Grčka kao „prva lasta“ svetske finansijske katastrofe

Tema grčke dužničke krize još uvek predstavlja glavnu temu svetskih medija. Na žalost, 99% svih publikacija diskutuje samo o posledicama tih događaja po samu Grčku i zemlje evrozone. Međutim, ta tema zaslužuje da se razmatra i u globalnom kontekstu.

Prvo zato što pri svakoj varijanti dogovora koji se mogu postići između Atine i Brisela niko ne zna kakve mogu da budu njihove ekonomske i finansijske posledice kako za Grčku, tako i za čitavu Evropsku uniju. A ukoliko oni isprovociraju ogromnu krizu u čitavoj Evropi, ona će skoro sasvim sigurno da izađe izvan granica Evrope i postaće svetska.

Drugo, zato što se na primeru pregovora između Atine i Brisela dobro vidi da državni činovnici ne razmatraju varijante koje bi omogućile da se problem grčkih dugovanja reši radikalno. U tim pregovorima učestvuje  Međunarodni monetarni fond, ali i ta finansijska organizacija ne predlaže nikakve kardinalne ideje. Zato se pojavljuje ideja da ni na nacionalnom nivou, ni na nivou međunarodnih organizacija niko ne diskutuje o tome kako da se sasvim izađe iz dužničke krize. A u svetu ima zemalja u kojima je nivo zaduženosti mnogo veći nego u Grčkoj. Na primer, u Japanu je dužnički dug premašio BDP za 200%. Na samitima „Velike dvadesetorice“ koji su održani 2008. – 2009.   i na nekim drugim forumima, dok je svetska finansijska kriza još trajala, čule su se neke sveže ideje, koje u poslednjih pet godina niko i ne pominje. A morali bi.

U februaru ove godine konsultantska kompanija McKinsey je objavila izveštaj o dužničkoj situaciji u svetu za 2014.godinu. Izveštaj pravi upoređenje sa 2007.godinom, sa vremenom uoči svetske finansijske krize. Izraženo u apsolutnim ciframa svetski dug se za sedam godina popeo sa 142 biliona dolara na 199 biliona dolara.  Relativno izražen, on  je sa 269% svetskog BDP-a došao na 286%  BDP-a. U izveštaju McKinsey  se oseća prava uznemirenost: dužnička situacija je danas gora nego uoči  prvog talasa  svetske krize. I više od toga – ako je tada postojalo jedno vrlo jasno žarište svetske finansijske situacije – SAD („pregrejano“ tržište hipotekarnog kreditiranja), danas su osim njih tu i dva potencijalna epicentra – Evropa (u kojoj je Grčka „detonator“), i Kina (kod koje postoje „baloni“  na tržištu nekretnina, kreditiranja i fondova).

Priča sa Grčkom bi trebalo da posluži kao „zvono za uzbunu“ za kompletno međunarodno društvo. Ta zemlja je postala „očigledan primer“ koji pokazuje da oni tradicionalni instrumenti za rešavanje dužničkih problema, kao što su delimična restrukturizacija, davanje novih kredita, pa čak i tehnički bankrot u pojedinačno uzetim zemljama ne mogu čovečanstvo da zaštite od globalne dužničke krize. Počinju da važe zakoni  matematike finansija, proces podseća  na razmnožavanje ćelija raka, koje stvaraju metastaze. Nešto slično lančanoj reakciji koju je izuzetno teško zaustaviti. Svaka nova runda restrukturizacije duga i/ili davanja novog paketa pomoći  samo   oteže momenat totalnog kraha. 2012.godine  je za Grčku izvršena restrukturizacija duga,  što je u tom trenutku dug smanjilo za otprilike 100 milijardi evra, a njegov relativni nivo je opao skoro do crte od 130% BDP-a. Dobijanje novog paketa pomoći od „Velike trojke“  međunarodnih kreditora  je u kratkom vremenskom periodu  podilo nivo duga na 170%, a danas on već iznosi 175% BDP-a. Brisel predlaže Atini novi paket pomoći od 86 milijardi evra na tri godine.  Besposleni eksperti su već napravili model ekonomskih trendova Grčke za sledeće tri godine i došli su do zaključka da će   letom 2018. državni dug Grčke   probiti  crtu od 200% BDP-a.  Sve te igre koje se nazivaju „restrukturizacija duga“, „finansijska pomoć“, „refinansiranje duga“ predstavljaju samo imitaciju velikog rada. Rezultat realizacije  programa takozvanog reformisanja ekonomije Grčke je bio da ona sve više pada. U poslednjih 5 godina njen BDP je smanjen za 20%. Dalji pad BDP-a neće moći, prirodno, da onemogućiti nove dogovore. Pred očima sveta se dešava  ubistvo grčke privrede!

Brisel mora da se zaustavi i zamisli: njegova politika je iracionalna, ona ubija ne samo Grčku, već kompletnu ujedinjenu Evropu. Posle Grčke neizbežno dolaze Italija, Španija, Portugalija. Uostalom, „slaba karika“  može da bude skoro bilo koja evropska zemlja.  Ukoliko dođe do nove restrukturizacije grčkog duga – ona može da udari po onim zemljama koje imaju velike pakete dužničkih hartija grčke vlade. U vreme prethodne restrukturizacije iz 2012.godine „slaba karika“ je bio Kipar, bankarska kriza te ostrvske države je kupirana sa velikim teškoćama, zahvaljujući „nestandardnim rešenjima“ (konfiskacijom sredstava na depozitima).

Kada Bog hoće nekoga da kazni – On mu oduzima pamet. U navedenom slučaju taj „neko“ je – Brisel. Dužnička svetska piramida će ranije ili kasnije dostići svoju granicu. I  kod nje će se naći „slaba karika“  koja neće moći da se kupira. Počeće lančana reakcija, samo u obratnom pravcu.  Teško je da se zamisli kako će to konkretno da izgleda. Jedan scenario: do toga će doći stihijski i neočekivano za sve, pa i za „gospodare novca“.  Drugi scenario: „gospodari novca“ su se na vreme pripremili i kada im se učini da je pravi trenutak – oni će sami da isprovociraju  rušenje.

„Gospodari novca“ su odavno krenuli putem povećanja državnog duga i ukupnog duga. Državni dug SAD se već približio crti od 110% BDP-a. Može još malo da poraste. Koliko – to je teško reći. Jasno je da ne može da se napravi dug od 500% BDP-a. Jednostavno zato što vlada SAD-a neće biti u stanju da vraća takav dug. Budžetski troškovi za vraćanje duga (plaćanje kamate)  zavise ne samo od ukupne veličine duga, već i od kamatne stope za pozajmice iz državne kase. A kamatne stope zavise  od obračunske stope Sistema federalnih rezervi SAD, koje su danas na nivou 0,25%. Uz takvu stopu Amerika može da nastavi da povećava državni dug, ali ako se stopa popne samo  na nivo od  2 – 3%  (po merilima kraja prošlog veka – to je vrlo skroman nivo), to će  za Ameriku postati katastrofa.

U tom trenutku može da počne realizovanje plana pod uslovnim nazivom Zero (tj. Nula). Plan po kome će doći do svođenja na nulu svih dugova. U prvom redu  državnog duga SAD, nominovanog u dolarima. Realizacija  tog plana, pak, može da ima više varijanti.  Na primer, jedinica „amero“ o kojoj je govoreno pre nekoliko godina (jedinstvena valuta za SAD, Kanadu i Meksiko). Ali  će Vašington stare dolare da menja novom valutom jedino pod uslovom da vlasnici „zelenih novčanica“   uspeju da dokažu da se nisu bavili „pranjem“  prljavog novca, finansiranjem terorizma, da nisu kršili ekonomske sankcije, nisu hvatani u korupciji, i t.d,  i tome sl. Kako se neki finansijeri danas šale „Samo da ima aktiva, a član u zakonu će se već naći“. Oni aludiraju da su šanse da „ujka Sam“ menja stare dolare za novu valutu izuzetno male.  „Izgoreće“ međunarodne rezerve Kine, Japana, Saudijske Arabije i drugih zemalja koje zbirno vrede nekoliko biliona dolara. Osim toga, izgoreće i dolarska štednja kompanija i fizičkih lica – nerezistenata, smeštena po bankama čitavog sveta i po ofšorima. I to su iznosi koji vrede bilione dolara. Ukoliko se pođe od činjenice da je današnji svetski dug preko 200 biliona dolara, da je jedna njegova polovina nominovana u dolarima, a od te polovine   polovinu čini dug nerezistenata, proizilazi da će Amerika morati da „spali“ oko 50 biliona dolara. to je otprilike 2/3 sadašnjeg svetskog BDP-a.

U svakom slučaju realizacija plana  Zero će biti povezana sa naglim zaoštravanjima međudržavnih odnosa koji mogu da prerastu u ratove ili u jedan veliki rat. Da li će čovečanstvo uspeti da preživi  takvo „preopterećenje“ i „pražnjenje i ponovno punjenje“, to je veliki znak pitanja. „Gospodari“ računaju na minimizaciju troškova za prelaženje zahvaljujući vojsci. Običnim okom se vidi da Vašington pumpa svoje mišiće. Uobičajeno je da se smatra  da je to „pumpanje“ povezano sa zaoštravanjem protivurečnosti između Vašingtona i  Moskve, ali to je samo delimično tačno. Ukoliko dođe do anuliranja dolarskih dugovanja odnosi Vašingtona će se zaoštriti sa čitavim svetom, te će mu biti potrebni argumenti, fizički vrlo jaki.

„Gospodari novca“ računaju da će moći da započnu nov život od prazne stranice. Ali i takav život može da se počinje na različite načine. Moguće je  da počne gradnja nove dužničke piramide koja bi ležala na „papirnoj“ valuti. Ipak, valutni sistem koji je sagrađen na čisto „papirnom“ novcu (takozvani Jamajski devizni sistem), koji postoji već četiri decenije, diskreditovao je samog  sebe. Čovečanstvo se umorilo od njega. Nova dužnička piramida uz pomoć štamparije novca biće sagrađena mnogo brže nego prethodna.

Zato velike šanse ima jedan drugi scenario – povratak na zlatni standard koji je postojao oko 150 godina (od 1821, kada se pojavio u Engleskoj, do ’70. godina prošlog veka kada je na Konferenciji na Jamajci zlatni standard ukinut). U principu, „gospodari novca“  se nisu loše pripremile za ovu varijantu.  To svedoče mnoge činjenice. Mnogo decenija su „čišćena“ spremišta zlatnih rezervi više zemalja, u prvom redu – Fort-Noks, gde je bilo smešteno  zlato američke države. Od početka ’50. godina prošlog veka vlasti Sjedinjenih Država nisu vršile ni kontrolu sopstvenih zlatnih rezervi u Fort-Noksu. Ipak, po svemu sudeći, „čiste“ se ne samo rezerve Državne kase SAD, već i spremišta zlata Banke federalnih  rezervi u Njujorku (Menhetn), u kojima je zlato drugih država. Činjenica da Nemačka od 2012. insistira da joj se njeno zlato koje je uskladišteno u SAD vrati, ali da do sada čak nije uspela ni da priđe spremištu na Menhetnu kako bi izvršila provere sopstvenog zlata, mnogo govori.

Bezuslovno je varijanta zlatnog standarda dobra samo za „gospodare zlata“. Ostale zemlje  koje prihvate zlatni standard, moraće da idu na poklonjenje „gospodarima zlata“, da od njih dobijaju metalne kredite kako bi održale svoj promet novca. To je varijanta koja bi mogla da se nazove „zlatna omča“.

I tako, danas se ne nazire nikakav pokušaj  da se preduhitri svetska dužnička i finansijska kriza na globalnom nivou. Ni MMF, ni Banka za međunarodne obračune, ni Organizacija Ujedinjenih nacija ne predlažu nikakve ideje u vezi toga. U takvoj situaciji je neophodno da se počne sa ozbiljnim pregovorima o preduzimanju preventivnih mera na regionalnim nivoima. Jedna od takvih regionalnih grupacija treba da su organizacije  BRIKS i ŠOS. One bi morale da pre nego što dođe do realizacije plana Zero formiraju mehanizme uzajamnog plaćanja i obračuna bez korišćenja dolara SAD. Pojedine zemlje bi, dopunjavajući mere regionalnog nivoa trebalo da pripreme svoje nacionalne planove (programe) zaštite za slučaj pojave drugog talasa finansijske krize. Događaji u vezi sa Grčkom ponovo podsećaju na aktuelnost sprovođenja takvih mera.

Izvor: Fond Strateške Kulture