Glazjev intervju – MMF i dalje diktira procese Rusiji

U predvečerje Sankt-peterburškog ekonomskog foruma Centralna banka Rusije učinila je poslovnu zajednicu srećnom time što je još jednom smanjila referentnu kamatnu stopu za jedan odsto. Njuz front je pitao ekonomistu Sergeja Glazjeva da prokomentariše tu odluku.

Šta je ova odluka promenila u ruskoj ekonomiji?

— Ništa.

Zašto je štampa onda napravila takvu pompu oko toga?

— Zbog toga što novinari koji se bave ekonomskim temama retko razumeju o čemu zapravo govore. Retki među njima znaju šta je referentna kamatna stopa.

To je stopa refinansiranja…

— Refinansiranja čega? To je glavno pitanje. Ta stopa predstavlja reper centralnoj banci naspram kojega obezbeđuje kratkoročne kredite komercijalnim bankama za repo transakcije. To su transakcije za kupovinu hartija od vrednosti koje su uključene u Lombardovu listu Centralne banke sa obavezom otkupa po istoj ceni, uz dodatak referentne kamatne stope. Te pozajmice se obično izdaju na period od par dana do jedne nedlje. Bankama su potrebne da bi pokrile deficit likvidnosti – privremeni nedostatak novca koji im je neophodan za ispunjavanje tekućih obaveza. Krediti o kojima govorimo nisu usmereni u realni sektor ekonomije, gde obrtni procesi proizvodnje traju od par meseci do par godina. Ekonomiji su potrebni povoljni dugoročni krediti. Međutim, ono što radi Centralna banka, kao poslednje finansijsko utočište, je obezbeđivanje kratkoročnog i skupog novca zarad pokrića privremenih disbalansa ponude i tražnje na finansijskom tržištu.

Ipak, ceo kreditni sistem je baziran na referentnoj kamatnoj stopi

— Zbog toga što je tako postavljen ceo naš bankarski sektor. Uzmimo samo činjenicu da mi imamo monopol – tri banke koje kontroliše država pokrivaju više od 70 odsto njenih sredstava. Međutim država ni na koji način ne upravlja ovim bankama, ona ih samo s vremena na vreme spasava od kriza, upumpava im budžetski novac i skida svaku odgovornost za njihov rad sa upravljačkog menadžmenta. Niko im ne postavlja nikakve zadatke, a rukovodstvo ovih banaka se ponaša kao da su one njihova privatna svojina. Postavljaju proizvoljne kamatne stope i ne mare za rešenje problema ekonomskog razvoja.

Zaista, niko od njih čak i ne traži da to rade. Oni postoje sami za sebe, pritom koristeći neograničen pristup zajedničkom sistemu refinansiranja. Uzimaju novac od Centračne banke po referentnim kamatnim stopama, dodaju svoju maržu pa to dalje nude klijentima. Zbog njihovog monopolskog statusa, druge banke se ugledaju na njih u svojoj politici kamatnih stopa. Ovo naglašava ulogu referentne kamatne stope. Centralna banka štampa novac i ubrizgava ga u finansijski krvotok po određenoj kamatnoj stopi. Time ona određuje minimalnu cenu novčane ponude. Na kraju krajeva, njih to ništa ne košta, mogu da ponude novac po bilo kojoj kamatnoj stopi. Kada je potrebno stimulisati rast poslovanja, monetarna vlast tu kamatnu stopu prosto smanjuje.

Postoje slučajevi kada su centralne banke nekih zemalja nudile kredite po negativnoj kamatnoj stopi na taj način nagrađujući komercijalne banke za njihovu spremnost da preuzmu rizik time što će taj novac preuzeti i pozajmiti poslovnom sektoru. Danas glavni emitenti međunarodnih valuta – američke Federalne rezerve, Evropska centralna banka i Banka engleske – pružaju pozajmice po negativnoj realnoj kamatnoj stopi (koja predstavlja nominalnu kamatnu stopu kada se oduzme uticaj inflacije). Na taj način oni stimulišu ekonomski rast i smanjuju rizik od bankrota banaka koje se suočavaju sa problemima u naplati potraživanja od svojih dužnika. Kada se ekonomija pregreje, tj. kada dostigne limit svojih mogućnosti u kojem bi svaki dalji stimulans poslovnih aktivnosti uključivao i rizik od inflacije – monetarne vlasti podignu stopu refinansiranja. Na taj način oni podižu uslove poslovne efikasnosti neophodne za dobijanje kredita.

Da li je naša ekonomija pregrejana?

— Meni se čini da je monetarna vlast pregrejana. Uopšte ne mogu da razumem logiku njihovog delovanja. Pre godinu dana otpočeli su oprezno da podižu kamatnu stopu u situaciji gde je prosečan nivo korišćenja bio oko 60 odsto, u proizvodnom sektoru čak i manje. Kapaciteti su ostali neiskorišćeni zbog činjenice da je biznisu nedostajao obrtni kapital, a da su pozajmice mogle da se uzmu samo po kamatnim stopama koje nadilaze profitabilnost proizvodnje, tj. na svoju štetu, i povrh toga sa prekomernim zahtevima za kolateralom. Podizanje kamatne stope je samo pogoršalo ionako tešku finansijsku situaciju u kojoj se nalazio poslovni sektor. To je bio glavni razlog ekonomske krize. Mnogi eksperti, uključujući i mene, više puta smo upozoravali monetarne vlasti da će posledice njihove politike podizanja ključne kamatne stope biti pad izvoza i rast inflacije zato što će se rast cene zaduživanja preneti na troškove proizvodnje i posledično dovesti do rasta cena.

To je očigledno. Zašto monetarna vlast nije poslušala vaš savet?

— Oni ne govore o tome. Odgovor na vaše pitanje možete izvući iz saopštenja MMF prilikom obraćanja našoj monetarnoj vlasti povodom rezultata njegove misije u Moskvi.

Potezi Centralne banke, kao što su podizanje kamatnih stopa i dopuštanje rublji da slobodno pluta na tržištu, u potpunosti su saglasni sa preporukama MMF. Monetarna vlast ne obraća pažnju na posledice koje mi predviđamo. To je zaista čudno kad se uzme u obzir da podizanje kamatnih stopa i pooštravanje uslova kreditiranja uvek rezultiraju smanjenjem novčane ponude i ne postoji nijedno mesto na svetu gde to ne dovodi do pada proizvodnje i investicija.

Hoćete da kažete da je stagflacija, kroz koju sada prolazimo, izazvana odlukama monetarne vlasti?

— A vi ste mislili da se to događa zbog antiruskih sankcija? Da je, pošto smo obavešteni o njima, Centralna banka obezbedila proizvodnom sektoru nastavak kreditiranja, onda bismo, posle naših kontrasankcija protiv zapadne prehrambene industrije, imali rast proizvodnje tamo gde je bilo moguće pronaći zamenu za uvozne proizvode. Međutim, pošto se krediti za povećanje obrtnog kapitala, koji se koristi za produženje proizvodnje i rast proizvodnih kapaciteta domaćih proizvođača, mogu uzeti samo po visokoj kamatnoj stopi, oni su bili primorani da reaguju dizanjem cena.

Mi smo imali jedinstvenu situaciju u svetu – kombinaciju devalvacije nacionalne valute i pad obima proizvodnje. Uvek i svugde devalvacija nacionalne valute automatski dovodi do rasta domaće proizvodnje, koja postaje cenovno konkurentnija uvoznim proizvođačima što posledično dovodi do povećanja troškova uvoza i pada troškova izvoza. Na to se presednik osvrnuo kada je na Ruskom poslovnom kongresu govorio o dodatnim mogućnostima koje pad rublje donosi za domaće proizvođače. Ali samo retki među njima su bili sposobni da iskoriste te prednosti. Rast cena je jedini način da se u uslovima niske profitabilnosti izborite sa naglim povećanjem kreditnih kamatnih stopa – a posledice toga trpeće tražnja. Zbog ludačkog rasta referentne kamatne stope i pogoršanja uslova kreditiranja proizvođačkih preduzeća, ona su, umesto da šire proizvodnju i zamenjuju uvozne proizvode kao što ih je vlada podsticala, bila prinuđena da na opadanje tražnje reaguju banalnim dizanjem cena i usporavanjem proizvodnje.

Dakle, na ovaj način su monetarne vlasti uradile potpuno suprotnu stvar od onoga o čemu su pričali čelnici vlade? Umesto da stimulišu zamenu uvoza one su je onemogućile, pritom podstičući inflaciju?

— Tako se na kraju ispostavilo.

A šta je sa ciljnom inflacijom?

— Tu stvari stoje isto. Objavili su prelazak na politiku ciljanja inflacije i postavili za cilj pad od pet odsto. U stvarnosti, ostvarili su – kao što smo upozoravali – toliko uvećanje. Blagi pad referentne kamatne stope tu neće ništa promeniti. Prosečna profitabilnost proizvodnog sektora je i dalje tri puta niža od tog novog nivoa. Našoj ekonomiji je ova poslednja odluka Centralne banke potrebna koliko i rupa u glavi. Novac i dalje neće ulaziti u realni sektor, a refinansiranje komercijalnih banaka po ovoj stopi će uglavnom biti korišćeno u spekulativne svrhe. Monetarna vlast je ekonomiju ubacila u stagflatornu klopku i nastavlja da je tamo zadržava.

Da li su oni idioti? Ili su saboteri?

— Ne, oni samo provode preporuke vašingtonskih finansijskih institucija. Ono što oni nazivaju politikom ciljane inflacije zapravo nema veze sa tim. Oni politiku ciljane inflacije vide kao konsolidaciju svih oruđa monetarne politike zarad manipulisanja referentnom kamatnom stopom u okviru finansijskog sistema koji je u potpunosti otvoren za prekogranične tokove kapitala i slobodno oblikovanje kursa nacionalne valute. Ako bi reč „ciljanje“ koristili u skladu sa njenim značenjem „postavljanje ciljeva“, što je opšteprihvaćeni pristup upravljanja u finansijskim sistemima, onda bi monetarne vlasti trebalo da prate sve makroekonomske parametre koji su značajni za formiranje inflacije, poput recimo deviznog kursa, regulacije cena i pomenute referentne kamatne stope, pa da njih iskoriste za obaranje inflacije. Dakle, ne da je podižu, nego da je stvarno smanjuju. Oni su uradili suprotnu stvar i dobili rezultat suprotan od onoga koji su očekivali – inflacija nije prepolovljena kao što su najavljivali, pre se može reći da je uduplana, kao što smo mi upozoravali.

Kako oni ovo objašnjavaju?

— Ne trude se da objasne. Osim ukoliko mantre kako su „uradili apsolutno sve kako treba“ i kako „prelazak na ciljanu inflaciju podrazumeva da regulacija kursa rublje mora biti odbačena“ smatrate objašnjenjima. Ali to nisu objašnjenja već mantre koje nemaju uporišta u logici.

To znači da struka nema opravdanja za njihove poteze?

— Postoji poređenje monetarne politike evropskih zemalja zasnovano na statistici iz poslednjih 100 godina. Tri istraživača formulisali su takozvano nemoguće trojstvo (trilemu) koja nam govori da nije moguće istovremeno imati slobodno kretanje kapitala i pritom uticati na kurs rublje i voditi nezavisnu monetarnu politiku. Ova empirijska tvrdnja ne pretenduje na pružanje konačnih odgovora, kao što to od nje pokušava da uradi MMF.

Zbog čega?

— Šta smatrate da su ciljevi MMF?

Verovatno obezbeđivanje makroekonomske stabilnosti…

— Zapravo, izgleda da je glavni cilj te organizacije, koja se nalazi u Vašingtonu, obezbeđivanje slobodnog prekograničnog kretanja kapitala, koji je u ovoj trilemi postuliran kao nešto neupitno. Ali, ako ni uz odsustvo kontrole kapitala monetarne vlasti nisu uspele da vode nezavisnu monetarnu politiku i kontrolišu devizni kurs nacionalne valute u isto vreme, čemu onda sada da se nadamo kada imamo eksponencijalni rast problema međunarodnih valuta. Čak i najmanje fluktuacije u sistemu spekulativnog kapitala koji cirkuliše globalnim tržištem mogu da obore monetarno-finansijski sistem relativno velike zemlje. Može se dokazati da u današnjim uslovima slobodan tok kapitala onemogućuje istovremenu kontrolu nacionalne valute i težnju za vođenjem nezavisne monetarne politike. Nacionalno finansijsko i monetarno tržište je potpuno zavisno od inostranih spekulanata, što provođenje nezavisne monetarne politike čini nemogućim.

Da li to vredi i za Rusiju?

— Rusija u globalnoj novčanoj masi učestvuje svega sa jedan odsto. Njeno finansijsko tržište je relativno malo. Zbog toga je visoko osetljivo na napade velikih međunarodnih spekulanata. Oni zapravo upravljaju njime – udeo nezavisnih spekulanata u ruskom finansijskom tržištu u celokupnoj postsovjetskoj eri iznosio je između 60 i 90 odsto. Oni su ti koji najviše profitiraju od „slobodno“ kursa rublje. Profitabilnost spekulativne aktivnosti na ruskom deviznom tržištu, pošto je Centralna banka dozvolila slobodno plutanje rublje prošle godine, bila je između 30 i 50 odsto na godišnjem nivou, a, ukoliko ste imali pristup insajderskim informacijama Banke Rusije ili MICEX-a, onda je taj procenat bio veći od 100 odsto. Zato nije iznenađenje što se sav novac brzo ulio u sektor deviznih spekulacija koje su, zajedno sa napadima stranih „investitora“, izazvale kolaps rublje.

Ispostavlja se da je monetarna vlast radila za njih?

— Dok je profitabilnost u proizvodnom sektoru pala na 3-5 odsto, a investicije opale za 10 odsto, spekulanti su zgrnuli milijarde kroz destabilizaciju kursa rublje, i to bez ikakvog rizika, čak ni po pitanju kredita od centralne banke koje su komercijalne banke stavljale na valutno tržište. Podizanje referentne kamatne stope nije moglo da ima obuzdavajućeg efekta na njih jer je profitabilnost spekulativnih operacija i dalje bila visoka. Ali za realni sektor ekonomije podizanje kamatne stope značilo je oštar rast cena kredita, što je dovelo da stopiranja investicija i smanjenja izvoza.

Ko je najviše profitirao od slobodnog kursa rublje?

— Pitajte menadžment MICEX-a

Kudrin?

— Jeste i on, ali, koliko ja znam, predsednik upravnog odbora MICEX. Mislim da ga menadžeri organizacije nisu ni pitali da li deluju u skladu sa interesima njihovih partnera u velikim inostranim bankama. Na kraju krajeva, mnogi od njih su bivši zaposlenici Dojče banke, Morgan stenlija i drugih velikih globalnih spekulanata.

Zar to nije manipulacija tržištem?

— Jeste, u SAD ili EU bi potezi ovih menadžera, koji su izazvali kolaps rublje, pa onda njen kolebljivi povratak, bili predmet najoštrijih sudskih procesa, koji bi se okončali multimilijarderskim dolarskim i krivičnim kaznama. Međutim, za nas su ti menadžeri veliki profesionalci.

Drugim rečima, naša monetarna vlast radi za ove strane spekulante? Šta ćemo sa zapadnim sankcijama?

— Ne samo strane. I kod nas je profit spekulanata rastao kao pečurke posle kiše pošto je rublji dozvoljeno da slobodno pliva. Imaju razrađenu komunikaciju i profesionalne liderske timove sa pristupom poverljivim podacima regulatora. Stvaranjem „valutnih ljuljanja“ njima se otvorio rudnik zlata. Inače, zapadne sankcije ciljaju samo kredite duže od jednog meseca. One se ne odnose na kratkoročne pozajmice od kojih zavise spekulanti. Njima zapravo trebaju bukvalno jednodnevne pozajmice, često i jednosatne.

Dakle, ceo zapadni finansijski sistem je i dalje povezan sa našim finansijskim tržištem, kojim i dalje dominiraju strani spekulanti, čije transakcije čine 90 odsto svih aktivnosti. Uprkos sankcijama, američki finansijski fondovi ne napuštaju naše tržište, već nastavljaju da upumpavaju milijarde dolara zbog enormnih profita od „slobodnog“ plutanja rublje.

Ko plaća sve to?

— Izvor prihoda za spekulante je destabilizacija finansijskog tržišta. Kada rublja pada, spekulatori konvertuju deo opadajuće štednje preduzeća i građana u nacionalnu valutu, a kada raste, u stranu valutu. To je prosta redistribucija novca od onih koji su ga zaradili i sačuvali ka spekulantima. Dodatno, destabilizujući tržište oni sabotiraju investicije i poslovne planove „bona fide“ ekonomskih subjekata, koji gube položaj i sposobnost da nastave poslovanje u skladu sa planovima. Investicije opadaju, proizvodnja opada, ekonomija prestaje da se razvija. To je razlog što u svakoj zemlji monetarna vlast vodi beskompromisnu borbu protiv spekulanata.

Dok mi smatramo da oni rade koristan posao…

— Oni mogu da budu korisni, ukoliko govorimo o sitnim tržišnim fluktuacijama na granici ekvilibrijuma. Ali, ukoliko im dozvolite da manipulišu tržištem, onda se to sve pretvara u turbulentne operacije sa nepredvidivim fluktuacijama kursa i hartija od vrednosti sa galopirajućom inflacijom, što razvoj ekonomije čini nemogućim. To je upravo ono što se dogodilo na našem tržištu, koje svaki veliki strani igrač poput Morgan Stenlija i Dojče banke može lako da destabilizuje. Kapacitet svakog od njih nadilazi kapacitet našeg celokupnog finansijskog tržišta.

To onda znači da bi trebalo da zaštitimo svoje finansijsko tržište od tih imperijalističkih ajkula?

— Ne samo da ga zaštitimo već i da smisleno njime upravljamo. Trebalo bi da pozdravimo direktne strane investicije, posebno kada uključuju i transfer moderne tehnologije kod nas, ali moramo da zaštitimo naše tržište od spekulativnih napada. Sve uspešne razvijene zemlje koriste takve filtere, koristeći direktne i indirektne metode – od bankarskih kontrolnih instrumenata do oporezivanja spekulativnih transakcija. Ukoliko želimo da upravljamo našim sopstvenim razvojem, onda je to neizbežno.

Šta još moramo da uradimo?

— Stručnjaci Ruske akademije nauka davno su predložili set mera za provođenje makroekonomske politike usmerene na stimulisanje rasta investicija i proizvodnje. To uključuje kontrolu nad pravilnom upotrebnom kredita. Onda bi oni mogli biti dramatično uvećani pod uslovima specifične upotrebe kreditnih sredstava za modernizaciju i rast proizvodnje. Tada bismo umesto trenutno stagflacije – koja predstavlja kombinaciju stagflacije i inflacije – imali održivi rast i redukciju troškova proizvodnje domaćih dobara praćenih deflacijom. Detalji se mogu pronaći na mom sajtuhttp://www.glazev.ru/econom_polit/399/.

Toliko je jednostavno?

— Uopšte nije jednostavno. Pokretanje predloženih finansijskih akcija za rast investicija i proizvodnje uključuje tranziciju na kvalitativno mnogo kompleksniji sistem upravljanja razvojem ekonomije, uključujući strategiju i indikativno planiranje, strogi sistem odgovornosti za efikasno korišćenje kreditnih sredstava u državnim bankama, koje bi zajedno sa Centralnom bankom trebalo da funkcionišu kao sistem razvojnih institucija. U nastojanju da pristupe dugoročnim, jeftinim izvorima kreditiranja, privatni biznis mora preuzeti odgovornost za dostizanje ciljeva razvoja proizvodnje pod kojima bi ti izvori bili ustupljeni od strane države.

Mislite da to nije povratak planskoj privredi?

— Ako jeste, onda Japan, Kina, Indija i Brazil imaju plansku industriju. Čak i u Zapadnoj Evropi je takođe postojala planska privreda pre uvođenja evra – novac su štampale nacionalne banke prema zahtevu iz proizvodnih preduzeća, što je potvrđivano njihovim biznis-planovima, čiju realizaciju su nadgledale komercijalne banke. Preuzeli su rizik pozajmljivanja novca njihovim klijentima, refinansirajući se kroz menice kod nacionalnih banaka. Taj mehanizam monetarne emisije za angažovanje proizvodnih preduzeća je obezbedio oporavak privrede Nemačke i Francuske nakon rata, a ne zloglasni Maršalov plan.

Ali, da bi se obezbedio njegov efektan rad, nacionalne banke ovih zemalja su nadgledale bonitet celokupnog biznis sektora, a izdavanjem menica je obezbeđeno refinansiranje komercijalnih banaka. Ove su onda nadgledale efikasnost korišćenja kredita koji su im obezbeđeni, kao i njihovu namenu. Vlada je bila odgovorna za razvoj ekonomije, definisanje prioriteta, oblikovanje indikativnih planova i implementaciju specifičnih programa. Tako je nastala evropska avionska industrija, nuklearna energija i transportna infrastruktura. Samo veoma naivni ljudi koji su vrlo daleko od realne industrije mogu poverovati u automatizam i optimalnost slobodnog tržišta. To postoji samo u knjigama za studente niskobužetnih kurseva.

Izgleda da je za našu monetarnu vlast neophodno da organizuje kurs instrukcija za najnaprednije studente…

— Sve dok uče od MMF, verovatno nikad neće uspeti da napreduju do prestižnih kurseva. Vašingtonski konsenzus je ozvaničio tržišni fundamentalizam, koji je godinama služio kao uslov za dobijanje kredita nerazvijenih afričkih zemalja. Novac im je davan pod uslovom da ne moraju da rade ništa osim da štite vlasnička prava stranog kapitala i da osiguraju slobodan ulazak, izlazak i cirkulaciju na svojim nacionalnim tržištima. I tako su, umesto da sami planiraju svoj ekonomski razvoj, strane korporacije to činile umesto njih, gradeći ekonomske strukture u skladu sa njihovim vlastitim potrebama i ubiranjem ogromnih profita od eksploatacije njihovih prirodnih resursa i jeftine radne snage. A monetarna vlast je upravljala referentnom kamatnom stopom u naivnom ubeđenju da time moće nešto da ostvari.

Dakle Banka Rusije je uradila ispravnu stvar kad je spustila kamatnu stopu?

— Nije poenta u tome. Referentna kamatna stopa je reper za kratkoročne kredite, koji služe za održavanje likvidnosti. Zajedno sa mehanizmom trenutnog balansiranja finansijskog tržišta, sistem bi trebao da bude u poziciji da usmerava kredite na podršku rastu i razvoju proizvodnih preduzeća diferenciranim stopama i uslovima kreditiranja u zavisnosti od prirode aktivnosti.

Na primer, krediti metaloprerađivačkim kompanijama koje imaju ugovore sa vojnom industrijom bi trebalo da budu refinansirani po nultoj kamatnoj stopi, jer su oni u potpunosti obezbeđeni iz budžeta. Hipotekarni rediti građevinskim kompanijama bi trebalo da budu refinansirani po kamatnoj stopi od jedan odsto, jer su oni obezbeđeni kroz štednju i prihode građana. Kreditne stope za agroindustrijski i prerađivački sektor ne bi trebalo da premašuju prosečnu stopu profitabilnosti na njihove proizvode, jer bi u surpotnom oni ne bi mogli da nadoknade gubitke ili bi ih nadoknadili povećanjem cena. I tako dalje, ali u svim slučajevima komercijalne banke moraju da nadgledaju njihove dužnike u pogledu pravilne upotrebe kredita koji su im povereni u skladu sa shemama ciljanog refinansiranja. Možemo da pustimo špekulante da uzimaju kredite po određenoj kamatnoj stopi, profitabilnost njihovih operacija i predviđeni rizik im omogućavaju da to urade. U takvom sistemu referentna kamatna stopa ne bi bila određena od strane nižeg, već od strane višeg interesa za kreditiranje.

Šta nas onemogućava da pokrenemo taj mehanizam za finansiranje ekonomskog rasta?

— Pre svega naivno poverenje monetarne vlasti u preporuke MMF. Ono proizilazi ne samo iz nedostatka znanja i kompetentnosti već i iz odsustva želje da se preuzme odgovornost, uključujući odgovornost za pravilnu upotrebu izdatog novca. Najslabija tačka predloženih mehanizama višekanalnog finansiranja je korupcija. Ukoliko nije iskorenjena, specifični krediti neće rezultirati rastom proizvodnje, već valutnim spekulacijama i odlivom kapitala. Uzgred, to je ono što se sada događa sa glavnim tokovima kredita, alociranim od strane Centralne banke po trenutnoj shemi refinansiranja komercijalnih banaka po tekućoj kamatnoj stopi. Dakle, nije tako jednostavno. Ali mi prosto danas nemamo drugu opciju za finansiranje ekonomskog rasta. Čekanje da građani nagomilaju novac neće imati uspeha jer oni već duguju bankama više nego što mogu da plate. Zapadne banke više ne izdaju kredite zbog sankcija. Naravno da možemo da predamo razvoj naše ekonomije u ruke istočnih banaka – recimo kineskih. Ali onda će one da planiraju razvoj naše ekonomije umesto nas, dok se Centralna banka igra sa referentnom kamatnom stopom, naivno verujući da provodi metode ciljane inflacije.

Prevod – Aleksandar Vujović

Izvor: The Saker, Novi Standard