima srpsko pravosuđe obično pribegava kada ne želi d se zamera režimu. No, svemu jednom dođe kraj, pa je 15.05.2015., sudija Aleksandar Trešnjev u ime tročlanog Veća Višeg suda u Beogradu objavio da je poništena presuda Vrhovnog Suda FNRJ od 15.07.1946. godine koja se odnosi na Mihailovića, kao i da su ništavne sve njene pravne posledice.

„Dragoljub Mihailović smatra se neosuđivanim“ – rekao je na kraju svog obrazloženja sudija Trešnjev uz buran aplauz i slavlje prisutne publike.

Detaljno obrazlažući odluku o rehabilitaciji sudija Trešnjev je posebno naglasio da sudsko veće nije bilo nadležno da se bavi utvrđivanjem činjenica i izvođenjem zaključaka da li je Dragoljub Mihailović bio ratni zločinac ili ne, već da se njegova nadležnost iscrpljivala na tome da utvrdi da li je on imao pravično i fer suđenje i da li je suđenje bilo politički obojeno.

A u tom smislu sud zaista nije imao težak posao, budući da se Titov režim nije previše ni trudio da sakrije svoj uticaj na tok procesa, niti činjenicu da je on bio samo egzekuciona farsa. Sudsko veće se u obrazloženju stava da Mihailović nije imao pravično suđenje, kako po današnjim tako i po ondašnjim standardima, pozvalo na manje-više poznate istorijske činjenice:

– Mihailoviću je bilo uskraćeno pravo na branioca tokom istražnog postupka, a branioce je prvi put video četri dana pre podizanja optužnice
– Tokom suđenja branioci su sa okrivljenim mogli razgovarati samo pet puta
– Osuđeni nije imao pravo na žalbu, već samo na Molbu za pomilovanje, a streljan je samo dva dana nakon izricanja presude
– Politbiro KPJ, kao najviši partijski organ odlučivao je da li će suđenje biti javno ili tajno, a visoki partijski funkcioneri Đilas i Ranković direktno su se mešali u rad tužilaštva
– Suđenje se odvijalo u nerazumno kratkom roku, a u postupku su korišćeni i falsifikovani dokazi

Naravno, bilo je tu i novih dokaza i materijala, ali čak i da nije, da je sve ostalo na sudskoj verifikaciji par gore navedenih činjenica, istorijski poznatih, svaka odluka suda sem usvajanja predloga o rehabilitaciji bila bi sramna.

Uprkos tome, odmah po objavljivanju odluke krenula je orkestrirana, očigledno pripremljena i naručena medijska kampanja, sa vidljivom namerom da se suzbije ili maksimalno ograniči pojava bilo kakve iskre slavljeničkog raspoloženja u umrtvljenoj nacionalnoj svesti srpskog naroda i obesmisli istorijski značaj, i sudski potvrđene, činjenice da je Srbija imala dva autohtona anti-fašistička pokreta.

KOME ZAPRAVO SMETA REHABILITACIJA DRAŽE MIHAILOVIĆA

Da se ne radi o uravnoteženom i neutralnom iznošenju oprečnih mišljenja, već o ciljanoj kampanji koja treba da zamagli suštinu i značaj odluke o rehabilitaciji generala Mihailovića bilo je jasno po dosta elemenata, a ovde ćemo navesti samo najosnovnije.

• nijedan „kritičar“ odluke nije se bavio njenom zasnovanošću na zakonu niti izneo proceduralne primedbe na rad sudskog veća (nije imao argumenata), već su uglavnom „gađali“ moguće negativne političke konotacije i posledice ili po tabloidnoj metodologiji napadali Mihailovića i četnički pokret, svesno zanemarujući naglašenu činjenicu da se odluka bavi samo ocenom sudskog procesa a ne likom i delom generala Draže
• medijski prostor koji su pojedini „kritičari“ dobili bio je nesrazmeran njihovoj kompetentnosti za temu i društvenom značaju (Primera radi, prostor dat saopštenju „Žena u crnom“, fantomskoj anti-srpskoj NVO, koja niti ima veze sa II svetskim ratom, niti sa istorijskom ili pravnom naukom, u srpskoj tabloidnoj mreži odgovarao je prostoru koji je dobio sudija Trešnjev, obrazlagač odluke o rehabilitaciji, a prepuna besa izjava Kolinde Grabar-Kitarović dobila je, bukvalno, više prostora od izjave patrijarha Irineja o značaju ovog događaja za tako potrebno sve-srpsko pomirenje)
  – frekfencija objava u većini medija rađena je po metodi „prekrivanja“ u odnosu 1:2, što znači da da su na jednu afirmativnu priču (izjavu) o rehabilitaciji, dolazile dve sa negativnim kontekstom
• ista (ciljana) slika o Draži kao zločincu i kolaboracionisti servirana je iz različitih pravaca i uglova ali u isto vreme i sa istim ciljem. Čanak, Sonja Biserko, Dačić, Lazanski, Žene u crnom i drugi, svako iz svog ugla i kroz svoje „argumente“ sklapali su zadati medijski mozaik.

Međutim, ono što se čini bitnijim od činjenice postojanja same kampanje, jeste pitanje ko stoji iza nje, odnosno kome i dalje smeta Draža Mihailović?

Prvo što se može konstatovati na tu temu jeste da su ovoga puta u istom smeru delovale obe uspostavljene medijske mreže u Srbiji. Ona, koja je pod direktnom ili posrednom kontrolom režima (i kojoj na čelu kolone stoje Pink i Informer, u sredini RTS, a na začelju Politika), i ona koju kroz vlasničke odnose direktno kontroliše Zapad (a simbolizuje je Blic sa svojim satelitima i N1 televizija). Iako u poslednje vreme među njima ima sve više protivrečja u odnosu na aktuelna događanja u Srbiji (Saša Janković, braća Vučić itd.) u ovom slučaju delovali su vrlo sinhonizovano, pa Vam je u pogledu generalnog odnosa prema temi bilo gotovo svejedno da li čitate Informer, Blic ili Politiku, da li gledate Pink, RTS ili N1. Nigde niste mogli pobeći od Kolinde, Sonje Biserko i Dačićevog streljanog ujaka.

Drugo, veoma je zanimljivo što su tokom višegodišnjeg trajanja procesa rehabilitacije njeni deklarisani protivnici, pored onih koji baštine komunističko-titoističko nasleđe, bili i pojedinci i organizacije koje su bile finansirane sa Zapada i koje su imale veliku ulogu u peto-oktobarskom puču 2000. Ne postoji nijedna prozapadna stranka ili NVO u Srbiji (korisnik njihovih fondova) koja je bilo čime i bilo kada podržala rehabilitaciju generala Draže Mihailovića (3), iako bi to bilo logično očekivati s obzirom da su njihov finansijer i nalogodavac, SAD, još 1948. godine odlikovale Mihailovića ordenom Legija zasluga prvog stepena, što je najviši američki orden namenjen strancima. (4) A kada se rehabilitacija dogodila, oni su je žestoko napali, bez pravih argumenta. Svakako se moramo zapitati ZAŠTO? I svakako moramo ponuditi adekvatan odgovor.

AMERIČKI „NACIONALNI INTERES“ I NOVI NACIZAM

Iako još uvek često upotrebljavaju pojam „nacionalni interes“ američka korumpirana politička elita već dugo ne prepoznaje interese američkog društva kao celine, već ih podređuje interesima korporativnog kapitala. Svetski novac, njegovi poznati i nepoznati vlasnici i njihovi interesi, kroz izgrađene piramidalne strukture i izborno pozorište u potpunosti upravljaju „američkim nacionalnim interesom“, stavljajući ga u službu svojih ambicija da prisvoje vlasništvo nad svim resursima i celokupnim društvenim proizvodom na planeti. Ali, pre nego su krenuli na svet oni su prvo prisvojili Ameriku, načinivši od nje čeličnu pesnicu svoje ideologije, za koju više i ne kriju da korene vuče u minhenskoj pivnici. Danas više nema dileme da je Novi svetski poredak ustvari Novi nacizam koji baštini ne samo Hitlerovu ideologiju i metodologiju, već želi i da nastavi tamo gde je on stao. Ako smo posle krvavog rušenja Jugoslavije možda i imali poneku dilemu, posle Ukrajine više ih ne sme biti. Novi nacizam ante portas!

Od starog se razlikuje jedino po tome što je anacionalan, što ga čini ambicioznijim i opasnijim. Hitlerovom nacizmu neprijatelj su bile druge nacije, savremenom su neprijatelji sve nacije! Zamenite u „Maj Kamfu“ pojam „nemačka nacija“ terminom „korporacija“ i kao na dlanu sagledaćete sve savremene globalističke procese i ciljeve.

Jedna od karakteristika ispoljavanja savremenog nacizma je da pravi reviziju istorije, da svesno i organizovano poništava istorijske posledice poraza u II svetskom ratu. Primera radi, sve države Hitlerovi saveznici ili državni projekti nacističkog tipa koji su taj status izgubili porazom nacističke Nemačke (Hrvatska, Slovenija, Letonija, Estonija i dr.) i bili delovi drugih država danas su, ponovo, nezavisne zemlje u okviru EU. Oni, dakle, otvoreno pomažu svoje istorijske prijatelje i, kada god su u prilici, kažnjavaju svoje istorijske neprijatelje.

A ni Srbija, ni Draža nisu im bili prijatelji. U tom kontekstu rehabilitacija Draže Mihailovića, sa svime što predstavlja i simbolizuje, smetnja je novom globalnom poretku u nastajanju i njegovim interesima u Srbiji.

Draža je bio i ostao simbol srpskog otpora sili i nepravdi i spremnosti na žrtvu radi viših ciljeva – časti, slobode i otadžbine! Otuda je njegova rehabilitacija smetnja svima onima koji već 15 godina sistematski potiru naš nacionalni kod i uvode nove sisteme vrednosti u kojima se pojam slobode izjednačava sa pravom na seksualnu izopačenost, a patriotizam tretira kao mentalna bolest. Beda i izdaja svih naših Tadića, Dačića, Vučića i njihovih kukavnih poltrona biće mnogo vidljivija kada se barjak na kome piše „Sloboda ili smrt!“ opet ponosno zaviori među Srbima.

To vreme dolazi, možda ne toliko brzo, koliko bi neki od nas želeli, ali neminovno. U srpskom narodu svest o nepravičnosti sudskog postupka protiv generala Mihailovića postojala je od samog početka i nadživela je moćnu titoističku propagandu i nametnuto jednoumlje. Nadživeće i ove napade i kampanje nadničara Novog svetskog poretka u Srbiji, ma koliko bile brižljivo planirane i kvalitetno odrađene.

A tajanstveni gospodari Četvrtog Rajha (5) moraju znati da ih u Srbiji, kao i u Rusiji, čeka sudbina Trećeg, jer:

… od Topole, od Topole, pa do Ravne Gore

sve su straže, sve su straže Đenerala Draže …

________________________________

Odrednice:

(1) – Metak koji se ne spominje u zvaničnoj verziji uviđaja o atentatu na Zorana Đinđića, jer podriva tezu o Zvezdanu Jovanoviću kao jedinom atentatoru.
(2) – Zvaničan naziv procesa bio je „Suđenje Dragoljubu-Draži Mihailoviću i ostalim kolaboracionistima za izdaju i ratne zločine počinjene na prostoru Jugoslavije za vreme rata (1941—1945)“
(3) – Ovde izuzimam Vuka Draškovića koji je, pre nego se prihvatio Soroševog novca i ideja, potrošio isuviše para četničke emigracije da bi sada tako olako gazio po tome. A bilo bi i suviše providno.
(4) – http://www.svevesti.com/a207249-istina-o-dra%C5%BEi-mihajlovi%C4%87u-koju-komunisti-i
(5) – Termin koji se od sredine osamdesetih godina prošlog veka upotrebljava kao sinonim za Novi svetski poredak, a u tom smislu prvi ga je upotrebio američki anti-globalista Aleksnder Džons (Alexander Emerick Jones)

Izvor: CEOPOM-Istina

Komentari

5 Komentara na Đeneral Draža i savremeni nacizam