Fijasko vaseljenskog raskolnika

Već smo pisali o Vaseljenskim Patrijarsima kao razbijačima Pravoslavlja (videti OVDE, OVDE i OVDE). Već je postalo uobičajeno da gde god se pojavi Patrijarh Vartolomej, on poseje raskol, pa mu mnogo više pristaje titula vaseljenskog raskolnika, nego Vaseljenskog Patrijarha. Ovo može nekome izgledati kao suviše radikalno razmišljanje, međutim, vremena su teška i slučaj „vaseljenskog raskolnika“ nam pokazuje da najveća opasnost Pravoslavnoj Crkvi preti od licemera u mantiji.

Pravoslavni ljudi moraju dizati glas protiv ovakvih okrečenih grobova u mantijama. Za takve kakav je Vartolomej, naš Spasitelj je rekao da dolaze u odelu ovčijem a iznutra su grabljivi vuci. Za takve je Hristos predvideo da će „biti bačeni u tamu najkrajnju“. A ravnodušnima, onima koji se ne protive zlu u Crkvi, Hristos je poručio – Pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta Svojih[1].

Pošto je Gospod sprečio već dogovoreno zajedničko praznovanje 1700 godina od Nikejskog sabora vaseljenskog raskolnika Vartolomeja sa papom Franjom (koji se upokojio 21. aprila 2025. godine), na kome je trebalo da se donese odluka o zajedničkoj proslavi Vaskrsa, pravoslavni vernici su sa zebnjom očekivali susret novog pape Lava i vaseljenskog raskolnika Vartolomeja. Dakle, prva poseta inostranstvu novog rimskog pontifika nije bila poseta nekoj katoličkoj zemlji, nego poseta Turskoj radi susreta sa vaseljenskim raskolnikom Vartolomejem. Istinski a ne nominalni pravoslavni ljudi mogu biti zadovoljni rezultatima te posete, što svakako ne važi za ekumeniste.

Naravno da nije izostala izdaja Pravoslavlja u vidu zajedničkog bogosluženja sa jereticima, na velikoj jekteniji nesrećni đakon je otpevao „mnogaja ljeta našem Svjatejšem papi Lavu“ ali na žalost to je već postalo uobičajeno za vaseljenskog raskolnika. Međutim, onaj ko je pažljivo pratio tok susreta i saopštenja koja su objavljivana tokom i po završetku tog susreta, mogao bi izvući zaključak da rimski pontifik nije baš oduševljen i da je vaseljenski raskolnik doživeo fijasko. Pokušaćemo to obrazložiti.

Pre svega, nedolazak Jerusalimskog i Antiohijskog Patrijarha na taj susret može se smatrati svojevrsnim šamarom vaseljenskom raskolniku. Kada se pažljivo analizira „Deklaracija o posvećenosti putu ka obnavljanju punog zajedništva“ koju je potpisao novi rimski papa sa vaseljenskim raskolnikom, vidi se da papa Lav nije sklon nekim popuštanjima na koja je po svoj prilici bio spreman papa Franja. Za života pape Franje vaseljenski raskolnik je nagoveštavao mogućnost povratka Rimokatoličke takozvane crkve u okrilje drevnog Aleksandrijskog vaskršnjeg ciklusa, koji Pravoslavni nisu nikada napuštali. Međutim, u Deklaraciji se navodi fraza da će Rimski papa i vaseljenski raskolnik „ulagati napore kako bi se došlo do zajedničke proslave Praznika nad Praznicima“ što očigledno ukazuje da novi pontifik nije spreman ni za jotu umanjiti jeretički potencijal Rimokatoličke takozvane crkve i da nije spreman za povratak svoje jeretičke organizacije pod okrilje Aleksandrijske pashalije. To je očekivano, papizam se uvek zalagao za potčinjavanje pravoslavnih autoritetu jeretika iz Rima, nikako popuštanje papista, lično ne verujem da je i papa Franja pristao na povratak u okrilje Aleksandrijske pashalije, verovatno se o tome samo razgovaralo.  Sa druge strane, vaseljenski raskolnik je svestan da bi izlazak Fanara iz Aleksandrisjke pashalije u ovom trenutku značio potpuni gubitak njegovog ugleda među pravoslavnim vernicima, ako je istog još kod nekoga ostalo.

Drugi svojevrsni „šamar“ koji je rimski jeretik „zviznuo“ vaseljenskom raskolniku, jeste njegovo obraćanje u Stambolu predstavnicima ostalih „hrišćanskih“ nominacija što na neki način predstavlja njegovo preuzimanje stvari u svoje ruke i dodeljivanje drugostepene uloge vaseljenskom raskolniku. Svestan da nedolazak dva drevna Patrijarha, Jerusalimskog i Antiohijskog i drugih pravoslavnih poglavara znači nizak nivo ugleda vaseljenskog raskolnika među njima, novi pontifik je pokrenuo inicijativu da se 2033. godine u Jerusalimu, pazite ovo pažljivo – „povodom 2 hiljade godina od smrti Isusa Hrista“ – organizuje susret svih „hrišćanskih crkvi“ zarad „dostizanja punog jedinstva“. Žalosno je obrazloženje Rimskog pontifika da bi se taj sastanak organizovao „povodom 2000. godina od smrti Isusa Hrista“, međutim, za pravoslavne i nije iznenađenje da rimski jeretik obeležava 2 hiljade godina smrti, a ne Vaskrsenja Hristovog. Šta reći, kada sam ovo pročitao, prvo što mi je palo na pamet je srbska narodna poslovica – kad Bog hoće nekoga da kazni, prvo mu oduzme pamet.

Fijasko vaseljenskog raskolnika morao bi da bude otrežnjujući za sve pravoslavne klirike, pa tako i za klirike SPC. U svakom slučaju, u ovom trenutku je neznatan broj pravoslavnih autokefalija spreman za unijatski put bez povratka na koji je duboko zagazio vaseljenski raskolnik. Zna se za bliskost pojedinih papofilskih vladika SPC sa vaseljenskim raskolnikom Vartolomejem, želimo da verujemo da Crkva Svetog Save koji Rimokatoličku takozvanu crkvu nikada nije nazvao crkvom, nego latinskom jeresi, neće krenuti stranputicom na koju je duboko zagazio vaseljenski raskolnik Vartolomej.

Izvor: Sabornik Srbsko-Ruski